КОРАЦИ

Архиепископ Сава

РАТ У МЕЂУНОЖЈУ


Кажу да слике сведоче снажније од људске речи, али ипак – права прича о рату у Међуножју не би била истинита ако бисмо се ослонили искључиво на таква сведочанства. Она ништа не казују о вечној идили која је у Међуножју трајала у време владавине Коитуса, о злокобним идејама које су родиле тешку омразу у некада срећном народу, о томе да су најпре Пенис и Вагина повели битку за независност. Данас је свима знано да је од самог почетка ратних дејстава Пенис означен као агресор, а Вагина као невини ентитет што брани своја основна животна права, међу којима су се најважнијим показала право на самосталност, различитост и националну вероисповест.

Пенис к’о пенис, није се дао лако намамити на басну о толеранцији и дигао се на устанак (усред зиме, кад му време није!), не водећи рачуна о Вагининим урођеним страховима, али и фрустрацијама гледе његовог насилничког, варварског менталитета.

Тако су, дакле, почели први оружани сукоби у некада мирном и хармоничном Међуножју, тако су две некада сложне заједнице (поново?) постале најљући непријатељи, тако се снежна грудва претворила у лавину чијој разорној сили није било равне. Одакле сад, па, снежна грудва, запитаће се свако ко иоле појми географију, када се зна да је Међуножје регија умерено-континенталне климе, са четири годишња доба која се смењују попут музичког лајтмотива? И откуда (питаће се исти ти експерти!) сред овог замешатељства музика, с обзиром на прастаро правило да када топови грме – Музе ћуте?! Најзад, слично се питање може поставити и у вези са Музама: откуда сад, па, оне у Међуножју, када је добро знано да је њихово станиште Хеликон, где не ратују већ весело играју око Зевсовог жртвеника и купају своја нежна, тек напупела тела у водама Пермеса, Хипокрене и Олмеја.

Кажу да Музе сведоче снажније од Гузе, али без ове друге права прича о рату у Међуножју не би била истинита – ако се, пак, ослонимо и на Њена сведочанства, речи ће деловати хуманије, симпатичније. Јер, управо се Гуза успоставила као неутрална територија првих дана војевања Пениса и Вагине, па су стога у њој вођени мировни преговори, али и успостављана мрежа илегалне трговине свим и свачим. Становништво Вагине показало се сналажљивијим у нареченим работама, док је генералштаб Пенисове војске још више губио кредибилитет испаљујући рафале и гранате по пијацама, стамбеним четвртима и свим местима где се наизглед водио нормалан живот (а у ствари је цветало црно тржиште оружја, дроге и секса). Десило

се оно најгоре: умешала се Међународна заједница и једнострано подржала вагинално право на самоопредељење (до отцепљења!), уопште не кријући да је управо она растурила блажени Коитус, хушкајући екстремне елементе у оба ентитета на раздвајање!

Тако је, дакле, изгледала ситуација на терену усред најжешћих ратних дејстава, тако су мале безазлене чарке прерасле у конфликт невиђених размера, тако се атеистички Коитус преобразио у неколико изразито теократски устројених феномена. Одакле сад па теократија, запитаће се свако ко иоле разуме савремене политичко-религиозне токове, када се зна да је коитално раздобље било познато по немилосрдном рушењу богомоља, које су током предходних векова ницале као печурке после кише?! И откуда – питаће се исти добро обавештени извори – овде ничу печурке, када је од давнина знано да после кише долази Сунце (Post nubila, Phoebus)?! Најзад, поставља се питање и о природи тог Сунца: откуда сада божанско Сунце у лику Аполона Феба, када је познато да је његово станиште Олимп, док је терен на којем се данас води крвава војна одувек представљао биотоп чудотворне Госпе из Међуножја.

Кажу да Госпа, тј. пресвета Дева, сведочи сликовитије од ратничког Гнева, мада без Њега права прича о сукобима у Међуножју не би била истинита – ако се ослонимо искључиво на сведочанства горенаведеног „теологическога Тела“, људски смисао свих ратних ужаса и патњи остаће у другом плану. Наиме, управо је Гнев пореметио идилични живот у Коитусу, па су уместо хедониста главни фрајери постали неки нови Ахилеји и неке су нове Троје падале пред њима, на колена смерно, попут саме св. Ниобе Демаћи-Таћи (зли језици кажу: Тачи, тј. она која се свлачи и тлачи, а не она што ведри и облачи!). А пошто Ниоба није била богиња рата, на казиваче је пала сумња да оружаних сукоба у Међуножју можда није ни било него је Демаћи злоупотребио неутралну територију (Гузу!) под именом Таћи (Тачи?) и тамо спровео етничко чишћење, односно саздао све оне концлогоре којих се ми потомци и данас стидимо. Но, ако је ту ипак било оружаних сукоба, да ли је онда реч о националном, верском или грађанском рату – или, пак, о пуком геноциду од стране Пениса према Вагини (или Вагине према Пенису, или пак неутралне Гузе према обома?!)?

