КОРАЦИ

Шејнди Радоф

ЗАПИСИ У КАМЕНУ: ПИТАЊЕ РОПСТВА И АУТОРСТВА У АВАНТУРАМА АРТУРА ГОРДОНА ПИМА1


Религијска халабука какву је свет ретко видео дигла се за време владавине Фредерика II, због наводног распиривања мржње у књизи под називом Три самозванца. Књига се приписивала Пјеру де Вињу, краљевом канцелару кога је Папа оптужио да је представио религије Мојсија, Исуса и Мухамеда као политичке измишљотине. Међутим, за спорно дело око кога су се сви расправљали и које су злоупотребљавали, бранили и присвајали његове цитате, поуздано се доказало да није ни постојало.

По, ПИНАКИДИЈА, 15


Авантуре Артура Гордона Пима почињу сударом два брода: малог , „Ариел“, на коме је крманио пијани капетан и великог , за лов на китове, по имену „Пингвин“. Ако називе бродова тумачимо као алегоричне, препознаћемо да Поов авантуристички роман почиње сукобом између једног књижевног јунака и птице која „оличава“ опсесију белом и црном бојом у роману. Управо тај сукоб између брода културе и брода природе, сукоб у коме је култура потопљена, и покреће овај роман.

Пим је пун не само сукоба између света културе и света природе, већ и описа у којима је тешко правити разлику између ова два света. Значај имена „Пингвин“ подвучен је касније у роману појавом правих пингвина. Чудесно детаљан опис природног начина на који се гнезде поменути пингвини и албатроси јужних мора је приказан до таквих танчина (152-53) да је битно привукао пажњу критичара (Pollin, I: 291-98; Irwin, „Quincuncial“ 175-87). Пим намерава да нам каже „нешто о њиховом начину становања и живљења“ и описује начин на који се ове две врсте „окупљају“, „неким данима се чини да је то у исти мах“ и„оцртавају математички прецизне трагове“ о границама њиховог гнездишта или „колоније“. Пингвини и албатроси, заједно са другим птицама, „уживају све привилегије становништва“, наравно под условом да остају у оквирима свог природног станишта. Природан свет се приказује кроз терминологију културе. У случају да нам је промакло да то приметимо, Пим завршава свој опис величањем „разума који ова перната бића испољавају“ и наговештава да „је ретко шта тако организовано да подсећа на добро уређено људско друштво“ (153). Оно што изгледа као култура је заправо природа или на неки начин замућује разликовање културе и природе. Заправо, једно од питања које нам се намеће у овом делу романа где су боје тако битне јесте да ли су поделе на „врсте“ људи ствар природе или културе.

Пим је написан у време када су расне поделе изазивале пажњу, када су људи промишљали у којој мери су ове поделе производ културе а колико су ствар природе, устројство које по многима има религијску конотацију. Не треба да чуди што су критичари сматрали да овом сценом По даје коментар о уређењу на плантажама (Worley, 234).

Па, ипак, По је више него било који велики писац тог доба био сматран за неког кога политика не занима. Њега критика обично види као равнодушног , ексцентрика, естету који је оптерећен језиком, мезимца психоанализе и деконструкције. А они критичари који су били заинтересовани за Поове ставове на тему ропства, што је била горућа тема у његово доба, обично су се задовољавали тиме што би своја истраживања окончали очито неспорном тврдњом да се По залаже за ропство. У књизи Моћ црног, Хари Левин (Levin) укратко износи пресуду критичара своје генерације да Поова „писма и чланци откривају Поа као неког

ко тврдокорно подржава ропство, и неког ко... није велики обожаватељ црнаца“ (120). Писац новије Поове биографије, Кенет Силверман (Silverman) закључује да се „По противио укидању ропства и да се поистоветио са интересима робовласника... Иако никако није био ватрени расиста, сматрао је црнце нижим бићима“ (207). Тумачећи Пима као „слабо прикривену алегорију Поовог манифеста Keep the South White“, Џон Карлос Рау (Rowe) себе сматра припадником традиције ранијих тумачења Поа где припадају Харолд Бивер (Beaver) и Сидни Каплан (Kaplan). Критичари Џон Ирвин (Irwin), Териза Году (Goddu) и други су проблематизовали везу између Поових дела и питања ропства тиме што су сместили Поове текстове у културолошки контекст а да се нису усредсредили само на Поова лична убеђења, или на тачну природу Поовог одобравања ропства.2 Ипак, ови критичари чине мањину. Културолошка димензија у Авантурама Артура Гордона Пима је много комплекснија него што су то многи видели.

Као готово све у његовим делима, Поова својевремена веза са политиком расизма је крајње шифрована. Она почива на Поовом широко познатом интересовању за кодове, тајне списе, дешифровање, далеке земље – интересовања која су у суштини културолошка а која су била веома битан део начина на који је ропство третирано у то доба.

Заправо, почетком деветнаестог века многи су проучавали кодове – хијероглифе, правне законе, и друге древне списе – трагајући за текстом који би им помогао да поставе питања порекла и судбина различитих народа. Поов центар интересовања у Пиму јесу кодови сами, на тај начин он започиње расправу о политици расе, религијским текстовима и идеологији ропства. На филолошком плану, текст опет представља и отвара расправу око тога да ли је ропство природна, божански установљена институција или је чисто људски друштвени конструкт. Поово истраживање начина на који се ауторитет задобија ослањањем на религијске текстове компликује довођење у везу његовог текста са ставом одобравања ропства. Пим је, заправо, пре истраживање него одбрана ропства. То је критика реторике одобравања, чак можда и негација њених циљева.

Како се ближи крај Авантура Артура Гордона Пима, и Пим и Питерс покушавају да се искобељају из Тсалалских пећина у којима су заробљени, Дирк Питерс примећује низ „урезаних удубљења необичног изгледа на песковитој површини“. Њих двојица улазе у расправу око тога да ли су ова обележја неки језик или случајност, тј. да ли су то знаци који су дело човека или су резултат ерозије, чин природе. Пим нуди следеће читање и разматрање овог открића:


Уз само малу помоћ маште, лево, или најсеверније од ових урезаних удубљења би се могло тумачити као са намером представљен, мада груб приказ људске фигуре која стоји усправно раширених руку. Остала су исто тако помало подсећала на слова алфабета и Питерс је без задршке прихватио да оне то и јесу. Уверио сам га у супротно када сам му коначно скренуо пажњу на удубљење на тлу, где смо у песку, део по део покупили неколико већих комада песковите земље, које су вероватно биле одваљене са површине где су била нађена удубљења и чији су се врхови тачно уклапали у њих, што је био доказ да су настала радом природе. (195)

Пим сматра да Питерс може ова „удубљења“ видети као дело човека само уз помоћ маште. Његово откриће и доказ указују на оно што он сматра логичнијим закључком, а то је да су ова урезана удубљења заправо настала природним путем.

