КОРАЦИ

Александар Гаталица


РАЗГОВОР САЛВАДОРА ДАЛИЈА
И АЛЕНА БОСКЕА У ПАКЛУ


Добрили Боби Стојнић


(Празна сцена. Једна столица на којој седи Дали. И шта-
фелај. На њему се налази Далијева слика „Хиперкубично
тело“, али само допола насликана.)
БОСКЕ: (Прилази Далију, који седи леђима окренут пуб-
лици, обилази столицу и загледа му се у лице) Ц-ц-ц! Ау,
ала си пропао! Па, тако је то кад се умре. Сад знам да сви
умиру. И велики Дали је мртав!
ДАЛИ: Ја сам умро, али нисам мртав.
БОСКЕ: (Хвата га за дугу косу и показује према публици
прамен који му је остао у рукама) А како ово објашња-
ваш? Погледај, Салвадоре, пуна шака твоје косе. Током
живота имао си, што се каже, „пуну шаку браде“, а сад ја
имам пуну шаку твоје косе. Ц-ц-ц... Да немаш перут?
Користиш ли ти овде у паклу неки шампон? А, да, да...
Луцифер не да посете. Нема шампона, нема руске салате,
нема турпије у маковњачи... Уосталом, пакао је велики као
милијарду бесконачних космоса, па решетке нису ни
потребне, аи ви мртви не знате зашто бисте јели...
ДАЛИ: Коса ми опада, али поново и расте. (Окрене се пре-
ма публици као у„Психу“. Лице му је изровашено, са 

самртничким пегама, али му коса и даље пада на рамена,
а бркови се дижу преко очију). Погледај како ми је још
мекана и како ми у тамним увојцима пада на рамена. А,
тек бркови! Њих негујем сваки дан...
БОСКЕ: Додуше, не и лице. Види, види, овде се већ распа-
даш, па и овде, а богами и овде...
ДАЛИ: И ти се распадаш, Боске. Немој ми рећи да си жив,
кад ме овде посећујеш. Ви новинарчићи нисте живи ни за
живота. Храните се туђом славом, копате по туђим био-
графијама. Личите на срећне печурке кад им ми, храстови,
пропустимо мало светла до подножја. Реци, зар би неко
чуо за тебе да није било мене? Ален Боске, новинар Монда
и Фигароа. Пискарало. Напрстак за уреднике. Срцуленце
од плиша у које свако убада своју чиоду.
БОСКЕ: Ааа, нетачно! Ја сам песник. Добио сам Grand Prix
Француске академије наука 1968...
ДАЛИ: Знам, и Prix Interallié 1965. и награду „Марсел
Пруст“ 1982, али – немој да ме засмејаваш. Ко још зна за
твоје књиге (Тобоже значајно): У спомен моје планете,
Које ли изгубљено краљевство, Четири завештања и дру-
ге песме?! Ваљам се од смеха. Немој да ти споменем само
стотинак назива мојих дела, па ћеш видети колико си ти
као интелектуалац ситан просо.
БОСКЕ: Али, ја сам био важан човек, а не као ти – обожа-
валац Хитлера и Фрациска Франка...
ДАЛИ: ... Али си остао обична вуду-луткица коју може про-
бости свако. А онда си упознао мене, великог Далија. Сре-
ли смо се у мом животу-музеју. Распричао сам се, не зато
што си ми био симпатичан, него зато што сам имао своје
нумеричке принципе у односима са људима. Сваког петог
бих ишамарао, сваком тримилионитом пристао бих да про-
дам слику, сваког хиљадитог младог човека не бих пљу-
нуо... Ето, ти си био хиљадити. То ти је нешто као лутрија.
Честитамо, ви сте хиљадити млади човек у Далијевој бли-
зини. Тако си успео да ме упознаш, а после си се баш
расписао. Читаву књигу си написао о мом животу тобоже
је била састављена од мојих реченица. Назвао си је Дали о
Далију. Наслов, признаћу добар, али садржај шупаљ, или
да кажем: шупак...
БОСКЕ: ... Шипак.