Тако је, дакле, изгледало питање које је мучило актере ове славне војне, независно од ситуације на терену, тако су побуњене Пицајзле почеле да тероришу цивилно становништво, тако су Мамојеби и Бабојеби затражили статус мањинске групе (наравно, и све демократске привилегије које такав статус носи!), иако су до јуче представљали незнатан део већинске популације! Одакле сад, па, Мамојеби и Бабојеби, запитаће се сваки стручњак за статистичку демографију, када су окурателе Пицајзле већ одавно спровеле етничко чишћење и законским уредбама спречиле мешовите бракове?! И откуда – питаће се надаље поменути стручњаци! – изненадна најезда Пицајзли на ово подручје, када су власти Међуножја још одавно све непоћудне елементе депортовале право у Хад, на бројним Хароновим баркама урешеним домовинским симболима?! Најзад, поставља се и питање суштине тих Симбола: откуда сад они управо на путовању у Хад (а не у Хаг!), када је добро знано да потичу са Господњег престола; мада, није баш најјасније где се тај Престо находи, невидим и неспознатљив у мрачној (или пак светлој?) шуми Симбола.

Kaжу да Симболи сведоче снажније од Херојске Боли, али без те патетичне Боли права прича о војни у Међуножју не би била истинита – јер ако би нам ослонац били само Симболи, онда бисмо врлине наших јуначких тића продали за шаку соли! Наиме, управо је Херојска Бол јуначких тића са обе стране барикада подарила хумани карактер ратним разарањима, иако су све заслуге за то касније приписане извесној мисионарки-светитељки која је крстарила Међуножјем под псеудонимом Лајош Винету Бисерко. А пошто је одвајкада Атина – а не наречена сподоба! – била богиња мудрости, пуштен је опаки трач да се ту радило о прерушеном Лиздопизду који је (грешник!) папасао чаробни брежуљак под контролом побеснелих, окурателих Пицајзли и тако приходовао капитал који ни најљућем непријатељу не би пожелео нико. По мишљењу пак псеудо-Лајоша (Винету-Бисерко-Лиздопизд?!), нико у Међуножју и није имао стварних непријатеља: Божански Марс лагао је наше јуначке тиће да су Хероји, али зарад чега, тј. зарад кога?! Милији му беше Пенис од Вагине, или му обоје бејаху равни до Косова равна (тј. до Равне горе!): или му је Трипер помутио мозак?!!!

Тако је, дакле, изгледала дилема од које је зависио исход рата у Међуножју, тако се искристалисало мишљење да је Лиздопизд, у ствари, командант авијације једне од зараћених страна, тако се коначно открило да Трипер није случајно помутио Марсов разум, јер је он заправо био оберлајтнант Јединица за специјалне намене! Одакле сад па те Јединице, запитаће се сваки иоле искуснији дерматолог , под чијом су контролом оне биле, где су се деле Двојке, Тројке, па и Четворке-Петице?! И шта је – надаље ће се питати Они – о свему томе мнио генерал-бојник Куртон, чији је задатак био да пали логорске ватре и шаље димне сигнале са Венериног брега?! Најзад, поставља се и питање лојалности нареченог генерал-бојника: одакле се уместо димних сигнала пред савезничким трупама изнeнада појавио обичан „пичкин дим“ – када је добро знано да са Венериног брега опојни миомириси стижу и свето миро тече.

