Соња Атанасијевић

МОЈ БОРДЕРО

Зовем се Часлав. Док сам био млад, понекад сам, кад
легнем да спавам, понављао себи у браду: „ Часлав, Ча-
слав, то је твоје име“. Часлав. Звучало ми је чудно, тада,
моје сопствено име. Зато што се некако, не знам ни сам ка-
ко се то догодило, и када – можда баш кад су почели да ме
цене у мом послу, и да ме траже, сигурно тада – испред
мог имена које, као што видите, уопште и није лоше, испре-
чила реч возач. Возач Часлав, то сам, заправо, био. Та прва
реч била је као локомотива која је вукла моје име, без ње
оно није вредело ништа.
Возио сам политичаре, директоре, министре, све саме
крупне зверке, оне у скупим оделима, које виђате на теле-
визији, који пројуре кадром гоњени новинарима да би за-
ставши накратко, јер им се увек јако жури, испљунули у
оно гнездо микрофона неколико речи које ће јата начуље-
них ушију нашег малог напаћеног национа, жељно доче-
кати. Е, та ће звер после, кад изађе из кадра, улетети право
у мој ауто. Имао сам привилегију да их погледам у другом
кадру, кад раскопчавају сакое, кад се опуштају, кад им се
трбуси излију преко каишева, када им маска пукне, па се
из ње помоле некако смекшани. Буде ми их некада жао
што толико времена морају да проведу у том калупу. Е,
чега сам се све наслушао... Био сам и раме за плакање, и
друг , и психијатар, у ствари, да се разумемо, био сам роб.
Роб у металној кутији на точковима, у власништву онога
који седи на задњем седишту, или напред, по томе се они
разликују, који мирише на колоњску воду или заудара на 

алкохол, на црни лук и роштиљ, који псује, подригује, који
ћути или се јада на жену, децу, на власт, на сараднике, на
политичаре. Оно што им је заједничко је да изговоре куда.
Куда да их возим и колико да чекам. Не, никада нисам
мрзео свој посао, то не, нити сам мрзео своје газде. А, и они
су људи, али другачији од мене, то да. Сасвим другачији.
Возио сам и наше дипломате у више градова по Евро-
пи. У Паризу сам возио и једну жену, од њеног стана до на-
ше амбасаде, два пута недељно, обично уторком и четврт-
ком, касно после подне. Не знам шта је радила, можда је
чак била и нечија љубавница, тек, знам да јој је мајка била
Францускиња, отац Србин, да је рођена у Паризу, и да је
говорила српски са јаким француским акцентом, што је
било шармантно. Али, била је несрећна, то сам можда
знао боље од свих других. Села би увек на предње седиш-
те. „Здраво, Чаславе“, рекла би, уз благи осмех, и надаље
ћутала. Ако би на себи имала капут, или мантил, крајеви
би се раздвојили, пошто би се спустила на седиште, бле-
снула би колена у свиленим чарапама, ситна, нежна, али и
помало оштра и озбиљна, таква је била цела, та чудна же-
на, ја бих одмах скренуо поглед, она би на брзину наме-
стила сукњу, и кренули бисмо. Диван ритуал поласка.
Лепо је мирисала.
Возио сам је нешто више од годину дана. Звала се Лоре-
та. Изгледала је као права Францускиња, ситна и складно
грађена, и увек елегантна, једна од оних које сам виђао на
улицама, углавном кроз прозор аутомобила. Имао сам
сасвим мало слободног времена за шетњу тим градом. Са
балкона мог стана гледао сам на торањ Ајфелове куле, а
никада се тамо нисам попео. Неколико пута сам покушао,
али требало је дуго чекати лифт, што нисам могао себи да
приуштим. Само бих се понекад налактио на симс про-
зора и посматрао ту кулу која се забада у небо и то небо
које неко опева као париско, „су-л-сијел-д-пари“, покуша-
вајући да откријем у чему је посебно. За мене јесте било
посебно зато што је под њим дисала Лорета.
