КОРАЦИ


Саша Ћирић


ЗИДОВИ СУ БЛИЗУ


ПРЕДЕО


Држим се ТЕКСТА као бродоломник
дебла које плута
које је неко истргао из грађевине природе
и заборавио на воденој површи
МЕНЕ РАДИ
Моје су РЕЧИ
безобални безгласни крици
дрчни јер устрашени
анонимни јер стидљиви
неми што се не приличи
рогатом умовати, шуту бости се, мужјем
женирати се
СВАК (у) јату својем(у)
Ко бивол – нек риче док га рогови носе
Ко спуж – нека камене се подлоге хвата
Орао и смук, Кошута и лав
не смеју мењати своја места у разреду,
у таблицама множења периодног система
Писање попуњава ЗЈАП
које су Творци омашком оставили
Прозор у Свет, Рупа у Уху
Не смем језик оглувети, вапи
дахтање ужегле јаре 

Нико ме не ухвати,
Никога не би жао кад престаде


РЕЧ ЈЕ СПАС ЗА БЕСПРИЗОРНЕ


Мање од онога
што могу.
Мало или довољно
то је?
Ново дељење (карата)
не би помогло ништа:
Шта са (пре)датим
талантима –
Шта са очајем
што прати губитак телесних сокова –
Други афирмишу наш неспокој
Он је успео – ја каскам
Расте ли ми чворуга на темену
због миловања ентелехијског лимита?
Или неман (зла)
шестари – Касандра,
Бело месо Касандре –
да знамо
шта нас – предочено – чека
али немушти –
немоћни тек
у оку одсјај
Содоме
понели смо!


ДАН


Дан, кора без светлости по којој гамижу мрави
у покретним тамним шарама,
ровит у прохладном тесту
ваздуха. Угнездио се у крошњама,
као птица која се стиди.
У постељи, покривених ногу,
извирује горња половина мог торза

– још увек није лишен главе ни руку.
Уједначени покрети прстију хватају
оквире ствари за поводац.
Нестаће оштре контуре. Црна линија
која је делила ствари од њихове позадине
исцурила је у сливник и одбегла
у море.
Разређени сфумато, као сумаглица
пред очима кратковиде особе
пре него што их протрља згрченим прстима,
постаје препрека свеопштем уједињењу
у ватромет ишчезлих облика.
Иза нејасноћа вреба првобитни хаос.


ТЕСТАМЕНТ ЛИХВАРА УТИХЛОСТИ


можеш ме заклати, анђеле
кад куцне час
кад се клупко времена свије у уморну спиралу
водила ме је лењост духа и велико слово
на почетку реда, несамерљивост и отужна пут
устручљив, набеђен градих куле у ваздуху,
подизах зидове око себе, као задужбине
гробнице солилоквијумске узнетости,
мучивши себе мучих стрпљиве
невичне пред вратницама патње.
Као пророк на пустом пољу
пред жанр-сликама и популарним репродукцијама,
и последње време долази
на бурету на магарцу –
а грешни ће му се одупрети
својим хркањем
испод јајастих удара кише.


СВЕМУ ШТО ЈЕ НАПИСАНО
ОКРЕНУТИ ПОТИЉАК


Слободан као птица на грани
Катетер је одвезан, са њим и моја мрка течност
што отиче мимо мене

И црево што је провело кроз себе крв, водњикаву и бледу
као сок од јагода, охлађен у дубокој провидној чаши.
О чему, и на овом страшном месту, писати сем
о писању
Чин који је рођен негде другде
Хладна језа радости у ишчекивању
Бледа ватра тули се кроз сећање на живот
који нисмо водили и
који није нама намењен
Предсказивачки снови
који се увек тумаче а постериори
Прозрачна и питка тмина
Ненадано не долази без издаје погледа
Резигнација зри у младости човека
Мир са светом и мир међу напаћенима
Пловидбе
ка хоризонту који је ивица свег видљивог света
Сутра ће доћи Отац
Спустити ноге у амбис
Ни плач више не помаже
Кревет је изгубио своје жуто око
а добио несувисле речи,
пијану ждребад ушушкану у фротир среће,
Бич разума, замахнут,
кроти празнину
Крај је произвољност тишине
и дослух са вечном правдом
Могу завршити баш ту
а правда је гарантована као опрост, азбест и цинк,
за сваки свршетак


И још


2004.


