Никола Живановић

ПОВРАТАК РЕЧИ

Петар Матовић: Кофери Џима Џармуша
НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2009.

Ако би се направио списак најзначајнијих савремених
српских песника (такозвана фасцикла) и тај списак упo-
редио са оним из двехиљадите, па чак и оним из деведе-
сетих, нашло би се мало разлика. Уз неколико изузетака, у
српској поезији се већ двадесет година понављају иста
имена. До сличног закључка може се доћи и ако се погле-
дају добитници књижевних награда. Ретко када је добије
неко млађи, већ најчешће неко слабији, неко мање оства-
рен од својих вршњака који су је већ добили, неко на кога
је дошао ред. Песници који су се јавили после две хиља-
дите приметно заостају за онима који су се огласили деве-
десетих, а ови се пак тешко могу мерити са песницима
осамдесетих и тако све до Настасијевића и Црњанског .
Српску поезију је захватила бела куга. Није реч о томе да
су млађи песници мање оригинални, да нема експериме-
ната. Млади песници су можда и храбрији, чак дрскији од
старијих генерација. Оно што недостаје, пре свега, је недо-
статак остварености, убедљивости једне песничке намере.
Нису млађи песници слабији по критеријмима старијих,
већ по сопственим, по онима који се могу реконструисати
из њихових дела. Ако не представљају директног настав-
љача неког од наших песника осамдесетих или деведесе-
тих година, песници после двехиљадите, готово сви, личе

један на другог . Та сличност се, пре свега, заснива на томе
што се задовољавају успелим метафорама, склони су елип-
тичности израза, понављају се из песме у песму и најчеш-
ће остају на нивоу апстракције или голог веризма.
У овако оцртаном тренутку, збирка Петра Матовића
представља (а, пошто је 2009, чак и симболички) крај јед-
не јалове деценије у српској поезији. Последња реченица
уводне песме, На оштрици бријача, може се програмски
схватити: „Сваки пут обећавам (...) да ћу, чим будем био
задовљан собом, написати песму.“ Такав захтев у српској
поезији дуго нико није себи поставио. Ишчилела је свест
о томе да песник не може бити било ко, да иза песама
мора да стоји личност, образовање, низ флексибилних –
али не и произвољних поетичких начела.
Поезија Петра Матовића дубоко је уроњена у савре-
мени живот, његову тривијалност и јаловост. Осећање
које иступа у први план је ишчекивање. Песма У ропцу
тишине почиње стиховима: „Гле! Како се обрушава, кап/
са славине у бездан судопере, у цев,/ не дотичући решет-
коцу... без звука!// Није ли то гадно за ухо, за опну што већ
почиње/ у припреми за налет звучног таласа – изневерено
очекивање? Тако болно за органе!“ На први поглед су уоч-
љиве особености Матовићевог поступка које га чине
истинском новином у српској поезији. Песничка слика је
уздржана. Од читаоца се захтева одређени напор, стрп-
љење. Треба прочитати свих шест наведених стихова да
би се добио одговарајући утисак. Истовремено, Матовић
је веома штедљив када су речи у питању, нема ничег
сувишног . Простор од шест дугих стихова који је песнику
потребан за стварање слике – није ствар неефикасности.
Матовић прибегава другачијем поступку. Он не тежи
елипси, којом се углавном могу створити једноставне
слике. Његова слика је нова. Језик овде функционише на
другачији начин. Не може се упростити. Матовић ствара
сложене, али јединствене слике. Узет за себе, било који од
ових шест стихова није поезија. До поезије се долази у
крупнијим замасима. Мада се склоност ка сложенијим
сликама може наћи и код других млађих песника, њима
недостаје особина која је кључна за Матовића. То је
јасност, прегледност слике. Нема речи које је замућују, не
тежи се споредним ефектима којима песма може добити
пар поена, али којима као целина губи. Матовић је,
заправо, у стању да држи „под контолом“ далеко већи број
речи него остали савремени песници. И, што је важније –
да ту језичку конструкцију пренесе у свест читаоца, без

