КОРАЦИ

Софија Живковић


ТРИЛОГИЈА О(МЕТА)ФИЗИЦИ


Владимир Пиштало: Тесла, портрет међу маскама
Агора, Зрењанин, 2008.


Табанима је осећао брујање планете које сва бића имитирају.
Цитат из НИН-овог најбољег романа за 2008. годину мо-
же објаснити разлог зашто је о Николи Тесли уопште пи-
сано под окриљем књижевне обраде, а резиме саме књиге
дао је сам писац на крају: „ово је роман учења и заборав-
љања“. Не само што је писац градио роман на чињени-
цама из Теслиног научног и личног живота, већ и зато што
се читалац налази пред посебним захтевом у материји која
није књижевна у тоталној мери. Учење се односи на све
оно што о научнику знамо и не знамо, о патентима и ње-
говој имплицитној повезаности са неким друштвеним и
идејним покретима (надреализам, футуризам), а забо-
рављање је све оно што ишчезне ’читаоцу лаику’ и остане
само читалачки костур. Управо је то и мера по којој је
Пишталово дело роман, а не научнопопуларна биографија
познате личности.
Биографија ограничава, али управо је драж у слободи
коју је неопходно створити да би дело било књижевно
остварено. Овај роман спаја научне и књишке истине – и
не би постојао да је занемарена било која од те две. Не мо-
же га читати свако, ни сваки научник ни сваки читалац /фи-
лолог , јер је потребна посебна спремност: на једну стварну 

личност – по којој носи име физичка јединица, америчка
музичка група и београдски аеродром, и која је српско-
хрватски предмет спора и политичког манипулисања. С
друге стране, имамо једно уметничко искакање из свих
чињеница и предрасуда којим располажемо. Пишталов
Тесла је непретенциозан да буде било шта сем онога што
је био – необична личност, како се у једном дијалогу у ро-
ману и каже, и не само каже – његов лик је умногоме из-
грађен тако. Ако бисмо се послужили књижевнотеоријском
аргументацијом, не бисмо заобишли Лотмана и његову
дефиницију „Идеја дела је у структури“, тако је и идеја
необичне личности изнета кроз сплет књиге. Наговештај
је дат већ у првом делу трилогије, где Тесла дечак ’пати’ од
слика које му надолазе и које су, како он каже брату, „нај-
страшније од свега“.
Роман је изнет у прилично „интимистичкој визури“
(проф. др Тихомир Брајовић), што и даје аристички тон
штиву и поставља књигу и као научну и као ониричку био-
графију. Шта би приближно значио тај ониризам? Једно-
ставно, у односу на Миленијум у Београду, стил у Тесли је
мекши, прича обимнија и имагинарнија. Имагинарност и
чињенице не иду заједно, али се код романа свакако то ме-
ња, и ту долази до изражаја управо (опет лотмановска) не-
могућност препричавања дела. Стилеме и језичке варијаб-
ле се не могу препричати ’обичним језиком’ биографије.
Писац нам приближава појединости из научниковог окру-
жења, спајајући зато и врло занимљиву подударност над-
реалистичког часописа Немогуће, Бретоновог покрета и
Тесле који се у том покрету препознао. Пишталова проза
препознатљива је овде по поетском поентирању и уопште
по лиричним конструкцијама. Остају у памћењу и неки
описи физичара Едисона. Ониризам се огледа у темама
које покреће Теслин лик. Његова открића и, уопште, рад у
физици – више су важни као оквир а мање као фактогра-
фија, посебно када се узме у обзир тема стваралачке енер-
гије. Стваралачку енергију је Тесла, према неким изворима,
доживљавао као еротски снажну, супституентску, и тако
свој сексуализам помера у корист стварања. Најескплицит-
нији пример је дијалог у коме каже да „нема веће среће од
открића“, док његов пријатељ еуфорично говори о својим
еротским ’открићима’. Ту је Теслин лик измештен из пој-
ма човека од крви и меса, иако се на другим местима појав-
љује управо као обичан човек, не изумитељ већ дечак, син,
колега. Чини се да је, ако би се посматрало у најгрубљим
цртама, његов лик базиран на супростављању нагона

