Драгослава Барзут

(ПО)ЕТИКА ОДЕВАЊА У РОМАНУ
ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА

„Недавно је пет новинара и сниматеља враћено са ула-
за у Народну скупштину, пошто нису били обучени при-
мерено новим правилима о облачењу. Они су дошли у
парламент у патикама, у којима је „улаз“ забрањен. Било
је мало дебате са обезбеђењем о томе да ли је реч о па-
тикама или о спортским ципелама, али покушаји једног од
новинара да објасни како је он то што они сматрају пати-
кама купио као ципеле нису помогли. Он је морао кући, да
се преобује, и врати у ципелама, али „ципелама које су
лако препознатљиве.“ Тако гласи исечак из новина о овом
симпатичном инциденту у нашој престоници. Наиме, ако
мало боље обратимо пажњу, и на моменат се уозбиљимо,
превазилазећи у запажању луцидност и забавност ове но-
винске вести, можемо уочити синтагму „нова правила“.
Та нам нова правила могу послужити као сведочанство
(да не кажем, доказ) о постојању читавог једног кодекса
понашања, па у оквиру тога и правила одевања, која пред-
стављају саставни део функционисања једне установе (у
овом случају Народне скупштине), али и саставни део са-
ме установе (наиме, правила су установа), која равно-
правно учествују у формирању њеног имиџа (где се имиџ
може схватити и као идентитет). У Пекићевом роману
Ходочашће Арсенија Његована, Арсеније је,у ствари, та
установа. Једна установа за себе, заједно са својим засеб-
ним правилима, природним или не, поновљеним или 

иновативним – али његовим, којих се он педантно и са
огромном преданошћу од почетка до краја приповести
строго придржава. Стога сва правила којима се Пекић
служи, уколико их поставимо на инстанцу литерарности,
активно учествују у презентацији главног јунака романа.
Можемо отићи корак даље да би могли да видимо како
су правила облачења само део некаквог општег „правил-
ника” који заједно креирају социјални, национални, па и
емотивни идентитет Арсенија Његована. Наиме, сиви бор-
салино са крутим клобуком, дебелим усеком сврх темена,
уврнутим ободом и црном пантљиком од свиле, не сагле-
давамо више само у контексту његове основне намене, тј.
његове употребне вредности (ношења). Шешир на глави
Арсенија – који у два наврата (27. марта 1941. и 1968), са
размаком од 27 година, поскакује на раменима демонстра-
ната и завршава под ногама „црвеног барјактара“ којег ће
Арсеније умлатити својим штапом са сребрном главом
хрта, на којој ће остати траг заставе – може нам рећи да је
АрсенијеЊегован припадао нечему што се у Србији нагло
успињало и подједнако брзо пропадало, класи урбаних
трговаца и професионалаца чије су судбине запечаћене
Другим светским ратом и комунизмом. Шешир Арсенија
Његована један је од главних грађанских „атрибута“ у ро-
ману, и он нам у два наврата сведочи да је Арсеније гради-
тељ у земљи у којој се градови вечито своде на рушевине,
како од стране страних освајача, тако и, у случајевима
Сарајева и Вуковара, од стране домаћих лудака.
Осим што одевни предмети, као и начин на који се Ар-
сеније опходи према њима, сачињавају арсенал според-
них, али веома функционалних књижевних карактера у
роману, они у одређеним моментима радње постају и до-
словно живи ликови. То је случај са црним Арсенијевим
оделом. „Али, није ми се дало да бирам, кад сам шифоњер
откључао, о шипки је заогрнуто платном и засуто нафта-
лином висило само једно одело – оно црно, оно што сам
га за погребе узимао...“ Арсеније у шифоњеру уместо
мноштва одела, затиче једно одело, оно црно које носи на
погребе. Арсенијева одела представљају људске коже (pl),
која на свом материјалу носе одређено искуство, боре и
ожиљке.
Исто тако, не треба прочитати све томове Марсела
Пруста да би се схватило колико се ефектно гардеробом
могу маскирати бурна прошлост, несрећан брак или
„неприлични“ сексуални афинитети: црвени сунцобрани
војвоткиње од Германта и Одетини бледољубичасти

