Горан Куруновић

„ХРОНИЧНА“ ЗАВОДЉИВОСТ ФЕРИЋЕВЕ НАРАЦИЈЕ

Зоран Ферић: Дјеца Патраса

Профил књига, Београд, 2008.

Још у збирци прича Мишоловка Волта Дизнија (1996) препознати су извесни тематски комплекси прозе Зорана Ферића које је књижевна критика потврђивала и у његовим наредним остварењима. Позивање на те већ уочене преовлађујуће садржаје није могуће избећи и у овом тексту; ипак, чини се да је главни јунак Ферићеве прозе заправо сам наративни поступак, сама вештина фабулирања, која бизарно-тегобна/црнохуморна тежишта причâ издиже из равни провокативно-ефемерних ефеката.

Може ли се, ипак, на самом почетку, недвосмислено констатовати тема Дјеце Патраса, зарад пријемчивог приближавања српској читалачкој публици једног од најзапаженијих романа хрватске књижевности последњих година? Лако изостаје одговор који би усложнио Ферићеве тематске преокупације, јер није тешко уочити доминацију преиспитивања главног лика Станислава (коме је „уступљен“ приповедачки глас) пред могућностима испуњења „хамбертовских“ фантазама, недоумице пред све видљивијим јазом у брачном односу, анксиозности (и прибирања) услед неизвесности остварења планираних хедонистичких искорака из устаљене трасе живљења. Може се приметити и да таквеживотне перипетије мушкарца средњих година, обхрваног жудњом за једном седамнаестогодишњакињом, бивају предочене на начин који плени непретенциозношћу и, у привидном нескладу са тим, свакако не једноставним семантичким резултатима: управо хуморноакцидентални заокрети у свакодневици приповедача, и меланхолично-самоироничне опаске којима главни јунак одаје немогућност разабирања у животним околностима, преводе значења Дјеце Патраса из поља тривијалних доживљаја ка тегобним спознајама о непотпуном сагласју намера и чина, чежњи и њихових остварења. Ферић, дакле, не подлеже искушењу да животним пертурбацијама прида какав „дубљи“, метафизички значај, већ се усредсређује на формирање ланца невеликих (свакако не трагичних) „потреса“ у оквиру свакодневице приповедача /протагонисте, додељујући им управо функцију недвосмислених показатеља да живот узмиче пред сваком тежњом главног лика да му преусмери ток.

Осим намере да Станислава одржи на неудобној стази привидне контроле над сопственим живљењем, Ферић посеже за још једним специфичним поступком чија је заводљивост условљена захтевном мером доследности примене. Реч је, на први поглед, о сугерисању „универзалних“ вредности приповеданих околности, тј. о могућностима контекстуализације која би хомогенизовала значења наративизованих садржаја (што је видљиво и у самом наслову романа). Ипак, такав поступак има и своје наличје: из ситуације у ситуацију, од првих до завршних сцена, од Станислављевог суседа који бласфемично опонаша месијанско-исцелитељски чин до коначног остварења (на просторима рађања грчке цивилизације), еротских жудњи за ученицом Марином – евидентно је да интертекстуални односи, симболичко-архетипски обрасци, универзално-семантички оквири, бивају релативизовани изразитом интериоризацијом доживљених околности, перспективом наратора-протагонисте који непретенциозно иронизира наслућена „општеважећа“ својства својих приватних

искуставâ. Сам почетак романа илуструје смер таквог заокрета, који се „хронично“ обнавља током развоја радње: „ Човјек је измислио котач да би што брже побјегао од себе, а онда му се догодила повијест. Неки од нас уз ту опћу, имају још и своју властиту, не мање страшну повијест од које узалудно бјеже читавог живота“. Ферић заправо не допушта да универзални „оквири“ приповеданих ситуација уклоне у други план извесна значења која су му, чини се, посебно важна – значења о приватном и интимном као простору јединствених искустава, евидентно не трагично-реметилачких, али нарације итекако вредних. Стога контекстуализација изведена насловном синтагмом (Дјеца Патраса) пре сигнализира решеност аутора да остане у оквиру извесних конвенционалних форми именовања и коначног уобличења дела, него што доприноси да у роману препознамо какав амбициозно-дијахронијски увид у порекло и стање европске цивилизације.

За разумевање Ферићевог романескног света важно је и формирање тачке гледишта главног јунака, која омогућава препознавање зачудно-бизарних детаљâ свакодневице. При томе активирање или умањење њихове параболичне вредности зависи од тога до које мере Станислављева разгранато-асоцијативна, немирна свест заправо „уписује“ значења у појаве свог окружења („Живот у облику мачке која се шуња, пролази поред мене. Одрезао сам комад хреновке и бацио у траву (...) док је моја жена на лежаљци рјешавала крижаљку. – Египатска света животиња. Пет слова? – рекла је (...) Но, је ли могуће да се ствари тако поклапају и да животиња из врта прелази у крижаљку и обрнуто? Мачка је сада неколико корака даље, код живице, испуштала измет. Као да ми жели вратити онај комад хреновке...“). Испоставља се да извесна „општеважећа“ значења још једном бивају условљења унутрашњом динамиком главног јунака, која је, сасвим је извесно, основна ауторска преокупација у Дјеци Патраса.

Трагом описаних поступака тематизована је и болест, која лајт-мотивски „метастазира“ од првог до завршног поглавља Дјеце Патраса, али и од прозног првенца до овде апострофираног романа. Не губећи из вида метафоричне потенцијале болести као биокултурне чињенице, аутор у роману умножава њена „лица“, али и чини да се њена појава чита подобно већ описаном статусу мотива који, уместо да судбину главног јунака „издигну“ из партикуларности, учествују у иронично-зачудном надигравању наратора и животних перипетија. Сабласти тешких, хроничних обољења, гротескно-мучних инвалидитета и туморних израслина, затамњују слику Станислављевог окружења, искрсавајући у епизодно-дигресивним сценама, код ликова са руба фабуларног тока, али остављајући „белег“ и у егзистенцији Ферићеве Лолите, гимназијалке Марине.

Болест се указује као својеврстан „сигнал“ да нараторпротагониста, упркос решености, не може потпуно бити господар сопственог живота; она хипертрофира и на тајновито-хедонистичке сцене, посредно иницирајући и узнемирујућа острањења подразумевајућих детаља стварности (приповедач у једном моменту чак констатује да је „чудно што људи имају прсте. Тко зна из какве дубине је дошло то чуђење?“).

Ферићев роман, дакле, обједињује свакидашње и онеобичено, прихватљиво и табуизирано, очекивано и непредвиђено, еротско и нездраво – што није реткост (како показује историја књижевности), и не мора нужно имплицирати високе естетске резултате. Ипак, Дјеца Патраса подсећају да такви покушаји обухватања видљиве и прикривене стране свакодневице изискују истанчан „ход по жици“ наративног тока, не би ли се избегло да актуелизација затајене стране живљења своје крајње домете добије тек у остварењу (предвидљивих) критичко-демистификаторских намера (што је полазиште које Ферић убедљиво надилази). Такво искушење се показује као нејако за његов приповедачки дар, те се Дјеца Патраса стога

могу оправдано разумевати као роман о „уроњености“ једног средовечног мушкарца у живот (уз сугестију многих противречности његове егзистенције), као „исповест“ која репрезентује сву сложеност приватности динамизиране „хамбертовском“ опсесијом.