ПРИРОДНИ РИТАМ НЕСТАЈАЊА


Тровати се дан сваки
по мало
на оку, на драм
Не мислећи о смрти
нити један трен
Јер мисао инфицира
Места оболела од
утрнулости
Бриди инфицирана
одашиљући високе резонанце
„дана наших живота”
страћених узалуд
А мисли нема
Само проток блеска
Кроз електроде ума
Ни ума нема
Само камени лавиринт
Кога су опселе чете
туриста
Који се међусобно и не траже
И градови,
Очију упртих у пучину
Празне дупље на обзорју
Неосвојиви, рушевни
Столују раширених зеница


ПРЕТРЧАВАЊЕ


Животи које нећемо водити
и градови у којима наша душа пребива
Одасвуд широко, недосежно пространство.
Заустављен, човек, непознат
крајолик сакрио се иза мутног стакла
пивске флаше.
Нико се не јавља
Сигнал је застао, излизане су потпетице
гласника што нас не нађе.
Глас је усахао, бледило запосело чун вида

Отпутовати камо
без тежине пртљага
Опијамо се тишином
Само попац зри и зуј се чује фрижидера
Викати грлене самогласнике само
у дубок акустичан бунар
без дна и воде
На слободи су остале протуве,
невољени људи,
отргнута огњена колесница,
крепао котао,
Вика голема од власника
утекла у птичји пој,
чај вари се
кошмари доносе једини
вести
и догађаје и лица
и нове хероје
Глад ме натерала у бег
у нови ритам
преко плота удовице
на дно земне свирајке
Оквир сређује – нема више
где излити се.


ГЛУХЕ ЕЛЕГИЈЕ


Минуло, минуло, све је минуло...
Глухонијеми старци мру напуштени,
Обесна младост празноглаво мари за садашњи трен,
покушавајући да му се обисне о врат,
као коњаник о бронзано коњско попрсје.
Време се растапа у спарно дахтање, у разуларени бес
поноћних звукова који везују две прозирне обале:
на једној тетураво замиче уморно грађанство,
потонуло у сан као камен заривен у муљ и алге;
на другој пуки робови навика, заточници кретања као
олакшања,
они чија се сутрашњица догодила претходног дана.

Постао сам заточеник, без локота, негви и чувара,
Зидови су близу, али они су мој топли штит и скелет моје
тишине,
Они су моја тврда кожа и мој изгубљен поглед:
по њима су невидљивим мастилом исписана поглавља
моје самости
у својим глатким наборима сачували су моје речи
изговорене тихим гласом самом себи,
и слепе моје погледе послате за расплинутим
реченицама,
налик ноћним лептировима које ће јутарње видело,
ослепљене и непомичне,
прилепити у неки угао прозрачне тмине, у хербаријум
своје издаје.
Зидови су мој спас,
катакомбе без удубљења и светиљки, мој камени покров,
изложен свима на дохват руке, на опномет крила,
чија обељена чистота мора да се периодично обнавља.
Дедал и непослушни син, злосрећни
Икар и отац му Велики Градитељ, паук што иронијским
обртом Коби постаде пленом своје угаоне мреже, нису
бежали из зидова, Зид није граница ни касапница, Анти-
зид
није памфлет против зида
Човека ужасава празнина не ограниченост,
тескоба не
стешњеност
На зиду се вијори стег грађанских слобода


У ПИСАЊУ ЈЕ ЛЕС/Ш


Животи које нећемо водити
И градови у којима наша душа пребива
Умивам се у очајању
Смирен сам
Мој поглед је тако свеж и лак
Ни до чега ми није стало,
говоре шаре на тепиху,
Људи говоре угашени у креч
Несаница дави ме у сновима

што ведро их, стрпљив, ишчекујем.
Сан је лажа, Бог , курвин син, не долази
Нема снова до Судњега дне
Сва се мудрост убајатила у Реч
Сво лудило умреће са мном
У мени
И бесмисао сав,
ван мене што не пребива,
И све сени славе наше,
што је очињи не запази вид,
И сви краљеви наши,
њини дворјани и стегоноше,
Из стихова занете младежи
док држи их луд ветар, сув и чист.
Ништа нам очеви у аманет не оставише
ни томахавк (ратна слава беше покопана
и опојана, остало отиде у блуд и срам),
ни пусте од вредности хартије, менице
ни стан ни стреху
за птице,
ни њима ништа од очева не остаде
до пусте године протраћене
праздни вир, чесница надежде и коло на темену.
До мирис, мушким, плискавица жељних,
нежно гротло сузне слузокоже,
и семена с ремена и камена с рамена;
а времена с темена
а јечмених брашана
Тла, тла, роде, дај нам, са мора узвитланог
жудња вапије ни. Од пропасти избави нас
Данас дај нам. Сутра нек се спи.
И лудило моје, грозно празно чедо,
валовује, шестари, напукао котао,
звериње јадикује
ненавикло на морску болест
Грозне су црне очи,
крволочни моји пси,
О, зашто смо, зашто, драга,
Отишли у курац ја и ти?