КОРАЦИ


Андрија Матић

ПРИЈАТЕЉИ


Сада, беспомоћни у шупљини

Једног покољења без грбова, жлеб

Од дима у споро лебдећем повесму

Над својим исечком историје...

Филип Ларкин, ГРОБ У АРЕНДЕЛУ

 

Мирољуб и Драгољуб су најбољи пријатељи већ више од двадесет година. Њихове жене су такође пријатељице. И деца им иду у исту школу, с тим што је Драгољубов син две године старији од Мирољубове ћерке, па се сви надају да би деца кад порасту – ако све буде ишло својим током – можда могла и да се венчају. Ове две породице и лета проводе заједно. Сваког јула оне великим Драгољубовим комбијем одлазе у Сутоморе, где Мирољуб има викендицу, и тамо остају месец дана. Осим у мирнодопским условима, Мирољуб и Драгољуб су се дружили иу рату. Заједно су били мобилисани и упућени на вуковарско ратиште. Тамо су провели два месеца. Иако не воле да се сећају овог периода, обојица знају да је ратиште још више оснажило њихово пријатељство.

Али није увек све било идеално. Умели су они жестоко да се посвађају, нарочито после вечитог дербија или током неке трауматичне изборне кампање. Једном су успели и да се побију. Било је то на слави код њиховог заједничког пријатеља Славка Бандовића, када јеМирољуб Драгољубу опсовао мајку након вишесатне политичке расправе. Ипак, све то је било прилично наивно у поређењу са свађом која се одиграла непосредно по њиховом повратку са ратишта, када су само пуком срећом избегнуте трагичне последице. Ово је прича управо о том догађају.

Он се збио 1992. године, у периоду када су обојица много пили и покушавали да забораве на све оно што су видели у Вуковару. Једне вечери скупили су се код Мирољуба – он је у то време живео са мајком у њиховој породичној кући на Звездари – како би пробали ракију коју је Драгољуб купио од неког колеге с посла. Поред двојице пријатеља, седељци је присуствовао и Србољуб, њихов друг из детињства који данас живи у Америци ис којим они више немају никакав контакт.

Мирољуб је, иначе, целог тог дана био веома нерасположен. Најпре су га по једанаести пут одбили на конкурсу за посао, иако је он веровао да ће га примити, пошто је директор предузећа био брат од стрица бивше колегинице његове мајке. Затим је својим југом на семафору ударио џип неког контроверзног бизнисмена, чији су телохранитељи пожелели са њим и физички да се обрачунају. Срећом, у близини је била патрола саобраћајне полиције, па је све прошло без већих инцидената. На крају је успео да се оклизне испред куће и падне на леву руку. Богу хвала, ништа није поломио, али је трпео јаке болове.

У тако суморном расположењу дочекао је двојицу пријатеља. Драгољуб је још са врата приметио да нешто није у реду:

Шта ти се то десило, црни Мирољубе?Како то изгледаш?

Ма, пусти, данас ми је вероватно најгори дан у животу. ’Ајде, пењ’те се горе.

Са’ ћу ја.

Мирољубовом собом владао је савршен неред, што ће рећи – апсолутно ништа није било на свом месту. По сивом, прљавом тепиху биле су разбацане чарапе, мајице, књиге, плоче (дискови се још нису били појавили) папири, празне паклице цигарета, две-три пластичне флаше, једна стаклена флаша од кока-коле, десетак празних лименки пива, једна испумпана фудбалска лопта, истрошене батерије и даљински управљач од телевизора који није био у соби јер га је Мирољуб два дана раније однео на поправку. Кревет је био ненамештен и мало померен од зида. У угловима собе господарила је густа паучина, а на прозорима се скупљала нека црна прашина, ваљда од издувних гасова из оближње улице.

Ушавши у собу, Драгољуб и Србољуб су скинули јакне, бацили их на кревет и сместили се на двема столицама поред кревета. Драгољуб је потом из ранца извадио дволитарску флашу ракије и спустио је на под. Убрзо се појавио и Мирољуб, носећи три чашице и малу посуду са наполитанкама.

– ’Ајде нам сад полако реци шта се десило – рекао је Драгољуб. Затим је узео флашу и насуо жућкасту течност у чашице.

– Ниси се ваљда запослио? – шалио се Србољуб.

– Ма, ћути. Умало да данас изгубим живу главу – одговорио је Мирољуб, узевши чашицу са пода. – ’Ајд’ нек смо ми живи и здрави.

Клинг! Клинг! Клинг!

– Увхххвах! Добра! – узвикнуо је Мирољуб. – Него, јебеш то. Било, па прошло. Шта има код вас?

