КОРАЦИ


Слађана Илић

ПОТРЕБА ЗА ДОБРОМ ПРИЧОМ У ВРЕМЕ ВЕЛИКИХ ПОТРЕСА


Радослав Петковић: Савршено сећање на смрт

Стубови културе, Београд, 2008.


У роману Радослава Петковића Савршено сећање на смрт приказана је широка панорама умируће Византије – њене кризе и распадање. Овај роман изузетно је слојевит, па га не бисмо могли назвати само историјским. Поред опседнутости јунака историјом и њеног сагледавања из различитих перспектива, у њему се покрећу и теме везане за мистицизам, који у Византији, као последица кризе, преовладава у XV веку, а уз то се покреће и низ значајних филозофских тема.

Како закључујемо на основу наслова, под утицајем догађајне историје, у роману доминира размишљање о смрти. Њоме су опседнути сви јунаци романа. Опсаде су стално место у животима становника Константинополиса.

Приче о њима преносе се из генерације у генерацију. Под њиховим утицајем родитељи васпитавају децу, која те приче носе у сећању, суочавајући се с новим опсадама: „Цео Филарионов живот прошао је у несрећама турских напада и упада...“ 1

У роману је одлично дочарана атмосфера у Константинополису непосредно пред пад – психичко стање становника, потреба да говоре о предсказањима и пророчанствима, да на основу њих докуче прошлост, садашњост и будућност. Бројна предсказања (помрачење Месеца, изостанак венецијанске флоте, пад иконе свете Богородице, коју је, по предању, насликао лично свети Лука) најављују пад града, док нека, пак, говоре супротно (да град никада неће пасти и да непријатељ може доспети само до Константиновог стуба, одакле ће бити протеран на крај света...).

Осим што, уплашени и суочени с ратом, траже уточиште у пророчанствима, становници га траже и у легендама и причама. У вези с тим, у роману се приповеда о чежњи човека за добром причом, нарочито у временима великих потреса, о њеној заводљивости и мистичности њеног настајања која ствараоце чини блиским Богу.

Такође, приповеда се и о различитим облицима приче, њеној трансформацији и ширењу фаме, као и о потреби људи да у кризним временима величају своје националне јунаке и цареве, и креирају уметничке истине које се не поклапају нужно с фактографијом. На основу Филарионовог аутоиронијског приповедања закључујемо да у кризним временима уметничку функцију приче, како због потребе оних који је стварају тако и због потребе оних који је читају или слушају, често превазилази рехабилитациона: “Данима сам касније причао о том сусрету и свом оцу и свакоме ко је хтео слушати – а таквих је било много, ми Римљани из Константинополиса увек смо  волели приче, истините, а поготово лажне, о својим царевима. Трудио сам се да сопствену причу учиним достојном оваквих, дакле измишљао сам свашта, поготово о његовом лицу и погледу који је као продирао у само људско срце, тако да ни данас не умем право рећи шта сам заправо видео. (...) Не знам, можда сам и ово измислио, можда сам лажући бескрајно друге слагао и сам себе. (75)

У вези с тим, приповедач оживљава сећање на своје детињство, па се, уз иронијски отклон, сећа сопственог наивног погледа на свет и песама које говоре о славној прошлости и националним јунацима. Његова перспектива посматрања и доживљавања мења се са стицањем животног искуства. Он приповеда из перспективе одраслог , са одсуством одушевљења.

Присећајући се сведочанстава из прошлости, јунаци често парафразирају хроничаре, анализирају поузданост података у њиховим записима и стварају нове легенде и приче, или цитирају дела знаменитих песника. Цитирање тих дела у роману јесте у функцији подсећања на вечити круг , стално понављање и развијања свести о непостојаности и непоузданости света. Настанак нових легенди инспирисан је новим догађајима, људском радозналошћу, пројекцијама и жељама. У роману се приповеда о њиховом самосталном животу, када се отргну од свог творца.

Такође ванредно је дочарана и атмосфера града непосредно пред бојеве као и атмосфера самих бојева (звуци и одсјај мачева, врева војски, бубњева, труба, зурли, гласова умирућих ратника који се повремено смењују с језивом тишином).

Напетост и динамика у сценама припрема за бојеве и за време њиховог трајања, који су готово филмични, постигнуте су употребом алитерација, оксиморона, поређења, метафора и натуралистичких слика. Занимљивим приповедањем и дијалозима, којима се динамизује радња, а који су карактеристични по сентенцама на основу којих се карактеришу јунаци и утврђују њихови односи, представљене су и природе различитих сусрета. На основу тих дијалога сазнајемо различите животне приче.

Поред занимљивих прича Гемистоса, великог судије и чаробњака, трговца Кутбуддина из Коње и других, посебно је занимљива животна прича самог приповедача, Филариона, сина чувеног ратника Константина, нарочито његово детињство и однос са оцем. Тај однос темељи се на разговорима везаним за историју, као и на ћутању о другим важним стварима везаним за породични живот и свакодневицу. Филарион се формира као личност под јаким утицајем очевог ћутања. На основу његовог сећања на детињство и младост, можда најбоље у целом роману, уочавамо утицај догађајне историје на личну.

У временима у којима је одрастао, идиличан породични живот, безбрижне приче очева и синова, потиснуте су причама о историји, умећу ратовања, оружју и смрти.

Приповедање о односу оца и сина карактеристично је и по заступљености елемената лирског.

У роману налазимо и низ веома значајних аутопоетичких исказа на основу којих закључујемо да један од најзначајнијих савремених српских приповедача својој причи, која представља укрштај историје и имагинације, посвећује изузетну пажњу: и док је ствара и кад је већ пошаље у свет. И стрепи због тога како ће се читати изузетно обимна прича од „жара“ и „труда“: „Зато ћу сада сав свој жар и труд посветити историји, иако знам да на себе преузимам много већи задатак него што сам у стању да на прави начин обавим, јер ми недостају елеганција у изражавању, дубина мисли, чистоћа синтаксе и вештина композиције. Ако, пак, неки део мога рада ипак буде представљао извор задовољства, нека то буде приписано пре случају него мојој вештини.“ (37)

И заиста, није лако у потпуности продрети у то обимно и слојевито штиво. Ни најбољим зналцима историје и књижевности.


1 Радослав Петковић, Савршено сећање на смрт, Стубови културе, Београд, 2008, 58.

НАПОМЕНА: Сви цитати у тексту преузети су из наведеног издања са бројем стране у загради. (прим. аут.)