Илија Бакић

КРОЗ ПРОСТОРЕ, ВРЕМЕ,
МАТЕРИЈЕ И ЕНЕРГИЈЕ

Ото Хорват: Путовати у Олмо
НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2008.

Нова књига запаженог песника млађе средње генера-
ције Ото Хорвата (1967) већ својим насловом Путовати у
Олмо најављује не само одређену тематску усмереност,
већ и специфичну конструкцију односно развој сегмената
који ово дело чине. Путовање је, како су то запазили (без)-
бројни мислиоци, од уметника до философа, појам са ви-
шеструким значењима; условна подела подразумева путо-
вања кроз простор односно она кроз време и, коначно, као
специфични спој претходних – путовање кроз себе, кроз
личност-ум-дух-свест онога који путује (без обзира да ли
се физички помера-креће; ова категорија, пак, ставља
упитник и на само кретање као, на први поглед, неизбеж-
ни услов сваког путовања; но, овде се неће даље елабори-
рати тај мисао ток).
У крајњем (без обзира на дилему кретања), читав се
људски живот може сагледавати као путовање кроз про-
сторе и време, кроз материју и енергију. Овај подухват под-
разумева сваковрсне промене које доносе нова искуства –
што, опет, резултира усложњавањем перспектива и тачака
из којих се сагледава прошлост, садашњост и процењује
будућност. Речју, кренути на пут значи свесно ’изазивати’
промене. Путовање кроз Хорватову књигу (дакле, ето играрије –
путовање кроз путовање) донеће читаоцу призоре са раз-
них простора-меридијана (Мађарска, Италија, Њујорк, не-
одређени Медитеран) и времена (од ренесансе до садаш-
њости). Сем телесног кретања, разоткривају се и путова-
ња духовности поетског субјекта (од полета до досаде, од
носталгије до меланхолије). Коначно, јасно се може пра-
тити кретање-путовање-развој једне љубавне везе, њено
(назовимо га тако, мада не потпуно прикладно) успора-
вање, трансформацију у заједништво које је изгубило на
почетној ’експлозивности’, али је добило мноштво валера
који је чине дубљом и темељном.
Песме у књизи су груписане у неколико циклуса (Нови
препеви, Пренесена значења, Аddendum, Капричо, Бројгел-
&Co, Гласови /Canti/) који, сваки за себе, има одређену
унутрашњу логику, али сви они доносе и делиће мозаика
који гради портрет поменутог поетског субјекта; тако, чи-
талац кроз стихове препознаје глас средовечног интелек-
туалца окренутог уметности, историји и склоног самопо-
сматрању. Његова интересовања нису утихла, за разлику
од већине исписника изгубљених у свакодневном живо-
тарењу и потопљених у менталну лењост; исто тако није
нестала ни способност да се ’отворених очију’ посматра
свет кроз који се пролази, од градова до отворене природе,
од изложби, слика и фотографија до успутних сусрета на
градским улицама. Сензације које, чини се, опседају и
наваљују на оваквог посматрача доносе му низ интелек-
туалних радости и узлете у чист фолософски естетизам;
он на њих реагује рационално али се у тој реакцији от-
кривају и назнаке збуњености или заморености. Слагањем
песама ти прикривени тонови постају све очитији, лакше
се запажају (или их читалац темељније тражи) и, све-
укупно, разастиру ментално-емотивну мапу-профил
човека свесног да је младост прошла, да је старост врло
близу, да су одушевљења уметношћу трошна и промењива
– да, речју, лична пролазност пребрзо долази у сусрет.
Мада је свест о тој неумитности и раније постојала, сада
она из сфера апстракција прелази у реалност од које нема
узмака-бекства. Спознаја, схватање и прихватање тих чи-
њеница јесу облици путовања ка сопственој телесној
суштини која је оштро конфронтирана са интелектуалном
снагом (ова се, пак, одупире затварању, одбија да нестане
под слојевима утисака који ће, у својој бројности, ипак
изгубити на живописности и узбудљивости). Отпор заси-
ћењу букти у неколиким песмама, понекад односи победу

