Миленко Д. Јовановић

ПЕСНИЧКА СЛИКА ГРАДА

Мирко Магарашевић: Сјај Вавилона и коментари
Књижевно друштво „Свети Сава”, Београд, 2009.

1.
Ма колико нас понела чежња за грчким Полисом,
где није потребан добошар и где се Сократов пискав
глас чуо с краја на крај, а Аристотелов баритон одзва-
њао Академијом да су га сви могли чути, Полисом без
трица и кучина савремене цивилизације и ТВ слике –
Град је судбина савременог човека, његов Пакао и
његов Рај, његово посрнуће и његов удес.
Али Пакао је много занимљивији од Раја, у Паклу се
дешавају многе чудне ствари, у њему је дух и ум овог
света, али и пораз и беда људске јединке, дакле изван-
редна сцена за комедиографа трагичара и песника. Рај
је, пак, место за одмор и предах, за излежавање на Ади
Циганлији, недељне шетње калемегданским бусеном без
мисли и акције, дакле за лењивце, малодушне и лезиле-
бовиће којима све изгледа топло, лепо и пријатно.
Повод овом малом уводу у могућу слику Града је
ново-стара књига Сјај Вавилона песника Мирка Мага-
рашевића, под садашњим насловом Сјај Вавилона и
коментари коју је издало Књижевно друштво „Свети Са-
ва”, у библиотеци Песничка мануфактура београдске
мануфактуре снова, која под уредничком палицом пе-
сника Живка Николића све више постаје култна. 

Песничка књига Сјај Вавилона први пут се појавила
у издању тандема издавача „Слово љубве“ и „Народна
књига“, далеке 1980. прошлог века. Сада је то, од слова
до слова, иста књига из осамдесетих година, којој су
придодати Коментари, само у другој опреми и другим
поводом штампана. Којим поводом, то аутор објашња-
ва у свом поговору који ваља прочитати.
Мене је као читаоца заинтересовао осврт и тачно запа-
жање професора Драгана Стојановића поводом првог
издања Сјаја Вавилона, 1980.: „Књига песника Магара-
шевића има карактер открића нечег непознатог иако
блиског , јер то је реализација изнова освајане и дефи-
нисане поетичности града у различитим комбинаци-
јама оног сабласног , тривијалног и изазовног у његовим
призорима посредованим језиком песме...“
„Сабласно“, „тривијално“, „изазовно“... – веома тач-
но речено; са тим се неопозиво слаже и писац ових
редова и, као прилог својој сагласности са професором
Стојановићем, цитира инсерт из песме Тајна уличних
предаха:
После свега што им се деси
дрежде сву ноћ
у сабласној тишини
ишчекују цик-цак новог дана
да опет буду одасвуд гажене
засипане кишом, теретима журбе,
опушцима, гужвом, суморном лапавицом
каљане – петама лизане.
Не бих се бавио историјом и разлозима песникове
потребе да своју књигу из осамдесетих подари савре-
меном читаоцу, као и прилозима уз Коментаре кри-
тичара П. Зорића, Ч. Мирковића и Д. Стојановића које
је сам песник одабрао за ову прилику на увид (изузев
претходно цитираног из Стојановићевог пера). То остав-
љам другима.
Моје око је усредсређено превасходно на песнички
текст, без обзира када је писан, текст који се нуди сада
и овде.
Година је 2009. је година узалудних нада, моралне
посусталости и егзистенцијалне кризе.
На почетку књиге из 2009. је песма Лик улице:

... Комешају се и гурају
по њој, Таласаст
низ. Без предаха.
Спремна је да претрпи
вечност. Неуморна
улица испраћа
дневне јаде
и пусте снове
због којих бди...