карнерићи засењују све њихове невоље и тајне. На исти
начин и Арсеније прича о својим оделима, помиње када
их је носио, у којим периодима, за које прилике. Његова
одела сведоче о разним добима његовог живота. Кодекс
подразумева да одређени тип одеће има утврђено значење.
Покушај да се облачење деконтекстуализује, учини иреле-
вантним и бесмисленим, по правилу је безуспешан. Одећа
је увек знак, чак и кад покушамо да је лишимо сваке зна-
ковности. Мол Фландерс, из истоименог романа Данијела
Дефоа, преоблачи се у мушкарца и узима име Габријел
Спенсер – како би могла несметано да краде. Уместо као
ефектан сценски костим, она мушку одећу користи као
заштитни параван, као начин да се обмане околина и до-
бије на времену: ипак, Мол не пропушта да се читаоцу
пожали како је „немогуће бити окретан, приправан и вешт
у неприродној одећи“. Арсенијев карактер и његову тра-
гичну индивидуалну егзистенцију следе и његове ствари,
између осталог и његови одевни предмети. Без шешира
лишен је Арсеније свог основног грађанског атрибута.
Одевање у роману Ходочашће АрсенијаЊегована јесте
и поприште разлика између два владајућа система, оног
грађанског слоја пре комунизма и оног који је дошао са
њим. На месту иу тренутку самог пада једног система
(вредности) у други, Пекић је дао паралелу у опису мате-
ријала од којег је сашивена застава, носиоца студентских
демонстрација 1968 – јефтино платно, неквалитетно, пот-
пуно одсуство стила. Међутим, то што је за Арсенија пар-
че те заставе укидало стил, не значи да некаквог стила ни-
је било. Наиме, Арсеније је у специфичном односу према
историји, у некој врсти сукоба. Историја је у Ходочашћу
иронијска структура која показује како се поновљене сек-
венце прошлости у животу истога јунака претварају у
ругање идеолошким и утопијским пројектима, чија је жрт-
ва Арсеније Његован. У таквој улози он постаје протаго-
ниста траги-фарсе. Отуд је и слика његовог „гордог“ поср-
тања у судару са историјом (коју не разуме и не прихвата)
– комична и гротескна. Арсеније је инструментализована,
постварена личност, дакле човек који не поседује – него је
поседован. Његов шешир га поседује, јер тај предмет про-
говара уместо њега. Та околност се мора имати у виду не
само као аргумент погодан при карактеризацији Арсени-
јеве личности, већ и као чињеница од пресудног значаја за
разумевање унутарње архитектонике овога дела.
Арсеније, као и Исидор и већи део фамилије Његован,
има свој свет, фиктиван, у којем ови јунаци покушавају

применити правила друштва, али и обрнуто, нека своја на
свет око себе.Међутим, нико од њих не може мењати реални
свет, иако нам се чини да су њихово светови реалнији од
реалног . Као пример за то можемо навести Исидорове ре-
чи: „Може се иу шупљу букву ући, па је због тога нећемо
прогласити грађевином. Оно што је нестварно ништа ствар-
но не може произвести“. Они су се заправо све време ба-
вили једино собом. Иако Арсеније то пориче, тврдећи да
се он бавио својим кућама, али – није ли то исто? Бавио се
оним што је он сам: „Ја немам куће; ми се, ја и моје куће,
међусобно имамо“; Арсеније и куће су једна целина.
Начин одевања у Пекићевом роману, тако, можемо чи-
тати као одређену поетику, у контексту романа и историј-
ске подлоге коју нуди. Са друге стране, одевни предмети
се уопштено могу тумачити и као део пишчеве поетике, или
средства, у зависности од система у коме проговарају, баш
као што кодекс одевања у Народној скупштини прописује
један систем вредности који формира ову друштвену инсти-
туцију. Са том разликом, да поменута „нова правила“ у
новинској вести са почетка овог текста, желе да нас обаве-
сте да је дошло до преласка из једног (социјалистичког) на
други (капиталистички) друштвени систем.
У свом тексту Црни грађански реденгот1, Пекић каже:
„Одбацили смо сваки одгој и правили од себе будале да
бисмо срушили режим. Прихватили смо од левице давно
напуштени промискуитет, и наместо грађанских догми
опијали се егзистанцијалистичким нихилизмом и ракијом
(при чему нас је ракија више и брже опијала). Облачили
смо се као страшила – да бисмо саблазнили комунистичке
пуританце који су демонстрирали грађанску строгост и
једноставност... “
Мигрирају увек најпре претераности [...] Као Théophile
Gautier на премијери Хуго-Вердијевих Хернани-а, грађан-
ска класа облачи црвени прслук да саблазни револуцију,
која по историјским фоајеима „већ увелико хода у салон-
року са камелијом у запучку .... “

1 Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где
лозе плачу, (стр. 402-404). - Београд, Партизанска књига, 1984, ©
Борислав Пекић.