И тако су другари разговарали (о времену, политици, фудбалу), слушали музику (углавном домаће рок бендове), испијали своја пића (у почетку само ракију, али су касније одлучили да је гасе водом), пушили цигарете („Супер филтер”  и „Формулу”, мада је Мирољуб у штеку имао и паклицу „Бонда” за специјалне прилике), оговарали оне које нису волели (највише Миленка, њиховог заједничког пријатеља, који је месец дана раније нашао девојку, па се са њима сада ретко виђао) – другим речима, радили су све оне ствари које су иначе радили када би организовали овакве седељке. Запремина ватрене воде смањивала се муњевитом брзином, а њихов је адреналин растао.

Отприлике око један ујутро Србољуб је некога позвао телефоном, после чега је изашао из куће и више се није вратио. Мирољуб и Драгољуб једва да су и приметили његов одлазак, јер су већ били усред живе расправе о Партизану и Звезди. Драгољуб је навијао за клуб из Хумске, док јеМирољуб симпатисао комшије изЉутице Богдана. Расправа је у почетку имала карактер пријатељског убеђивања. Није било личних увреда, већ се све завршавало на омаловажавању најбољих играча и претресању клупске историје. Али убрзо се све претворило у праву правцату свађу.

– Чуди ме да тако мало знаш о фудбалу – чудио се Мирољуб након једне Драгољубове опаске о Звездином руководству. – Знаш кад ћете ви да имате онакав тим – никад!

– Ма, важно је да ти знаш – узвраћао је Драгољуб иронично. – Тад сте имали среће. Аи цела држава је стала иза вас. Мислим, да смо ми имали пола ваших пара, били би сто пута бољи.

– Немаш ти појма – говорио јеМирољуб. – Држава нам ништа није дала. Све смо сами направили. За разлику од вас који сте увек били режимски клуб.

– Ја немам појма? – љутио се Драгољуб. – Ти ћеш мени да кажеш да немам појма! Ко те, бре, одвео на прву утакмицу?! Да није мене, ти не би ни знао шта је фудбал!

Будало једна!

– Ја будала?! – вређао се Мирољуб. – Говно једно смрдљиво! Ти ћеш мени... па, знаш ти да сам ја... Еј, он ће мени будала... Кретен један!

– Ти си кретен! Погледај се како изгледаш! Клошару један! Има да цркнеш у овој смрдљивој рупи! Не, ти ниси будала, ти си чобанин будала! – био је упоран Драгољуб.

Арсенал увреда трајао је неко време да би у једном тренутку, сасвим неочекивано, у Мирољубовој свести дошло до потпуног прекида. Као да се неки демон празнине на превару увукао у његов мозак, растерао све дотадашње слике и мисли, онеспособио разумско расуђивање и наметнуо дубоку, свепрожимајућу таму. То, заправо, и није била тама, већ својеврсна црна рупа која је усисавала његову свест. А када је дошао к себи, негде око осам ујутро, када су мисли и слике поново упливале у његов мозак, у глави му је одзвањала само једна реченица: „Боже, убио сам друга!”

У почетку је мислио да греши, да је та злослутна мисао последица страховитог пијанства. Више пута му се десило да ујутро, после каквог несвакидашњег алкохолног транса, не може да се сети шта је радио претходне вечери, па није било разлога да и сада не буде тако. Но, када је на поду поред кревета угледао Драгољубову јакну, схватио је да нема никакве грешке.

Одмах је почео да претура по соби у потрази за Драгољубовим лешом. Рачунао је да има још времена да га сакрије, пре него што полиција закуца на врата. Било му је јасно да ће се то кад-тад догодити јер је он последњи са Драгољубом био у контакту. И Србољуб је то могао да посведочи. Ко зна где се он изгубио? Можда је баш отишао у полицију да га пријави? Дакле, једино решење било је да се леш брзо пронађе и склони на сигурно.

Како осим јакне у соби није било ни трага од Драгољуба, Мирољуб је одјурио у шпајз, који се такође налазио на спрату, али ни тамо ништа није пронашао. Затим се стуштио низ степенице и почео да завирује у сваки кутак за који је постојала вероватноћа да крије Драгољубово тело. Прво је гледао у купатилу, па је онда отрчао у дневну собу, где је претражио сваки комад намештаја – од великог гардеробног ормана до библиотеке. Нажалост, није имао успеха.

Након дневне собе отишао је у кухињу, где је његова мајка, однедавно пензионер, кувала прву јутарњу кафу.

– Шта је било, сине? Што си устао овако рано? – упитала га је брижно. – Мирољубе, је л’ све у реду?