разбијања на фрагменте. Матовић се ослободио робовања
успелом стиху као јединој вредности песме, али није запо-
ставио тај стих. Уместо мисаоне и сликовне вредности
појединачног стиха, њему је више стало до његове звуч-
ности, дорађености. Слике које ствара, са друге стране,
често задиру у ново, што је у оквиру српског језика неиз-
рециво. Да би то постигао, Матовић се служи свесним
кварењем језика. Не труди се да се ослободи неправилно-
сти свакодневног говора, већ у њему тражи нове могућ-
ности језичког обликовања. Рецимо, у обичном говору се
често каже да је звук смањен уместо да је утишан. Ма-
товић, уместо да отклони ову погрешку, у њој види мо-
гућност другачијег , прецизнијег поређења: „као звук сма-
њена светлост“ (Повратак у сан). Савремена поређења
најчешће истичу сличност између ствари које су врло
различите. Матовић, наупрот томе, често пореди ствари
које су сличне. Тиме подцртава оно што се међу њима
разликује, али се и упоређено боји специфичном нијан-
сом. То су поређења сасвим другачије врсте: змије „су нас
посматрале попут мачки/ са рашираним зеницама“
(Зимски сјај); „Крамп, лопата и будак одзвањали су у уну-
трашњости, као стари бучни часовници“ (Буђење
месечине).
Матовић у српску поезију уводи виртуелни свет. О
рачунарима су већ писали многи песници: С Зубановић, Т.
Маринковић, В. Карановић и др. Код свих ових песника,
међутим виртуелни свет је страно тело. Они покушавају
да га унесу у поезију, да га испитају. Млађим генераци-
јама, које су одрасле са рачунарима, не промиче извесна
несигурност у употреби компјутерских појмова код ових
песника. Матовић, напротив, користи пун потенцијал овог
подручја језика. Његове песме из цикуса У мрежи уро-
њене су у свет рачунара. То нису песме о рачунарима, већ
језиком виртуелног света описан стварни свет: „запатио
си нешто малициозно (црв, тројанац, вирус...?)/ и никако
да опоравиш Гејтсову шараду. Као мали/ провидни пау-
кови, рапорт фајлови неприметно клизе/ по невидљивим
нитима. Гле твоја интима раскрили се/ у тоталитету, нагло
као наранџа на прецизне/ кришке“ (Сви портови су отво-
рени). Овим стиховима се отвара ново подручје српског
песничког језика. Није у питању само нова лексика, већ
довршено сједињавање стварног и виртуелног . Оно није
битно само на нивоу речи, већ и на нивоу осећања света.
Данас се одвојеност виртуелног од стварног света више не
осећа. Он није поље чуђења, није непознат. Ове речи кроз

Зубановићеву поезију, што би рекао Рилке, „иду као да се
боје“. Матовићу је било дато да им да пуноправност у пе-
сничком језику. И то не као експеримент, већ као довршно,
успело сједињење. Оне немају само референцијалну функ-
цију, нису ту само да представе означено. Оне ступају са
својим пуним метафоричким и еуфонијским потенција-
лом, дакле у својој поетској функцији, што раније није био
случај. Такође се променио и став према виртуелном. До
сада је у поезији употребљаван да изрази песимизам и
јаловост савременог живота. Код Матовића он је већ део
тог живота. После ове збирке, граница између та две света
биће анахронизам, ствар песничке неумешности.
Матовић на исти начин обогаћује језик и речима веза-
ним за друге области савременог живота. Рецимо: „На шал-
теру апотеке, у кратком синкопама, као басму/ шапућем:
серетиде, беродуал, сингулар! У удаху/ шверцујем хормо-
не, депресија се поклапа са кортикостеродима.“ Модерни
свет у ове песме улази без задршке. Опрезност, песими-
стизам, егзибиционистизам и експерименталност савре-
мене поезије најчешће потичу из немоћи аутора да модер-
не теме и појмове савладају традиционалним средствима
– сликом, метафором, звуком. Отуда и вера да је поезија
исцрпљена, да се више не може изворно певати. Матови-
ћеви стихови на одлучан начин побијају ову тезу.
Поред свих ових иновација, читалац се пред Матови-
ћевом књигом не осећа збуњеним. Не поставља се питање
зашто је и ово поезија, какве то има везе са поеезијом, не
би ли ово требало назвати некако другачије.Мелодичност,
сликовитост и прецизна, а неочекивана, метафорика могу
се наћи на свакој страници ове књиге и вероватно би их
било излишно издвајати. Без бојазни се, већ после ове књи-
ге, Матовић може назвати једним од најбољих српских
савремених песника – било које генерације.