Стално је имала исту паж фризуру која јој је истицала
савршен профил. Оно што ме је у дубини душе помало
вређало је то што никада нисмо попричали, онако, као
људи, као људи које је саставио случај, који су се затекли
на малом простору, усамљени, ни о чему нисмо никда ни
проговорили, чак ни о времену. Једном сам се, у ствари,
усудио да нешто прозборим. Пошто сам јој отворио врата
и прихватио кишобран, а затим га спустио у пртљажник,
ушао сам у возило. „Боже, опет киша!“ – рекох кроз уздах,

укључивши брисаче. Ћутала је. Читаву ноћ сам се кајао
због тих речи. Тада сам чврсто одлучио да и ја ћутим као
заливен. Врло брзо ме је прошла љутња и почео сам да јој
ослушкујем дисање, трудио сам се да удахнем пошто она
издахне, замишљајући да тако удишем њен дах, честице
њене унутрашњости, барем понеки атом. Онда сам рекао
себи, Чаславе, постаћеш манијак, заборави ту жену. Али,
како сам могао да је заборавим, кад онако крхка и нежна
седне поред мене, овако крупног , високог , мора да ми је
допирала свега до рамена, нисмо никада ни стали једно по-
ред другог , и седећи тако сасвим близу мене, ћути и дише,
слатко дише и повремено дубоко уздахне. Ја се штрец-
нем, сваки пут се штрецнем кад уздахне, као да ме убоде
нечим. С времена на време, склони косу са чела, извади
марамицу из ташне и нежно је прилепи уз лице, некада
узме и пудријеру и меко, нечујно, нанесе пудер на нос. Та-
да, кроз молекуле ваздуха већ дупке испуњене њеним пар-
фемом, проструји слаткаст мирис пудера који моја чула
препознају као мирис детињства. Тако су ваљда мирисале
неке девојчице из мог разреда.Шкљоц! – каже затим пудри-
јера, диван заобљени предмет у розе боји, и још се чује и
звук металног механизма на ташни, и то је све од звукова,
а од слика – њени танки бели прсти забављени механиз-
мом, бледи лак на ноктима пресијава се под уличним свет-
лима, и поново слика прстију који се, након тих радњи,
умирују, и још малених шака пребачених преко црне таш-
не. Један каиш ташне лежи преко колена, она се не виде,
али их осећам, чујем како ћуте припијена једно уз друго,
док мислим на топли спој коже о кожу. Свакакве су ме
мисли спопадале – како је нежно окрећем ка себи, спуш-
там шаке на та колена, размичем их и љубим са свих стра-
на, тако у чарапама, не би ми сметале, те чарапе, а и не би
било у реду да ја, роб у металној кутији, љубим њену голу
кожу, нисам могао то себи да приуштим ни у машти, зато
сам јој и задржао те глатке, свилене чарапе, знам ја своје
место на овој планети. И још слика малих ципела од сјајне
коже, које непомичне путују са мном. Била је савршено
спокојна. Дубоко несрећна и дубоко помирена с тим. И
тако, дишемо једно уз друго, Лорета и ја. Понекад сам
осећао напетост, бојао сам се да ћу нешто рећи, нешто
непримерено, да ћу покварити рад туге у њој, плашио сам
се да ће, упркос мом умећу да ћутим, професионалном,
нешто из мене излетети, а да ћу претходно пући, да ћу се
можда и расплакати, што би наравно било страшно, те сам
тада, чак, једва чекао да скренем, да коначно скренем са

једног широког булевара у њену улицу – тиху, уску, оиви-
чену дрворедом јасена. И када угледам пекару са десне
стране, зауставим се. Преко пута пекаре је Лоретина згра-
да у боји ваниле са балконима белим као да су печени од
беланаца. Онда ће се она придићи, окренути лице ка мени
и благо ми се насмешити. Тада није изгледала тужно.
