КОРАЦИ


Татјана Јанковић

ЉУБАВИ МОГ МУЖА


Мој муж има нову љубав. То је његов најновији друг Богољуб. Мој муж у се обраћа искључиво са „Боги“. Или са „Шампионе“. Или са „Фрајеру“. Или са „Батице“. Тепа му мој муж. Говори му речи љубави.

Саме по себи то нису љубавне речи, али – да видите лице мог мужа док прича телефоном са Богијем! Да само видите то лице, рекли бисте да је у питању заљубљеност. Наравно, размотрила сам и одбацила могућност да је мој муж изненада постао хомосексуалац. Он је само један усамљен мушкарац, усамљен отац и, претпостављам, усамљен муж.

Кад му се то први пут десило, била сам страшно љубоморна и много сам патила. Било је и мени први пут да ми муж буде тако опседнут неким, па сам се бринула, нисам знала како се такве приче завршавају.

Тај први се звао Шоне, за друге – Неша или Небојша. Имао је проседу дугу косу везану у реп, униформисан у каубојке и тексас – прави испљувак рок генерације. Кад ми га је муж представио, кришом сам му погледала у леђа очекујући да се одатле плази амблем Киса. Радијски тонац, вечити тинејџер. Неожењен, наравно.

– Које је годиште? – питала сам мужа.

– Било ми је глупо да га питам.

– Хоћеш ли да га ја питам?

– Шта ти пада на памет?!

Није га доводио кући. Излазили су увече кад год је Шоне могао. Мој муж је увек могао. На састанке је односио празне дискове, а доносио снимке концератаМура и Клептона. Кад нисмо слушалиШонетову емисију, слушали смо Шонетове дискове. Не могу да се пожалим на његов музички укус – то сам и сама слушала у младости.

– Слушај, слушај ову ствар! – рекао би ми муж показујући прстом на радио. – Синоћ ми је казао да ће то да пусти само за мене.

Ослушнем, а оно Хотел Калифорнија, јака ствар.

Кажем, било ми је први пут, нисам могла да предвидим како ће се то даље одвијати.

А онда, усред мојих најцрњих слутњи, појавио се крај конца који размрсује чвор. Чак нисам морала ја ни да га повучем – Шоне се заљубио! Да, Шоне се заљубио у средњошколку, „невероватно зрелу за своје године“, како је објаснио мом мужу, а овај ми, огорчен, пренео.

Прошли смо кроз све фазе: гађење кад је Шоне на радију заређао са баладама, очекивање да ће изгустирати балавицу, па је шутнути, наду да ће она њега да откачи и, на крају, неверицу кад је одлучио да је ожени.

Дискови су се расули по кући, изгубио се сваки траг Шонета.

У међувремену, муж је почео да спомиње Љупчета и све је кренуло изнова.

Љупче је био камионџија. Возио је дуге, међународне туре, па су се ретко виђали. Зато су љубависали преко телефона. У кући је настајало опсадно стање у време кад је очекиван Љупчетов позив. Ако би се чекање одужило, онај мој несрећник је негодовао, излазио напоље да испуши цигарету. И мени би пренео нервозу. Једанпут нисам издржала напетост, па сам се истрчала с предлогом.

– А што ти њега не позовеш?

– Рекао је да ће он мени да се јави! – љутит ми је одговорио.

По успостављању телефонске везе, уследиле би припреме за разговор: устајање с кревета, затезање зарозане одеће, пролазак руком кроз косу, искашљавање, узимање пепељаре и одлазак у купатило са слушалицом на уву.

Наравно да сам прислушкивала. Слушала, слушала, па одустала. Није ни имало шта да се чује – „Фрајеру“, „Лафе“, „Шампионе“... Чисто наклапање о неком тамо ко је зај... неког тамо, па је овај њега зај... и све тако до бесвести.

По пола сата би трајале њихове баљезгарије које су, бар с ове стране жице, прштале од усхићења.

–Мама, зашто тата каже „Шампионе“? – питао ме је син.

– Ћути, сине – кажем. – Можда ћеш и ти тако.

Најгоре у вези с Љупчетом било је то што га је оставила жена пре десетак година, и то са двоје деце, због чега су му жене уопште омрзле. Мој муж је, у жару свог најновијег заноса, попримио све Љупчетове ставове, па и тај према женама. Стално ми је говорио да су му се очи најзад отвориле и на све стране је изналазио доказе да су жене подмукла и покварена створења. И ја с њима, подразумева се.

Нисам се надала добру. Нисам могла да очекујем да се тај женомрзац изненада заљуби, ожени и изгуби из мог живота. Тражила сам пукотину, испипавала терен у најповољнијој прилици – после разговора са Љупчетом, кад ми се муж врати из купатила растерећен и обасјан изнутра.

– Шта има код Љупчета? – питала сам и добијала као одговор хрпу досадних шоферских штосева, гомилу неупотребљивих информација које су почињале са „Љупче каже“ и„Љупче мисли“.

На мој равнодушан израз лица, уследило би:

– Ма, не разумеш ти то. Аи није то то кад ти ја испричам. Треба да чујеш Љупчета!

Као и први пут, расплет је дошао изненада: Љупче је добио папире за Италију – и ја сам одахнула.

Није било слатко. Да сте гледали мог мужа како вуче слушалицу свуда са собом, како се трза на свако оглашавање телефона, да сте га видели како седи и пуши на поклопљеној WC-шољи нем и загледан у себе као Роденов Мислилац... и вама би било жао.

