Oлга Славникова

ЉУБАВ У СЕДМОМ ВАГОНУ

Јелена Константиновна је за зимски распуст путовала
у Петербург . У њеној породици распуст се називао ста-
ринском речју „ферије“ и – тако је било боље, јер какав
распуст може имати пензионерка? Али, без обзира на то
што је ситно, кремом намазано лице наше јунакиње
одавно изгубило младалачке боје, а коврџе су јој седе као
брезова кора, ми ћемо је даље називати просто Леночка.
Сваки човек има своје најбоље и праве године, које дожи-
ви и у којима остаје заувек. Шта год тврдила медицина и
шта год нам говорило огледало. Леночкина права старост
је била осамнаест година. Дојучерашња ученица са артри-
тисним чворовима на модрим прстима, с плавом берет-
ком, коју је мама исплела у боји Леночкиних блиставих
очију.
Ко је чинио Леночкину породицу, у којој су се задржа-
ле те драге старинске речи, у којој је живела двестаго-
дишња и сасвим бесмртна саксонска чинија за супу, коју
комшијска дечица сматрају царском круном? Па, готово
више нико. Од родбине је остала кћерка њене полусестре,
коју језик усамљене Леночке није могао да назове се-
стричином. Била је то крива и црна грана привијена уз по-
родично стабло, као резултат гулаговске љубави: давнаш-
ња, страшна прича, која се догађала у чађавим шумама
што дремају под снегом и глибавим мочварама, одакле се
Леночкин отац вратио болестан и бесловестан, уста су му
била покривена танким седим власима, попут паучине. 

Једино таквог оца Леночка и памти, другачијег није позна-
вала: касно се родила.
Полусестрина кћерка – плод шума и мочвара – дошла
је у Москву с новим јефтиним кофером, пуним старих пр-
ња, а јавила се тетки тек после неколико година, када је
постала важна и богата, купила стан и ауто, који је Леноч-
ку подсећао на концертни клавир на точковима. Та север-
на шаманка, с лицем попут печеног у дубоком тигању, ме-
њала је мушкарце отприлике једном у четири месеца – па
чак их је размењивала са својим пријатељицама, таквима
као она, богатим и успешним дамама, апсолутно увере-
ним у себе. Управо је сестричина-шаманка издржавала
Леночку, довлачећи јој час огроман, неподношљиво дре-
чав телевизор, час машину за прање веша са многим ком-
пликованим програмима, којој Леночка ни у ком случају
није могла поверити фине и старинске столњаке.
– Ти би, тета Лено, требало да се удаш – говорила је
шaманка, незадовољно севајући уским нафтним очима,
које су гледале као кроз неправилне прорезе на хладној маски.
– Али, била сам – одговарала је изазивачки Леночка.
– Шта, једном, ваљда? И готово? – питала је тупо ша-
манка пунећи до краја теткин фрижидер.
– И готово! – одговорила је гордо Леночка дотичући
сребрном кашичицом, искривљеном од старости, сладо-
лед с кафом, који је веома волела.
Мужа Сашу Леночка је памтила слабије него родите-
ље. Млади официр – весео, риђ, главе као поморанџа. По-
гинуо на обуци. Леночка није тражила новог мужа. Тврдо
је знала – не ваља се, судбина је судбина. То исто су знали
мама и тата, деде и бабе, знала су и сабрана дела у старом
орману за књиге. Шаманка је однекуд знала нешто друго.
По правом рачуну, њој је било сто педесет година. Равно-
душна и хладна, као идол, узимала је све што јој живот
пружа. Није патила ни због својих кратких козјих ногу, ни
због слабе црне косе. Просто је носила најбоље, јела
најбоље, спавала са најбољим мушкарцима, не обраћајући
никакву пажњу на сопствену спољашност – већ да не го-
ворим о унутрашњем свету, који је вероватно представљао
мрачан и глибовит шипраг . То што је знала Леночка, што
су знали њени родитељи, деде и бабе, нечим је сметало
шаманци. У последње време је с посебном упорношћу по-
кушавала да пошаље Леночку на путовање. Предлагала јој
је Египат,Шпанију, Флориду. Али, Леночка је хтела да оде
једино у Петербург .