ДАЛИ: Шта, шипак?
БОСКЕ: Шипак би ти имао да ниси упознао мене.
ДАЛИ: Ха! Ништа није тако безобразно као безобразлук.
БОСКЕ: Гледам те само како си надобудан. И даље пун се-
бе. Него, нешто ти је мала кућа овде у паклу. Али, ту је
штафелај. Сликаш ли сликаш. Реци муку којом се у паклу
мучиш. Али, пази шта ћеш казати, јер примећујеш: ја сам
дошао к теби, а ти ниси кренуо к мени, то јест не смеш да
се упутиш било где. Закључак: ја сам на вишој степеници
пакла, него ти. Сад, да те чујем како певаш.
ДАЛИ: Да у паклу има правде, звао би се рај.
БОСКЕ: Ово личи на добар схоластички почетак. Да чујемо
даље...
ДАЛИ: Шта даље? Ако си на вишој степеници пакла, онда
знаш и шта сликам, и зашто сликам.
БОСКЕ: Па, није да не знам, али нешто волим да то чујем
од тебе, великог Салвадора Фелипеа Жакинта Далија.
ДАЛИ: (Боске начини покрет као да гура Далија. Дали
падне са столице. Устане. Са средине његовог платна
накратко сукне плави пламен. Дали се осврће око себе.
Одједном је уплашен.) Не, не уништавај ми слику. То није
било раније тако... Још је нисам завршио. Раније се
уништавала сама, али тек кад сам је довршио. А сад... Ти...
Ти то можеш.
БОСКЕ: И више од тога. Сад ти слику још нисам уништио,
већ сам ти само показао да сам ја тај који контролише
пламен. Дођем ти... тако нешто, као твој Прометеј. Схваташ
ли ти, бре, ко сам ја! Немој да почнем да ти описујем како
изгледаЛуциферовшупак, па да схватишколико самму близак...
ДАЛИ: (Исповедним тоном) Тек кад човек пропадне до на
дно пакла, схвати шта су паклене муке.
БОСКЕ: А сад – као девојчица на јавном часу у музичкој
школи. Придржи сукњицу, укрсти ножице и поклони се.
Да чујем целу композицију од почетка до краја, и пази да
не грешиш тонове.
ДАЛИ: Пакао је далеко суптилнија казнионица него што би
се очекивало. Није то простачко мучилиште каква су

оснивали људи. У паклу нема ни сумпорних испарења, ни
инквизицијских направа, ни мука које се не могу издржа-
ти. Зар би ико помислио да се људско тело може мучити
бескрајно? Од снажна истезања човекове тетиве би попу-
цале попут струна, од натчовечанског притискања миши-
ћи би се истањили, од опрљивања кожа би се осушила и
брзо постала крта, кости би се поломиле при првом јачем
ударцу.Људско тело није могуће мучити дуже од неколико
дана, а за ту врсту пакла већ су се побринули многи даро-
вити иследници на Земљи. Паклене муке, драги контро-
лору Боске, заснивају се на упорном и досадном понавља-
њу. Понављање је, тако, једина права ђавоља тековина. У
рају је све безвремено. Не постоји почетак, нема ни краја,
па нема ни понављања. Нико не стари, нико ништа не про-
живљава, јер не постоји никакав проток времена. Глупост
је зато веровати да блажени слушају некакву рајску му-
зику. Музика постоји само у паклу, ау рају је она немо-
гућа, јер би свака, па и најлепша мелодија, једном морала
почети, а отуд се неминовно и завршити. Безгрешни зато
уживају у тишини која им доноси непрекинуту срећу и
поглед ка незаклоњеним хоризонтима. Само доњи свет
пакла заснива се на времену. Пакао је стварни контролор
протока година, старења, умирања.Музику, као праву боју
пролазности ствари, измислили су проклетници. И за
часовник је одговоран нико други – до наш краљ Луци-
фер. Још увек једно паклено одељење брине о закаш-
њењима свих земаљских часовника...
БОСКЕ: (Тапше) Браво, браво! А сад, о природи кажњавања.
ДАЛИ: То што је у паклу изумљено време и што се оно
ђаволском довитљивошћу обојило дивном музиком, то су
само споредни ефекти тамновања. Време на Земљи се
уистину покреће казнама милијарди грешника, од којих
сам један и ја. У паклу се свако кажњава тако што му се
задаје бескрајно одмеравање малог простор-времена. Сва-
ко од нас кажњеника добија мали део мисли, као неплодну
њиву коју мора довека да засејава и која ништа добро неће
донети. Нама у паклу није дозвољена ширина укупних
погледа. Не, пропаднемо на дно као неки робови и одмах
видимо своју келију. Кажу нам: ти ћеш у паклу радити
само једну ствар. И тако све почне. Кажњенику се одреди
да заврши једно своје дело. Градитељи мостова поново
граде свој омиљени мост; сликари завршавају најславнију
слику; песници увек изнова пишу сонет. За дело се одреди
тачно одређено време, па се с послом не сме престајати