А онда је почео с Богијем. Ма, све исто: „Фрајеру“, „Шампионе“ и„Боги мисли“, „Боги каже“... Овај пут се нисам узнемирила, чак сам била радознала – ко је, каква је нова љубав мог мужа?

Слушам пажљиво, климам главом, одобравам – породичан човек (напокон!), отац троје деце (о-ла-ла!), касапин (ма, не мари!).

– А шта слуша од музике? – питам, тек да знам какав ми музички програм предстоји.

– Онако, шарено. Мало Шекија, мало Стоју.

Шта је ту шарено? То је све једнобојно, тешко мени – мислим се. Али добро, ако је то оно најгоре код Богија, преживећу.

– Како, бре, не умеш да изабереш кобасице? Да видиш што Боги прави кобаје, прсте да поједеш. Да пробаш! – каже мој муж и пружа ми провидан колутић Богијевог стваралаштва.

Обична подригуша, закључујем у себи.

– Ууу, баш је добра – кажем. – Једи ти, ми ћемо ону што сам ја купила.

Дивим се Богијевим производима, слушам народњаке и све чекам, чекам да сазнам оно најгоре.

Пре неки дан, ето мог мужа, био с Богијем, мезили уз ракијицу, па донео весело расположење у кућу.

– Шта има код Богија? – користим прилику.

– Опак је Боги! – ведро ми одговара муж. – Замисли, има две швалерке! Ма, тако и треба. Данас ме водио код једне, нисам веровао својим очима! Еј, храни га, у уста му ставља! Коцкица качкаваља, па листић пршуте... Батице, кажем, како то постижеш? Код куће троје деце, жена... А он мени, пази како је паметан, каже – жену не смеш да заобиђеш! То ти је као домаћи задатак, иначе одмах посумња. А кад посумња, почне да њушка...

А-ха, дакле, то је то! Сад знам на којој ћу ватрици да се печем.

– Мили – кажем – што га не позовеш на вечеру? Ето, често се дружите код њега, ред је да и он дође овде.“

– И ја сам помишљао на то, али сам мислио да не би пристала. Само, неће он хтети са женом...

– Ма, добро, добро. Нећу ни ја да вам сметам, само да га упознам и да вас послужим.

У договорени дан мој муж је преконтролисао резултате припрема за посету новог Шампиона: коцке гибанице су се пушиле на тањиру, пиво се хладило у фрижидеру, у плејер је убачен диск са Шабаном. Планирао је да седе на тераси, док ја забављам дете у кући да им не би сметало.

Мој муж је инсистирао да се нашминкам и да сина лепо обучем.Желео је да све што има покаже у најбољем светлу.

Кад је изашао пред капију да дочека госта, ја сам остала у кући, да привежем кецељу.

„Боги Цар“, „Лаф“, „Шампион“ и остало, имао је избријану главу и прасећи ситне очи. Из раздрљене кариране кошуље, до под браду су му штрчале проседе длаке. Речју – сировина. Разменили смо формалности и ја сам се повукла у кућу.

Кад је гост испраћен, муж и ја смо разговарали овако:

– Је л‘ ти то она кецеља? – питао је он.

– Која она? Имам само једну.

– Она наша.

– Па, да. Немам другу. Знаш да не носим кецеље.

–Шта ти би да је ставиш? Замало срчку да добијем кад сам те видео.

– Мислила сам да би Богију пријало да тако буде послужен. Него пусти то, ниси ми рекао да је Боги такав даса.

– Мислиш?

– Наравно. Запањила сам се! Има тако маљаве груди. И мужеван глас. Да претрнеш! Не чуди ме што жене падају на њега.

– Откад се теби свиђају маљави мушкарци? Ја немам длаке по грудима.

– Па, немаш. Шта ћеш, не можеш да пустиш длаке тамо где их нема.

– Да, по грудима длакав, а по глави ћосав.

– Што? То је баш секси.

На томе се разговор завршава.

А сутрадан, опет разговарамо, о чему другом него о Богију. Почињем ја.

– Поздравио те Боги.

– Е? Откуд то?

– Звао да те пита да ли имаш пумпу за бициклу, па смо попричали.

– Сад ћу да га позовем да видим о чему се ради.

– Како хоћеш, мада нема потребе. Већ смо се договорили да дође сутра да је узме.

– Кад сутра?

– Па, сутра пре подне. Тад може.

– Пре подне радим. Идем сад да му однесем.

– Како хоћеш – кажем. – Поздрави га.

И следећег дана кажем:

– Поздравио те Боги.

– Опет?

– Звала сам га да питам да ли има још оних кобасица које волиш. Донеће ми сутра пре подне.

– Шта си ти одједном запела за те кобасице? И што баш пре подне да ти их донесе? Уопште ми се не свиђа то што се домунђаваш с њим. Ја с његовом женом немам ништа.

Немам коментар на то.

Радим све као и пре: пеглам, чистим, кувам, само што уз то још и певушим „Кад би знао како чезнем“ и понекад убацим „Боги каже“ и „Боги мисли“.

А кецељче не скидам.

Тамо, за леђима, под струком, осећам како, као јагњећи репићи, два каишића поигравају.

То мој муж, погледом тешким од сумње, мртав чвор развезује.