Адолфо Бјој Касарес

КРАТКЕ ПРИЧЕ

ФРАНЦУСКИЊА

Каже ми да су јој људи досадили. Разговори се понав-
љају. Мушкарци увек почињу да је испитују на шпанском
језику: „Ви стеФранцускиња?“, и настављају „J’aime la Fran-
ce“1. Када, на неизбежно питање о месту рођења, одговори
„Paris“, сви узвикну „Parisienne!“ 2 – уз подсмешљиво див-
љење, не штедећи дрскост, као да су говорили „comme
vous devez être cochonne!3“. Док је слушам, присећам се свог
првог разговора с њом; био је идентичан оном о ком ми
прича. Ипак, није ми се ругала. Говори ми истину. Сви са-
говорници јој говоре исто. Доказ томе је да и ја говорим
исто. И ја сам јој у једном тренутку изнео своју сумњу да
се Француска допада више мени него њој. Изгледа да јој
сви, пре или касније, изнесу ово откриће. Не схватају – не
схватамо да је за њу Француска сећање на њену мајку, њен
дом, на све што је волела а можда више неће видети.

1 „Волим Француску“, (франц.) – прим. прев.
2 „Парижанка“, (франц.) – прим. прев.
3 „Мора да сте перверзни!“, (франц.) – прим. прев. 

МАРГАРИТА ИЛИ МОЋ ФАРМАКОПЕЈЕ
Не сећам се зашто ми је син том приликом приговорио:
– Теби све иде добро.
Младић је живео у кући са женом и четворо деце, нај-
старијим од једанаест и најмлађом, Маргаритом, од две
године. Забринуо сам се због чега су те речи откривале
нерасположење. Понекад сам о томе разговарао са својом
снајом. Говорио сам јој:
– Немој да ми негираш да у сваком успеху има нечег
одбојног .
– Успех је природни резултат једног , добро урађеног ,
посла – одговарала је.
– Увек доноси мешавину неке празнине и баналности.
– Не успех – прекидала ме је – већ жеља за успехом. Осу-
дити успех, чини mи се као романтичарско претеривање,
без сумње корисно неспретнима.
Упркос својој интелигенцији, моја снаја није успела да
ме убеди. У потрази за грешкама, уназад сам истраживао
свој живот који је протекао између књига из хемије и једне
лабораторије са фармацеутским производима. Моји успе-
си, уколико их је било, били су вероватно аутентични али
не и спектакуларни. Оно како би се могла назвати моја
славна каријера – стигао сам до шефа лабораторије. Имам
своју кућу и богат сам. Истина је да су неке моје формуле
произвеле мелеме, помаде и тинктуре којe су изложенe на
рафовима скоро свих апотека наше простране земље и ко-
јe, по свој прилици, потврђују да болеснике, којих није ма-
ло, ослобађају бола. Себи сам допустио да сумњам, јер ми
однос између лека и болести изгледа прилично недокучив.
Упркос томе, када сам измислио формулу свог тоника
„Гвожђе Плус“ осећао сам стрепњу и сигурност и почео да
се понашам хвалисаво и говорим, чујте ме добро, како су
га одобрили на страницама часописа Лица и маске, људи
су почели да користе бесконачно тоника и окрепљивача,
док једног дана нису стигли витамини и почистили их као
да су били превара. Резлутат је изашао на видело. Витами-
ни су били дискредитовани, што је било неизбежно, и љу-
ди данас у апотекама узалуд траже помоћ како би ублажи-
ли своју малаксалост и умор.
Вреди веровати, али се моја снаја забринула за недоста-
так апетита своје млађе ћерке. Заиста, јадна Маргарита,
златасте коже и плавих очију, малаксала, бледа, разборита,

личила је на гравиру из XIX века, типична девојчица, којој
је, по традицији и празноверју, било суђено да се сједини
са анђелима.
Никад ми негирана способност за справљање лекова,
подстакнута стрепњом да видим опоравак унуке, учинила
је да одмах одреагујем и смислим већ поменути тоник.
Његова ефикасност је чудесна. Четири пуне кашике дневно
биле су довољне да за неколико недеља препороде Марга-
риту којој се вратило руменило, која је порасла, разве-
дрила се и показује задовољавајући апетит, чак бих рекао
узнемиравајући. Одлучно и чврсто тражи храну а ако јој
неко не дâ, бесно га нападне. Јутрос, за време доручка, у
трпезарији, чекала ме је представа коју баш никад нећу за-
боравити. Насред стола седела је девојчица са кроасаном
у свакој руци. Верујем да сам на њеним обрашчићима, као
код румене лутке, запазио руменило, превише црвено. Би-
ла је намазана слаткишима и крвљу. У углу собе остатак
породице је спуштене главе дремао један преко пута дру-
гог . Мој син, још увек будан, пронашао је снаге да изго-
вори своје последње речи:
– Маргарита није крива.
Изговорио их је оним приговарачким тоном који је са
мном обично користио.
СПАСЕЊЕ
Ово је прича о прошлим временима и краљевима. Вајар
је с тиранином шетао вртовима дворца. Даље од лавирин-
та за истакнуте странце, на крају алеје филозофа одрубље-
них глава, вајар је представио своје последње дело – једну
најаду4 која је,у ствари, била фонтана. Док је детаљно из-
лагао техничким терминима и док је уживао опијен успе-
хом, уметник је на лепом лицу свог заштитника опазио
застрашујући израз. Схватио је разлог . „Какво малено
створење“– помислио је тиранин без сваке сумње. „Спо-
собно је за оно за шта ја, пастир народа, нисам“. Онда је
једна птица која је пила воду из фонтане и радосно од-
летела у ваздух, а вајар смисли идеју која би га спасила: –
„Због ових малених“ – рече, показавши на птицу. „Треба
признати да лете боље него ми“.
4 Водене нимфе у грчкој митологији које су господариле потоцима,
изворима, рекама и фонтанама.

АДОЛФО БЈОЈ КАСАРЕС (АDOLFO BIOY CASARES, 1914, Буенос
Аирес). Своју прву причу написао је већ са 11 година. Био је пријатељ
и сарадник Хорхе Луиса Борхеса, с којим је писао приче под псеудо-
нимом Онорио Бустос Доместак (Honorio Bustos Domesq). Објавио је
неколико романа и збирки прича, међу којима су и оне писане у сарад-
њи са Борхесом. Добитник је неколико награда, а најзначајније су : На-
града Аргентинског друштва писаца (1975), орден Легије части (1981) и
награде „Мигел де Сервантес“ (1991). Умро је у Буенос Аиресу, 1999.

Изброр, превод са шпанског и белешка
Ана Стјеља