У Петербургу је имала другарицу Татјану Александ-
ровну, Таточку – рођенију од рођене сестре. Леночка и
Таточка су се дружиле откад памте за себе. У младости су
биле сасвим различите: Леночка – витка нежна плавуша,
која је сањала сцену, Таточка – слободна крупна црнка, ко-
ја је маштала да прави бродове. Сада су другарице поста-
ле готово исте. Обе су обудовеле, обе су живеле у једно-
собним монтажним станчићима, који су им припали после
расељавања огромних комуналки у центру Москве и Пе-
тербурга. Таточка је још била висока и права, остатке косе
фарбала је у боју гавранових крила. С годинама су јој по-
стали приметни бркови, пљоснате образе као да јој је по-
крила прашина. По личној карти, Таточка је била годину
дана и осам месеци млађа од Леночке, али права Таточ-
кина старост је, за разлику од Леночкиних вечитих осам-
наест година, била прилично зрела – око тридесет. Зато је
Таточка управљала другарицом. Она категорички није
одобравала сибирску шаманку, сматрајући да ће новона-
стала рођака упропастити Ленин живот.
У ствари, обе другарице су се смртно бојале живота,
који им је некако одједном постао сасвим туђ. Оне нису
разумевале шта је у овом свету љубав, нису разликовале
девојке од младића. Седећи у вагону метроа (ако успеју да
седну), гледале су испред себе голе беле стомаке омладине
која је стајала изнад њих, пупкове украшене цирконима,
висеће жице слушалица, као да су главе тог новог поколе-
ња биле стално прикључене на електричну струју и
радиле попут усисивача за прашину. „И шта је у њима
лепо?“ – питале су једна другу Леночка и Таточка. У том
новом свету имати романсу с неким је исто што и дисати
под водом. Туђа, хладна средина. Леночка и Таточка су
веровале једна другој и ником више. Више пута су маш-
тале како би било дивно да се преселе и живе у истом гра-
ду, истој згради, па чак и у истом стану – пошто уједине
залихе сребрних кашичица и везених столњака. Али, оства-
рење сна је било немогућно: Таточка је обожавала свој
Петербург , а Леночка – своју Москву. Зато су другарице
путовале једна другој у госте толико често колико им је
дозвољавао новац. У последње време су, захваљујући ша-
манци, дозвољавале себи да то чине много чешће него пре
неколико година.
– Па, добро, нека опет буде Питер – нерадо се сагласи-
ла шаманка, која је покушавала да тети Лени за Нову годи-
ну поклони путовање на Тајланд.

Лично је купила Леночки скупу карту у спаваћим ко-
лима, али због нечег је датум одласка био дан касније него
што су се договориле.
Леночка је била срећна. Падао је диван крупан снег –
тако да је стаклени свод над пероном Лењинградске же-
лезничке станице подсећао на планетаријум. Леночка је
журила према свом вагону, торба на колицима је чило
лупкала – кад одједном, један точак се искриви и крцну.
– Треба ли вам помоћ?
Леночку је од главе до пете одмеравао врло симпати-
чан старији господин, сребрне шиљасте браде, са наоча-
рима од рога на безобличном носу. Очи испод наочара би-
ле су расплинуте, добре и помало расејане.
– Не-не, хвала, сама ћу – уплашила се Леночка.
– Ма, како сама, како сама кад је точак нахерен? – рече
старији господин, ухвати торбу и крену напред претерано
бодро, одајући да је терет ипак био прилично тежак за
њега. – Који вагон?
– Седми, седми, већ смо стигли!
– И ви имате седми? Значи, заједно путујемо у Петер-
бург – осмехнуо се старији господин спуштајући торбу
поред спроводнице, која је проверавала карте поред зби-
јене групе путника. – Валеријан Антонович – представио
се церемонијално и очи му, кроз плус сочива, засијаше не-
како врло топло, као да су завириле у душу.
Леночка је оборила очи. „Шаманка му је платила“ – си-
ну јој јасна идеја. – „И подсекла точак! Намерно је ишао
за њом, да не пропусти прилику. Ево, сад ће се испоста-
вити да смо у истом купеу.“
Међутим, купе у који је Валеријан Антонович, без об-
зира на слабе протесте, довукао хрому торбу, био је заузет
шапатом, испрекиданим дахтањем и мирисом љиљана.
Огроман, звездаст и стреличаст раскошан букет био је на
столу . Пар збуњено прекину пољубац и још тренутак остаде
као да се огледа једно у другом, с црвеном бојом врелине
на образима и уснама. Младић, кратко ошишан бринет је
журно искочио, направила се мала гужва са многим уза-
јамним извињењима. Валеријан Антонович је марљиво
сместио Леночкину торбу у одељак за пртљаг испод меког
лежаја. Повлачећи се из купеа, опет је погледао Леночку
оним чудним присним погледом и као да је желео да је
нешто замоли, али није.