Питање да ли је запис урезан у камену дело човека или природе – или божанског у природи – подесно је за лингвистичка и деконструкционистичка истраживања, али је то било и антрополошко питање, религијско питање, питање расе и, најзад, политичко питање у годинама када су Авантуре Артура Гордона Пима настале. Поов одабир речи indentures3, у значењу удубљења на површини, неизоставно је повезана са статусом ропства; заправо у Оксфордском речнику енглеског језика може се наћи следећа употреба: „Најамни [indentured] робови су бродом превежени из Ливерпула и Глазгова, за Канаду и Северну Америку у великом броју“ (W. Taylor, 1808). Ово друго значење речи упозорава нас на расну и политичку импликацију пећинских натписа из приче, чији садржај ближе одређује ове теме. Откривамо на крају приче да ови знаци заправо представљају слова. Удубљења у песку, како се испоставља, личе на арапски корен што значи „бити бео“, кога прати египћанско, што значи „јужна регија“. Али шта ово заиста значи? Ова сцена је фрустрирајуће, али симболично криптична. Слика постаје јаснија када схватимо да су Поова „удубљења“ повезана са пар других записа у камену који су се разматрали у склопу религиозно-политичких и расних питања током 1830-их, тачније са каменом из Розете, Десет заповести и Мормонским таблицама.

Камена плоча из Розете коју је почетком деветнаестог века дешифровао Шамполион, помогла му је да разреши и хијероглифе. Као што је то показао Џон Ирвин у књизи Амерички хијероглифи, откриће хијероглифа је првом повином деветнаестог века у жижи интересовања интелектуалних кругова. Прича која говори о развојном путу језика од симбола до фонетског писма која се открива дешифровањем хијероглифа бацила је сумњу на библијску причу о Адамовом именовању ствари. Иако је постојало пар аргумената које су заступале обе теорије, камен из Розете је ипак био озбиљан ударац библијској причи, а самим тим и Библији. Ирвин заступа тезу о томе да Розета камен има централни значај у Поовој имагинацији што је додатно појачано кодовима и тајним списима. У свом виђењу Авантура Артура Гордона Пима, Ирвин спаја језичку игру на крају приче и расне импликације деветнаестовековне египтологије. Египтологија се по њему занима за два питања: развој језика и развој различитих раса. Наука о хијероглифима је, по Ирвину, постала испреплетена са библијском хронологијом и причом о настанку човека (American Hieroglyphics, 57). За писце из периода ’америчке ренесансе’, каже он „хијероглифи и питање постанка човека имплицитно су повезани; ако кренете од једног , пре или касније ћете доћи до другог“ (61).

Библијска прича је била релативно јасна. Сви људи су настали као потомци првобитног пара. Адам је именовао све ствари на свету служећи се првим језиком, језиком Библије, хебрејским. Језичка и расна различитост се појавила као последица преступа везаног за Вавилонску кулу, када је Бог „њихове језике измешао како не би могли једни друге разумети и раштркао их широм кугле земаљске“ (Постање 11:9). Догађаји који су уследили, као што је казна Хама, Нојевог сина, додатно објашњавају расне разлике. Египтологија је учинила опипљивим питања која су дуго заокупљала мислиоце.

Откриће камене плоче из Розете појачало је нагађања и заокупљеност питањем порекла писма. Настанак писма, раније приписиван Богу доведен је у питање легендом по којој је писмо изумео египатски фараон Озирис. Чак је више узнемиравала претпоставка изучаваоца из осамнаестог века, Џејмса Бруса (Bruce), за чије је претпоставке По знао, да је прво писмо било етиопско. Једна од опасности када се трага за пореклом јесте могућност да нам се неће свидети оно што ћемо открити. Заправо, једна од главних преокупација египтологије било је питање да ли су Египћани припадали кавкаској групи народа или негроидима.

(Irwin, Hieroglyphics; види Nott 212-45).

У Америци је египтологија нудила оруђе подесно за расправе око ропства. Џорџ Глидон (Gliddon), водећи амерички египтолог , је у сарадњи са етнологом који је био присталица ропства, Џосаја Нотом (Josiah Nott) сачинио Типове људи и друге књиге које су се у основи залагале за полигенезу када се говори о постанку људи (51).4 Теорија полигенезе је настала у служби теорије која је проповедала инфериорност одређених људи, и експлицитно се борила за ропство у Америци заступајући да је оно природан, или чак божански креиран систем. Откриће Розета камене плоче ујединило је питања о кредибилитету божанског ауторства као и о пореклу постанка и једнакости раса.

Камен из Розете је тако био у вези са низом древних списа – Библијом и спомеником који је представља – Десет заповести. Египтологија и виша филолошка критика довеле су у питање стварање саме Библије у целини. Уже говорећи, питање божански овлашћене расне дискриминације и институције ропства је било централно питање расправа о ропству. Пим је писан између 1836. и 1838, у сред узавреле расправе три протестантске цркве око библијског оправдавања ропства, сукоба који је на крају произвео отцепљење презбитеријанаца 1837-38, као и отцепљење методиста и баптиста 1844, (Smith 74-128). Политичка трвења су се интензивирала раних 1830-их, што је великим делом била последица активног деловања удружења која су била против ропства као што су Америчко удружење против ропства основано 1833. До 1836. законодавна тела широм америчког југа су доносила акте којима би се спречило укидање ропства (Smith, 74).

За различите протестантске цркве основна питања су била: прво, да ли је Библија нудила оправдање за ропство у Америци или не, и друго, каква би улога цркве била поводом ових ’световних’ питања. Док су црквена удружења која су била против ропства прокламовала да је ропство „зло огромних размера“, црквени оци и са севера и југа Америке који су се залагали за ропство, позивали су се на то да је догма аболиције у директној супротности „са неоспорним ауторитетом Божије речи“ (Smith, 79).

