Ђорђе Кубурић

СВЕТКОВИНА ФИЛМА
И ПОЗИТИВНЕ ЕНЕРГИЈЕ

Фестивал европског филма – Палић № 16

Недавно завршени, шеснаести о реду, палићки филмски
фестивал (или, официјелно, Фестивал европског филма),
упркос драстично смањеном буџету и инфраструктурал-
ним не/приликама, задржао је свој висок организациони,
овога пута, тек солидни програмски ниво, нарочито у ре-
пертоару главног , такмичарског сегмента. Селектор Нико-
лај Никитин, немачки филмски критичар руско-јеврејског
порекла, оснивач синеастичког часописа Шнит, и коме-
сар Берлинског фестивала за југоисточну Европу, донекле
је изневерио хоризонт очекивања овог гледаоца, навикну-
тог на Никитинов прецизни концепт и високе критерију-
ме. Да ли због кризе, или којечега, тек – базични фести-
валски сегмент приказан на палићкој Летњој позорници
био је, по квалитету приказаног програма, испод стандар-
да на који је публика навикла. Како год, известан пад је
евидентан – што није ненормално, још мање алармантно,
за овај фестивал који је, годинама, само растао.
У оквиру главног програма виђено је четрнаест фил-
мова (дванаест у конкуренцији за „Палићки торањ“).
Слобода на трен (Аустрија/Француска/Турска, 2008),
филм којим је започео овај програм, турског редитеља
Араша Т. Ирахија настањеног у Бечу) је горко-слатка сто-
рија о двема породицама које илегално одлазе из Ирана у 

Турску, одакле би желели да стигну до Западне Европе. У
Анкари упознају још једног Ирачанина, припадника опо-
зиције, те наставника енглеског језика ирачко-турског по-
рекла. Вођен убедљивом нарацијом, оплемењен финим
хумором, овај филм је колико трагичан, толико и ведар.
Исте вечери приказан је и израелски филм Изгубљена остр-
ва Решефа Левија. Пристојно вођена аутобиографска дра-
ма, у којој се преплићу психолошка нијансирања поро-
дичних релација и различитих погледа на живот.
Дебитантско остварење Енглеза Питера Стрикленда,
Каталин Варга (Румунија / Велика Британија / Мађарска,
2009) је претенциозна мешавина конфузно повезане приче
о освети (у чијој основи је трапаво реализована античка
трагедија), те упечатљивих визуелно-аудитивних пасажа,
који, међутим, не кореспондирају међусобно. Насловна
јунакиња (у сјајној интерпретацији мађарске глумице Хил-
де Петер), путујући, са десетогодишњим сином, запреж-
ним колима, запуштеним румунским руралним крајо-
ликом – након што је муж отерао сазнавши да дете није
његово – тражи, и проналази, двојицу силеџија одговорних
за њену злу судбину. Трагичан епилог је логична по-
следица радње, али до њега се стигло заобилазним и
напорним путем којим се ређе иде. Посетилац (Финска /
Естонија / Немачка / Велика Британија, 2008), у режији
В.П. Валкеапе, нуди барокну стилизацију и ониричку осно-
ву за причу о мајци и сину у руралном окружењу, и оцу у
затвору. Изражајна фотографија и примерена стилизација
ипак не наткриљују недовољну слојевитост овог оства-
рења, чији укупни домети не премашују површност. С
друге стране, пак, плени једноставна слојевитост наратив-
ног тока у румунском филму Насрећнија девојка на свету
(2008), редитеља Раду Јудеа. Тинејџерка из провинциј-
ске, социјално нестабилне породице, одлази, у пратњи оца
и мајке, у Букурешт да преузме скупа кола која је освојила
у наградној игри. Од ње се очекује да сними неколико
кадрова у сврху маркетинга док преузима кола. Снимање
рекламе се отеже преко целог дана, а девојку истовремено
притискају родитељи, који желе да ауто продају, и тиме
значајно унапреде незавидну финансијску ситуацију, док
би она желела да га задржи. Оно што је деловало као
срећан догађај претвара се у болно искуство које доводи до
преиспитивања породичних односа. Ироничност наслова
управо подцртава садржај овог филма, лауреата главне
фестивалске награде – „Златни торањ“ за најбољи филм.
Универзална сторија у којој се преплићу порив за зарадом

