КОРАЦИ


Славко Стаменић


ПРАГ


– Ништа, ама баш ништа немој да ме питаш! – говорио је
Страхиња Нини у џипу. –Што ти кажем, рекао сам!Aл, да
ме ишта питаш – нека ти не падне на памет! Јел јасно?
– Јасно, Страле – одговара девојка. Схвата да је овај дан
због нечега посебан, да је дошао после недеља ћутњиве
нервозе и лутања којекуд. И због тога што јој рече да ће
данас она возити.
– Џип је тихо прилазио новобеоградском блоку, оним
зградама које су звали „официрским“. Страхиња гледа ме-
ста његовог необузданог детињства, када га је сваки дан
водио из авантуре у авантуру, куда је наглавачке прескакао
ограде школског дворишта, пео се на врх димњака цен-
тралног грејања, скакао са кошева и статива, забадао шиљ-
ке кишобрана разбијајући прозоре на школи, исписивао
„Јебем вам матер“ и „Fuck the Police“ на школи кадгод би до-
био јединицу, пунио презервативе водом и бацао на про-
лазнике, а једном и претукао неког „фосила“ који му рече:
„Дете, то, једноставно, не иде!“ „И, шта му то значи“,
мислио је, „да не иде?, где не иде’?, то глупаво, то јебено
‘дете, то, једноставно, не иде’!“
Џип стоји већ неко време, Страхињи се не излази.
– И?! – упита Нина. Страхиња је погледа као да је погле-
дом ошамари, не очекујући додатна питања.
– Извини – прошапта Нина. Већ је знала да су ово
тренуци када је свака реч, нетражена, сувишна. 

Страхиња седи неко време, гледа у сиву високу зграду
пред собом. Скида тамне наочари, уздахује, отвара врата и
излази.
– Чекај ме, вероватно ћу те позвати да се попнеш на ше-
сти спрат. Упамти, шести спрат!
Страхиња се сећа бескрајних вожњи лифтом, псовања
комшија, његовог бесног одговарања да се носе „у три
лепе пичке материне“, притужбе родитељима како један
официрски син не зна ни за какав ред, псовање родитеља,
излазак у ходник и викање суседима да се носе „у шест
лепих пички материна“, очеве батине, очеве бесомучне
батине и мајчино немоћно ридање. Страхиња се пео спрат
по спрат, чудило га је како та гологузија од станара оба-
везно ставља сигурносне браве а да ником паметном, сем
неспособних плашљивих дрогоша, не би пало на памет да
хара ову беду. Најчешће кинески сурогати Cisa-браве,
петопрстне, кобaјаги сигурније, јер су са „пет“ а не са че-
тири „прста“, или пијачне четворопрстне „Fayn“ браве.
Стаде пред врата на шестом спрату: НИКАЧЕВИЋ. Спу-
сти поглед, сети се давног доба када је отишао у легију
одлучан да заборави одвратног оца – официрског тира-
нина, бојажљиву мајку која никад оцу не рече да не туче
сина, и сестру која ни о чему никад ништа није знала. По-
гледа на браву, не зна да ли да се само маши кваке и уђе у
„свој“ дом или да позвони. Вероватно је закључано, офи-
цирчина се осигурала „Mottura“-бравом, такође петопрст-
ном, оном цилиндричном, али и њу би, зна то добро, изва-
лио лако. Позвони. Тајац. Види како мирује квака. Позвони
опет. Ишчекује да зачује кључ у старој „Еlzett“ брави, па
да се окрене дугопрсти кључ „Moture“. Официр, а глупо ве-
рује да су га некаквим бравама осигурали. Опет позвони.
– Ево! – зачу дрхтави старачки глас оца, што га сневесе-
ли. Чује се откључавање „Еlzett“ браве, па увртање дугог
„Мottura“ кључа. А онда тајац, као да се укућанин предо-
мишља. Претих звук, а који је Страхиња, својим изоштре-
ним слухом, веома добро чуо, претих шкрип померања по-
клопчића са „мачјег ока“ на вратима, успори се откључавање.
– Ко је то? – упита отац чврстим гласом, за који се
припремао накашљавањем.
Страхиња ћути. Никада није помислио да ће, и поред
заклињања да то никад, ама баш никада учинити неће, за-
куцати на врата „свога“ дома.
„Шта сад да кажем, овако пред закључаним вратима?“,
помисли.