никад. Мени је речено да поново насликам слику Хи-
перкубично тело и ја то радим. За посао имам тачно један
месец, а тек што платно завршим, са њега сукне плави
пламен и све нестане. То је знак да поново крећем из по-
четка. Када сам пропао, готово сам се насмејао својој каз-
ни. Кажњавати Далија да непрестано слика своју омиљену
слику... Првих сто пута било ми је смешно. Следећих сто
пута покушао сам да променим макар неку ситницу и био
сам строго кажњен. А онда сам схватио да се не вреди
опирати. До сада сам Хиперкубично тело насликао 16
милиона 221 хиљаду 476 пута и вероватно сам за то време
одговоран само за мали део протока времена на Земљи.
Можда за један зидни часовник у аустријским Алпима ко-
ји у стану старог спасиоца из сметова, кукавицом на сваки
пун сат обавештава њега и његовог верног бернардинца
да време и даље протиче...
БОСКЕ: То ја зовем добро наученом лекцијом. Него, немој
да тугујеш. Ти покрећеш један – милијарде других пре-
ступника милијарде других сатова. Стари Бах, коме је чак
дозвољено да у паклу носи перику, увек изнова компонује
Уметност фуге само зато да би стари „Глокен“ у Мар-
бургу и даље избијао сате. Твој сабрат, сликар Рубенс мо-
ра да доврши чак 39 платана са темом последње Христове
године, коју је једном у стварном животу довршио за језу-
итску цркву Свети Карло Боромео – и све то зато да би
ручни сат марке „Ролекс“ на руци банкарског службеника
Паула де Бера и даље радио без грешке...
ДАЛИ: А ти? Чији ти сат покрећеш?
БОСКЕ: Па, видиш – не знам зашто ти ово кажем, ваљда за-
то што си ми још симпатичан – не покрећемо сви часовни-
ке. Сатова на Земљи је ипак мање него проклетих, те неки
од покојника који су допали пакла постају надзорници. То
сам ти ја. Имам у овом делу доњег света нешто као паро-
хију. Пазим на својих дванаест милиона затвореника и
строго их кажњавам: кад закашњавају, кад покушавају
нешто да промене, или – не лези враже – кад покушају да
беже.
ДАЛИ: Ти... Ти си ме казнио кад сам покушао да променим
положај руку Распетог на мом кажњеничком Хиперку-
бичном телу?
БОСКЕ: (Гласан смех) Сад си схватио? Ха-ха! Велики Сал-
вадоре: коса ти опада и нишчи си умом. Ха-ха. (Уозбиљи

