Милица Јефтимијевић-Лилић

ПУТОВАЊЕ КАО ДУХОВНИ РАСТ

Даница Диковић-Ћургуз: Путовање без краја
„Филип Вишњић“, Београд, 2008.
Даница Диковић-Ћургуз је књижевник какав може да
импонује свакој литератури. Одмерена, даровита и пре-
дана струци. Широј читалачкој публици је позната као
романописац, тумач књижевноси и преводилац, а својевре-
мено је уређивала међународни часопис Меридијани, те
одавно у свему што ради (а члан је и Одбора за међуна-
родну сарадњу у УКС-у), она успоставља релацију
ми–свет и из тога црпи инспирацију и проналази грађу за
своја дела, не само за преводе.
У издању познате издавачке куће „Филип Вишњић“
објављена је њена нова књига, коју је рецензент Ђорђије
Вуковић одредио као роман-путопис, а која је заснована
на искуству непосредног сусрета са културом Истока,
тачније Пакистана, Авганистана, Индије, Турске и других
средина, и на сагледавању разлика и паралела живота
Истока и Запада и покушаја да се између њих успостави
одређeни заједнички садржалац, да се људи покажу у сво-
јој најдубљој суштини која их чини сличнима без обзира
на цивилизацијске норме и разлике које су најчешће узрок
сукобима и ратовима.
Даница Диковић-Ћургуз је имала прилику да путује и
да живи у многим страним земљама у којима је њен

супруг био дипломатски представник. Радозналог духа,
она је помно изучавала културе тих земаља и анализирала
околности које утичу на живот и земље и појединца.
Полазиште за роман Путовање без краја је несумњиво
покушај осликавања другачије концепције живота, што
стално намеће поређења са овдашњим приликама и дубље
сагледавање онога што је у историјском смислу довело до
таквих прилика. Осим тога, путовање је димамичан про-
цес који битно утиче на онога ко путује, нарочито ако је
отворен за утицаје, као што је то случај са јунакињом и на-
ратором Аном. Наиме, у путовању се успоставља креативна
релација субјект–објект: субјект се отвара и шири свој
хоризонт примањем утисака, сазнања те тако поунутар-
њује себе, објектом, односно светом. А, у случају када се
о том искуству пише, као што то чини ауторка, онда она
испољава своју унутрашњост преносећи себе у свет дела
то јест објективизујући властито искуство, умножено за
искуства ликова које је створила, а који су врло различити
и у националном, социјаном, интелектуалном и религиоз-
ном погледу.
Будући да је њен претходни роман Сећање на страх,
такође имао путописних елемената, али је доминирала
романескна форма, у Путовању без краја је примарнији
дискурс верности који карактерише путопис – али се
његова (иначе отворена и нестабилна форма) проширује
садржајем који књигу чини романом у правом смислу те
речи (по обухвату теме, ликовима, поетичком слоју), тако
да се може сматрати романом лика, романом енциклопе-
дијског типа, поред осталог . Оно што она успева да избег-
не као сталну оредницу путописног жанра, јесте дидак-
тичност, иако она све време „поучава“ говорећи о
непознатим културама, религијама и људима. У сваком
случају, реч је о маштовитој књизи која се реалистичког
проседеа држи онолико колико је неопходно да би се
читалац упознао са поднебљем, људима, историјом, оби-
чајима; али, ауторка уводи лирске дигресије, снове, ре-
минисценције и истовремено ствара метафикциону прозу
у којој се разматра статус написаног , духа као битне
човекове одлике. На плану унтрашње структуре између
ова два дела се успостављају везе, те се уводе ликови из
претходне књиге и њихова судбина се прелама преко суд-
бине приповедног субјекта, односно главне јунакиње Ане.
Када на једном пријему, неки скоројевићи покушају да
направе скандал, они ће поменути таста Аниног супруга
Ивана, као некога ко припада четничкој породици, иако из

