Клаудио Дамјани

САЊАЈУЋИ ЛИ ПОА

[Облачан је дан]
Облачан је дан.
Ходам стазама планине Ма Веј.
Пут се пење, а ја се осећам лакшим.
Хтео бих само да ходам,
не бих хтео да се икада зауставим.
Ластари и лишће по рубовима пута
изгледају ми као чудесан народ.
[Сада је ветар престајао]
Сада је ветар престајао
и Ли По одлучи да изађе.
Снег је био дубок и опадао је шумно
са грана дрвећа, у кришкама.
Ли Поу је било зима, али пријао му је ваздух,
чист и азуран ваздух, за дисање пуним плућима,
пријало му је да гази снег , да пропада у њега,
пала му је напамет једна жена, с којом је имао дете,
пријало му је да гледа сунце
што је блештало кроз високе гране борова,
и да се врти око себе, као пијанац. 

[Шта је овај наш живот]
„Шта је овај наш живот?
Не знамо то, али ходамо заједно,
чистимо стазе
с родитељима и децом,
са земљом, с природом и космосом.
У сваком бићу, и беживотном, баласт је
постојања и мистерије постојања,
оно га само носи на својим плећима
као херој, као што мрав носи терет већи од себе,
и хода кроз снег , тонући у мећави,
напредује полако, кланцајући,
али хода и не клоне,
ледени ветар дува му у лице,
али оно напредује,
ошине га сумња, али оно напредује,
нека снага га држи,
показује му пут
где је све бело,
где је покривен сваки пут.
Да, постоји снага која утире пут“,
каже Ли По, док седа
на старо исечено стабло
у мећави што истрајава,
што се, начас, смирује.
Каже Ли По гласно,
али нема ко да га чује.
[Сести, начас, крај ватре]
Сести, начас, крај ватре,
осушити одећу и угрејати се,
подизати пехаре пуне црног вина
и причати о нашим стварима,
сетити се заједничког пријатеља,
жалити за онима којих више нема,
поменути старе обичаје и празнике,
док се ледени ветар вртложи,
сипајући на лагани кров
стрелице и оштра сечива леда,
цепајући греде, продирући
иу најмање пукотине.
Али ватра још гори, још има вина у пехарима,
остаћемо још да мирно ишчекујемо,

задржавајући будан дух, миран,
захваљујући небу и на најмањем дару,
на сваком трену живота, још увек заједно.
[Сести, начас, крај ватре]
Сео сам начас у мали врт.
Време, теци само.
Гледам те као дете
крај огњишта.
Видим листове дрвећа на светлу,
подрхтавају горећи полако.
Ваздух изгледа мирно,
али га ватра пали.
Ствари изгледају као да стоје,
али се крећу, иако се то не види.
Све се окреће око мене и изгледа ми
као да сам на реци,
као опали лист
што плива на води.
Видим остале листове крај себе,
који се врте у круг:
то су моја деца, коју нисам никада упознао.
Прилазим, и све их спајам са собом,
пуштамо да нас вода носи, али смо спојени,
изгледамо као један једини лист.
[Офарбане степенице бесмртникâ]
Офарбане степенице бесмртникâ
отварале су се између облака, на окуци пута.
Пут је био тежак, али није био непроходан.
Бука мећаве одједном је утихнула.
Пео сам се степеницама полако, кроз ваздух све
хладнији,
кроз простор све плаветнији, далеко од сваког пута.
Сећам се вртоглавице, као после пијанства,
главе која је кружила, неба које се вртложило.
Али сада бих хтео да будем на топлом, крај огњишта,
хтео бих да гледам у ватру, не мислећи ни на шта.

На врата нико не куца,
од пријатељâ нико није остао.
Устајем и одлазим до врата, гледам људе како пролазе,
ходам бедним улицама овог села,
застајем крај кућа,
гледам нестални дим који витла из оџакâ.
Мислим на породицу коју нисам никада имао,
мислим на своју децу, коју нисам никада упознао.
Кина је безгранична, свако њено село ми је драго,
свако њено село део је мог срца.
[Још пада киша, упркос свему]
Још пада киша, упркос свему,
још пада киша на твоје дане, Ли По.
Још се ниси довољно искалио, елементу,
на плећима старог књижевника.
Али данас сам под овим једноставним кровом,
отварам прозор и гледам како киша пада.
Киша мора да пада, не можеш је зауставити,
време мора да протиче без задршке.
Удишем мирис кише, наквашене земље,
биљке задовољно погињу главе.
Поново пуним чашу, овај што је можда последњи,
као да је твој први дан, Ли По.
[Степенице бесмртникâ које сам ноћас сањао]
Степенице бесмртникâ које сам ноћас сањао
нису ме нимало задивиле,
једва да сам и помислио на њих данас.
Под храстом сам, опружен и полуго,
након јела, слушам долазак лаког сна,
тек припит, ових првих јесењих дана,
окружен брдашцима која се румене
и лишћем што почиње да опада.
Живи, живи само час, још мало времена,

али гледај да будеш тако, тек припит,
измирен са мртвима, и онима који ће доћи,
пошто си их све поздравио, пошто си затражио опрост
за зло које си учинио,
плачи кад видиш да ти је породица, кућа напуштена,
а онда обриши сузе
и спреми се за полазак
и изађи на пут.
Мисли да је то пут на којем можеш да застанеш
и одмориш се начас под неким храстом,
можеш да видиш под собом, као преко ограде моста,
шуме како тамне, као обавијене измаглицом,
неприметним доласком вечери.

КЛАУДИО ДАМЈАНИ (CLAUDIO DAMIANI,1957, Сан Ђовани Ротондо,
Пуља). Рано детињство провео је у рударском насељу, у подножју Мон-
те Гаргана, поред оближњег рудника, где му је отац радио као управ-
ник. Од своје пете године живи у Риму, где је завршио књижевност и
данас предаје италијански у школи. Један је од оснивача часописа Braci
(са Бепом Салвијом и осталима) који је излазио у првој половини осам-
десетих. Прву збирку Фратурно (Fraturno) објављује 1987; потом сле-
де Моја кућа (La mia casa, 1994), Рудник (La miniera, 1997), Хероји
(Eroi, 2001), Око ватре (Attorno al fuoco, 2006) и Сањајући Ли Поа
(Sognando Li Po, 2008). Заступљен је у релевантним домаћим и стра-
ним прегледима савремене италијанске поезије, а на српском у анто-
логији Тело и поглед. Нови италијански песници (Народна библиотека
„Стефан Првовенчани“, Краљево, 2006). Песме које овде доносимо
узете су из књиге Сањајући Ли Поа (2008).

Избор, превод с италијанског и белешка
Дејан Илић