и контраверзама либерарног капитализма у основи су
игрењака Базар (Немачка / Турска / Велика Британија /
Казакхстан, 2008), а Мирна времена (Немачка, 2008)
немачке редитељке Неле Леане Фолмар, јесте филм који
проблематизује живот и прикљученија једне источноне-
мачке породице, која се, шестдесетих година прошлог ве-
ка, сели у западну Немачку. Сложени галиматијас прила-
гођавања, брачних односа, социјалног контекста, одраста-
ња... љупко је презентован из дечје перспективе, али ле-
жерност нарације наткриљује њену површност. Contact High
(Аустрија 2009), редитеља Михаела Главогера (који је, пре
три године, освојио палићки „Златни торањ“ за одличан
филм Slumming) јеигрењак са неуспелим покушајем фор-
сирања монтипајтоновског хумора схваћеног на
аустријски начин. У основи роудмуви, овај филм о
фуриозној подрази за мистериозном торбом нуди нејасну
оптику кроз рутинску, занатску драматургију.
Москва, Белгија (Белгија, 2008, режија Кристоф ван
Ромпеј) свој несвакидшњи наслов дугује чињеници да се
у нареченој западноевропској држави налази град који се
зове исто као и престоница Русије. Овај филм пројектује
духовиту психолошку драму у чијем средишту је средо-
вечна, још увек привлачна жена, која преиспитује свој
духовни и емотивни живот. У дилеми да ли да дозволи
одбеглом мужу-интелектуалцу-швалеру да се врати или да
се приклони непопустљивом удварачу-камионџији, одлу-
чује се за ово друго. Све то уз кризу средњих година, лез-
бејске склоности малолетне кћери, неатрактивни посао,
блед социјални живот... За ту улогу је Барбара Серафијан
добила Специјалну награду Међународног жирија а филм
је освојио и награду Жирија критике Фипресци Србија.
Руска кинематографија понудила је уверљив рецентни
документаристичко-играни пројекат о скинсима-фашисти-
ма у Москви. Русија 88, синеастички деби Павела Берди-
на (награда „Палићки торањ“ за најбољег редитеља) заслу-
жио је награду јер је његов аутор – према саопштењу
жирија – остварио „вештину комбиновања играног и до-
кументарног жанра на веома провокативан начин. Његова
политичка порука је снажна и смела и доноси непријатну
причу о људима које не желимо да упознамо, али које не
би требало ни да игноришемо”.
Владимир Паскаљевић (син Горана Паскаљевића), на-
кон промоције у Карловим Варима, премијерно је у Срби-
ји приказао свој дебитански редитељски потхват (већ је
написао сценарио за запажено остварење Оптимисти, 2006),

под именом Ђавоља варош (што је, заправо, спрет-но
употребљена глобална метафора за Београд, овде и сада, и
нема – изузев у једној реплици – везе са природним
спомеником на југу Србије). Ова узбудљива прича, поред
експресивног визуелног уобличења, носи и снажну енерги-
ју, као и читку режијску оптику, а тематски је посвећена
различитим негативним аспектима социјалне спирале срп-
ске престонице (криминал, проституција, сиромаштво,
убиства, криза породице, криза идентитета). У филму без
главног јунака, ликови су међусобно повезани сувислим
наративним уобличењем. Седми круг (Мађарска, 2008) Арпа-
да Шопшича, је психолошки трилер заснован на не баш
уобичајеним околностима малолетничког битисања. Доча-
рава атмосферу у којој су се неке ствари догодиле и си-
туације у којима се оне могу десити, и пружа неку врсту
дијагнозе збуњене психе времена у којем живимо. Прича
говори о тинејџерима, њиховом чудном доживљавању
живота и смрти у периоду када се сексуална жеља и жеља
за смрћу истовремено јављају у дечјој души.
Последње вечери на Летњој позорници приказана су
два филма ван конкуренције. Оrdinarу people (Француска
/ Швајцарска / Србија / Холандија, 2009) Владимира Пе-
ришића – неинвентивно и драматуршки трапаво (са ду-
гим, несврсисходним кадровима) артикулише наративно-
сижејну основу о војничком воду што, у некаквој забити,
негде у Србији (филм је, иначе сниман у суботичком атару
иу Србобрану) ликвидира непријатељске заробљенике.
Неодређеност времена, места и радње допринела је не
баш позитивном утиску о овом филму. Фестивал је затво-
рен пројекцијом канског лауреата Бела трака (Аустрија /
Француска / Немачка / Италија, 2009) у режији Михаела
Ханекеа. Наиме, у традицији Палићког фестивала јесте да
буде приказан актуелни кански победник.
Осим такмичарског , на Фестивалу је приказано и осам
побочних програма, међу којима је свакако најважнија
селекција Паралеле и судари (у избору Петра Митрића),
која промовише источноевропске кинематографије. Овај
програм је унеколико интригантнији у односу на главни.
Од осам остварења, истичу се бугарска драма Зифт Ја-
вора Гардева (награда Међународног жирија критике), сва
у ноар естетици – од црно-белог формата и других визу-
елних аспеката, преко специфичног режијско-сценарис-
тичког изричаја, па до особене реинтерпретације ригидно-
сти и деперсонализације комунистичког доба, те Сеоски
учитељ (Чешка / Француска / Немачка, 2008) Бохдана