се) А сада о послу. Нисам овде да бих с тобом ћаскао као
са шипарицом. Дошло је до извесних промена у горњем
свету, па, с тим у вези...
ДАЛИ: Шта се то мене тиче? Ја сам мртав. Да ли је почео
трећи светски рат? Млади франковци завладали су Пор-
тугалом и целом централном Америком? Свет је непо-
вратно заражен комунизмом? Јупи! Кога је брига за то
овде!
БОСКЕ: Салвадоре, ти не знаш ни како се живи данас, ни
како си ти живео некад.
ДАЛИ: Ја сам бар у животу био стварно славан.
БОСКЕ: (Одриче) М-м-м, грешка.
ДАЛИ: Био сам славнији од Мона Лизе, Хитлера, Франка,
Чаплина, Фројда, Чарлса Линдберга, Мата-Хари и Бога
заједно.
БОСКЕ: Опет, грешка.
ДАЛИ: (Виче) Живот не можете да промените! Далија не
можете да отмете Далију! Не можете да мењате завршено!
БОСКЕ: Али, можемо да те упутимо како смо те варали још
за живота. Склопио си уговор са ђаволом, а да то ниси ни
знао. Популаран, славан? Ти мислиш да си се сам пробио
и да те је светина заволела тек тако? Вараш се, драги мој.
ДАЛИ: Могао сам имати 12 милиона долара, 120 милиона
долара, милијарду и двеста милиона америчких зелембаћа
– само да сам хтео. Могао сам бити богатији од мање
европске државе! Продавао сам онолико дела колико ми је
било потребно да задовољим све своје хирове и Галине
каприце.
БОСКЕ: Али, рођен си го, као и сви други. А шта би рекао,
кад бих ти казао да сам те славним начинио – управо ја?
ДАЛИ: Рекао бих да си лажов.
БОСКЕ: Да бих те уверио, рећи ћу ти оно што си знао само
ти. Заплакао си први пут у Фигерасу 1904. године. На свет
те је модрог и још крвавог од мајчине постеље извукла
бабица Феранда Тобоза.
ДАЛИ: То си могао сазнати од својих доушника из Фиге-
раса. Или ти је руку допала покојна бабица Феранда

Тобоза која је пропала у пакао, јер је уз порођаје обављала
и абортусе. Знам те, надзорниче Боске.
БОСКЕ: Правићу се да не видим твој бес. Наставио бих.
Стигао си у Париз као Дон Кихот. Твоја рага била је спори
воз који те је читав дан возио од Шпаније до Француске.
Био си нико и ништа када су те неки часни људи обе-
лежили. Нешто као стоку. Јавили су нам да треба да
постанеш славан и ми смо одмах преузели бригу о теби.
ДАЛИ: Ко то?
БОСКЕ: Ја и мој тим. Ствари су стајале овако. Публика је
окренула леђа уметности још крајем XIX века, а онда су
четворица часних људи из Швајцарске одлучили да узму
ствар у своје руке. Мислиш да је другачије настала мо-
дерна уметност? Размисли мало. Те Делакроа. Те Енгр. Те
криза академске уметности, али ту је Салон уметности
који ће неокласична дела брадатих професора Конзер-
ваторијума вечито штити од вас превратника, а онда бум!
– експлодира модерна уметност. Па, крену прво импре-
сионисти, па Сезан, па фовисти, па Шагал, па експре-
сионисти, па на крају и ви надреалисти. Дали, Дали, не
буди толико наиван. Сви ви одрпанци нежних душа, пре-
вратници којима гаће миришу на буђ, потенцијални умет-
нички атентатори били сте под нашом командом. Из швај-
царске централе јављали су нам ко се има прославити. У
сваког – велим ти, у сваког модерног уметника који је
постао славан – најпре је упро прстом неко изШвајцарске.
ДАЛИ: Швајцарска је тако глупа земља. Зашто оданде?
БОСКЕ: То ја не знам. Они су били налик боговима, а ми
смо извршавали њихове налоге на терену. Или је то био
Он... Можда ђаво на Земљи има стан у Швајцарској.
(Замишљено) Нисам о томе размишљао, а нисам смео ни
да га питам. (Поново прибрано) Ма, било како било, ми
смо вас измислили, ми смо натерали незахвалну светину
да вас заволи. Неосетно смо вам се приближавали и када
бисмо вас учинили славнима – напуштали бисмо вас. Ми
смо то звали „преписивање“. Није било тако накарадног
сликара кога нисмо могли да направимо легендом. Кад би
сви почели да преписују похвале и више нико није могао
ни да писне да дотични јуноша није знао ништа о сли-
карству, ми бисмо га напустили и препустили милионима
зеленбаћа које је млатио као шљиве са гране. Никад ником
нисмо испостављали рачун. Мислим, не у животу. Једино
што сте сви имали допасти пакла после смрти.

