КОРАЦИ

Михајло Пантић


НОВИ БЕОГРАД:
ФРАГМЕНТИ ЛИЧНОГ МИТА (4)


1.
Споља динамичан, на тренутке оличење хаоса у приви-
ду симетрије, сав од правих углова, наказно пропор-
ционалан, Нови Београд је у дубини равнодушан град. Не
отуђен, него равнодушан, равнодушан до летаргије. По-
некад, а понекад је прилично често, имам утисак да људи
у њему нису наблизу не са другима, него сами са собом, и
то се стање код већине његових становника продужава у
плус-минус бесконачно, постаје начин њиховог живота,
чак живот сам. „Већина људи вероватно више пута дневно
запада у следеће стање: као да гледају у празно, звуци спољ-
ног света се стапају у један једини нејасни звук, пажња им
је неусредсређена, па имају истовремени осећај целокуп-
ног тела, као таквог , а своју свест препуштају узвишеном
осећању празног провођења времена. Све то време смо у
нејасној позадини свог ума свесни оног што би требало да
радимо: да устанемо, да се обучемо, да одговоримо ономе
ко нам се обраћа, да настојимо да учинимо даљи корак у
расуђивању. Али нисмо у стању да почнемо: мисао из зад-
њег дела главе не успева да пробије оклоп летаргије у коју
смо запали. Очекујемо да она сваког тренутка нестане, јер
не видимо зашто би даље трајала. Али она траје, са сва-
ким откуцајем срца; и ми лебдимо у њој, све док – такође
без јасног разлога – добијамо неку енергију, нешто нам –
не знамо шта – омогућава да се приберемо, поново 

трепћемо, протресамо главом, мисли из позадине свести
се враћају у први план и точкови живота опет почињу да
се окрећу.” Тако пише психолог Вилијам Џејмс и, нешто
мислим: виђено из моје НБГД-перспективе чини ми се да
та летаргија, у граду у којем живим цео досадашњи живот,
траје знатно дуже, и има већу густину него друге.
Заваравам се да бих могао знати зашто је тако, ау ствари
не могу ни да претпоставим; то ме питање убија у појам.
2.
Од почетка 60-их година прошлог века, практично цео
досадашњи живот, живим на Новом Београду. Можда би
правилније било рећи у Новом Београду, али сам ја нави-
као на то на, па тако говорим, можда из крајње физичког
разлога, због начина на који осећам простор у месту стал-
ног бивања, јер се понекад, а понекад је често, осећам као
да се заиста налазим на некој пустој ветрометини (што
Нови Београд у основи јесте био, пре него је урбанизован)
и, да то кажем не само метафорично, него и телесно, на
палуби неког великог прекоокеанског брода који плута у
непознатном правцу, лебдећи под звездама. Одрастао сам
у Блоку 21 („Шест каплара”), а крајем 70-их преселио сам
се у Блок 30, где сам и дан-данас, без намере да отуда одем,
а уколико бих се на то ипак одлучио, било би то најдаље
до неког суседног блока. Да, једва да могу да замислим
себе на неком другом месту. Са годинама човек као да
срасте са простором у којем живи („где је никао, ту је
свикао”), и, више од тога, тај простор почне да га
одређује. На Београд друкчије гледа становник Дорћола
од становника Калуђерице или Новобеограђанин од
Земунца, с тим што на Новом Београду још нема, што не
значи да једном тога неће бити, митски осенчене приче о
завичају, о пореклу, о тлу, Нови Београд је осведочени мит
празнине која одаје привид пуноће.
3.
Данас је Нови Београд сасвим друкчији, све је на до-
хват руке и до сваког места које нам је потребно може се
стићи за десетак-петнаест минута. Постао је већи, узбуд-
љивији, има се где отићи и шта видети, и једини је од свих
делова Београда изашао на реке, изузимајући, наравно,
Земун, који је то учинио вековима раније и који је у но-
вијим временима „урастао” у Београд – спојивши се с њим
управо преко Новог Београда. Али, Нови Београд још није