Свестан да нема много времена, да полиција може банути у кућу сваког тренутка, Мирољуб је одлучио да се повери мајци и од ње затражи помоћ:

– Мајко, морам нешто да ти кажем. Ал’ немој одма’ да дижеш фрку... Слушај, ноћас сам, изгледа, убио Драгољуба... Ал’ не знам где сам сакрио леш.

– Шта причаш, несрећниче? Какав леш? – била је пренеражена.

– Немам времена да ти објашњавам. Помози ми да га пронађем пре него што дође полиција.

– Ма, каква полиција, лудаче?! – узвикнула је. Затим га је боље осмотрила, а онда, видевши му подочњаке и поднадуло лице, рекла нешто смиренијим тоном: – Опет си пио, Мирољубе. А обећ’о си мајци да више нећеш.

– Нисам пио, мама – бранио се послушни син. – Али, добро, ако нећеш да ми помогнеш, онда ћу сам. Ионако ми никад ништа ниси помогла.

– Ја никад нисам... Срам те било! Како то говориш с мајком?! Изроде! – узвикнула је бесна мајка, пре него што је Мирољуб напустио кухињу.

Из кухиње је отишао право у ходник. Тамо је, наравно, све било као и пре. Затим је истрчао испред куће, помисливши да је леш можда сакрио напољу. Кратко је размислио о сумњивим местима, а онда се упутио ка гаражи.

Тамо је је често крио марихуану и неке друге забрањене ствари, те је било логично да прво крене од ње. Но, у гаражи није било никаквих промена: југо је зврјио празан, а око њега није било ничега налик на Драгољубово тело.

Из гараже је одјурио у шупу за дрва. У њој је некада давно, још на почетку пубертета, сакрио колекцију порно часописа, након што је мајка случајно открила један примерак Еротике у фиоци његовог радног стола. Али ни тамо ништа није пронашао. У шупи је, међутим, угледао ашов, за који му се учинило да није на уобичајеном месту, па је помислио да је леш закопао у башти иза куће. На његово разочарање, у башти није било никаквих трагова копања.

Тада се зачула полицијска сирена. Њен паклени звук прво је био слаб, као да долази из неког удаљеног дела града, затим је био све јачи, да би убрзо постало јасно да полицијска кола јуре његовом улицом. Мирољуб је инстинктивно легао на бетон и покрио уши рукама, као да се налази усред напада непријатељских бомбардера на хрватском ратишту. Срећом, кола су само пројурила поред његове куће и изгубила се у оближњој улици.

Вративши се у кућу, панично је потрчао уз степенице како би још једном пречешљао своју собу, али се негде на пола пута сетио да није гледао у једном веома битном делу куће – подруму. Стога је, готово се не заустављајући, одмах променио правац и појурио низ степенице.

Док је јуришао ка подруму, љутио се на себе, псовао, ударао песницом о зид – једном чак и шаком леве руке на коју је пао претходног дана – због тога што је из потраге изоставио тако логично место. Али је истовремено у позадини лебдела сенка пригушеног задовољства, неког потиснутог осећаја среће, јер је био на добром путу да реши проблем који га је опседао током читавог јутра.

Да ли ико од вас има представу колико боли када пригушена радост неочекивано пређе у депресију? Мирољуб није имао, све док није ушао у подрум, упалио светло и видео да нигде нема Драгољубовог леша. Тада га је запљуснуо стравичан талас очајања, те је пао на празну кутију од телевизора и почео да плаче. Овако нешто није му се десило никада раније. Ни кад га је оставила Габријела Штављанин, његова прва љубав с којом је скоро пет година био у вези; ни када су му крајем осамдесетих лопови обили кућу и узели сав новац који је штедео за летовање; па чак ни на вуковарском ратишту , када је немоћно гледао како паравојне формације извлаче цивиле из болнице и стрељају их.

Очајан, безвољан, потпуно сломљен, Мирољуб се вратио у своју собу, отишао до ормана и из штека узео паклицу „Бонда” коју је чувао за специјалне прилике. (Штек

се, иначе, налазио у доњем делу ормана, иза кутије са новим ципелама.) Потом је легао на кревет, запалио цигарету и почео да размишља о предстојећем животу иза решетака. Проценио је да ће добити највише пет година, јер се није сећао самог убиства, па је могао да се вади на неурачунљивост. Осим тога, у соби су се налазиле празне флаше од ракије која је изазвала помрачење свести. Дакле, имао је и  материјалне доказе, а не само сопствену реч.