ДАЛИ: Не верујем ти. Сваки уговор, па и са ђаволом, мора
да се потпише.
БОСКЕ: Није ти Белзебуб општински службеник да ти из-
даје пореско решење, барабо. Потписао си ти, него шта.
Не верујеш? Погледај ствари са ове стране. Зашто би, мо-
лим те, публика заволела вас? Шагал није знао да нацрта
људску шаку. Киршнер није знао ништа о анатомији. Пи-
касове госпођице из Авињона би баш неког зауставиле на
улици тако накарадне... Ха-ха!
ДАЛИ: Ми смо имали визију. Ти то не разумеш, Боске. Ти
си у животу био само зихераш и новинар.
БОСКЕ: Пардон, пардон – и песник. Сећаш се, добио сам...
ДАЛИ: ... Да, да, чак и Награду Академије наука.
БОСКЕ: Али, ипак највећа награда био си ми ти. Како си
само био незахвалан. Колико си само мислио да се кроз
живот пробијаш својим талентом. А, у ствари... Ја сам био
твој бог који је бринуо о теби. Имао сам два помоћника за
твој колорит, једног који ће слушати твоје едиповске при-
че из детињства, једну сарадницу која је била задужена за
твоју музу Галу, једног мистичара задуженог за твоје брб-
љарије о загробном животу, помоћника за изоштравање
твог беса према твом претходнику, сликару Масонијеу, па
чак и сарадника који је с тобом расправљао о Карлу Мар-
ксу и питањима интернационалног пролетаријата. Сад ти,
ако ниси сасвим забораван, можеш полако да се сетиш
њихових имена и шта су све од тебе морали да слушају. А
да си био досадан, био си.
ДАЛИ: (Као дете) Не знам никог . Све је то лаж. Ти лажеш.
Лаааа-жеш!
БОСКЕ: Па добро, сећаш се старог доктора Јузефа Хмељ-
ника? Хајде, хајде напрегни вијуге. Пољак, избеглица у
Паризу. Тако је. Већ ти видим у очима да ти се сећање
враћа. Сећаш ли се шта си му све трабуњао о загробном
животу и колико су све твоје претпоставке биле смешне.
Па, онда, твој најоданији присташа Жермен Деспарбес
који је сваког уторка и четвртка с тобом страсно мрзео
Масонијеа. Па, затим, Ивет Гилбер. Сећаш се Ивет. Била је
и најбоља пријатељица Гале и, чак, њен модни саветник...
ДАЛИ: И сви су они били под твојом командом на Земљи?

