КОРАЦИ

Душан Стојковић


ЕСЕЈИСТА НЕОДУСТАЈНИК


Мома Димић: Неовдашњи. Писци и сусрети
Удружење књижевника Србије, Београд, 2007.


Последња за живота објављена књига Моме Димића ова
је о којој пишемо. Њу видимо као трећи том његових иза-
браних дела. Прва два су, за нас, Изабране песме (2003) и
Одлазак у Неменикуће, Изабрани путописи (2003). Да би
пишчева сабрана дела била комплетна – потребно би било
да се појаве и изабране приповетке, један или два тома
који би садржали његове романе и књига текстова о дома-
ћим писцима.
Неовдашњи доносе текстове о страним ауторима са
којима је наш аутор био у прилици да се сусретне и дру-
гује, као и неколике прилоге о писцима из прошлости и о
књигама које су нашим читаоцима доносилe текстове из
страних литература, као и текстове о самим тим литера-
турама. Да се, како средњовековни наши писци казују, не
би „умножило писање“ (овде: штампање), писац се одри-
че прилога које је објавио у неколиким својим ранијим
књигама. Наводи те књиге: Песник и земљотрес (1978),
Монах чека своју смрт (1983), Путник без милости
(1991), Места (1992), Под бомбама (2000) и Одлазак у
Неменикуће (2003). Посебно жалимо што се неколики
међу њима нису обрели међу страницама књиге о којој
пишемо. У питању су: текст о америчким писцима у
Ајови и драгоцен есеј о Роберту Грејвсу Зима орфичког
иску-шеника из друге, есеј о великом израелском песнику 

Јехуди Амихају Јуче у Јерусалиму из треће, прилог о Гин-
теру Грасу и Сведенборгов врт из четврте, текст Јасна По-
љана и још један есеј о Јехуди Амихају, овај пут наслов-
љен Јерусалим, из последње наведене књиге. Тек тада би
Димићево бављење страним писцима, тим „малим Ва-
вилоном” како сам писац каже, било потпуно и заокруже-
но сасвим.
Неовдашњи се састоје из четири дела. Руси (Лав Нико-
лајевич Толстој, Борис Пастернак, Булат Окуџава, Влади-
мир Војнович, Виктор Соснора, Василиј Аксјонов, Влади-
мир Бурич, Јосиф Бродски, Едуард Лимонов и Владимр
Висоцки), Швеђани (Томас Транстремер, Артур Лунд-
квист, Пер Улов Енквист, Свен Делбланк, Гунар Екелеф,
Сун Акселсон, Хари Мартинсон, Катарина Фростенсен,
Катарина Тајкон и Ласе Седерберг) и Румуни (Емил М.
Сиоран са два текста о њему, Никита Станеску, Марин
Сореску, Еуђен Симион и Јоан Флора) издвојени су у за-
себне целине. Остали су остали (Хорхе Луис Борхес,
Кензабуро Ое, Петер Хандке, Ференц Јухас, Лоренс Да-
рел, Чанг Сјангхуа, Јежи Харасимович, Фернанд Арабал,
Патрик Бесон, Салман Ружди, Бил Браун, Пол Диснард,
Ђана Салустио, Шолем Алејхем, Антонио Порпета, Жозе
Кардоз Пиреш, Ђиди Мађа, Б. Вонгар и Летонци; њима су
придодати и текстови о књигама Земља чуда у излом-
љеном огледалу Светозара М. Игњачевића, Девојке ижене
у Шекспировом свету др Предрага Пејчића, Разговори у
Паризу Бранке Богавац, Африка – сјај и тама Момчила
Стефановића, Један дан у животу Ивана... Ивана Фур-
лана и Месечина над пољем духова, Антологија савремене
азијске приче Надежде Обрадовић).
Димић се није зауставио само на писању о страним, не-
овдашњим, писцима. Био је драгоцен преводилац са
шведског језика: П. У. Енквист, Т. Транстремер, А. Лунд-
квист, Б. Сетерлинд, С. Акселсон, К. Тајкон, Л. Седерберг
и, антологијски, избор савремених шведских песника и
њихових песама у књизи Пет шведских песника. Са енгле-
ског језика превео је збирку песама Билма Б. Вонгара (2005)
и књигу Пси на Тибету Ђиди Мађе (2007). Не смемо
никако сметнути са ума ни драгоцену антологију Остаци
светлости (2005) која нас упознаје са стваралаштвом пе-
сника учесника Међународних сусрета писаца у Београду.
Симболично је што се књига завршава текстом о
Барнабир Вонгару, нашем Сретену Божићу, који је, преко
Француске, стигао до Абориџина и писао запажене књиге
на енглеском језику. Овај писац се изместио из наше