Који су то „дневни јади“ и „пусти снови“, и чији? У
ком је граду ова улица, у ком времену се по њој од
освита до смираја и у ноћној сумаглици комешају и
гурају по њој, који људи, жене? Је ли то Токио, Сао Пао-
ло, Лондон у сумаглици, или Београд од малопре?
Песник, попут социолога Луиса Вирта, не прави инте-
лектуалну конструкцију о граду као густој насеобини
социјално хетерогених индивидуа, већ лаким назнака-
ма црта један детаљ у коме пребива сва суштина града
као „џунгле на асвалту”, града који испраћа своје мра-
ве, после дневних јада и пустих снова, на починак без
сна. Једним замахом пера речено је довољно за један
подужи есеј у стилу Голдсмита кога је необично уважа-
вао Гете. Али за есеје се нема времена ни новинског
простора.
Кад овако пева, није да песник не воли свој Град. О,
не! Па, он је у њему рођен, у њему претрајава свој худи
век. Детињство, дечаштво, младост песникова везана је
за његове улице и фасаде, и тајна скровишта где се која
добра књига могла наћи неокрзнута доласком варвара.
Само онај ко воли има права на истину, а истина је
таква како је песник приказује, јер „поезија – истина је
жива“, муцао је давно и Пастернак.
2.
Има песника јако умиљатих који вам, нарочито у
младости док се још живот пред вама простире као
зелена ливада на којој пасе коњ Путко, песника чије су
метафоре милозвучне и пуне музике коју је касније
тешко одагнати кад вас стварност притисне свом својом
тежином и кад вас тривијалност живљења обаспе данај-
ским даровима.

То су она одушевљења кад искуство још није стигло
да вас разувери у празне и шупље речи које више не пе-
вају него звече у вашим ушима, јер „свет је напрсло зво-
но: клопоће, али не звучи“.
Пуно је песника што запримају простор и оптере-
ћују полице наших библиотека, можда чак и талентова-
них.
Магарашевић није од те сорте. Он се не удвара уху
читаочевом, забарикадираном у сентимент и патетику,
већ свој песнички језик ставља у службу истини, да би
дочарао оне призоре свакодневља од којих се многи
песници клоне. Само ретки тај пут следе: Станисавље-
вић, Новаковић, Тадић, те Хаџић, Чудић и касније Бун-
дало и Зубановић.
Магарашевићева Уличарка док ... „низ стрме капке
баца / погледе хитре звери / за којом је потера...“ траже-
ћи муштерију, личи помало на Блудницу из Барцелоне
П.Ж.Жува „што са неким човеком двадесет пута пређе
море...“
Али, уз једну нашу примедбу: у међувремену, порок
се кристалише, улица није више у моди, на сцени је по-
словна пратња. „Мало друкчије, а исто“ – рекле би шипа-
рице.
Песма Комша је права слика и прилика наше нара-
ви. Често сам слушао од умних људи да поезији није
место да описује, већ да пева; догађаје у времену крат-
ковеког човека нека опише историја, мемоарско штиво,
објекти прозног исказа и сл. Али, верујте ми на реч, по-
некад се замислим над једним стихом и учини ми се да
кроз њега цела епоха продире у мој дух, са свим својим
лепотама и манама, као да је тај стих неки чип у коме
је наслагана сва меморија једног пређеног доба које,
баш захваљујући песнику, није потонуло у заборав.
Комша из Магарашићеве песме не само да нос
завлачи у шпијунку и кроз прозор одмерава правац
твог кретања, већ би и да њуши твоје невиђене загр-
љаје. Ех, наше неугасле нарави! Има их на претек, о
којима неумољиво тачно казују Магарашевићеве песме
из Сјаја Вавилона.
3.
Непоуздани су осећаји – знам. Али писцу ових редова
се чини да се аутор књиге о којој је реч једним рамeном