Млади људи су, држећи се за руке, такође клиснули
напоље, остављајући Леночку саму. Леночка се замисли-
ла. По многим обележјима – по томе како је црнокоси рм-
палија брижљиво држао девојчине крупне, јагодичасто-
румене прсте, по неком посебном поверењу међу њима,
по необичном букету који настоји да сав доступни про-
стор испуни својим сладуњавим мирисом – Леночка је
закључила да се пар спрема за венчање. То што је било ме-
ђу тим младим људима никако није личило на савремену
такозвану љубав, када су обоје у фармеркама и с пивом,
данас заједно а сутра – мили моји, куд који. Бринет није
био ни пријатељ ни момак девојци – био је младожења.
Дешавало се оно што се у животу дешава један једини пут.
Неочекивано јасно, Леночка се сетила мужа, његовог скаку-
тавог , нимало официрског хода, његовог веселог округлог
лица, којим као да витлају, круже риђе пеге размазане соп-
ственом брзином.
Уз те расплинуте Леночкине мисли воз неприметно
крену, залелуја букет, на прозору је вечерња осветљена
Москва запловила супротно казаљци на сату. Девојка се
вратила у купе смркнута, тихо је села на своје место, у
самом ћошку. Леночка је с новом, живом радозналошћу
бацала погледе на сапутницу. Па шта, прилично је сим-
патична и врло пристојна млада особа: скромна испеглана
сукња, чисто чело – златне пегице, баш као мужа Саше,
као да сипају испод очију са необичног дугих трепавица,
које врло често трепћу. Је ли Леночка била ружнија кад се
удавала? Ма нимало, напротив: много лепша! Поготову у
плавој хаљини од жоржета, вешто прекројеном од мами-
не, са бисерчићима на рукавима…
Леночка се, као и увек у вагону, спремала да легне што
раније: волела је да спава слатко уз пријатно, монотоно
клопарање точкова. Али, изглед младе и младожење је
снажно деловао на њу. Узбуђена, час легне-час седне, час
опет завали лице у дебели јастук, врео као погачица. Цве-
ће је сада било у горњој ниши за пртљаг и ширило мирис
као што гласно навијен радио шири музику. Најзад, Ле-
ночка не издржа и, пошто је четком очешљала замршену
косу – изађе у ходник.
У ходнику, једином у целом вагону, код најудаљенијег
прозора чија се завесица вијорила, стајао је замишљен
Валеријан Антонович.
– А одакле сам знао да ви не спавате ове ноћи? – питао
је благо, правећи Леночки место поред држача. – Хајде,
мислим, да сачекам. И ето, дочекао сам…