до краја изградио своју унутарњу физиономију, свој
идентитет. Што је и разумљиво. Тек нешто више од шез-
десет година, колико град тог имена постоји, са стано-
вишта људског века је дуг период, али је са становишта
опште историје свега неколико тренутака. И стално се ме-
ња, почетком XX века готово вртоглаво. То најбоље уочим
када мало дуже избивам из њега, па се вратим, тада запа-
зим колико у њему за кратко време изникне нових грађе-
вина, и то у непосредној близини краја у којем живим, а за
даље блокове и не знам. Када се, случајно, на другом крају
Новог Београда, ако је то град, нађем на месту где неколи-
ко година нисам био, једва да га препознам. У ствари, кад
мало боље размислим, на Новом Београду исти су само
реке и небо – остало стално мења лик. Све је мање праз-
ног простора, град буја као израслина, као симулација у
некој компјутерској игри, шири се и раслојава, нове улице,
нове зграде, нови тржни центри, нове банке. Крајем
прошлог века Нови Београд је, као и цела држава, послед-
њу деценију потрошио на стагнацију, регресију, летаргију
и амнезију, као да је пао у кому, али му је било потребно
врло мало времена да се, после свих тих морбидних
година бачених ни у шта, прене и опорави.
4.
До реке ми је потребно неколико стотина корака. Ту се
осећам свој, Дунав је мера ствари, за мој век, и срце, али
и мера света кроз који протиче, Дунав је нешто као кичма
тога простора, и сва култура која се шири дуж његових
обала у вези је с њим, осећао сам то док сам стајао крај
реке иу Бечу, иу Будимпешти, иу Београду, и на Делти
Дунава; све је то један свет, ма колико различит, јер га Ду-
нав чини таквим, једним. Уз Дунав нема урбане клаустро-
фобије, иначе својствене великим старим градовима, па и
старом делу Београда, који је пренасељен, са превише љу-
ди и аутомобила, а премало паркинга и паркова. Саобраћај
на Новом Београду се још некако може поднети, више је
зеленила, ваздух је бољи, осим тога, што ми је посебно
важно, човек који живи с ову страну реке није осуђен на
лажну интимизацију својствену мањим местима, која спу-
тава. Свако живи свој живот. Али, шта је дух Новобеогра-
ђана, то не могу знати – и можда је баш то, то незнање,
разлог што о том духу годинама покушавам да пишем, у
некаквој, не нарочито полетној нади („нада ниског интен-
зитета”, тек толико да се некако самооправдам, да опста-
нем на површини, пре него што се пустим), да бих

писањем то евентуално могао открити. Знам да нећу, али
не престајем, шта бих иначе друго чинио. Да, сетио сам
се, ишао бих до Дунава. Хоћу да кажем да можда сама
природа града у којем живим оспорава могућност кон-
ституисања јаког субјекта и чврсте, историјски утемељене
индивидуалности, личности са јасним идентитетом, ао
колективном карактеру или менталитету да и не говорим.
Изгледа ми само, док стојим крај Дунава – толико могу
рећи – да ширина животног простора на Новом Београду
смањује могућност прибирања у чопору и појаву колек-
тивне неурозе; ту, на том месту, неуроза остаје мали, ин-
дивидуални посед сваког од његових становника, којој
онај други ни на који начин није обавезан, заокупљен је
својом, то јест – самим собом.
5.
Нисам баш најбољи у пословима предвиђања, али је
извесно да ће Нови Београд наставити да расте свих бу-
дућих година, без обзира на околности. Волео бих да јед-
ном постане град по мери човека, мада не могу ни да на-
слутим како би то могло изгледати, и када би, евентуално,
то могло бити. Да би се, једном, тежиште сасвим пре-
бацило на ову страну, и да би, евентуално, он постао
„нови центар старог Београда” – мада Београд наставља
да се интензивно дефрагментизује, он све више постаје
град сачињен од градова, што је добро – Нови Београд
мора најпре да реши питање сопственог центра, а то сада
већ изгледа немогуће, последња шанса је пропуштена
када је велики плато између општине, административних
зграда и цркве продат за мале паре, у првим данима после
суноварата, да би на њему био изграђен велики тржни
центар, налик на црни бесмислени саркофаг бачен са
висине. Оно што се у свету гради на крајевима града, дуж
аутопута, на Новом Београду сместило се у самом њего-
вом средишту које никада неће постати прави центар –
већ једино и само место његове симулације, а та је симу-
лација знак постмодерне метастазе, релативизација идеје
центра. Такви тржни монструми све више обликују начин
људског живота свуда у свету, па и на Новом Београду, јер
нуде изобилну могућност акумулације привида, гледања
сјаја и убијања слободног времена. Кобасице, улошци с
крилцима, књиге Стивена Кинга и кинески намештај могу
се куповати било где, али је нека наопака памет забетони-
рала неколико хектара земљишта (обашка, што је посечена
шума) на најбољем могућем месту, и тако укинула