– Друг вашег сина, господине“ – рече, и, као охрабрив
се, приђе прагу.
Зачу се цилик „Еlzett“ браве, па тихо окретање Мottura
сигурносног кључа... Одшкринуше се врата, али нико не
провирује. Затеже се сигурносни ланац. – Чији друг? –
неповерљиво ће глас.
– Вашег сина, Страхиње – већ дрхтаво шапће Страхиња.
Какве је паклове пролазио у легији на три континента, без
иједног дамара страха, па онда у Хрватској, Босни, на Ко-
сову, у акцијама по Србији против издајничког шљама – а
сада је сав у дрхтавици.
Отац одшкрину врата, колико ланац од довратка до вра-
та дозвољава, искорачује ногом до прага, и неповерљиво
гледа придошлицу. Па му лице прекри мучно тамнило.
– Могу ли да уђем, господине? – пита за допуштење, го-
тово закорачује до прага, а само лаки трзај раменом изва-
лио би ланац, и ушао би код мајке и сестре. Она стара
задрта официрчина од оца стоји ту као чувар да се не уђе
у свет детињства.
Кроз прорез провирује смежурано лице оца, али по-
глед му је кристално јасан. Гледа Страхињу, спушта
поглед на бразготину незараслу од стакла када је ломио про-
зоре на школи, пре избацивања, и, наравно, пре очевих бе-
сомучних батина.
– Али, ја вас, младићу, не познајем – говори отац. Чује
се лагани шум папуча у ходнику, кроз одшкринута врата,
иза очевих леђа, провирује мајка, Страхињино лице се
озари, очи мајке се разрогачише, али она поново утону у
мрак унутрашњости стана када је отац грубо одгурну. Чу-
је се јецање. Отац проверава „Мottura“ браву, држи лан-
чић између врата и довратка. „Само мали трзај раменом и
ето ме унутра“, помисли Страхиња. Али, оста укочен. Мај-
ка унутра плаче, чује се њено јецање.
– Ја, заправо, господине, носим поруку Малини, Страхи-
њиној сестри, и брат јој поручује да ће доћи и помоћи јој
да у свој овој беди она прогледа, и проживи слободно како
њеном брату се није дало. И све што је зарадио у легији
даће њој, а да је њему довољно и ово што је зарадио вра-
тивши се да брани свој народ... – већ дрхтавим гласом на-
браја Страхиња, несвесно привлачећи и другу ногу прагу.
Отац извлачи дугме из вођице ланца, отвара врата и
стоји, готово пркосно, поравнавши стопала иза прага. Иза
леђа му поново прилази жена, као да хоће нешто да каже,
али са страхом погледује мужа, боји се, страшно се боји,