Презбитеријански синод у Вирџинији је 1835. Изјавио да је дужност свештеника да следе Исусов пут тако што би се „уздржавали од побуда сопственог интереса“ у вези са ропством које је створила држава, и тако што би се ограничили на проповедање дужности које важе за господара и роба, онако како се то каже у Библији (Smith, 79). Јужњачки црквени поглавари били су одлучни у намери да прекину расправе о ропству на својим редовним заседањима. И поглавари са севера су се бојали поделе, а пар њих је подржавало став да је питање ропства световно питање којим црква не би требало да се бави. Иако су постојала и нека теолошка неслагања, ипак се сматра да је питање ропства главни узрок црквеног раскола из 1837-38 (Smith, 84-94). Обе стране су у овим црквеним расправама биле сложне по питању библијског одобравања ропства. Неспоразум је настао по питању тога у којој мери је то библијско одобравање имало значај у савременом тренутку, и да ли је захтевало политичко деловање.

Ова расправа је свој најјаснији израз нашла у спору усредсређеном на Десет заповести. Чак су и аболиционисти морали да признају да Библија одобрава ропско уређење. Међутим, они су сматрали да су ови закони застарели и да су важили у оквирима старохебрејског, прехришћанског доба, али не и након тога. Црквена лица која су подржавала ропство су се противила овој логици, често је називајући богохуљењем. Десет заповести су постале непроцењиво оружје у овој расправи. Позивајући се на њих, Џејмс Смајли (James Smylie), свештеник из Мисисипија је тврдио да док су одређени обичајни закони можда били на снази одређено, ограничено време, Десет заповести су вечни ауторитет, јер су, за разлику од других закона, „урезане, а не записане, на две камене плоче“. И четврта и десета заповест се тичу ропства. У Изласку 20:10 се каже : „Али седми дан је празник Господа Бога твога: и тада не смеш радити, ни ти, ни твој син, ни твоја кћер, твој слуга или слушкиња, ни твоја стока, нити странац који је унутар твог дома.“ Стих 17 даље каже, „Не смеш имати завист према дому ближњег свог , не смеш пожелети његову жену, нити његовог слугу, нити његову слушкињу, ни његово говече, нити магарца, нити било шта што припада ближњем твоме.“ Тако је, по овом уверењу, Бог имао на уму то да је институција ропства вечна. Ако је Бог имао намеру, или предвиђао да ће ропство нестати након Мојсија, не би се онда спомињали господари у закону који би требало да је вечан, нити би се спомињале слуге као нечије власништво,“ пише Смајли (22; види Smith, 132). Институција ропства је у камену записана.

Импликације овог става су очигледне. Не само да је ропство божански заштићена институција која је одређена као трајна, него чак сви они који то доводе у питање, заправо доводе у питање легитимитет Десет заповести. Подржавањем тог става, заступници ропства су на себе преузели улогу одстрањивања неверника прерушених у аболиционаре.

У време када се нашироко сумњало у светост целе Библије, овај аргумент је имао велику моћ.

Трећа група урезаних записа је такође била значајна у политичко-религиозном смислу раних 1830-их. Касних 1820-их, Џозеф Смит је у Њујорку објавио да га је посетио анђео који га је усмерио на место где се налази низ златних плочица са урезаним египћанским словима. Уз помоћ „камена који говори“ кога је назвао ’Urim i Thummim’ (по делу старохебрејске свештеничке одоре украшене драгим камењем, која се, према хебрејској Библији користила за комуницирање са Богом), Смит је послушао заповест анђела да преведе божије речи на енглески језик, и објавио је ову нову Библију у Америци 1830, под насловом Књига Мормона. Смит је изјавио да су златне таблице нестале након што их је превео. До 1830. Смит је већ организовао цркву и удружење у Охају. Године 1831. одабран је Нови Јерусалим у Мисурију и дато му је име Цион, а тада је постављен и темељ храма. Две године касније мормони су истерани у други округ , и тада је отпочео прогон који ће се наставити 1840-их и кулминирати убиством Џозефа Смита 1845. (Odea, 22-53; Gunnison, 167-68; Hastings XI, 62-98).

Попут осталих древних списа, и Књига Мормона је била највише заокупљена питањем расе. Главна тема књиге је долазак и досељавање Јевреја на амерички континент у прехришћанско доба. Она је објашњавала порекло америчких Индијанаца, по којој су они једно од десет изгубљених племена Израиља. Ова теорија је била популарна у то време, По је знао за њу (Pollin, I: 360-361). Смит је овако укратко представио Књигу Мормона:

Ови записи нам казују да су Америку у древно доба насељавале две различите расе. Прву су чинили Јаредити који су дошли још из Вавилонске куле. Друга раса је дошла из града Јерусалима шест стотина година пре Христа. У суштини то су били Израиљци, потомци Јосифа. До доласка Израиљаца из Јерусалима, Јаредита више није било, тако да су први почели да се настањују на место других. Крајем четвртог века, главни народ друге расе је био у сталнимратовима.Њихови потомци су Индијанци који данас насељавају ову земљу. Ова књига нам такође говори да се наш Спаситељ ту појавио након свог Ускрснућа, где је оставио своје јеванђеље у свом његовом сјају и пуноћи, снази и благости; ... да људи беху прогнани као последица њихових грехова; да је последњем од пророка међу њима било наређено да напише скраћену верзију предсказања, историје и сл., у да их сакрије негде на земљи, па ће се они приказати и припојити Библији, да би се воља Бога у задњим данима испунила. (Hastings, 85).

Један од циљева цркве био је да поново преобрати Индијанце како би опет постали „бели и дивни људи“ (II Nephi 30:60, Књига Мормона; Odea, 25). Сувишно је рећи да су многи сумњали у божанско порекло Књиге Мормона. Смита су исмевали због библијског тона текста и сматрало се да је текст чиста имитација Библије краља Џејмса. Пример:

Ко год дажели да дође, може доћи и слободно кушати воду живота, а ко год неће доћи није приморан да дође; али ће му се судњег дана све вратити у складу са његовим делима... (Alma 42:27)

Број теорија о кривотворењу је растао.5 А, ипак, мормонство је изражавало неке веома познате идеје. Најбитније од мормонских идеја биле су само екстремни вид идеја раног америчког хришћанства: да би Бог „данас“ проговорио, да би одабрао једну групу Американаца као Изабране, да би било могуће превести древне списе на савремени језик и увести их у савремени живот. Све те идеје понављају, на известан начин, неке аспекте пуританске мисли. На филозофском нивоу, мормонство је поново поставило питање могућности да се у модерно доба оживи изворни религиозни доживљај и вера. На политичком плану, када је Америка заснивала своју у основи најпроблематичнију институцију на божанском ауторитету, мормонство је подстакло људе да се запитају до које мере уопште могу спознати божију намеру. Кроз феномен мормонства, као и у претходним примерима, видимо да су тајни списи, наговештаји кривотворења и проблеми превода, нарочито Библије, или у вези са важним друштвеним питањима 1830-их. У ваздуху је лебдело мноштво питања о божанском пореклу древних, далеких текстова која су се тицала божије речи по питању расе, о способности и мотивима оних који се позивају да их читају и тумаче, и најзад о њиховој важности за савремена расна питања.