Сламе, карактеролошка студија о неколиким ликовима
окупљеним у једном чешком селу. Специјално признање
истог жирија додељено је филму Неко ме ипак чека
(Србија, 2009), једином од четири приказана српска игре-
њака, реализованом у стопроцентној српској продукцији
(РТС). Овај омнибус од три драматуршки повезане приче,
посвећене избегавању абортуса у незгодним околностима,
и самим тим, промовисању оптимизма и права на живот,
знатно надилази оквире телевизијског филма, и, према
саопштењу жирија, „треба му дати подршку на путу до
траке од 35мм”. Српско-америчко-немачка копродукција
Тамо и овде редитеља Дарка Лунгулова, на Палић је сти-
гао овенчан наградом за најбољи филм чија се радња де-
шава у Њујорку, добијеном на престижном Трајбека фе-
стивалу. Прецизно вођена, мада понешто развучена прича
о депресивном Американцу (Дејвид Торнтон), који по на-
логу Бранка (Бранислав Трифуновић), из Њујорка долази
у Београд да се тамо ожени Бранковом девојком, и тако је
доведе у Америку, уз не баш инвентивне дијалоге и тек
осенчене карактере, бива унапређена глумачкм радом (осим
Торнтона и Трифуновића, посебно треба апострофирати
сјајну Мирјану Карановић, и згодну епизоду Феђе Стоја-
новића). Општи утисак поправља и изражајност фотогра-
фије Матијаса Шенинга.
Од других селекција истиче се она под називом Млади
аутори Европе, која промовише врло нискобуџетне
потхвате, реализоване мање-више у DVD, DV или BETA
формату. Овај програм се реализује у неформалним окол-
ностима, под ведрим небом, на сâмом језеру, крај једри-
личарског клуба, а подржан је и рок концертима реноми-
раних алтернативних извођача из земље и иностранства.
Тако, ове године, међу осталима, наступили су Горибор
(Бор), Лира Вега (Београд) и Лејла Албајати (Берлин). Ту
су и програми Нови мађарски филм (приказује се сваке
године), Нови фински филм (представља се по једна ев-
ропска кинематографија), Омаж добитницама награде
Александар Лифка, Еколошки документарци, Српски
филм у транзицији и Underground Spirit (приказани су
филмови овогодишњег лауреата Улија М. Шипела), исто-
имене награде која се додељује у ареалу независног фил-
ма. Укупно је, на више локација, приказано седамдесетак
филмова. Уприличена су и два округла стола – о српском
филму у транзицији и екологији (која су била подржана
нареченим секцијама). Те сесије су еманирале јаловост и

отужну компилацију општих места, и довеле у сумњу ва-
лидност њихових уприличавања.
Угледно признање које Фестивал сваке године доде-
љује за допринос европском филму, награду „Александар
Лифка“, ове године понели су прослављени британски
редитељ Кен Расел и српски глумац Мики Манојловић.
Приликом тродневнног боравка на Палићу иу Суботици
осамдесет двогодишњи Расел је видео и Капуцин – први
филм икада снимљен руком једног мајмуна – приказан у
помињаном програму Млади аутори Европе, ау оквиру
наречене селекције десила се и светска премијера Расе-
ловог кратког филма Будика.
Мики Манојловић је телеграмом саопштио да је спре-
чен да дође на Палић и прими награду.
Иако је овогодишње шеснаесто издање палићког
филмског фестивала у неким аспектима било мање успеш-
но у односу на неколико претходних (од времена када је
Фестивал јасно профилисан) опстао је онај добри дух Па-
лића, та космолитска атмосфера, мноштво гостију (међу
којима увек има и оних најугледнијих), изобиље филмова
– све што чини овај фестивал истинском светковином
филма и позитивне енергије.