стварања: еротизам. Иако под ерос спада и стваралачка
снага, и снага уопште, овде је та опозиција сексуализма и
науке врло уочљива.
Читљивост роману дају, између осталог , и кратка пог-
лавља, а пажњу највероватније држи прича о научнику ко-
ја је ипак лишена топоса усамљеништва и неуклопље-
ности (пандан алијенацији и квази-алијенацији у савреме-
ним cуber-романима), болећиве различитости, сете и сличног .
Свакако, читљивост не треба поистоветити са апсолут-
ном питкошћу, јер је роман – према мишљењу читалаца
који уживају у језичком карамболу – чак описан као реа-
листички! Сасвим је могуће да биографски елемент у
овом случају отежава поетику, али је никако не смешта у
језички невешта дела. Слободна импресија била би да
Пишталова реченица овде тражи ред-по-ред читање.
Миленијум је одсечнији и конкретнији; Тесла је распр-
шен али свеобухватнији, читав људски век у фрагменти-
ма, са фантазмама које чине то живљење. Тесла, штавише,
инсистира на фантазмама. Отуда и мотив који је Пиштало
елегантно провукао – брат Дане, преминуо још као дечак,
који Теслу прати све до часа смрти када се и књига
физички завршава Данетовим речима: „Знаш ли причу о
сијамским близанцима, брате?“ Миленијум већ у наслову
садржи иронију, док Тесла већ од наслова разоткрива.
Истовремено, Миленијум је вероватно један од најврс-
нијих романа „из области“ транзиције и актуелних дога-
ђаја у Србији. Поступак који Пиштало у њему користи,
између митологизовања и стварносног , далеко је бољи од
’неосоцреализма’ који се среће, све чешће, у свеопштој
опсесији деведесетим (можда би требало констатовати
мазохистичку љубав према том периоду?). Тесла је један
„добро написани биографски роман, ништа мање и ништа
више од тога“ (проф. Тихомир Брајовић); ипак, оно што
даје вредност јесу анегдоте које нису одвојене од струк-
туре, већ уткане у њу функционално. Тесла оставља ути-
сак лелујавости језика, и ликова, што не мора бити нега-
тивно, али ако се упореди са Гросмановим романом Види
под: Љубав долазимо до следеће ситуације.
Професор Брајовић примећује да „иако је у много чему
несвакидашња фигура изумитеља наизменичне струје
можда нудила управо такву узбудљиву могућност, аутор
Тесле није, међутим, ово двојство довео до граница пот-
пуног индивидуалног оспоравања социјално-историјске
стварности и искорачења у просторе (не)могућих светова
слободног унутрашњег постојања, какво је, рецимо, присутно

у фантазматском сликању трагичног судбинског пута
БрунаШулца у, већ чувеном, роману Давида Гросмана Ви-
дети под: Љубав“. То је несумњиво. Биографија Бруна
Шулца и Николе Тесле писане су под различитим поетич-
ким претпоставкама, где је Гросман отишао даље, допу-
њујући судбину пољско-јеврејског писца са калеидоско-
пом историје, садашњости, тзв. колективне подсвести изрел-
ског друштва, крунишући дело лексиконом који је, у
најмању руку, кључ за разумевање романа. Холокауст код
Гросмана управо добија свој метафизички облик; он спаја
судбине – друштва, појединаца, писца. То чини његову ре-
мек-вредност. Тесла је, једноставно, другачије писана
биографија, а почива на другачијем свету од Гросмановог ,
и многе (друштвене) идеје су начете и наговештене – али
не до краја изнесене.
„Скини маску!“, то је једна од реченица из последњих
редова романа, то је можда и добар разлог за читање, јер
негде међу његовим маскама, разноразним историјским
трачевима, засигурно се крије и неки разливени портрет.
Хоће ли тај портрет један историчар, као Владимир Пиш-
тало, успети да докучи и покаже читаоцима – важно је
само донекле. Jер, у књижевности лепота представља ужи-
вање у облицима, не у истини.