литературе којој је тек почео стидљиво и издалека да се
приближава, да би се дубоко (и пра-историјски) укоренио
у поднебље које је сурвивално. Димић, који је као „путник
без милости“ пропутовао и пропешачио готово читав свет,
остао је дубоко укорењен у наше тле, али и довољно отво-
рен да разуме оне који мисле друкчије и пишу на особен
начин о темама које, тиме што су људске по болу који их
надахњује, постају у исти мах и универзалне.
Неовдашњи су књига која нас дарује многим занимљи-
вим информацијама. Навешћемо неколике: Милован Ђи-
лас је био даљи рођак писца Владимира Војновича који је
старином – српског порекла (стр. 46); погребна поворка на
спроводу песника Владимира Висоцког била је дуга 10
километара (104); тада млади, Артур Лундквист је за су-
срет с Хенри Милером купио свечано одело (133); роман
Ја, Едичка Едуарда Лимонова је, пре него што ће бити
штампан, одбило тридесет пет издавачких кућа (75); швед-
ски нобеловац ХариМартинсон био је некадашње „општин-
ско дете” (184); Емил Сиоран се читавог живота хранио по
студентским мензама и возио бицикл као једино превозно
средство (218); Петер Хандке је пешице отишао из Салц-
бурга у Париз (265), током 78-дневног бомбардовања Србије
провешће, у два наврата, у нашој земљи укупно двадесет
дана делећи са нама зло које су нам други наносили (269),
а у селу Ретимља ходаће „сасвим бос” (273); Рут Берлау,
љубавница Бертолда Брехта, после његове смрти је стално
са собом носила гипсану скулптуру која је приказивала
његову главу (153); Света Лукић, увелико осиромашио због
огромне економске кризе у коју смо упали, силази у само-
послугу – да би купио једну једину боцу вина коју ће по-
пити са Димићем и Василијем Аксјоновим, својим драгим
руским пријатељем, који су га изненада посетили (58).
Једнако су занимљиви детаљи из живота појединих
писаца (на неке нас Димић подсећа, а неке – таквих је
кудикамо више – нам открива): Л. Н. Толстој није забеле-
жио ништа у свом Дневнику на дан свог последњег рођен-
дана као „да је слутио већ неко Астапово” (21); када се са-
гледа читав литерарни опус великог шведског песника
Томаса Транстремера – испада да је исписивао највише по
једну једину реч дневно (107); када је тешко оболео, овај
писац, сада са одузетом десном руком, „за себе, или госте,
радо ће одсвирати понеки клавирски комад написан
посебно за леву руку” (120); Сиоран је човек без адресе, јер
нема ни румунски ни француски пасош. (211) И сам Димић
ће се запитати да ли је Вонгарова Ђумала, Абориџинка

којој је овај писац посветио многе потресне књиге, „уоп-
ште и постојала” (389).
Када пише о појединим писцима Димић је у стању да,
најчешће у једном једином потезу, фино изнијансирано,
уочи оно што је битно за њихов изглед, глас, писање. Глас
Булaта Окуџаве „делује некако задимљено, речи размак-
нуте, разгризене, једине преостале”. (36) Писац какав је
Василиј Аксјонов морао би у Америци, у којој се обрео
пошто је емигрирао из СССР-а, „да развија и неку врсту
шкрга – да би дисао у страном елементу”. (56) У
Формулама путовања, књизи песама настајалој и у нашој
земљи, Транстеремер „бележи, дословно извештава о ствар-
ном, голом немиру свога ока” (108), а „Сродна асоцијација
о Транстремеровој поезији јесте поређење са змијским свла-
ком, закаченим на голети, између два трна...” (111). Јосиф
Бродски је „песник властите расутости у светлости” (64), а
његово особено „песничко јеванђеље” складано је „замам-
ном мутношћу слика” (65). Гитара Висоцког „у ствари је
хајдучко оруђе а не инструмент забаве”, а његов „дрхтави
глас... милује снег крвљу тетовиран, ћудљиве коње, оголе-
ле нерве земље...” (102). Најоригиналнији философ данаш-
њице” (217), Емил Сиоран, јесте „дух у излизаној кућној
хаљини”. (211) У његовом делу „С несравњивом горчином
постављена су већ питања Богу на која ће он ко зна када
моћи да одговори. Можда и никад” (219). Никита Станеску
„имао је лице као откинуту неку тамнозарну сузу. (...)
Напукле душе дисао је прегласно, тркач сасвим издвојен
од трке, руку развенчаних од лета, својом спољашњошћу
километрима удаљен од унутрашњости. Рођењем пре-
метнут иза смрти” (224). Спев Мртви кос (1985) мађарског
песника Ференца Јухаса, његова Божанствена комедија,
овај пут у читавих 25 000 стихова, уз Финеганово бдење
недостижног Џемса Џојса, права је „песничка громада”
без икаквих везивних шавова, сасвим сливена и исцизе-
лирана (283). Критичку ноту, макар прикривену, опажамо у
оваквом „сликању” Милорада Павића: „Сваки писац бави
се својим успехом, али само понеки писац доживи да се
успех позабави њиме лично” (16). Несумњиво критички
набој садрже следеће реченице, наш одговор онима који
су нас даривали „Милосрдним анђелом”: „Неко злурад,
можда завидан или одиста неупућен, заједљиво ће рећи
како су Бесон, Хандке, Пинтер, и по неки још писац, на
рату у Југославији, грдно профитирали. И јесу! Њихов
ратни плен је – беспоштедна истина.” (319)
Неколике афористичке опаске заслужују да буду запам-
ћене. „Од шездесете надаље човек има поново илузију да

