Драгић Цвјетиновић

МРТВИ БЛИЗАНАЦ

СТИХ ДУГЕ ЉУБАВИ
Дуго те се плашим, опет
Круне нам високо вену
На страну и име, и цвет
Ако се пренеш у лутање
Посвађале су се речи
Враћене у време пре песама
Птица за тебе пронађена
Пати од бледе речи
А тек је прогледала
Дуго те се плашим, опет
Олако празнујем тобом
У сенке не улази се лако
У отворен врт наклоности
У очи склопљене под водом

ЈЕЛЕН
Коро, причај тихо
Скрије се црв
кад ровари дан 

Страшан остаје крај
Тугама трнова
осваја сâд
Зелен тихује мрак
Извори вода
ал’ таложи шум
И неједнак рани мир
Проклет нек’ хлад
сакрије дом
Нек’ прастар озими бруј
Нека црн сврши
наказни ход

ЗЛИ ГОСПОДАР
Завесе мога дана
пуне су рупа и неуких закрпа,
не намерних, нити из беде и немања:
палцима сам их цепао у стиду,
страшно стрепећи од јутра без птица,
вечера без соли, пута
у заборавним чизмама.
А стрепња се, као књига, испуњава,
и дан и јутро и глува ноћ ме спремају
за то неутешно путовање; сад ћу
зачути отимање многих коња,
цвиљење трубе, промају што силом
на капију наваљује.
Легнем наузнак, с прстима на грудној кости,
као одморни мртвац, да сачекам. А мучи ме
вртоглавица да заиграм, ерекција док одмарам,
несаница када покушам да нешто отпевам.
Гледају на мене пресеци зидова, златни, из сенке,
док ишчекују покрет – глас – или промишљај,
и шаљу ми меке грудве паучине. Дуго у ноћ
испредам их у нити, развијам као филмове,
привезујем их и мрштим се у чворове,
на којима излазим из себе и тужно видим –
– примиче ми се, прогања ме чељуст чекања;
косе градине и запуштене ледине

мог имања чекају; застрашене биљке
крију се (крхке твари) и склањају од погледа.
А ево овде, да само неко зажели
да провири, иза моје дневне завесе,
где мирише на опиљке, на труле хлебове:
неиздрживо ишчекивање ми се
у сваку пору усекло.
Нисам више сигуран
ни ко долази по мене,
ни чију ћу главу три пута морати да поздравим...

ОТКЉУЧАВАЊЕ ВРАТА. ОСТАЦИ ТРАГАЊА
Да обасјаш оне који сједе у тами и у сјену смртноме;
да упутиш ноге наше на пут мира.
(Лк 1, 79)
* * *
У многим великим тајнама
које не изрекнем у јастучницу,
у многим ситним тајнама
(као што су: сушење дувана
или ослушкивање звона где звоне
или, у зими са севера, паљење
пепела светлости по кришкама прозора),
на малим лицима неких тајни познају се
ожиљци од прерано доживљених надахнућа,
и од честих, и ненамерних, грешака
прошлих и пребољених бића,
познају се трагови по којима се, опет
и опет, неуморно, а опет и опет
никада задовољено, у налетима страха
трага, као за положајем тела који
откључава велика врата...
* * *
Сетио сам се једног изгубљеног дана
у жутој истарској шуми; трогодишњак,
изгубљен, мислио сам да жамор припада
мраву а земља веверици; сео сам