Поов Пим као да је одваљен од истог камена од кога потичу и сви древни записи. Пим се сучељава са расним питањем и питањем веродостојности текста, са открићем древног записа који или значи нешто или не значи ништа. Самим тим што је пун натприродног , библијског , Пим изражава Поово занимање за тврдње о божанском пореклу текстова, за огромну моћ преводиоца да манипулише значењем, за нестанак који нуди доказ аутентичности (и немогућности да се она негира), могућност да је све то кривотворење. Како је По био окружен свим тим најразличитијим открићима и контроверзама, глинени записи и тајни знаци које користи у Авантурама Артура Гордона Пима набијени су потенцијалним значењима.

Да је о овим питањима По размишљао док је писао Пима, сазнајемо из необичног текста који се зове Пинакидија (Pinakidia), који је требало да буде додатак Пиму, и који представља део слике о Поу као критичару културе кроз језик и старе списе. Док је писао Пима 1836, По је био и уредник Јужњачког књижевног гласника. Као успутни резултат, настала је Пинакидија, збирка врло кратких чланака, већина њих је била узета из других извора, а неке је По користио да попуни колумне за Гласник. Као такве, оне су нека врста садржаја Поове листе за читање и увид у оно о чему је По размишљао. Пинакидија открива Поову опсесију следећим темама: плагијаторством, лажним приписивањем ауторства, Библијом (нарочито хебрејском), античком књижевношћу и древним језицима. Од две стотине осамнаест (стотину и седамдесет две и четрдесет шест додатних страна) Пинакидије, преко стотину и седамдесет су референце на коришћење или узимање за тему древних језика и текстова. Већина се односи углавном на старе језике као што су хебрејски, грчки и латински. Четрдесет пет, или више од једне петине текста, у директној су вези са Библијом. На тридесет два места налазе се преводи или грешке у преводу. Тридесет три се тичу плагијаторства или погрешне атрибуције оригинала.

У низу чланака видимо Поову ангажованост на пољу тадашње расправе о старим језицима и њиховим импликацијама. Понекад је спој његових интересовања провокативан. Ево шта каже о проблему Библије:


За Књигу Јашeра се каже да ју је Ноје сачувао од Потопа, али пре него што је изгубљена, постојала је у време Јошуе иу време Давида. Међутим, господин Брајант с правом сматра да су десет камених плочица били први записи. Књига Јашера се спомиње у: Јошуа x, 13, и Самуило и 18. ПИНАКИДИЈА, 63

Књига Јашeра је текст из времена пре Потопа, спомиње се у самој Библији и супротставља се уверењу да су Десет заповести најстарији писани текст. Господин Брајант кога По спомиње је Jacob Bryant, аутор књиге Нови систем или Анализа древне митологије (A New System; or An Analysis of Antient Mythology, 1807) у којој се покушавају измирити паганске легенде и библијски текстови и у којој се посебно истиче етимологија. По је ову књигу великим делом користио као извор за Пинакидију (Pollin, II: 43).

Овде По на трен исказује сумњу, али се онда одједном враћа на уврежен став да Десет заповести јесу најстарији писани споменик. Што се тиче контекста који испитујемо, овај се чланак бави и алузијама на лингвистичка истраживања по којима први писани споменик можда уопште није на хебрејском. У самој Библији нигде се не тврди да су Десет заповести први писани текст, већ је то пука религијска тврдња, једна од многих за које је По изнео да су нетачне у својој Пинакидији. На пример, Пинакидија 81, износи тврдњу да забрањено воће није била јабука, већ „attrogs“, врста цитруса (55). А у Пинакидији 16 се говори

да је Исус носио једну дрвену даску а не крст, како је често представљено на сликама религиозне тематике (19).

Још једна омиљена Поова тема у овим кратким текстовима јесу грешке у преводу. Пинакидија, 17 говори о једном посебно звучном погрешном преводу из Библије:

Извор што тече средином долине Јехосафат се у Јовановом Јеванђељу зове ’река кедрова’. У Септуагинти налази се реч тама, од хебрејског ’Киддар’, црно,а не што значи кедар.

Овај параграф, мада наизглед говори о грешци у грчком преводу, заправо говори о библијским коренима расистичког мишљења. Овде црнило јесте у преводу или погрешном преводу Библије. По указује на непоузданост превода и на коб превођења израза који звуче као неке речи из другог језика. Није ствар само у погрешном грчком слову, него у чињеници да реч ’Kiddar’ звучи као ’Цедар’, што ову грешку чини могућом. Вероватно није случајно што се позната грешка овог типа десила са именима Каин и Ханан (Cain i Canaan).Мада су у енглеском слична, у старохебрејском имају потпуно различит корен. Грешка у преводу је омогућила присталицама ропства да библијску клетву ропства којом је Ноје проклео Ханана заправо виде као наставак Каинове казне. Тако је Каинов жиг преведен као црна боја коже, а проклетство Ханана је тумачено као оправдање и објашњење за ропство Африканаца (види Fletcher 435-77). По прави сличну збрку на крају романа када именује краља ’Тсалемон’ или ’Псаламоун’, што звучи као ’Соломон’. Ова Пинакидија има веома снажан одјек, пошто се реч ’Kiddar’, или у верзији краља Џејмса ’Кедар’, појављује у једној од најпознатијих библијских стихова који се односе на питање расе, Соломонова песма 1:5: „Ја сам црна али лепа, О ви, кћери јерусалимске, као шатори кедарски, као завесе Соломона.“ Реч ’али’ је овде превод хебрејске речи која може значити ’али’ а може значити и’и’. Разлика између тога „бити црн као додатак појму лепог“ или „бити црн као супротност појму лепог“ избрисана је у овом преводу. Подједнако опасно као погрешан превод је и непреведеност. Види Поа о непреведеним темељима западне цивилизације:

Додатак ПИНАКИДИЈИ, 17

CORPUS JURIS

’Corpus Juris’ који је написан на латинском језику никад није преведен ни на један од постојећех језика, а он је темељ закона у скоро целој Европи и Америци. Написали су га Tribonien, Theopulius, Dorotheus и Јован и иако се зове Римско право, ништа уњему није римско сем назива. Итд (435)

Друштва изграђују своје структуре, људи имају владаре, судови доносе правне одлуке – све се то заснива на тексту који никад није преведен. Кроз Пинакидију се помаља тема људског непознавања древних језика – немогућности људи да читају античке текстове – што их чини подложним грешкама у одређивању ауторства и омогућава бујање плагијата и грешака. Они који су изгубили оригиналан текст постају жртве манипулација оних који умеју да читају или бар тврде да то умеју. У том смислу, Поова притужба понавља библијску критику његовог времена (видети Brown 74).