нешто гради” (47); „Глувоћа, слепило, сакатост, немост –
то су неизбежни путеви наши у правцу нестајања, смрти.
Отуд се, ипак, као из Хада, враћају Орфеји, не осврћући се
за собом” (54); „... малореки и аскете... говоре нам највише”
(125); „... с писањем исконска наша невиност нестаје, а за-
почиње умирање...” (126). Једна је надасве поетичка: „Као
повод за писање може да вам послужи, мирне душе, баш
сваки догађај дана, или века, свачији живот и свачија
смрт.” (277)
Писац је понекад и директније уносио и понешто ауто-
биографско у своје писање о другима, те је – а то чине сви
значајни писци – пишући о њима откривао да у једнакој
мери и о себи самом пише: „Јесте, путовања су скупа и
заморна, али једна од њихових добрих страна је што на
такорећи сваком кораку сусрећеш барем те љупке девој-
ке” (12); подсећа нас како је сцена бомбардовања зоолош-
ког врта обрађена у роману Мала птица, преко сценарија
Душана Ковачевића, доспела у Кустуричин филм Под-
земље (218); најлепша песма свеколике светске поезије, по
њему, песма је Ближи се јесен пољског песника Јежи
Харасимовича. (307) Да је до краја живота остао оно што
је одувек био, путник–неодустајник, сведочи нам податак,
такође прибележен у овој књизи, о томе како је, тешко бо-
лестан, већ више у власти смрти него живота, кренуо на
своје последње путовање с кинеским писцем Ђиди Ма-
ђом. Овај га је одвео да види оно што му је недостајало
међу посећеним, у срце, душу и путописе уграђеним ме-
стима: Тибет. Пошто је видео Тибет, могао је да умре!
Заштитни знак Моме Димића у овој књизи биће и не-
колики, потенцијални, неологизми: „домалочашњи“; „не-
станце“; „одмах–препознавање“; „путник–неодустајник“;
„тумарнути; човекомрзитељ“.
Он, који је сјајно познавао шведску литературу, писао
о њој и преводио њене најистакнутије модерне писце,
прибележиће и како „нема шведског песника који није
уједно и велики путник”. (114)
Да је у самом срцу свеколиког његовог писања, као и
Андрићевог (за нашег нобеловца тврдили су то, и приме-
рима доказивали, Александар Петров и, посебно, Предраг
Палавестра) – лирско, пробаћемо да покажемо навођењем
неколиких фрагмената који су, по нама, на сам корак од
песме од прозе (понеки то, несумњиво, већ и јесу): „Вре-
мена прошла и она будућа, свом снагом својих притајених
и тако видљивих зуба, ударају по томе што је између, што

је залогај, што пролази” (97); „... о смрти што је раздрље-
них недара тумарала и тих дана (1999 – Д.С.) порушеним
сокацима порушених кућа...” (271); „Круг наших немих
тела заградио је прилаз оном дивљем поветарцу, или се он
само повукао, тек – шума свећа пободених у земљу слож-
но запламса и пред нама свом снагом блеснуше светла
окца кроз која гледају – једни у друге – живи и мртви...” (276).
Мома Димић је прибележио: „Свет је већ препун стра-
наца! Нико нама није крив што смо ето, понекад, неов-
дашњи, то јест странци самима себи, и то не само кад пре-
лазимо границу. А још мање је утешно што смо заувек
странци њима – странцима” (330). Онај ко је ово написао
чинио је све да нас представи другима у најбољем мо-
гућем светлу, трудећи се у исти мах да и друге приближи
нама толико – да престану да буду неовдашњи и постану,
када је о нашим читалачким лектирама реч, сасвим
овдашњи.