БОСКЕ: М-х.
ДАЛИ: И колико дуго су радили на мени?
БОСКЕ: Читавих дванаест година, шест месеци и десет дана.
ДАЛИ: А да предмет ваше бриге нисам постао ја?
БОСКЕ: Постављаш питање као дете: „Мама, мама, шта би
се догодило да се у твом стомаку нашло неко друго дете,
па да на свет нисам дошао ја?“ Наравно, нашли бисмо
неког другог Далија и такође га прославили, а твоје слике
чамиле би у неком бирцузу, где би њима једва плаћао свој
лумперајски цех.
ДАЛИ: (Забринуто) А мој геније? Он би ме ваљда изгурао
и без вас?
БОСКЕ: Геније не постоји, Салвадоре. Пропао си у пакао и
још верујеш у митове.
ДАЛИ: (Одсутно) Седели смо у Мадриду. Баш пред Гра-
ђански рат. У некој кафани. Луис Буњуел и ја. Чинило нам
се да смо време ухватили за рогове као бика. Били смо у
стању да постанемо прави надреалисти: да се дохватимо
пиштоља и насумце припуцамо по маси. Уместо тога одлу-
чили смо да потпуно безразложно увредимо једну јавну
личност. Размишљали смо ко је најпопуларнији у Ма-
дриду. Мануел де Фаља и Хуан Рамон Хименес. Коцка је
пресудила да то буде Хименес. Написали смо гомилу
гадости на његов рачун. Писали смо да је курвин син,
педер. Наша дрскост била је већа од свих безочности о
којима су сањали надреалисти...
БОСКЕ: А-а-а, грешка! Овако се то десило: седели сте ти и
Буњуел. Ти си имао мене и мој тим иза себе. Буњуел свог
водича који га је са својим помоћницима неупадљиво над-
гледао. У кафану је ушао један наш човек, пријатељ вас дво-
јице и рекао вам: „Што не бисте, као прави надреалисти,
оклеветали једну несумњиво познату личност. Нека то
буде или Мануел де Фаља, или Хуан Рамон Хименес“.
Онда је изашао, а ви сте бацили коцку. Видиш како је
сећање варљиво.
ДАЛИ: Тачно, ушао је један човек, пријатељ нас двојице...
Али, и касније сам имао неодољив утисак да ја владам
свакидашњицом. У време кад је дошло до великог расцепа
у надреалистичком покрету, пошто се Арагон вратио из

Харкова са другог Међународног конгреса револуцио-
нарних писаца и опасно се приближио комунистичком
покрету, ја сам остао веран принципима надреализма из
двадесетих и захтевао да се „критичка параноја“ огласи
основним надреалистичким циљем. Андре Бретон по-
кушавао је да стане између две стране. Млади РенеШар и
Луис Буњуел спремали су се да отму свој део надреали-
стичког колача.Сви смо били уверени да комадамо дане,
као Гојин Сатурн који трга своју децу.
БОСКЕ: Опет погрешно. ИШар, и Бретон и Арагон били су
наши штићеници. Ствар се ту мало отела контроли. Али,
сети се, опет су се неки тајанствени људи сретали с тобом.
Један се чак сударио с тобом на улици и промрмљао ти
речи „критичка параноја“ као да је јуродив. После си их
ти онако бриљантно употребио.
ДАЛИ: (Хвата се за главу) Немогуће! Немогуће!
БОСКЕ: (Пословно) Сасвим могуће. На сваки начин мо-
гуће. Него, да се вратимо послу. Много сам се распричао
– видиш да си ми још драг . Дошло је, како рекох, до неких
промена у горњем свету и природа твоје казне се
променила. (Боске махне рукама као диригент. Са платна
поново сукне плави пламен, Дали врисне. На позорници је
накратко мрак. Пали се светло. Платно је поново поста-
ло бело, као да се припрема нови циклус слика-
ња„Хиперкубичног тела“) Упс! Е, сад сам баш пустио
пламен, као што неки неопрезно пуштају прдеж. Сад сам
га уништио. Ни дугмићи нису остали.
ДАЛИ: Шта си то урадио? Шта си то урадиоооо? Нисам
завршио. Није готово. Насликао сам Хиперкубично тело
16 милиона 221 хиљаду 476 пута. Шта се догодило са 16
милиона 221 хиљадом четристо седамдесет седмим
путем? Сада не морам ни да довршавам платно. Ха, ха!
Готово је. Са казном је завршено. Сада ћу имати времена
и за друге ствари. Можда и побегнем одавде. Ха-ха!
БОСКЕ: Не бих се тако олако радовао. У часу кад је из-
горело твоје последње допола завршено платно, дошло је,
како рекох, до неких промена на Земљи. Зидни часовник у
аустријским Алпима, који у стану старог спасиоца из сме-
това кукавицом на сваки пун сат обавештавао њега и ње-
говог верног бернардинца – је стао. Не може се више по-
правити. Остао си без свог сата, кажњениче Дали.