али и губи у неравноправној борби са свакодневљем. Оту-
да неки стихови крију жар нових сензација а други тиху,
исполирану, помало уздржану опсервацију и суд који није
драмтичан или превратнички већ прецизно избалансиран.
Део сазревања је и покушај да се дуготрајна емотивна
веза изведе из учмалости, да се одбије тако (о)лака али
фатална рутина. Ћутања између партнера гомилају се и
повезују а знаци телесних промена потврђују старење
љубави. Навика и њена лагодна безбедност напредују.
Побуна против таквог стања није ни лака ни увек успешна
– али ни алтернатива предаје и прихватања млакости није
нимало атрактивна. Сазревање, односно животна мудрост,
није само позитивна јер са њом се губи свежина, слобода
игре и уживање у новим сензацијама. Отворено је питање
да ли је способност да се шире и дубље сагледају окру-
жења и нивои стварности довољна надокнада за оно што
се губи. Исто важи и за емотивне везе. Наравно, свако мо-
же дати одговор само за себе а свако је уопштавање
јалово.
Централни циклуси Путовања у Олмо – Пренесена зна-
чења, Аddendum, Капричо, Бројгел&Cо – наизглед уопште
нису окренути литерарном субјекту већ су ’објективни’,
засновани на посматрању фотографија Андре Кертеса и
Џоела Мајеровица и слика старих мајстора (док су уводни
и финални циклуси потпуно ’субјективни’). Наравно, сва-
ка интерпретација неког дела лична је, јер виђено пролази
кроз менталне пејзаже посматрача и бива преточено у ре-
чи које су покушај (мање или више успео) исписивања
фасцинација и асоцијација које су доживљене. Чак и пуки
попис онога што се на платну-фотографији налази носи, у
распореду приоритета и начину интонирања, ’потпис’ по-
сматрача. Овај тријумф субјективног у контексту читаве
књиге (суштински интимне) може се посматрати и кроз
визуру стилских вежби из песништва. Јер, одабирањем да
се пише о уметничким делима песник свесно пристаје на
редуковање свог погледа, на уско фокусирање из кога ва-
ља изаћи у ширину. Песник виђено платно прихвата – као
’почетну’ стварност коју надограђује сопственим иску-
ствима. Код фотографија је, по самој природи медија, због
њиховог фактографско-документаристичког нивоа, изазов
још већи. Разрешавању (само)постављеног проблема
песник приступа различито, одабирајући разнородна сред-
ства за дочаравање предмета посматрања, али и сопстве-
них асоцијацијских низова; од таксативног набрајања, тума-
чења виђеног или историјског подтекста до каламбурско-

гротескних поенти (каква је она о Микеланђелу нарученом
Снешку Белићу).
Коначно, Путовати у Олмо знатижељницима ће откри-
ти и једну песничку дилему на коју су могући (без)бројни
одговори; дилема гласи: како описати/опевати призор?
Односно, шта чини призор? У већини песама Хорват ин-
систира на статичном (још једна потврда да за путовање
кретање није обавезно); чак и ако у том призору има по-
крета, они сами по себи не ремете општи утисак стајања,
укочености, непокрета. Стихови покушавају да дочарају
ширину погледа, отвореност хоризонта (просторног или
духовног), распоред предмета и ликова и, надасве, тиши-
ну која све виђено обавија (па се чини да је све замрзла,
укочила у месту). У таквој поставци емоције нису изри-
чито назначене, нису ’издекламоване’. Оне се не обзнању-
ју – већ се откривају самом поставком призора, његових
сегмената, односима између речи-стихова. Одбијањем да
именује осећања песник је читаоцу даровао слободу
откривања и уживања у ономе што пронађе. Мада није
био у потпуности доследан у оваквом поступању (веро-
ватно намеран да читаоцу ипак назначи неке смерове сво-
јих идеја), Хорват је у песмама које остају на поменутом
трагу неоткривања досегао врхунце ове књиге, па и
целокупног свог досадашњег опуса.
Речју, Путовати у Олмо значењски је богата и заводљи-
ва књига која недвосмислено заслужује пажњу посве-
ћених читалаца.