Сам Поов наслов ове збирке осликава идеју којом се водио. „Пинакидија“, како По тврди у уводу, значи „таблице“ на грчком, што указује на то да је имао на уму и друге таблице. По је своју употребу ове необичне речи приписао Дионизију, али Бартон Полин (Pollin) у својим белешкама о Поу тврди да ово није могуће. Поова изјава је поигравање, каже Полин, јер ни једно од постојећих Дионизијевих дела не садржи реч „пинакидија“ нити „таблице“ (II: 9). Реч Пинакидија је, како се испоставља, Поова верзија речи која се појављује у Дизраелијевим Књижевним чудима које је По користио обилато као извор за Пинакидију. Заправо, Полин верује да је По у ствари измислио ову реч, или је користио као замену за реч „антологија“. Смишљајући реч коју нико неће разумети, По приказује лакоћу са којом су они који су знали древне језике могли да контролишу значење и којима се беспоговорно веровало. У време када су настајале сумњиве таблице, По је писао своје сопствене.

У средишту свих ових текстова налазе се Авантуре Артура Гордона Пима. Баш у том тексту, По разрађује суштинску везу између древних списа, њиховог божанског порекла и расне политике. У завршетку Пима непознати наратор враћа нас филолошком корену разумевања разлике између црне и беле боје. У напомени која се налази на крају текста, или након завршетка самог текста, По даје читаоцу нове податке о„пукотинама“, пећинама и страном знамењу које је збуњивало и протагонисте и читаоца кроз причу. Ту сазнајемо нешто за шта нити знају протагонисти нити наратор, нешто што је чак „промакло и самом Поу“ (207). У напомени се поново разматрају удубљења која је открио Питерс и мења се првобитно значење. Сазнајемо да Пим није био у праву када је тврдио да су облици на зиду дело природе, да су удубљења „налик на алфабет али да то нису“. „ Чињенице“ које су праћене илустрацијама, нуде тачан опис:

Спојимо ли цртеже бр. 1, 2, 3, 4 и 5 оним редом којим се јављају удубљења.... добија се етиопски глаголски корен – , што значи ’бити сеновит’, из кога се изводе речи сенка или тама. Што се тиче ’левог или најсевернијег’удубљења на цртежу бр 4, више је него вероватно да је Питерс био у праву и да је хијероглифски лик у ствари уметничко дело које треба да представља људску фигуру. Цртеж је дат на увид читаоцу који хоће или неће запазити ту сличност, али остала удубљења снажније потврђују Питерсово виђење. У горњем реду се очигледно налази арапски глаголски корен /’бити бео’, из кога се изводе речи „сјај“ и„белина“. Доњи ред нијетако разговетан. Знаци се некако прекидају и неповезани су; па ипак нема сумње да је ту изворно писала египатска реч , / ’јужна регија’. Очигледно је да ово тумачење потврђује Питерсово мишљење у погледу ’најсевернијег’ цртежа. Рука је испружена према југу. (207-208).

Знаци и људско тело свуда су присутна културолошка знамења. Не само што су удубљења заправо речи, него су те речи повезане са расом и нуде решење загонетног расног сукоба који је довео до несреће у роману. Спомињање југа и севера у удубљењима повезује егзотично место збивања ове приче са расним питањем код куће, у Америци. Ако ове кодове тумачимо кроз везу са ропством, као што сам предложио, онда троструки став о природи „пукотина“ добија политичке импликације. Пим, који их је видео као дело природе, погрешио је. Став Питерса који је мешовите крви (Pym, 87), да су пукотине дело човека,што је нама представљено као мање научан, наивнији став, испоставља се као став антрополошке логике и политичке скепсе.

Вероватно је најзанимљивија необична позиција коју По даје самом себи унутар текста, а управо она нас тера да посумњамо у сигурност са којом просуђујемо Поово подржавање ропства. Као „Господин По“ из напомене, он дели Пимов став, пошто је приредио и уредио Пимове приповести. Али као аутор напомене, он такође исправља Пимову претпоставку и уверава нас да су удубљења и њихов ’расни’ садржај, човекових руку дело. Ако је то став одобравања ропства, онда је веома чудно што доводи у питање схватање расних односа као дела природног стања ствари или као божијег дела. У том смислу, По је и унутар и изван свог текста, и са једне и са друге стране.

Управо та могућност да кроз књижевност искочи из властитог политичког става; да сачини коментар о природи идеологије, о коришћењу библијских алузија у политичке сврхе, о позицији филологије у проблематици расе; да истражи у фикцији оно што не би изразио као свој личан политички став – то је тема мог истраживања.По у Пиму даје слику расних разлика којих су се држали и он и култура која је подржавала ропство. Истовремено, По се у Пиму измешта из те идеологије и тумачи је из позиције неког ко је изван ње, као неко ко разуме манипулације филологије и превођења.

Главно питање овде, а уједно и кључ за разумевање мистерија у причи, јесте табуизирана супротност између црног и белог . Наставак напомене следи:

Овакве врсте закључака остављају широко поље за размишљање и узбудљиве претпоставке. Требало би их можда довести у везу са неким догађајима у приповести који су тек површно описани. Ланац ових веза није потпуно видљив. Текели-ли! То је био усклик урођеника са Тсалала када су нашли мртву животињу беле боје коју је избацило море. Ово такође беше језовит усклик заробљеника са Тсалала када је угледао предмет беле боје који је поседовао господин Пим. То је био крик брзих, белих, офромних птица које су излетале из беле магловите завесе на југу. На Тсалалу ништа није било бело, као ни на целом простору до краја путовања. Није немогуће да би проучаваоци језика тачним испитивањем утврдили да је ’Тсалал’, име острва са рупама, у некој вези или са самим рупама или са етиопским словима, са оним вијугавим удубљењима која су били тако тајанствено урезана. ’Урезах га међу бреговима и светим се праху стене.’ (208)

Претпоставке и размишљање о значењу загонетног „текели-ли“ и„Тсалал“-а, заједно са изазовом да ове и остале фразе подвргнемо „филолошком испитивању“, уливају наду да ће разоткрити страх од белог који имају „људи са Тсалала“, као и њихову крајњу различитост. Оне нам такође можда могу помоћи да нађемо смисао последње реченице која звучи библијски а изгледа да се односи на урезана удубљења. Заправо, читава напомена се поприлично ослања на атмосферу древних записа. Самим тим што По даје наговештај а не чињеницу, што излаже само делимично истините филолошке податке, тиме што користи читалачку неупућеност у језик којим се поиграва – тиме опонаша библијски тон и избор речи а не наводи ко је писац, па још и тиме што све то чини у тексту који се фокусира на расни сукоб и језик, он репродукује логику и дух става који одобрава ропство и истовремено му приговара.