„Ћао, Чаславе“, рекла би, што је звучало врло присно, а
што ме је збуњивало – наше ћутање и то њено поздравља-
ње, на крају, није ишло једно с другим, да ли је и она осе-
ћала мене? Не знам, никада и нисам сазнао. После, када је
више нисам возио, ни виђао, одвезао сам се неколико пута
до те пекаре и купио круасане, и док сам се сладио тим
миришљавим кифлама, мотрио сам на њен улаз, прижељ-
кујући наш сусрет, али и стрепећи од њега, у исти мах.
Како бих јој објаснио што сам чак ту дошао по круасане...
Има их свуда по граду.
Једном је плакала у ауту, тихо, без гласа, шмркћући,
ситно тресући раменима, био сам на ивици да нешто ка-
жем, осећао сам да јој је непријатно. Те ноћи сам решио
да набавим неку фину музику и пуштам је, како би Лорета
могла лепо да се исплаче, кад год то пожели. Одлучих се
за Жилијет Греко. Дивна дама у црном. На омоту касете
била је њена слика, имала је исту паж фризуру као моја
Лорета и мали, правилан нос. Мора да сам јој био смешан
са том музиком, тако типично француском, био сам на-
равно типичан дошљак. Нисам се одважио да јој пустим
нашу музику коју сам свуда носио са собом. Тих година
највише сам слушао Бјело Дугме и Чолу. Ко зна како би то
она схватила. И тако су, нас двоје странаца, пловећи буле-
варима на које се раскошно просипала жута улична свет-
лост, те шансоне „парл-муа-д-амур, н-м-кит-па...“ на чу-
дан начин спајале. Имао сам осећај да смо у тим
тренуцима исто. Два усамљена бића која траже љубав, ја
њену, она ко зна чију, то је оно што је било исто у нама,а
што је захваљујући тој музици у тим тренуцима једино
било важно, једино постојало, то је оно што нас је одре-
ђивало у том часу. Били смо дивно сведени на те стихове
и ноте. У ствари, ја сам правио своја сећања, свих тих ве-
чери, предано и стрпљиво, као што се припрема омиљено
јело. Знао сам да ћу отићи из те земље, да Лорету више не-
ћу виђати, а да ће та музика и после много година остати
наша, да ћу с њом изнова дисати поред своје Лорете.
А онда сам, једног јутра, тек сам био крочио у зграду
Амбасаде, чуо да се убила, а затим, истог поподнева, да је
ипак преживела, нагутала се таблета, али су је спасили.

Убрзо после тога сам се вратио у земљу. То је било негде
почетком оних несрећних деведесетих година.
Добио сам посао у једној великој спољнотрговинској
фирми, возио сам директора, као и увек, иначе блиског Сло-
бодановог сарадника. Али, с обрзиром да сам се по до-
ласку из Француске, учланио у једну опозициону странку
и тамо био врло активан, говорећи себи „ Чаславе, ван ове
металне кутије нећеш бити роб“ – за моју политичку ан-
гажованост се брзо сазнало и остао сам без посла. Баш у
незгодно време, тек сам се био оженио. На срећу, моја же-
на је имала родитеље на селу, те нисмо били гладни. Али,
кратко сам био без посла, свега неколико месеци. Чух да
директору једне фирме – ма, комуњара нека – треба возач.
О, наравно да ми је било јасно да су ми шансе никакве,
знају они све, али рекох, бар да пробам, немам шта да
изгубим, те послах свој бордеро. И замислите, он изабере
мене!
Био је пријатан човек, упркос ономе што се причало о
њему, онако мало груб, сиров, али уљудан. После неких
месец дана, усудих се да га питам зашто баш ја, зашто је
мене изабрао. „Полако, Чаславе, полако...“ промрмља он.
„Уосталом, зашто се чудиш, додаде, мало је возача као
што си ти, са вишом школом и знањем два језика, мало
је...“ Тек кроз неких пола године открио ми је прави раз-
лог . У међувремену одвило се много наших разговора то-
ком вожње, о људима, о навикама, о храни, ждрању, о же-
нама, љубавницама, о свему, само не о политици, баш је
волео да прича са мном, волео је да му распредам о Па-
ризу, о нашим дипломатама, Лорету му нисам спомињао,
она је била још увек нешто сувише драгоцено за мене, да
би јој тек тако пред странцем изговорио име. Заволео сам
ја своју жену, али, никада, баш никада није успела да по-
крене моје биће, онако како је Лорета то чинила, оних дана...