претходне књиге знамо да је истина дугачија, описана у
одељку о породици јунакиње Марије чији је отац погинуо
почетком Другог светског рата као официр српске војске.
Епизода је унесена као илустрација за каријеристе који су
користили сваку прилику да се истакну макар и у
негативном контексту.
Роман Путовање без краја је дело густе текстуре у коју
улазе чињенице и подаци географске и историјске приро-
де, стварне личности (Зулфикар Али Буто, проф. Владета
Јеротић и други), житељи некадашње Југославије, дипло-
матски представници многих земаља света, које ауторка с
много вештине представља у некој од личних особености
карактеристичних за ту земљу. У текстолошком смислу то
је један богати интертекст у који су ушле појединости из
више књига, не само везаних за дипломатију (путописи
Црњанског , Андрића, Дучића), већ и за филозофију и рели-
гију – што роману даје мозаичност и чини га пријемчивим
за читање. Ауторка је с правим осећајем за меру уносила
делове који сликају градове, становништво, политику
одређене средине и лирске медитације своје јунакиње која
то посматра. У роману је испричана љубавна прича о јед-
ном пару, Нађи (Сарајки) и Хасану (Пакистанцу), иако је
у другом плану такође реч о другачијој постојанијој и
дискретно исказаној љубави између Ане и њеног супруга
Ивана Ћука, конзуларног представника наше земље у
Карачију који бодрени том љубављу истрајавају у новим
срединама, а потом данима путују до одређених дестина-
ција, без предаха и по врелини која изнурује.
Са пуно егзотике, Диковић-Ћургуз слика свакодневицу
пакистанског човека, посебно жене, њихове живописне
базаре, другачију кухињу и организацију породичног жи-
вота, креирајући ликове који су упечатљиви било по пона-
шању или филозофији живота. Нарочито су инспиративни
описи пријема у конзулатима, етикеција и атмосфера на
њима која подразмева такт и строга правила понашања.
Кроз карактеристичне детаље, ауторка слика управо оне
моменте који одају било амбиције, било људске слабости.
Тема зла, насупрот љубави о којој је стално реч, такође
се варира на разне начине, а најбоље се предочава кроз по-
родичне односе и политичке сукобе, илустрацијом грађе-
вине Таџ Маха, којој су Британци „ископали очи“, а очеви
и синови се као и у западњачким династијама убијају због
престола. Цитирајући пакистанског песника Фараза, који
говори о улози литературе у човековом животу, наводимо
следећемишљење: „Верујему хуманост .Човек је истовремено

и Бог и ђаво. А ја се борим да окренем ђавола у човека:
мислим да је најдубљи смисао људског постојања донети
срећу другом човеку“. Но, да би човек могао да усрећи
другог – прво мора да упозна себе, своју духовну суштину,
религију којој припада; и не само њу, већ и све друге.
Нараторка Ана то чини настојећи да упозна ислам, бу-
дизам и долази до закључка да је једно религија, а друго
филозофија живота. Међутим, она истовремено нова сазна-
ња саображава дубљем упознавању православља. Стица-
јем околности у Карачију сусреће проф. др Владету Јеро-
тића, чија су јој учења о религији позната и блиска, што
јој помаже да с њим успостави дијалог који ће јој помоћи
у духовном расту и спознаји не само будизма, којим се
претходно и сама бавила – већ и да хришћанску религију,
а надасве хришћанство, сагледа из другог угла.
У ставу да је веома важно усрећити друге, препознаје-
мо ауторкин кредо. Наиме, литература и јесте по својој
суштини релација, комуникација, од аутора до читаоца,
који с више или мање емпатије прима хумане поруке који
се нуде путем дела. Нараторка Ана, је пратећи успоне и
падове у животу својих јунака, углавном завршавала њи-
хове повести у позитивном импулсу превладавања сукоба
и налажења снаге у блискости драге особе, те је тако
пренебрегавала објективне и непремостиве препреке у
виду породичне традиције или политичких баријера.
Писана богатим језиком врло обавештеног интелекту-
алца, књига Путовање без краја инспиративан је водич
кроз непознате пределе, политичке периоде у помињаним
земљама о којима говори као поуздан сведок, али и кроз
упечатљиве људске судбине које утврђују у уверењу да
смисао личних трагања има исходиште које се најчешће
налази у филозофији заснованој на вери као потврди ду-
ховне суштине света и човека, на истини до које се долази
растом, личним увидима и спремношћу на самопосматра-
ње. Даница Диковић-Ћургуз то чини сучељавањем са
културама и религијама супротним нашима. А, како наво-
ди руски мислилац Николај Берђајев, „истина не пада на
нас одозго као некакав сјајан предмет, она представља
исто тако пут и живот, она се стиче у духовној борби, кре-
тању... Понирем у дубине и заустављам се пред тајном
света, тајном свега што постоји. И сваки пут са изузетним
интензитетом осећам да постојање света не може да буде
само себи довољно, да не може да не крије за собом у још
већој дубини Тајну, тајанствени Смисао. Та тајна је Бог .
Људи нису могли да измисле вишу реч“.

Сликајући источњачке мистике и показујући боготра-
житеље из других религија, као и оне који то чине у право-
слављу, Даница Диковић-Ћургуз само потврђује Берђајев-
љеву мисао, стварајаући литературу која се препознаје као
једно од повлашћених места у којима се то може препо-
знати.