ДАЛИ: Кога је брига за то. Дај ми нови сат. Хоћу да бринем
о ручном часовнику младог батинаша, припадника скин-
хедса. Желим да ми доделите сат неког серијског убице
који чека погубљење, или још боље: зидни сат на зиду
његовог управника затвора. О, обожаваћу поноћ. Или, не!
Проверите ми Франков сат. Дајте ми на бригу Хитлеров
ручни часовник марке „Lange und Zon“ произведен у
Дрездену 1938. Сигуран сам да је још у употреби. То је
немачка механика. Дођавола, то су сатови за мене.
БОСКЕ: Не заклињи се олако ђаволом, а осим тога, ни ча-
совник није лако добити... А док се то не деси, нешто се
мора понаваљати да би нешто сасвим неважно на Земљи
поново пало, поново исклијало или поново иструлило.
Салвадоре, обрати пажњу (На сцену још једном пада
мрак. У мраку треба поново истаћи полуисликано плат-
но. Дали седа на столицу, поново је леђима окренут публи-
ци. Боске стаје у исти положај, као на почетку једно-
чинке, и каже:) Ц-ц-ц… Ау, ала си пропао. Па, тако је то
кад се умре. Сад знам да сви умиру . И велики Дали је мртав!
ДАЛИ: (Прво вришти, а онда се чује иста сентенца с
почетка, али као кад ученик понавља у школи.) Ја сам
умро, али нисам мртав.
БОСКЕ: (Хвата га за дугу косу и показује према публици
прамен који му је остао у рукама. И он театрално
понавља речи с почетка комада.) А како ово објашњаваш?
Погледај, Салвадоре, пуна шака твоје косе. Током живота
имао си, што се каже, „пуну шаку браде“, а сад ја имам
пуну шаку твоје косе. Ц-ц-ц! Да немаш перут? Користиш
ли ти овде у паклу неки шампон? А да, да. Луцифер не да
посете. Нема шампона, нема руске салате, нема турпије у
маковњачи... Уосталом, пакао је велики као милијарду
бесконачних космоса, па решетке нису ни потребне, аи ви
мртви не знате зашто бисте јели...
ДАЛИ: (Окрене се према публици. Врисне.) Ја не могу!
Боске, не могу! (Боске одречно мрда главом и гледа га
строго. Дали понавља.) Коса ми опада, али поново и
расте. Погледај како ми је још мекана и како ми у тамним
увојцима пада на рамена. А тек бркови. Њих негујем
сваки дан...
БОСКЕ: (Одобрава што је Дали прихватио игру) Додуше,
не и лице. Види, види – овде се већ распадаш; па и овде;
а богами и овде...

ДАЛИ: (Уживео се у улогу. Виче.) И ти се распадаш, Боске!
Немој ми рећи да си жив, кад ме овде посећујеш! Ви но-
винарчићи нисте живи ни за живота. Храните се туђом
славом, копате по туђим биографијама... (Промењеним
тоном) Ја не могу ово! Боске зар баш твоја посета мора да
се понавља док ми у паклу не нађу часовник? (Боске га
поново гледа свирепо. Потврдно клима главом. Дали
наставља.) У реду. (Поново декламативно) Личите на срећ-
не печурке кад им ми, храстови, пропустимо мало светла
до подножја. Реци, зар би неко чуо за тебе да није било
мене?! Ален Боске, новинар Монда и Фигароа. Писка-
рало. Напрстак за уреднике. Срцуленце од плиша у које
свако убада своју чиоду.
БОСКЕ: А-a-а, нетачно! Ја сам песник. Добио сам Grand
Prix Француске академије наука 1968...
ДАЛИ: (Већ са досадом) Знам, и Prix Interallié 1965. и
награду „Марсел Пруст“ 1982, али немој да ме засмеја-
ваш. (Тобоже значајно) Ко још зна за твоје књиге: У спо-
мен моје планете, Које ли изгубљено краљевство, Четири
завештања и друге песме. Ваљам се од смеха... Ваљам се
од смеха... Ваљам се од смеха...


(КРАЈ)