Кажу да дивљина Венериног брега сведочи уверљивије од леденог снега, мада без Њега права прича о рату у Међуножју не би била истинита – јер ако бисмо се ослонили само на хриди Венериног брега, онда би читава шпијунска мрежа пала у шаке издајничких пребега. Јер управо је та шпијунска мрежа (под шифром „Равнотежа“) откривала подле издајице у оба зараћена табора, хинећи се неутралном – радећи у ствари и за „невини“ Пенис и за „агресорску“ Вагину истовремено: очито, појавиле су се другачије идеје о томе ко сноси кривицу за рат који је још увек беснео. Дакле, Нетко је изгледа Негде – а тај се канда звао Чедомир Анте Балија! – пустио опаку буву да су Нечија Муда пала у ропство лажне богиње Курцождеркe, те да су стога на Олимпу одлучили да не суде по правди него по божанској вољи, што је одговорност за злодела пребацило на нејака плећа жртве! Сада се десило Нешто најгоре: горепоменути Балија известио је суд богова да су због Некаквих (а у ствари његових, Чедомир-Антиних!) бува ем водени ресурси Међуножја пресахли, ем је и Нечија (веома важна?) Пичка постала сасвим сува – да нас од тог зла добри Бог сачува?!

Тако су се, дакле, усред најжешће артиљеријске паљбе на брисаном простору нашли сам добри Бог и Нечија (веома важна?) Пичка, тако се појавила нада да је то знак васкрсавања Коитуса, тако су дакле Курцождеркина Муда започела невидљиве контраобавештајне активности! Откуда сад па деловање контраобавештајних служби, запитаће се сваки компетентнији токсиколог , када је диловање наркотика већ одавно било у делокругу самог Поглавника, или Председништва државе, или Врховног савјета одбране – свеједно?! И шта је чинио рањени Орфеј, гледе наркотика и токсикологије, али и гледе Еуридике, с обзиром на то да је она претендовала на место  домоуправитељке свих усташко-четничких постројби у отаџбини?! Најзад, испоставило се и питање где се сред тог тулума део антички војвода Гениталиус, чији су генијални стихотвори заправо и васкрсли Орфеја као Бога, а Еуридику вратили на странице изгубљеног епа (уместо да и даље пјесму „блудницу“ штепа, од главе до репа – насупрот пјесми „будници“, која је сама по себи Лијепа!)

Кажу да Еуридикине пјесмице сведоче уверљивије од сваке нарајцане фуфице, али без ових последњих права прича о борбама у Међуножју не би била целовита – ако се, пак, ослонимо и на Њих, речи ће постати сочније, слађе! Јер управо су те млађахне птице и монаси (монахиње?) – Курвице привукли црквене великодостојнике са свих страна света, како би дувајући и фафајући одговарајуће инструменте подигли Коитуса из мртвих, тј. Омогућили његов стварни васкрс! Наиме, одувек се сумњало да су митрополити, бискупи и хоџе – веле и будисти, но чин им је незнан! – некаквим тајним записима распирили мржњу Пениса према Вагини (или Вагине ка Пенису?), па су потом разним мађијама и чинима сјебали и самог величанственог Гениталиуса, који је по шумама и горама ходио прерушен у БИ Лезбејку-Педера. А пошто је добро знано да су одвајкада ЛГБТ божанства била на највишој цени, тој екипи придружили су се и горенаведени великодостојници, без обзира на пол, расу или национ! Не беше ли то васкрс помињане старинске басне о толеранцији, уместо да васкрсне Коитус, заведе ред и мир у Међуножју, а све дуваче, фафаче и остале Козојебе шутне у дупе?!

Тако је, дакле, питање васкрса постало кључно у овом страшном рату, тако се дакле морао позвати неко довољно просвећен да арбитрира у њему, тако је на концу конца сам Архиепископ Сава прихватио одговорност да каже коју мудру, а не да – попут иних – лади муда на ветру и доконо прди у тикву! Одакле сад, па, та тиква и мудоладећи ветар, запитаће се сваки образованији биолог , када је познато да у Међуножју чак ни трава не расте тамо где Његово Преосвештенство (Сава) прође, па Мамојеби, Бабојеби и Козојеби немају вутре ни за лека – него их Лиздопизди деру шверцованом коком?! И откуда (питаће се надаље ови експерти!) сред грмљавине хаубица – кокодакање кока, када је одвајкада знано да Архиепископ Сава ни ич не мари пилетину, док Његова Светост (Дамјанов) и те како мерачи младо месо: пржене буткице и поховане груди понајвише, мада му ни паприкаш од језика није сасвим стран?! Најзад, остаје и кључно питање: зашто је елегантни каваљер-фелдмаршал (Архиепископ Сава), прерушен у Св. Саву (Дамјанова), глумио Мајку Терезу која, каобајаги, молитвама смирује народе и народности екс-Међуножја, иако је свима било јасно да најдубље презире Коитуса – а ни о Пенису или Вагини не има баш сјајно мишљење...