могућност да Нови Београд добије прави трг . Остао је још
само неизграђен блок преко пута палате некадашње савез-
не владе. Ако ту не добије центар, Нови Београд неће га
добити никада. Али, нико не може да зна како ће заиста
тећи време, човек наопако мисли да се бави судбинским
питањима и да их обликује, а заправо се судбина бави
њиме, кад јој се хоће. У ствари, готово да се њиме уопште
и не бави, све док јој једног дана, ето тако, из чиста мира,
не падне на памет да се мало тргне из летаргије, и да дође
по своје.
6.
На Новом Београду сам одрастао, завршио школу, сте-
као пријатеље и кумове, оженио се, добио синове, открио
риболов и своја тајна места. Ту сам почео да пишем
приче, па затим и књиге у којима је главни јунак тај град,
и људи у њему. Не бих сигурно био овакав какав сам да
сам све то радио негде другде. Могу да кажем да волим тај
град, ипак и упркос свему, знајући да је љубав једино
постојанство (то ми је рекла једна неука стара жена, пре
милион година: „сине мој, воли свакога, и онога ко те мр-
зи, љубав ти је једино постојанство”), зато шта га поисто-
већујем са људима које волим. И не знам још због чега,
свака права љубав је необјашњива. Разлози се мењају. Ре-
цимо, Нови Београд је довољно велик да у њему останем
неприметан, кад ми се тако хоће. Боља страна његове рав-
нодушности је дух његове толеранције. Толико различито-
сти на једном месту, и све се некако усаглашавају. Иначе,
не могу да замислим некакав фото-робот стандардног
Новобеограђанина, увек мислим на конкретну особу. Дух
станује свуда где наиђете на занимљивог и паметног чове-
ка. Има таквих тамо где и ја живим, на срећу.
7.
Занимљиво је посматрати људе како се разилазе на све
стране, хитајући у свим правцима, за својим послом, са
својим мислима у глави. Волим да седим у једном кафеу у
блоку преко пута мог стана и да кроз излог посматрам
пролазнике. То бива ретко, и тада сам у потпуности при-
сутан и усредсређен. Годинама, исто тако, два-три пута у
месецу, идем на један сплав, нећу вам открити име, на-
рушио бих посебност и интимност моје мале тајне. Ту сам
наблизу са Дунавом. Парк на Ушћу и новобеоградски кеј
су моја свакодневна света места, ту се предајем отвореном

простору, ту се отвара ширина и узима ме, ту је могуће
слободно дисати. А без Земунске пијаце не могу да зами-
слим ниједну своју суботу. Кад је понекад прескочим имам
осећај да сам пропустио нешто важно. Радост припадања
неком месту, макар се оно звало и Нови Београд, велика је
и важна радост, она ублажава црне мисли и чини нас
самоприхватљивим и онда када нам ништа друго није
потаман. Чак ни то што су речне обале постале депоније
не може ме сасвим онерасположити. С времена на време
одем и до свог дрвета, понекад мислим о томе како сваки
становник града треба да има своје дрво, негде у близини;
кад кажем „своје“, мислим на дрво које бих сам морао
засадити и однеговати, и после старити с њим. Сат читања
и пола сата шетње новобеоградским кејом враћа ме себи,
то је најбољи начин поништавања летаргије и упразно
страћених часова, када прст, сваких неколико секунди, у
„свичовању“, механички притиска канале на даљинском
ТВ-управљачу, а мисао одбија да се сусретне са собом.
Понекад се победим, седнем и почнем да пишем писмо
некоме кога нисам видео одавно, или сам га видео јуче,
неком ко ми нешто значи, неком ко ми је драг , неком ко ми
је непознат: чежња је увек јача од воље, и обузима нас кад
јој се хоће. Невероватно је како смо брзо и лако
заборавили радост писања и добијања писма. Уколико
желимо да га добијемо, морамо га и ми неком написати,
неком о коме мислимо стално, у неприсуству, без разлога,
на даљину, или ту одмах поред нас, из чисте љубави, која
то сигурно не би била када би из снова сишла у стварност.
8.
Пре педесет и више година Нови Београд био је огром-
но пешчано пространство на којем су постепено ницала
нова насеља. Памтим га као прилично депресивно, неди-
намично место које је обезличавало своје становнике. За
готово све што је Новобеограђанима било потребно мо-
рало се ићи у град, Новобеограђани и дан-данас кажу
„идем у град” кад иду у старији део Београда, то је остало
у језику. У међувремену се тежиште града полако почело
пребацивати на ову страну реке, али је остала навика да се
по књиге, свеједно да ли желите да их купите или
позајмите из библиотеке, опет одлази негде у правцу
Теразија. Културни идентитет неког места по правилу
зависи од постојања и деловања одговарајућих институ-
ција, школа и универзитета, позоришта и музеја, књижара
и библиотека. Нови Београд, да парадокс буде сасвим