Због проблематике позиционирања у култури, као и привилегованог положаја у расправама о ропству, и због самог Поовог занимања за Библију и њено коришћење у политичке сврхе, библијске алузије представљају кључ у разумевању везе између Пима и идеологије ропства. Библија у Пиму има улогу културолошког кода. Степен Поове освешћености и добоке заинтересованости за мистику божанског овлашћења у вези са ропством најјасније се огледа у начину на који користи Библију у овом роману. За разлику од својих сународника који подржавају ропство, По не користи Библију да оснажи традиционалан став по том питању (што би укључивало одобравање ропства). Уместо тога, он је користи да би довео у питање позајмљивање библијског тона и његове моћи када је идеологија ропства у питању.

Чудесан начин на који се Библија надвија над Пимом није остао незапажен код критичара. Критика која потенцира Поово коришћење Библије у Пиму представља одавање почасти Поовом успелом остварењу атмосфере библијског надахнућа, нарочито на крају романа. Бартон Полин у својим Белешкама даје дуг списак могућих библијских извора за разне детаље у роману, нарочито у вези са коришћењем речи из других језика. И Дејвид Хирш (Hirsch) и Хари Левин препознају Библију у последњој реченици Пимовог извештаја.6 По је савршено добро разумео моћни утицај који реченица са библијском интонацијом може да има, посебно када се ради о белој боји. Критичари су то изгледа озбиљно схватили. Али морамо бити веома опрезни када се ради о овим, на први поглед библијским алузијама, које су може бити само Поов покушај да прикаже кривотворење.У књизи Амерички хијероглифи, Џон Ирвин твди да постоје два типа кривотворења код Поа: „У оном очигледном типу, он се служи лажном информацијом и постиже да она изгледа аутентична; ау оном мање очигледном, као што је то случај са језичким подацима, он користи праве чињенице и чини их помало сумњивим“ (198). Ово је крајње корисно запажање а Ирвинова студија сведочи о непроцењивој добити од озбиљног истраживања. Али не би требало да превидимо први део једначине. Заправо у Авантурама Артура Гордона Пима, два типа кривотворења потхрањују једно друго. Испитивање изворних информација само служи томе да подвуче у којој мери По, а имплицитно и саме информације, могу изгледати моћно чак и када то нису. Ово се посебно односи на библијске алузије у роману. Кад их мало боље проучимо долазимо до закључка да то нису референце из Библије, већ су им само „блиске“. Оне звуче довољно слично уху које је навикло на библијски тон и тежину ауторитета која иде уз то, али у Пиму, како се испоставља, те алузије су без покрића. По не користи Библију. Он користи њену модулацију. И та „скорокао-Библија“ интонација с којом се По све време поиграва, приказује начин на који су теологија, текстологија и ропство били преплетени и како су самим тим постали непоуздани у деветнаестовековном дискурсу. У време када се и о самом ауторитету Библије понекад размишљало као о виду преваре, По ту сумњу шири на подручје свог текста и тематику расе у њему. Заправо, неке од звучних библијских алузија у Пиму управо постављају ово питање ауторитета Библије као саму своју тему.Хебрејски језик је утишан и већ две хиљаде година се не чује. Мазоретски хебрејски правопис који претендује да допуни вокале настао је хиљаду година након што је језик замро и у многим примерима се не слаже са Септуагинтом, Оригеном и другим писцима.

ПИНАКИДИЈА, 73

Мазоретски правопис је критика на хебрејски текст који су написали јеврејски учитељи да би спречили језичке промене. Први текст је изгубљен и помоћ је стигла из Мазоре у виду непогрешиве методе да се текст сачува од промена. Стихови, речи и чак и слова се пребројавају, и све њихове варијације се бележе.

                                                                                                 ПИНАКИДИЈА, 169

Стране речи и знаци постају фокус интересовања критичара који се баве Пимом. На неки начин, По је на крају напомене усмерио читаоце на чињеницу да би пажљива анализа могла да доведе до занимљивих резултата. „Није немогуће“, каже писац напомене, „да би проучаваоци језика тачним испитивањем утврдили да је ’Тсалал’, име острва са понорима, у некој вези са самим понорима или са етиопским словима, са оним вијугавим удубљењимама која су била тако тајанствено урезана“ (208). У светлу онога што смо видели, овај изазов науци о језику није ни мало лак. У напомени има речи из етиопског , арапског и египатског језика. Осим чињенице да значење ових речи повлачи питање расе, и само поигравање са ова три језика доводи нас до расног питања. Као што смо већ запазили, на потрагу за пореклом језика наваљено је бреме расе.

Али оно што је такође интересантно јесте језик који се не спомиње. Језик прве Библије, хебрејски, је потиснути језик у Авантурама Артура Гордона Пима. Поова фикција, чланци, маргиналије и писма (најпознатија је његова преписка са хебраистима са Коламбија универзитета) заједно указују на Поово интересовање и макар површно знање хебрејског .7 Чак су и удубљења у Пиму везана за Поово знање хебрејског . Па ипак, аутор Напомене ни једном не спомиње хебрејски. Поов позив на филолошку анализу одмах указује на овај проблем. Критичари су дуго сматрали да су Поови извори филолошког материјала биле језикословне карте Чарлса Ентона (Anthon) и Хебрејско-енглески лексикон Старог завета од Вилијема Гесенијуса (A Hebrew and English Lexicon of The Old Testament from the Latin,William Gesenius)(Pollin, I: 198, 360-362). И етиопски и арапски запис у роману има хебрејски корен у Робинсоновом преводу Гесенијуса. Изостављање хебрејског као извора за пећинске натписе у Напомени није стало на пут критичарима који су указали на присуство хебрејског корена тсл , и њему сличног тслм . Ево шта каже Џон Ирвин о Поовој употреби хебрејских основа:

Ако подвргнемо назив ’Тсалал’ подробној филолошкој анализи, као што аутор налаже, што би у овом случају значило потражити хебрејски корен „слл“ код Гесениуса – прво што уочавамо је да у Лексикону „слл“ непосредно претходи хебрејском корену „слм“ на основу ког је По нашао етиопски корен (’салма’ или ’тсалма’, што значи ’бити сеновит или таман’), друго, да је једно од значења хебрејског корена слл „бити сеновит или таман“ и да је у Гесениусовом речнику синонима под одредницом „слл“ дат етиопски корен (салала или тсалала) што такође значи „бити таман“; треће, да су и„слм“ и„слл“ блиски хебрејском корену сл, што значи ’сенка’, тако да је непознати наратор напомене у праву што повезује реч салма са изведеним речима ’са значењем сенке или таме’, као у Постању 1:26, ’И Бог рече да ће направити човека себи сличног , по свом лику’, пето, да је „слл“ или „слм“ корен хебрејске речи salmawet, што значи ’сенка смрти’, реч која описује свет мртвих . .

(AMERICAN HIEROGLYPHICS, 202)

Чудно је то што По не спомиње хебрејски језик, упркос чињеници да прави јасне алузије. То може бити у вези са климавом позицијом хебрејског као првобитног језика, или као божанског језика, кад се има у виду контроверзан став који је изнео Брус и још неки, да је хебрејски настао из етиопског , или из египатског . Другим речима, управо је суштина у томе што се хебрејски не спомиње. Само неприсуство језика који је језик Библије је нека врста сенке – тсел-а над културом – културом која почива на Библији коју више не може да чита у оригиналу.

По користи ниво неупућености за који се претпоставља да важи за већину читалаца, ау исто време награђује оне који разумеју. Ослањање на незнање код читалаца најочигледније је у компликованом примеру имена краља Тсалал. Пим нам каже да „је било осам острва у скупини – и да је њима владао исти краљ који се звао Тсалемон или Псалемун“ (203). Самим одабиром ових имена која звуче као „Краљ Соломон“, По прави неки вид библијске алузије. Џералд Кенеди (Kennedy) то наслућује уз претпоставку да По овде прави везу између ових тамнопутих урођеника и десет изгубљених племена Израиља (290). Постоји некакав библијски дух везан за ова имена. Али је тај дух из више разлога много комплекснији него што се чини на

први поглед.

Прво, када се „подвргну подробној филолошкој анализи“, ’Тсалемон’ и’Псалемоун’ никако немају исто значење. Читалац који познаје хебрејски знаће да реч Тсалемон потиче од корена тсел, сенка и сл. или тселем - слика, док је на први поглед њој блиска реч Псалемоун настала од корена Песел, што значи идол. Ова мала разлика у писању прераста у тачку обрта у теологији, где је тселем израз за приказ Бога, а Песел носи собом забрану прављења идола, нарочито оних од камена. Двозначност корена Песел је можда привукла Поа јер се користи двоструко и као забрану прављења идола, „клесаних обличја“ у Изласку 20:4 иу 34:1, када Бог наређује Мојсију да ’Хеw’ – ’псал’ – други низ таблица уместо оних које је уништио. Песел у том случају значи – и забрану идола и реч Божју. Међутим, тешко је утврдити да ли је за ово По знао. До ове, наизглед мале, разлике у преводу никад не би дошло – када би се читао оригинал. У енглеском је још већа збрка због начина на коју се пише реч ’Psalms’, (псалми) који се приписују Давиду, Соломоновом оцу, и овде је сасвим извесно Поово поигравање са овим појмовима. Још једном, хебрејска реч за псалме је , што се изговара ’техилим’, тако да је немогуће да до мешања појмова дође у хебрејском оригиналу. Коначно, ни једна од ових речи није повезана са библијским краљем, на чије име подсећају. Значење имена Соломон долази од корена схалем, за чији корен је По знао, и о коме пише у свом чланку Палестина. Значење овог корена је „целовитост“ и „мир“, што је далеко од значења претходно поменутих речи.

Ова је стратегија опет наглашена Поовим одабиром краљевог имена. По је можда одабрао Соломона, јер је он наводно требало да се ожени краљицом од Сабе – црначком египатском принцезом. Али Пинакидија, у којој се налазе три текста о Соломону, открива неку другу димензију свега. У Пинакидији, 47, По препознаје књигу која је погрешно приписана Соломону:

Соломонов псалтир, сачињен од 18 псалама, је дело које је на грчком нађено у библиотеци у Аугсбургу, а на латински га је превео Lewis de la Cerda. Сматра се да га није написао Соломон већ неки грчки Јеврејин, и то по угледу на Давидове псалме. Псалтир је био познат у античко доба, и првобитно је био део чувеног Александријског рукописа.

Пинакидија 148 износи још једну тврдњу у вези са Соломоновим ауторством:

Constantine Koliades је написао књигу у којој доказује да је Хомер заправо Одисеј – а Joshua Barnes Илијаду приписује Соломону.

У Поовом уму и у његово доба, име Соломона је било озлоглашено, јер су му се погрешно приписивала дела да би добила на ауторитету. Пинакидија 52 проблематизује чак и канонизовану Соломонову песму (Песму над песмама) доводећи у питање светост њеног садржаја:

СОЛОМОНОВА ПЕСМА када се одбаце називи поглавља која су дело преводилаца на енглески, у себи не садржи билошташто би имало везе са Црквеним идеалом спасења. За разлику од било које свете књиге, у њој се не спомиње чак ни име Божје.

Алузије на Соломона као аутора извесних дела крцате су проблемима и сумњом, колико у вези са изворима, толико и поводом стратегија прављења библијских алузија.

Пим је пун хебреизама, али изгледа да не познаје хебрејски језик. Овај текст по том питању наликује култури. По се служи различитим техникама да би дочарао библијску атмосферу која сама драматизује проблем који Поа заокупља. Он уме да створи ауру библијског ауторитета рачунајући на читаочево непознавање древних језика, а то може чинити и са питањем расе. Може да учини да људски закони звуче као да су упућени из сфере божанског .

Књига о Јудити је прво написана на халдејском, па ју је на латински превео Св. Јероним. Неколико појединости које се налазе у енглеској верзији не налазе се у Јеронимовој, а то су вероватно она тумачења која је он хотимично изоставио сматрајући их за злонамерна кварења текста.

ПИНАКИДИЈА, 137

Међу хебрејским текстовима у Старом завету налази се и пар пасуса на халдејском. Искрено говорећи, сва слова која данас имамо у хебрејском су халдејска.