Да, како сам сазнао зашто је баш мене запослио?
Позвао ме је после неког напорног и дугачког пута на пи-
ће. Био је сам, нисам наравно питао где му је жена. Ни-
када не постављам таква питања. Становао је у солитеру,
на трећем спрату, у пространом стану, али није било неког
луксуза, осим неколико вредних слика на зиду. Завалио
сам се у фотељу, пришао је бифеу да извади пиће и онда
ми махнуо руком. „Дођи, Чаславе, да ти нешто покажем“,
рекао је. Померио је две-три флаше са пићем и у дну би-
феа указала се икона. Свети Арханђел. „Ево, видиш где ја
ову светињу морам да кријем од оних мојих говнара, ето,
Чаславе, зато баш ти, сад знаш ко сам у ствари.“ Касније

се распитивао зашто живим као подстанар, када зна да су
ми родитељи у Београду. „Мали је то стан“, рекао сам му,
„а и хтели смо, жена и ја, да будемо сами“. – „Да, да, то је
боље“, одобрио је. Онда је неком приликом затражио да
види где станујем. Одвео сам га у свој стан, у сутерену, жена
ми је тада била на трудничком боловању. Затекли смо је
како припрема моју омиљену салату, рецепт сам про-
нашао у неком француском часопису, о, наравно да сам
још увек био луд за том земљом – мало сира, маслинки,
грожђа, рибизли, комадићи тостиране пилетине, тако, ма-
ло слатко, слано, кисело. Мој газда се мрштио док се
спуштао степеништем, „ово није за људе“, рекао је,
„ Чаславе, људи не треба да живе испод земље.“ Слегнуо
сам раменима, не рекавши ништа. А шта и да кажем, кад
је баш у часу кад је то изговорио испред нас пројурила
једна мачка накострешеног репа, вероватно јурећи миша,
можда и пацова, у сваком случају није јурила човека. То је
било јасно.
Допала му се наша салата, пили смо неки розе уз њу,
није желео шницле, ни супу, само ту салату. Моја жена је
све време била напета и збуњена, повремено ми је очима
пребацивала зашто нисам најавио посету, да мало по-
спреми. То последње је објаснила показујући обрвама на
неке ситнице разбацане по троседу. Севну ми кроз главу
како човек свашта може рећи, а да ниједну реч не прогово-
ри. Можда смо и Лорета и ја много тога напричали једном
другом, свих оних вечери, док смо ћутали.
Убрзо после тога, мој газда је средио да добијем стан
од те фирме, пристојан, двособан, врло светао и топао, на
четвртом спрату. А онда се догодио преврат, људи из моје
странке су дошли на власт, а мој газда је смењен, у то вре-
ме већ се озбиљно разболео. На чело куће дошао је човек
из моје партије, али сам ипак добио отказ. Сувише сам
дуго возио бившег директора, па ми се није веровало,
осим тога, нисам више био активан у партији. И, ето,
поново сам био без посла. Али, на срећу, ни тог пута није
трајало дуго.
Мој нови газда јесте био човек из моје странке, како
рекох, али ме је с њим спојила чиста случајност. Моја
жена је упознала његову жену на некој од оних смешних
презентација кућних апарата, те су њих две и завршиле
читав посао. Он се пријатно изненадио, чак се мало
штрецнуо прочитавши мој бордеро. Није то била нека јака
кућа, та где је постављен за директора, али с обзиром да
му је то било прво директоровање, био је некако важан, од

првог нашег сусрета, и помало надмен, и вероватно је сма-
трао да би му добродошао возач са таквим карактери-
стикама као што су моје.