ненамерно ослањао на искуства новијег енглеског
стиха – пре свега, апострофирајући Т. С. Елиота, као
прекретничку фигуру у развоју новог поетског исказа,
као велики искорак на плану доживљаја духа модерног
времена, дајући снажан одраз самог живота на асфалту.
Касних седамдесетих Магарашевић се, скупа са Ли-
вадом и Албахаријем, дао се на превођење Елиота
(види књигу Т. С. Елиот: Изабране песме, Рад, 1977,
Библиотека „Реч и мисао“, избор и поговор М.
Магарашевић).
Елиотове песме Прелудијуми, Рапсодија ветровите
ноћи, Јутро на прозору, Бостон Еvening транскрипт,
Хистерија, Мрзовоља, помало личе, амбијентом на
Магарашевићеву поетику Сјаја Вавилона – што је по
мени добар знак, јер од преклапања разних утицаја и
узора не треба бежати – рекао би Гете. Свет је тако
древан. Хиљадама година живело је и мислило толико
знаменитих људи, да се мало новога још може изрећи.
Ако песник у смушеном свету омогућава приступ исти-
ни – то је његова заслуга. Истину треба понављати
стално, јер око нас непрекидно проповедају заблуде, не
само појединци него и масе, а заблуде се удобно осећа-
ју – свесне већине која је на њеној страни.
Ова, дакле, кратка упоредба Магарашевићевог пе-
вања са Елиотовом поетском фиксацијом града не шко-
ди оригиналности Сјаја Вавилона у нашем поетском пољу .
Магарашевић је успео у својој поетској мисији сведо-
ка и тачног проценитеља да, оком своје камере, ухвати
оне тренутке стања духа града, његово лице и наличје,
који мрзовољном и незаинтересованом и
измрцвареном пролазнику измичу из видног поља.
Извесно је да је Сјај Вавилона књига/слика једног
стања ствари, снажан отисак једног времена и ствар-
ности градског човека, запретеног у тривијалност жив-
љења, али са узвишеном надом у препород; у томе је
песник досегао ону етичку тачку без које би поезија
усахнула, као биљка без воде.
Песма Дечји снови изгледа као достојна потпора
горњем исказу и зато ћу је цитирати у целости:
Са бистрог дна очију им
израњају часни дивови
који би могли успоставити
лик света
заувек изгубљен.

У њиховим срцима
сива јава никада није
логика услова и покорности.
Кроз чедне им капке
плове и промичу
такве визије живота
о којима
задужени мудраци
појма
немају.
Овде бих мало застао, присећајући се Гетеовог миш-
љења из Позије и истине где „каже да је песничка умет-
ност уопште дар свету и народима, а не део приватног
наслеђа неколицине фино образованих људи...“
У Сјају Вавилона песник се из реалитета стварности
уздигао узвишеним језиком који јесте језик свакоднев-
ља – али језик који без злогласних метафора трансцен-
дира у нешто друго,што бих назвао „метафора метафоре“.
Ово песничко дело је скуп песничких наслова који
чине спонтано јединство целине, јединство многостру-
кости, у целини која стоји као гранитна стена ишарана
бојама других базалтних минерала. И као што је Реин-
хард Баумгарт у праву кад Целанову Фугу смрти нази-
ва сувише лепом за свој предмет (што значи да се из те
противуречности рађа велика песма), тако и ја Сјај Ва-
вилона посматрам као књигу у којој се необично очита-
ва лук напетости и густина противречја, јер – лепо је,у
суштини, оно што је узвишено, цело и истинито.
Свиђала се-не свиђала некоме моја опсервација о
овој књизи, стојим на становишту да је она успео поду-
хват, самим чином што након тридесет година њеног
постојања није изгубила ништа од своје актуелности,
своје поетике баш као да је писана јуче, а не 1980. Дуж-
ност ми налаже да се сложим са поставкама њених да-
леких критичара Зорића и Мирковића и приметим да у
ставовима поменутих критичара поводом ове књиге
има нечег визионарски доброг . Новој генерацији књи-
жевних посленика свим срцем и умом препоручујем на
читање поетски објекат Сјај Вавилона и коментари.
„Па, ипак, кад на шалтеру поште преда испуњен фор-
мулар са својим именом и презименом, службеник не
прекида дремеж, не подиже главу и не изгледа да се пита:

Да ли је то он? Није ли то он? Песник Сјај Вавилона.
Рекло би се да је песниково име службенику потпуно
непознато. Да то није нека неслана шала?“ да завршим
цитатом из Монталеа.