на крупни корен, у шуми борова, и чекао,
чекао да ме пронађу; море је било доле,
плашио сам га се као и сваког огледала;
мој мир био је рана коју отвара глисер
за собом, коју вредни мравињак таласа
зацељује (поверовао сам у зацељење тада)
...онда: седео сам на том голом камену,
и ослушкивао себе, и био ослушкиван,
и плашио се осуде камена да слуша и
не буде слушан. Пронашли су ме
по трагу коренова који ћуте.
* * *
Како се поље депресије спушта ка југу
почиње један млади платан да се умиљава,
витка, висока, мачка биљног света,
кичасти украс једночланог дрвореда
који украшава Улицу Јованову.
Река протиче овом улицом, тај низ
тихих, умиљатих јаблана само је гуши.
Почупајмо дрвеће из дрвореда,
ветрови! оно дуго умире,
дуже од нас... нагурајмо га
у чачкалице и радне столове,
људи! обликујмо његову смрт.
* * *
Сетио сам се камених обала којима сам прилазио,
чекао неке рођаке, не знам, лежао под сунцем;
опрезно, предусетљиво, уплашено (рекох ли
да су страх и море изједначили своје боје
у мојој души?)
... и онда са тих камена, искошених кровова копна
падао, на ниже стење; а стење се дизало ка мени,
доносило бол мом месу, меке отеклине мојој кости,
црне шаре испод бујних шара лобање...
... контузија, и данас,
не пролази ме. Када признам овај пад, мајка ме
одговара од њега... (Не знам. Можда сазнам.)

* * *
Осећам свој дах. Рески воњ свемира.
Нека ми се горчина скупља
дубоко у шупљини зуба.
Гризем и гризем, као у дрво;
безукусно је; можда и отровно.
Дах који је прошао чека
да га наново удахнем.
* * *
Мој отац, човек који је био, тражио ме је
на вашару, међу јефтиним играма, које сам волео;
око шарених шатора шушкале су животиње,
неке лепе, као љубавнице, неке само дечји срећне,
неупућене у значења митова, политичке економије,
таутологија...
У том циркусу наивности
мој деда је возио на точку смрти,
ја сам му јахао на раменима; смејали смо се,
јели јабуке, куповали књиге, летовали
на далматинском приморју...
Шалио се са мном, говорио
да узбуђење и збуњеност не копне, да је
трагање читање књиге човечности:
када год умро, млад си леш...
* * *
Љутња на себе ситан је, превидив квар,
запињање зупчаника који окреће у празно;
зауставим се, а трчао сам, одсекле ми се ноге;
живци сами крену, с ноге на ногу ми прескачу.
Својим окретањем прстенујем земљу.
Нисам у дослуху са језиком – сањам већ сањано,
понеки фрагмент понеког осмеха заболи у зглобу,
у мрклом мраку чекања, као црвић мудрости,
кад испузи кроз пукотину смисла... Именујем га:
узнемиреност; лажна надања;
пророчки бол под пазухом...

* * *
Окретање кључа само је покрет тела,
жеља чија бесни с друге стране врата.
(Загледан у насумични
положај тела у покрету
заборављам да су облаци
и јабука од исте твари.)
Покрет је тела насумичан јер жеља његова
спава с оне стране непрозирних прозора,
глува и занемела од умора и чекања...

МРТВИ БЛИЗАНАЦ
Имао сам брата. И мој га је брат имао.
Пола мене на њега је утрошено.
Сад погледам на жуту и румену јабуку на столу,
бокор се младих далија закикоће у мом болу,
а на троношцу кога само за краљеве износим
не седи ми брат, с чланком голим, ногама босим.
Сиве мачке терам с прага, слатко ужинам с пужевима,
кукају мајке моје деце када их преотимам мужевима,
али брата мога нема да ме позове кроз завесе,
да идемо заједно на трг , где се спремају да га обесе.
Док тражим мудрост риба по житком муљу,
врбе, црне и нехотичне, завирују ми под кошуљу.
Нисам млад више. Мој брат брже од мене стари.
Седимо нас двојица. Трећи кроз грање вири...

МОРСКИ ПЕЈЗАЖ. ГОЛИ ЉУДИ
1.
Заправо смо обоје успорили
гажење по бешумној обали
(дражи нас чекање, видиш?)
Млада сам плот, још,
способан да осетим глад,
ти остајеш без прстију
сваким пребрзим кораком.

Срећемо се, као две змије,
преплићемо наше одбачене коже,
у преломе језика хватамо се.
2.
Дигнем мало надланицу
да ублажим злато што сече таласе.
Најлепши део мене
у белини лежи и личи на тебе.
(Мислим) можда смо свест облутака
заробљена међу четири ограничена уда,
можда је и море кратког века.
Ми се дижемо кад дође ветар,
тонемо бучно, као лађе...