И онда, једног дивног јутра, био је почетак јуна, у холу
зграде моје нове фирме, у који сунце никада не допире,
угледао сам са леђа Лорету! Тек сам ушао у хол када сам
је видео како прилази портирници. Стао сам као укопан
покушавајући да умирим срце. Имала је сукњу до колена,
њени савршено извајани листови пресијавали су се у сви-
леним чарапама, на ногама је имала ципеле са танком ви-
соком потпетицом. Приметих да јој је коса нешато свет-
лија, али фризура је била потпуно иста, паж, свеже
исфенирана, дужине до корена врата. Успех да приметим
и нежне превоје на унутрашњим странама колена. „Али,
откуд она овде, откуд овде?“ – питах себе више пута,
избезумљен, и даље не успевајући да се померим. Разме-
нила је неколико речи са портиром, благо савивши леђа, те
јој се линија кичме нежно оцртала на припијеној блузи у
боји сламе. Чекао сам да крене уз степениште које заокре-
ће, тако да ће се ми се октрити њен профил, да се коначно
уверим да је то заиста она. Спустила је малу шаку на руко-
хват и кренула уз степениште. Ташна у левој руци клатила
се некако превише, као да изводи нешто, њихала је и она
куковима, те начас помислих да своју Лорету тамо никада
и нисам видео како се пење уз степенице, у једном делићу
секунде се скоро разочарах, јер је тај ход сувише личио на
ход заводнице, али баш тада она заокрену надесно, држе-
ћи се и даље за рукохват, оборене главе, и тада ми се указа
профил. Не, то није била моја Лорета! Фигура је била пот-
пуно иста, и фризура, али то није била она. Ово је била са-
свим млада девојка, и врло лепа, баш као и Лорета имала
је дивно извајан нос и лепо заобљену браду, и пуне усне.
Једино је њено лице било издуженије од Лоретиног и чело
више. Приђох онда портирници и упитах портира ко је та
девојка. „Па, зар не знаш, Чаславе“, рече, „довео ју је овај
наш, воли човек пилетину, ваљда је нека секретарица, шта
знам... ви возачи обично све знате...“ Не рекох ништа, би
ми некако жао те девојке, ако је то тачно, можда зато што
сам је тих неколико тренутака, мислећи да је Лорета,
снажно волео, и надаље кад год је сретнем, нешто би ми
затреперило у стомаку. Али, да ме не схватите погрешно,
ја сам човек старог кова, никада не гледам младе девојке,
није то за моју седу главу, док мој газда трчи за њима, а
прешао је, богами, 45, само је коју годину млађи од мене.
Чак се и труди да говори у њиховом жаргону. „Ма,
опуштено, Чаславе“, стално ми то говори... А девојка?

Страшно ме је разочарала кад сам чуо како говори, једном
на ходнику, с неком колегиницом, „значи, брате, јеботе“,
све тако нешто, без смисла, а лепа је, заиста је лепа, и због
те фризуре и ситног лица, невероватно подсећа на Лорету.
Онда сам почео да замишљам како је њена ћерка, свиђало
ми се то, увек сам имао неку своју причу, у себи, унутра,
тајну причу коју сам себи причам, ваљда што сам био
доста усамљен, тамо по свету, где сам радио. Ту, шћу-
ћорена у мени, та девојка је говорила француски, лепо сам
могао да чујем како проговара на том језику, чаврља са
мојом Лоретом, а својом мамом. Затицао сам их пред огле-
далом, девојку како седи, док Лорета стоји иза ње и цврку-
ћући нежно, са чешљем у руци, намешта јој фризуру,
припрема је за неки излазак, док на прозор прскају иста
она светла Париза у која сам био заљубљен. По целој соби
разбацане су ситнице, шминка, бочице парфема. Лорета
са понеком бором на лицу, лепа је још увек. Кад бих срео
ту девојку, увек бих је поздравио благим наклоном, погле-
дала би ме чудно и само климнула главом. Сигурно је
мислила да сам будала.
Једне вечери, било је јако топло, крај јуна, газда ме је
позвао да га возим на неку вечеру, требало је да будем пред
његовом зградом у 8 сати увече. Одатле смо кренули ка
девојци, не бих да откријем како се звала, мали је свет.