Напољу је падао снег укосо и у ноћној пустоши сијао
као старо огледало; пролетали су лаки шумарци шибља,
промицала су светла. Леночка и Валеријан Антонович су
разговарали четири сата. Валеријан Антонович јој је ис-
причао да је по професији хирург-кардиолог , путује у Пе-
тербург на конференцију. Рече да је удовац, има три одрасле
кћерке – ниједна не личи на мајку, него само на њега. Да
се више не сећа живог лица супруге, а кад затвори очи и
покуша да га се сети, у мислима види само њене фотогра-
фије.
С времена на време Валеријан Антонович је, извиња-
вајући се, одлазио на платформу да пуши. За тих неколико
минута Леночка је могла мирно да збрише, али је и даље
стајала поред прозора и гледала како за возом јури месец,
који као да се топио у сопственом пламену, као таблета
шумећег аспирина. Леночка је мислила како је сећање за-
гонетна ствар, како је Валеријан Антонович веома драг
човек и као створен за њу, за њен садашњи живот. Али,
све се врло необично поклапа, као по некој замисли – не,
не, нипошто! Валеријан Антонович се враћао држећи у
великој шаци изгрижену лулу, малу као лешник. Од њега
се ширио пријатан мирис дувана, а још и умор – тако у
јесен мирише отворена стаклена башта краставаца. Види
се да је један од оних што ће за пет година бити старац, па
је дозволио себи да се, најзад, пожале – и не може да пре-
стане. Мора бити да се он тако пожалио и шаманци, а она
му је понудила марифетлук, успешан у сваком погледу. Па,
ипак, Валеријан Антонович је имао дивне седе руке и врло
леп осмех, од ког се смешно мрдала оштра брадица…
– Знате, навикао сам да живим овако како живим – при-
чао је глуво. – Једино кад идем улицом, фали ми женска
рука с десне стране. Тако ми је празно – као да корачам
ивицом провалије. Ако ме неко гурне случајно, не из
злобе – и паднем…
Договорили су се да се следеће вечери у Петербургу
састану и проскитају утроје (Таточка је планирала неку
изложбу, али је, изгледа, имала само две карте). Леночка
још није знала шта да ради: за сваки случај, дала је Ва-
леријану Антоновичу погрешан број телефона у Москви.
Тај број, оптерећен једном погрешном цифром као ланац
висећим катанцем, Леночка поче да сања чим јој је глава
дотакла растрешен јастук.
Али, није дуго спавала. Леночка се брецнула од нео-
бичног осећања, као да јој нешто тешко седи крај ногу.

Отворила је очи. Округло, бледо шаманкино лице је по-
мало сијало у полутами, због летећих оаза светла подсе-
ћало је на бројчаник часовника, чије се казаљке сваке
секунде навијају на сат напред.
– Драга, зашто си тако тешка? – питала је промукло пре-
плашена Леночка.
– Мој дух је у мени – одговорила је шаманка не отвара-
јући уста.
Леночка се придиже на лакту. Постаде јој вруће, негде
у спаваћици срце јој се копрцало као крупан миш.
– Када шаман прими духа-заштитника, постаје тежак
као камен – објаснила је сестричина пробадајућим гласом, ко-
ји јој је излазио право из груди.
Тек тада је Леночка видела да сестричина носи нео-
бичну бунду. Грубу, кабасту, сву окићену тврдим тракама
и металним предметима, које је Леночка на први поглед
сматрала својим сребрним кашикама и виљушкама. Али је
одмах схватила да то уопште није есцајг , него необичне
плочице и кругови међу којима се клате фигурице живо-
тиња, чинило се, направљене буквално ручним радом: као
да је неко стискао у шаци топљени метал, па су ти охла-
ђени стиснути комади гвожђа сами по себи постајали на-
лик на вука, јелена и поларне лисице.
– И ти путујеш овим возом, драга? – улизички је изго-
ворила Леночка, покушавајући да извуче утрнулу ногу
испод камене тежине.
– Не, сада летим авионом. Летим изнад тебе, као сова
изнад јаребице – затрубила је шаманка. – Ти мене сањаш.
– А шта ти хоћеш од мене?! – узвикнула је Леночка
очајно, тако да је аветињски задрхтао простор купеа, а
заспала сусетка, која се видела као кроз навучену газу,
поче да се врпољи у сну.
– Али, ти си припала мени, драга тета Лено – одједном
је сестричина рекла својим уобичајеним гласом и одмах се
видело како су јој усне дебело намазане кармином, као
мармеладом. – Постојиш сва тако несрећна! Чим сам дош-
ла код тебе, чим сам видела онај учмали собичак са фото-
графијама драгих покојника, одмах ми се смучило. А теби
је, тета Лено, све било дато за срећу. Живела си у Москви,
дипломирала си на факултету за живота родитеља. Не као
моја мама – у шумско-индустријском газдинству. И, како
си се удесила? Погледај се – живи леш, а још немаш ни
шездесет.