„Али, пет година уопште није мали период“, мислио је. Поготово не у Забели или неком сличном месту. Добро се сећао младића са ратишта који је три године одлежао баш у Забели и који је целој јединици причао да то и није затвор, већ лудница; да је тамо половина робијаша навучена на неку дрогу, док другу половину чине педофили, силоватељи, дилери и окрутне убице. Сада су речи овог бившег робијаша одзвањале у Мирољубовој глави са још злослутнијим призвуком. Ко зна какви се све манијаци тамо налазе? Ко зна како се понашају према гуштерима? На тренутке је, истина, помишљао и на бекство. Али је брзо схватао да тиме ништа не би добио, да би га кад-тад ухватили и вероватно потом осудили на максималну казну. А није знао ни где би могао да побегне. Ниједно место у Београду није му се чинило довољно добрим да би могао да се упусти у тако ризичан подухват.

Када је мајка ушла у собу, на зидном сату је било десет и петнаест. Мирољуб је лежао на кревету, пушио цигарету и гледао кроз прозор.

– Кад ћеш једном да средиш овај хаос? – упитала је мајка, механички скупљајући ствари са пода и померајући их у страну.

– Како можеш тако нешто да ме питаш? – брецнуо се Мирољуб. – Полиција само што није ушла, а ти бринеш о нереду. Ма, знам ја шта би ти. Ти би да ме што пре затворе, да можеш да продаш кућу. То би ти волела.

– Не причај глупости, Мирољубе.

– Да, тако је, ја увек причам глупости. ’Ајде, изађи напоље и немој да ми сметаш. А ако ти се сређује соба, ти онда сачекај до вечерас, па сређуј до миле воље. Ионако ми је мука од тебе. Не могу више да те поднесем.

Јадна жена није имала куд него да напусти просторију. Мирољуб није могао да је види како плаче, пошто је прву сузу пустила тек када је затворила врата за собом.

Недуго затим зачуло се звоно на улазним вратима. „Полиција!“, узвикнуо је Мирољуб у себи. Најзад су стигли.

Није им дуго требало... Па, добро, ако тако мора да буде, шта ћу... А можда, ипак, само сумњају? Можда још увек ништа нису пронашли?... Али, где је Србољуб? Боже, нисам ваљда и њега убио?... Идем, па шта буде... Можда су дошли само да ме испитају? Морам да изгледам нормално...

Устао је из кревета и кренуо ка улазним вратима, обузет лажним самопоуздањем, као очајник који покушава да растера самоубилачке мисли. Међутим, када је отворио врата, пред њим нису били полицијски инспектори, већ његов најбољи пријатељ Драгољуб.

– Ако мислиш да сам дошао да се помиримо, грдно се вараш – рекао је пријатељ љутито. – Дошао сам по јакну.

Ако је у међувремену ниси поцепао или спалио на ломачи. Мирољуб га је гледао унезверено, неспособан да каже или уради било шта. Затим је уперио кажипрст ка њему и тихим, промуклим гласом процедио: – Ти ниси... ти си...

Након тога изгубио је свест.

Када се десетак минута касније освестио, лежао је на троседу у дневној соби. Поред њега је седео Драгољуб и смешио се. Убрзо се појавила и мајка. Донела је неку влажну крпу и ставила му је на чело.

– Је л’ ти мало боље сада, сине?

– Шта се десило? – упитао је Мирољуб.

– Напио си се као коњ, то се десило – казао је Драгољуб. А онда је, видевши неверицу у Мирољубовим очима, весело додао: – Рекла ми твоја мајка. Ти стварно ниси чист. Како си могао да помислиш на такву лудост? Или си можда синоћ стварно хтео да ме убијеш, па си умислио да си то већ урадио?

– Ничега се не сећам – рекао је Мирољуб, гласом који је зрачио максималном исцрпљеношћу.

– Наравно да се не сећаш кад си попио више од литар маћада. Али, ево, ја ћу ти рећи шта се десило. Синоћ смоСрба и ја били код тебе. Је л’ се сећаш тога?

– Сећам се – потврдио је Мирољуб.

– После тога је он отишао, а ја и ти смо се посвађали.

– Сећам се и тога.

– Е, а онда си ти почео да ме вређаш, да причаш глупости и ја сам једноставно отишао кући. Нисам више могао да трпим увреде. На улици сам се сетио да сам код тебе заборавио јакну, али намерно нисам хтео да се вратим.

Јеби га, извређао си ме. Шта си очекивао?

Мирољуб је покушао да подигне леву руку, како би боље наместио облогу која му је делимично заклањала лево око, али је убрзо јаукнуо и спустио руку поред тела.

– Нека, сине, ја ћу – рекла је мајка и померила облогу нагоре.

Мирољуб је још једном погледао Драгољуба, као да жели да провери је ли овај заиста жив, а онда су обојица почели да се смеју.