КОРАЦИ

Новица Јањушевић

КОЈИ ЈЕСАМ

СФУМАТО

Као утегнут ланцима, дишем половично.

Успоравам мисли, рефлексе и покрете.

Хронично поспан. Разлога за будност и нема.

Биланс би био исти и да сам слушао старце

и богове.

Обдарен деликатношћу, као ретком болешћу,

на јаркој светлости се грчим, скупљам

и склањам у сенку.

Стари моралисти су изумрли и нема никог

да уочи и похвали моје врлине.

Повлачим се, гасим једну по једну светиљку,

у полутами нестају ивице, пукотине и бодље.

Простор се сужава. Не отимам се, не ударам крилима.

Тонем у мекоту фотеље, смирен, неопозиво поражен.

ПЛЕДОАЈЕ

Овај дан би могао да започнеш бар мало друкчије.

Покушај да замислиш свет као верник или као

задрти оптимиста: видиш ли поља под белом радом

и маслачком, осећаш ли у свему присуство духа или

бар разума?

 

Призови светле слике у дебели песнички мрак:

снежне врхове планина, блистава огледала

река и језера. Воћњаци у цвету су ту,

под прозором. Испружи руку и узми.

Изађи из мрачне коморе, из свилене чауре,

рашири крила и полети, као брат твој лептир,

као сестра твоја птица. Отвори се, приближи и сједини!

Окрени леђа, покажи шипак, таштини!


САДАШЊОСТ

Дува ти у лице накострешена. Држи те на оку.

Изложен си, осветљен са свих страна. Ни сенке

своје немаш.

Бекство у прошлост или будућност не успева.

Опробани трикови више не пролазе.

Клањао си се Разуму, порицао Бога,

препуштао осећањима.

Под чији скут, у коју рупу да утекнеш сад,

из овог трена што дави, мрви и усисава?

Мудри су говорили: Склони се или се поклони!

Ти си говорио: Бити или не бити!

Бог је ћутао. Бог ћути!


ЋУТАЊЕ И ГОВОР

 

Бог је рекао и ућутао. Планине ћуте,

океан ћути. Све што је велико и моћно ћути.

Жабе крекећу, поточић хучи, човек говори.

Све што је мало и слабо из све снаге се оглашава.

Птиче гладно у гнезду пишти,

залутало јагње блеји, дете плаче,

отпуштени с посла, испред зграде Владе,

по цео дан вичу.

Ево и ја, не издржах: муцам, мудрословим.

Хоћу да неко ме слуша. Умишљам да неком

нешто помажем, да нечије мале и велике

бриге растерујем.


БЛАГОСЛОВ

Благословене да су слабост и немоћ

јер од њих све настаје,

као што од малог настаје велико.

Слабост диже тегове, јача мишиће,

трчи поред реке, степеницама се

на десети спрат пење,

пише Нирвану и Можда спава.

Немоћ измишља моћне машине

и моћне речи које кроз сфере пролазе,

и Створитеља изненаде.

И ја до малопре као проштац лежах,

руку скрштених, немоћи препуштен,

ни мали прст ножни да померим!

Сад снагом неком надошлом желим

да се преобразим – придижем се, устајем,

из коже излазим.

ОПОМЕНА

Ни данас нисам учинио ништа,

ни за себе ни за друге.

Прође дан упразно.

Не оставих ни отисак

стопала, ни црту, ни резу.

Нити посадих, нити обрах.

Само уздисањe.

Уморих се од празнине. Од дугих

минута.

И јуче је било тако. И сутра ће.

Грех чиним велики.

Зори се не радујем, птицу не слушам,

цвет не заливам.

У камен се претварам.

ОПРОСТ

Колико збрке у свакоме од нас.

Колико мука до праве одлуке.

У себи смо подељени, више је

нејасних лица у нама. Право

дуго не препознамо. Обично онда

кад је већ касно. Да горчина

буде већа. Или се правимо да

смо знали али да се друкчије

није могло. Тако одемо умирени,

сами себе опростивши.