– Ма, шта то причаш, драга, мени је све лепо…– слабо
се успротивила Леночка навлачећи до подбратка дрхта-
волак покривач.
– Ти стојиш на мрачној страни света – глас сестричине
се опет напрегао, затрубио, металне амајлије су глуво за-
звечале. – Ниси ти видела, тето, праве невоље. Ниси оку-
сила чемер из црне мочваре. Удај се, тета Лено, кад ти ка-
жем! Ако ме не послушаш, сањаћеш ме сваке ноћи.
Показаћу ја теби у сну железничку пругу, направљену од
људских костију. Клизи забачена пруга, зараста у тајгу.
Али, чим дресина прође пругом – покрену се људске
кости, па пуцају под токовима…
– Не треба! – Леночку је облио хладан зној, осети мраз
у коси.
– Ћути – шаманкине разроке очи постадоше мутне као
залеђено уље, она забрунда клатећи се: – Показаћу ја теби
невољу, показаћу ти црвену железничку бодљикаву жицу
на изваљеним стубовима. Показаћу ти црвене шумске пло-
дове у вртачама тајге. Дошла је невоља, долетео је црни
гавран беле главе, умро је велики шаман. Грува, грува
бубањ, баје мртви шаман, затегнута је тетива између пла-
нинских врхова… Сад не гледај! – одједном је продорно
вриснула, истурајући напред маникирану жилаву руку и
машући сувим тракама пред теткиним очима.
Ужаснута Леночка зажмури, али је успела да види како
непозната сила скида са сестричине људско обличје, као
оштар нож љуску са кромпира, па се сестричина пре-
творила у мали вихор. Извијајући се као злобна полуга,
вихор се мало вртео по купеу и провртео напоље, остав-
љајући белу мрљу на прозорском стаклу. Леночку сместа
обузе мрак.
Пробудила се Леночка зачуђујуће ведра и свежа. Спро-
водница се сагињала над њом и опрезно је дрмала за раме.
– И ви сте се успавали – рекла је, умилно се осмехујући
ситним златним зубима. – Никако да вас пробудим, већ
сам помислила да вам се нешто десило. Стижемо за два-
десет минута!
Врата купеа била су отворена и на оба прозора горео је
Петербург под ињем, сив и ваздушаст. На прозору купеа,
полусакривен завесицом, белео се непотпун круг , какав
оставља врућа чаша на лакираном столу. Леночка се одмах
сетила сна. Али због нечег јој је тај страшни сан уливао
предосећај доброг . Сусетка из купеа, већ потпуно одевена,
нетремице се огледала у отвореној пудријери и оцртавала

танке усне крејоном, оштрим као пањ. Леночка је некако
слутила да је девојка веома узбуђена – као глумица пред
излазак на сцену.
Не стиже Леночка ни да се пресвуче и умије лице, кад
стигоше на Московску железничку станицу. У купе је зави-
рио насмешени Валеријан Антонович, са отиском јастука
на згужваном образу.
– Звали сте носача? – изговорио је шаљиво, али глас му
је приметно подрхтавао. Сви су били узбуђени тог мраз-
ног и металног петербуршког јутра. Леночка је такође осе-
тила оштар лед у срцу. „Не? Да? Или, ипак, не?“ – раз-
мишљала је немирно док се невешто, као пиле које опро-
бава крила, увлачила у астраганску бунду коју јој је држао
каваљер.
Дозволила је Валеријану Антоновичу да уз тресак из-
вуче унакажену торбу испод лежаја. Нека то буде пред-
става од почетка до краја, ионако је пријатна, и по свој
прилици, требало би да с каваљером прошета Петербург-
ом, још да видимо како ће се он свидети Таточки…Пошто
се машила готово заборављених рукавица, Леночка рече
да је спремна да изађе.
Али, из вагона нису могли да изађу одмах. Ходником
се пробијао огроман букет црвених ружа, од којих је свака
била велика као главица купуса, заузимајући сву ширину
и терајући путнике са пртљагом назад на места, шуштећи
и дивно миришући. За минут су тај букет и мушкарац који
га је носио – жилави плавушан са златним наочарима,
клемпавих ушију наливених кљуквином крвљу – банули у
купе, пошто потиснуше Валеријана Антоновича незнано
куда, а Леночку натераше да буквално скочи на нерас-
премљени лежај. Леночка није веровала својим очима: су-
сетка, која се још синоћ нежно опраштала са младо-
жењом, рашири руке најпре букету, а затим, пошто је
пустила руже да јој испадну из руку, страствено се бацила
о врат клемпавом плавушану. „Гле, дроље!“ – помислила
је Леночка и завртела главом. – „Овај јој је сигурно љу-
бавник!“ Међутим, плавушан је тако помамно љубио јаго-
дасте прсте поцрвенеле дроље, тако привржено жмиркао
замагљеним наочарима да је Леночка посумњала у свој
љути закључак. „И овај јој је младожења?“ – помислила је
расејано посматрајући како млади пар, који није могао
престати да се љуби, сакупља разбацане ствари, како је
девојка подигла и понела букет, као да је то било њено и
плавушаново тек рођено дете. Напослетку се полуокренула,