новобеоградски, све то има, али је чињеница да се његова
културна физиономија, што због непостојања дубље тра-
диције, што због неповезаности система, и даље формира.
А без културног идентитета град напросто није град,
свеједно колико тржних центара и пословних зграда
постоји у њему.
И стога ћу, макар ме нико не чуо – јер, ко би ме на
Новом Београду заиста могао чути; сваки је човек ту
забављен својим мрмљањем, и важношћу својих мисли,
својом аутомахијом – рећи како је коначно дошло време
да Нови Београд, поред свих молова, хотела и конгресно-
спортских центара – добије и зграду свог културног цент-
ра, са књижаром, библиотеком и филмском, позоришном
и музичком сценом. И да тако култура полако пређе у
нашу свакодневицу, у чијем средишту више неће бити
вечерње „свичовање“, холивудски филмови и политичке
дебате, него нешто друго, шта год то било. Знам да то
делује као утопија, посебно на Новом Београду, који је и
сам помало антиутопијско место, али не марим: да би се
сан остварио – морамо га најпре дуго и упорно сањати.
Сматраћу, једном, кад будем довољно дуго одсањао, тај
тренутак објаве силаска сна у стварност својом малом,
личном победом. Боље рећи – упорношћу која се, ипак,
исплатила.
9.
То је прилично противречан однос – град и ја. Када сам
негде изван Новог Београда, чини ми се да на свету нема
бољег места за живот од мог града. Да се разумемо, ни-
пошто не желим да га идеализујем, напротив, Нови Бео-
град је фасцинантна мешавина лепих и ружних детаља, и
зато је ваљда тако (не)аутентичан. Али, једноставно је
тако, кад негде мало дуже избивам, пожелим да се вратим,
а кад сам у њему, као и сви његови становници, трпим
прилично депресивну свакодневицу. На срећу, не више
онако тешку каква је била у последњој деценији прошлог
века. Нови Београд постаје све бржи, све динамичнији
град, али, на моју радост, није ни стерилан ни сасвим
хладан, његова равнодушност је људског типа. Овде још
имамо времена једни за друге, можемо поразговарати са
непознатим пролазником, са шофером у градском превозу,
са продавцем у самопослузи или на пијаци, и пријатељи
су нам и даље важни, мени барем јесу, не морам
записивати у роковник када ћу се видети с неким, све је

некако на дохват руке и све се може урадити за један дан.
Све више уважавам то што људи који ми долазе у госте
или у посету кажу: „Хеј, па код вас се уопште не живи ло-
ше!“ Понеко од њих падне иу еуфорију, и сасвим некри-
тички почне да хвали овај град преко сваке мере, што
такође није добро. Понекад, међутим, а понекад је често,
осећамо скученост и оптерећује нас чињеница да се сви
знамо, да нема истинских открића и неочекиваних сусре-
та, какви се дешавају другде, по изузетку, на путовању.
Увек је лепша она страна Дунава на којој не стојимо. Па,
ипак, и упркос свему, у Београду највише волим сам
Београд, његову живост и непосредност, његов карактер,
што би рекао Милош Црњански. Као сваки локал-
патриота, посебно волим Нови Београд, његове људе, ње-
гов простор, ширину, реке, небо, кеј и то што, ако ми се
хоће, послеподне могу да одем на пецање, триста метара
од зграде у којој станујем. Али, свакодневица напросто
мора бити боља. Превише година јединих живота које
имамо потрошили смо на распредање тешких прича на
које нисмо никако могли утицати, а нисмо се бавили сва-
кодневицом, нисмо радили на испуњењу жеље да живимо
лепше него што смо живели. И зато са већином (но-
во)београдских суграђана делим осећај да нас је неко
гадно преварио, из своје глупости, безобразлука, демонстра-
ције воље за моћ, незнања, арогантности и неваспитања
праћених неком једва докучивом, идиотском амбицијом.
Не дајем савете, као што не волим ни да их примам, јежим
се од добре воље саветодаваца. Мислим да свако треба да
гради сопствени живот онако како му се хоће и да слуша
свој унутрашњи глас. Чини ми се да би нам било боље
уколико бисмо научили да престанемо да се нервирамо
због ствари на које никако не можемо утицати и које нам
односе лавовски део времена, „лавовски део ничега”, што
би рекао Воја Чолановић. Или, друкчије, када бисмо нау-
чили да се бавимо само оним што остаје у нашој људској,
природној мери, у границама разума са којим располаже-
мо. Ако ништа друго, живели бисмо опуштеније иу дале-
ко бољем и ведријем расположењу.