ПРИЗНАЊЕ

трудим се да не покажем

своје шећерно лице

са кога сипи светлост

и круне се латице

песник се свога посла

увек помало стиди

прекорева себе и куди

и није то због урока

то је нешто много битније:

у тужном свету овом

срећа се из пристојности

мора да крије

СРБИЈА

Умом Србију нећеш схватити.*

Ни лицем к лицу, ни издалека,

увек ће ти нејасна бити,

мутна, загонетна те чека.

Можеш да кренеш низ улицу,

или низ сокак кривудави,

на игралиште, на пијацу бувљу,

одговор нећеш добити прави.

А и шта има ту да се схвата,

да поносна је, неразумно смела,

да се у коло радо хвата,

ни сасвим црна, ни сасвим бела.

И у њој, као и около свуда,

мало је праведних и много хуља,

никад јој није фалило луда,

и на путевима блата и муља.

О прелепе њене су горе,

и брда зелени таласи.

На њима згрбљени старци таворе,

и везан пас се тужно гласи.

И теку реке њене бисерне

кроз пуста поља и дубраве,

и руке старих мајки из рерне

не ваде хлебове мирисаве.

Достојна она је славе и хвале,

ал док је гледаш туга те свлада,

рђају празне фабричке хале,

суше се шпалири винограда.

О, Србијо међу шљивама,**

волим те такву каква јеси,

у узловима и кривинама,

и иже јеси на небеси.

* „Умом Русију нећеш схватити“. Први стих познате песме Фјодора Тјучева.

** Стих из познате песме Оскара Давича.

БИТИ

бити миран, трезвен и ведар,

као стотину седобрадих стараца,

који су прошли сито и решето

који су сишли с екрана, фотографија,

икона и фресака, који су прешли

Алпе, Рубикон, Марну, Ситницу,

Проклетије и Неретву, и сели

на диванхану, или на клупу у парку,

или у башту хотела “Москва“,

да угреју кости на првом априлском

сунцу и да, позивајући се на Хегела

(све што је стварно – разумно је),

планирају, хладне главе и сигурне

руке, у накраћем року – дворски преврат,

блицкриг , истрагу леворуких

и кратковидих, или, зашто да не,

отмицу лепоте-девојке,

или стотуну лепота-девојака,

што се тек однедавно инкриминише,

процесуира и кажњава.

ИСКУПЉЕЊЕ

коначно осећам олакшање

јер ми се чини да се помало

искупљујем за све оне дане

који су прошли не само

неиспуњени већ и непримећени

као да се нису никад ни рађали

и двадесет четири сата

сваке секунде нешто очекивали

и умрли су у нулти сат

у мрклом мраку у страшној тишини

а дошли су у сјају и цвркуту

и као деца ми притрчали

и у очи ме гледајући за рубове одеће

вукли да ме подсете да су ту

и да и ја треба да изађем

напоље

ИГРИЦЕ

ПАД

напуштене лађе

у рукавцу речном

обрасле у трску

ја често пронађем

и газећ у баре

дуж обале вучем

од ушћа к извору

из данас у јуче

да у рану зору

на мокрој палуби

сачека ме луче

које се јежи

дрхће и цвокоће

док се не приљуби

уз рутаве груди

намћора и злоће

какав бејах тада

од блата склепан

стидљив и неспретан

као права клада

што не зна шта треба

док му се не каже

одан оцу и духу и сину

буквално поштен

безначајан ситан

испод страшног неба

са ког звезда пада

са ког звезда пада

РАСУЛО

ја сам ти, брале,

у правом расулу

ко винско буре

на сунцу у јулу

из ког је вино

давно попијено

из ког су кајле

све поиспадале

док га напуниш

цео дан ти прође

а за то време

птичица са гране

одлетела је

у нечије гружђе

птичица та је

послата с небеса

да цвркуће ми

и у рај ме мами

пропустих прилику

шта сада да радим

јербо је она

налик свештенику

не опрашта

мени невернику

ко не верује

и треба да пати

и да на долазак

други да причека

а кад ће доћи

то још нико не зна

остаје само

да се лудо надам

а та је нада

као буре без дна