а Леночки се учинило да јој је оштро и сјајно девојчино
око намигнуло пријатељски.
Изненада је Леночка престала да размишља, постаде
јој лако, лако, као да се сав мрак, који је постепено хранио
њен наизглед срећан живот, раствара и одлази у црну ба-
руштину тајге. Њу, у бестежинском стању, бујица путника
изнесе на перон. Однекуд са стране искрсну Валеријан
Антонович с торбом. „Да! Наравно, да!“ – у мислима уз-
викну Леночка, а наглас рече:
– Хајде да проверимо, јесте ли тачно записали број мог
телефона? Одједном сам нешто побркала, и сами разу-
мете, била је ноћ…
Радосно је гледала како Валеријан Антонович пући
смеђе усне док укуцава тачан број у свој јефтин мобилни
телефон, попут играчке. Затим је спонтано и некако уоби-
чајено ухватила Валеријана Антоновича под руку, а он је
закорачио важан као гусан, с Леночком на једној и торбом
у другој руци, у сусрет Таточки, која се указивала из сре-
брнасте магле перона, попут литице. Како су се углови Та-
точкиних обрва све више дизали на чело, тако се Леночка
све шире осмехивала, а Валеријан Антонович се све више
правио важан и збуњен.
Недалеко, иза угла, поред уредно паркираног сребрна-
стог аудија, шеткала се добро одевена жена широког
хладног чукотског лица, а поред ње се премештао с ноге
на ногу необријан бринет у јефтиној ветровци, држећи ве-
лике песнице у џеповима. Обоје устрепташе кад угледаше
пар који је журио према њима, саплићући се о огроман
букет који су носили, цветовима надоле.
–Па, глумци, какав је успех? – заинтересовала се Чукот-
киња.
– По мом мишљењу, она је импресионирана – уздржа-
но рече придошли плавушан, придижући наочари на тан-
ком кљуквеном носу.
– О, како јој се променило лице, какво лице! – узбуђено
је почела девојка, трљајући оштра колена једно о друго,
црвене од хладноће. – Као да су је умили живом водом,
часна реч! Ево…– спустила је на хаубу аута полурастурен
букет.
– Цвеће задржите за себе – наредила је Чукоткиња. –
Добро, узмите ваш хонорар, све је по договору.
Извукла је из пљоснате крокодилске торбе три једнака
бела коверта и пружила глумцима. Бринет је грамзивошчепао,

отворио, почео да броји новац и шапуће нешто пакосним
осушеним устима.
– Између осталог , била је тамо још једна прилика –
приметио је плавушан, џентлменским покретом ставља-
јући коверат у унутрашњи џеп офуцаног светлог капута. –
Неки чикица, на изглед професор, удварао се вашој
штићеници. Он није из наше трупе?
– Чикица? Не. Видећемо какав је то чикица… Ако нам
буде одговарао, јавићу вам – рече Чукоткиња и незграпно
уђе у ауто, као у номадски шатор, па металик ауди крену
и збаци у ледену лапавицу чудесне руже, које нико није
успео да ухвати.
– Па, људи, треба да прославимо! – обрати се весело
плавушан својим ортацима у допунском послу.
– Грех је да не залијемо – одазвао се страствено и про-
мукло бринет.
Девојка се радосно насмејала, и троје младих аноним-
них глумаца одоше да одаберу кафић.

ОЛГА СЛАВНИКОВА (1957, Свердловск), дипломирала новинарство
на Уралском факултету. Пише прозу. Добитница бројних књижевних
награда руских часописа: Урал, 1996, Губернаторска 1997, „П. Бажов“
1999, Новый мир 2001, Октябрь 2001, руског „Букера„ за 2008. годину.
Објавила романе 2017, Бесмртник, Валцер с чудовиштем, Сам у огле-
далу, и збирку прича Љубав у седмом вагону.

Избор, превод с руског и белешка
Радмила Мечанин