Када смо стигли у њен крај, позвао ју је мобилним телефо-
ном и кроз неких десетак минута је сишла. За то време он
се врпољио на задњем седишту, испуштајући облаке
мириса. С времена на време је шмрктао, мислим да га је
мучила нека кијавица и да је проверавао стање у свом но-
су. Појавила се у лепршавој црвеној хаљини на брателе,
босих ногу, у сандалама са високим потпетицама. Имала
је малу ташну у руци и неку црну блузу са рукавима која
је светлуцала. Ушла је у ауто, запахнувши нас парфемом,
и залупивши вратима, кратко ме погледала у ретровизору.
Климнусмо главама једно другом. Они започеше убрзо
неко тихо чаврљање, било ми је одмах јасно да су оне гла-
сине тачне, они јесу били љубавници, али то се тебе не ти-
че, Чаславе, рекох себи, твоје је да возиш. „Буди у при-
правности негде око двојке“, рече мој газда, пошто сти-
госмо, „ја ћу те позвати да дођеш по нас“.
Био сам тачан као и увек. Сачекао сам их неких два-
десетак минута, и онда се појавише. Одмах се видело да
су пијани. Није требало да ништа каже мој газда, знао сам
да прво возим госпођицу кући. Наравно да нисам ништа
ни питао. И то је део мог посла, да не постављам сувишна
питања. Да не сметам. Све је било у реду док су причали,

није ме уопште занимало шта причају, било је у реду и док
су се кикотали, чак и док се госпођица зацењивала од
смеха, мада мој газда и није неки духовит човек, али, доб-
ро, алкохол је чинио своје, нисам тада још ништа замерао,
уосталом ко сам ја да замерам, моје је да возим, кратко
сам бацио поглед на ретровизор, видех његову руку како
стиска њену бутину, потрудих се да убудуће не гледам у
ретровизор, да возим, то се тебе, Чаславе, не тиче, рекох
себи. Кажем, све је било у реду док су причали, али, у
једном часу, заћуташе потпуно. Ја појачах музику на ра-
дију. Није ми се допала та тишина. Била је некако густа и
врућа. И онда, из те тишине као из мрачног гнезда почеше
да излазе попут змија и да ми се увлаче у уши пригушени
дугачки уздаси пожуде које је моја музика из радија тек
делимично прекривала, да би се с времена на време отео
неки прилично гласан. Против своје воље бацих поглед у
ретровизор и указаше ми се њихове испреплетане ноге,
њене голе бутине, његова рука до лакта завучена под
хаљину, глава дубоко уроњена у разголићене груди које су
се беласале. Сисао јој је једну брадавицу. Скренух с пута
и нагло прикочих, тако да обоје полетеше ка предњим
седиштима. „Шта би?“ – чух њега. „Би то да ја нисам
животиња, да имам и ја осећања!“ повиках, док ми је срце
снажно лупало. „Девојка да изађе из аута, или не возим
даље“ – додадох тишим гласом.
„Шта ти, бре, себи, умишљаш, ко си ти да постављаш
услове?!“ – повика он.
„Онда обоје напоље“ – рекох.
Псовао је и викао, али су ипак изашли, залупивши вра-
тима. Притиснух гас и нагло кренух. Срце ми је и даље
снажно тукло, а образи горели. Сутрадан сам на задњем
седишту пронашао, заглављено у вратима, парче црвене
тканине, величине шаке, отприлике. Поцепао си јој
хаљину, Чаславе, рекох себи, протрљавши га мећу прсти-
ма. Затим га спустих у џеп и упутих се право у дирекцију.
Знао сам да он још није стигао на посао, за девојку нисам
био сигуран. Дочека ме његова секретарица. Девојке није
било, а тапацирана врата његовог кабинета била су затво-
рена.
Извадих парче тканине и спустих га на сто. „Ово је
госпођица“ – рекох, показавши на њен сто – „ноћас забо-
равила у ауту“. Поздравих је благим наклоном и изађох из
просторије. Нека нејасна туга стеже ми груди. И ја
помислих на моју Лорету. Увек кад сам тужан мислим на
ту жену. А не знам ни да ли је жива.