она, која му је и официрске чарапе пеглала, плаче, само
плаче. Отац се окреће, она непокорно остаје укипљена и
гледа Страхињу, отац је снажно ошамари, Страхиња уз-
дрхта и... провалио би у стан, али га отац пркосно погледа.
Мати се плачући повуче за корак, али и даље кроз сузе
гледа Страхињу.
– Поручи свом другу да му је сестра много патила без
брата, молила је Бога да га, ма где и ма какав био, сачува,
и да се обесила кад јој наша помоћ више није била довољ-
на, и да је стално ридајући зазивала брата мислећи да би
јој само он могао помоћи и спасити је и олоша који је ца-
ровао градом и безнађа које је видела. Ја сам ту био немо-
ћан, сасвим немоћан. И кад намМалине овде нема, не тре-
ба ни њега да буде! Тако му реци!
Страхиња ћути. Дрхтавим гласом прозбори:
– Он, је господине, задњих година бранио свој народ, за-
то није долазио, а оно пре...
– Не знам да ли је одбранио народ, али своју сестру
није, а можда баш она јесте њега својим молитвама, у то
се ја не разумем. Па ни своју мајку, реци му, чујеш ли је,
која само плаче, спасао сигурно није. Више овамо, дакле,
нема зашта ни долазити, тако ти њему реци.
И Страхињин глас дрхти. Прибира се да нешто сувисло
каже.
– Где је Малинин гроб?
– Нигде! Нигде, јер тражила је да буде кремирана, да
прах никако нико не сме да узме, и да се умрлица не
објављује. Хоћу да ишчилим са овога света, написала је,
тако некако. Опела није било, поп је одбио, али је напи-
сала да је Бог милостив и свемогућ, и да праведник може
васкрснути сачуван и у ма чијој мисли, тако некако, у то
се ја не разумем.
Страхињи суза споро лучи се из ока. Тешко остаје прибран.
– Могу ли, бар, госпођи дати нешто...? И њој је син нешто
послао..., па одмах идем... А он би дошао, ако му ја кажем....
– И мајци му и мени довољна је карта из легије да је
коначно нашао своју нову, сада праву породицу, и да се
зариче, рекао је да се управо зариче пред иконицом Светог
Ђорђа, да праг овог дома никада неће прекорачити. А кад
нам је наша мила Малина мртва, када је она нигде а уми-
рала је тражећи брата својега, његов живот нама више и
не треба, нека и он за нас буде нигде... – мати јаче зарида
у кући.

– Стојане... – једва чујно прошапта, али отац, дотад
привидно смирен, осврну се у бесу, узе кашику за обување
ципела, и хитну је у кућу, она тупо удари у нешто па са
звеком паде на под. Мати заћута. Страхиња још једном
погледа оца, баци поглед иза њега не би ли видео мајку.
Отац се не помера, лице му сурово безизражајно.
Страхиња се окрену и позва лифт.
Врата иза њега тихо се затворише, без дрхтаја. Зачудо,
не зачу се цилик „Еlzett“ браве. Нити благи окрет „Мottu-
ra“ кључа. Нити навлачење ланца у рупу на довратку.
Чује се мотор лифта. Ипак крену пешице низ степе-
нице. Тетура од гелендера до зида. Ручица на излазним
вратима, коју је некад често мазао пљувачком, спермом
или лепком, још је она стара, са куглом на врху. Изађе и
приђе џипу. Погледа увис, на шести спрат, а на „његовом“
прозору завеса се хитро намаче, стиже тек да види старач-
ко мајчино лице које се заклони за завесу. Или као да је
неко снажно повуче унутра.
Уђе у џип. Ћути, само му брада подрхтава. Нина зна да
ништа не треба да пита. Чека. „Можда онај матори лука-
вац лаже,не би ли га лакше отерао, можда ће Малина од-
некуд наићи, и онај свој влажни поглед унети у улаз“. Сто-
је, Нина види да Страхиња нешто чека, нешто неизвесно,
нешто што би само какво чудо могло у живот да случи.
Страхиња се прену, изађе из џипа, али нека непозната де-
војка убрза ход пред насртљивцем, каквих је у овом време-
ну премного, и мину крај „Страхињиног“ улаза, хитро
ушавши у следећи. Враћа се, и Нини, као промукао, каже.
– Вози!
– Где ћемо, Страхиња?!
Мук. Нина зна да не треба ишта да пита. Мук.
– Нигде! – рече, сад једва чујно.
Окреће кључ и креће, ћути, ништа не пита. Страхиња
провирује кроз прозор, гледа на шести спрат. Завеса ми-
рује. Као да никог нема, горе.