ПИНАКИДИЈА, 170

Поово занимање за превођење може се посматрати у категоријама студија културе, посебно ако се има у виду у којој мери је читава цивилизација која почива на Библији изграђена на преведеном тексту, као и то да је овај древни текст, опет једном врстом превода, уведен у савремени политички живот. По је добро знао потенцијал политичке моћи, пошто су текст у оригиналу могли да читају само стручњаци. Поова Пинакидија је пуна оваквих примера. Он је разумео атмосферу моћи коју су нудили древни нечитљиви рукописи. Интересовање које се појављује у причи за потешкоће (готово немогућност) читања старих језика доприноси значају расправе везано за значење још једне, вероватно библијске алузије, загонетан усклик у причи,

„текели-ли“. Критичари не могу да одлуче да ли По алудира на сличне корене из арапског и других језика или на Књигу пророка Данила (Levin, 118; Pollin, I:339). Ипак, сам избор између филолошког и библијског – не изненађује.

Ако узмемо у обзир библијски контекст речи „Текел“, не морамо ни да бирамо између ова два. У Библији је „Текел део такође загонетне стране фразе која се не да протумачити. Халдејска, односно арамејска реч „Текел“ појављује се у Књизи пророка Данила и одмах разрешава све.

Код Данила, вавилонски краљ Валтазар слави ступање на престо и на гозби где користи посуђе опљачкано из уништеног јеврејског храма у Јерусалиму, нагло је прекинут привиђењем руке која пише по зиду палате. Веома узнемирен, краљ сазива саветнике и астрологе, али они „не могу да прочитају нити краљу протумаче запис“ (5:8). Данило је позван и он објављује да се запис чита: „МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ и ПАРСИН“, и даље објашњава:

Ево објашњења: МЕНЕ, Бог је одбројао дане твог краљевства и довео га до краја; ТЕКЕЛ, одвагано ти је и пао си на испиту; ПЕРЕС, твоје је краљевство подељено Медејцима и Персијанцима. (5:25-28) У библијској причи, јеврејски заробљеник је доведен да протумачи речи Бога, да дешифрује запис на зиду краљу који не уме сам да прочита поруку. Порука предсказује краљеву пропаст. Ова епизода приказује драму неуспелог читања и потоњег тумачења Јеврејина Данила, који је допао прослављеног ропства у Вавилону. Ова прича бременита је значењем, нарочито када се има у виду контекст и значај писмености за поробљене изгнанике у Америци.

Ова реченица је сигурно посебно привукла Поа, јер на неки начин пркоси преводу: чак и у енглеским преводима Библије, MENE MENE TEKEL UPHARSIN остаје написано на халдејском и великим словима, као парче оригинала заостало у сред превода. Оно што је још битније је да ова фраза представља нешто што се не да прочитати, ау библијској причи реч божију могу тумачити само пророци.

Када пророка нема, записи и њима инхерентне опомене нечитљиви су.

По у Пиму приказује у којој мери се у западној култури разумевање појмова белог и црног ослања на текст који, у суштини, нико сем стручњака не може да чита. Божија реч је постала нечитљива, а ако је и прочитана, може да баци проклетство на моћнике.Алузија на ’Текел’даје поуку свима онима који би желели да урезане натписе читају као речи Бога. У том смислу , неодређеност мете „освете“ у последњој реченици приповести одзвања ’Текел-ли’ ускликом.

Идеолошка употреба алузија које наликују библијским и које се надвијају над Пимом има свој најснажнији одјек у последњој реченици романа. Након приче и експланаторне белешке која је ауторство другог приповедача, роман се завршава реченицом у курзиву и са наводницима: „Урезах то у брегове, а освету своју у прах стене.“ У својим објашњењима, Бартон Полин скреће пажњу на библијски тон овог одломка:

У профетски интонираној последњој реченици, користе се и знаци навода и курзив – што је јасан показатељ да то проговара Бог . [Ј. В Риџли (Ridgeley) је неформално писао о употреби курзива Александа Кита (Keith) за велики број библијских цитата у свом делу ДОКАЗ ХРИШЋАНСТВА (EVIDENCE OF CHRISTIANITY), којег је По читао за свој предстојећи приказ књиге СЛУЧАЈЕВИ С ПУТА (INCIDENTS OF TRAVEL)]. (362)

Полин заступа тезу да се реченица базира на Књизи о Јову 19:24 („Нека су челиком урезане у стени заувек!“), али признаје да је у суштини она „Поово дело“ (I:362). По интонира Библију, на начин који подсећа на Џозефа Смита. Он смишља псеудо-библијску реченицу, кривотвори Библију. У чину имитирања Библије, По разоткрива превару: оно што звучи и изгледа као библијска реченица, у ствари је човекова. Последња реченица је толико отворена за тумачења везана за њено значење и ауторство – да их чини бесмисленим. Из текста следи да се то исто може рећи за Библију и за оне који је узимају као аргумент. Као велики број других Поових игара – усуђивање да се уђе у „филолошку анализу“ јесте – и није – шала. То је обмана о обмањивању, давање коментара на културолошку подвалу. Вршећи кривотворење библијски енкодиране потраге за изворима, По наново изводи ону врсту обмане какву је извршавала идеологија ропства. На тај начин он раскринкава климаве основе робовласничке идеологије.

Џон Карлос Рау је недавно упутио апел критичарима да Поова политичка убеђења врате у центар критичког разматрања. У свом чланку По, послератно ропство и модерна критика, он чврсто остаје при ставу да је По био јужњак који је одобравао ропство и да би требало тако да му се поново приступа, коју год позицију ми заузели према његовом животу делима“ (117). Засигурно је могуће, као што су многи критичари већ радили, тумачити Пима као допринос у приказивању црног као „другог“. Али у Пиму По даје и приповест и коментар те приповести: даје реч приповедачу, али и приређивачу који стоји изван чак и самог ауторског гласа. Као читаоци, у најмању руку би требало да чујемо све гласове у тексту. Ако у свом опису људи са острва Тсалал Пим даје свој допринос расистичкој реторици идеологије ропства, онда на исти начин и стоји одељен од ње. Сумња у религиозни ауторитет која надахњује крај приче, као и историјски контекст за ту сумњу, стављају Поа истовремено унутар и изван идеологије ропства. На самом крају, Пим изражава нелагоду спрам реторике оправдавања, према оној врсти аргументације која се користила у заступању идеологије ропства.

Ако је По, са својим личним убеђењем, могао да подржи једну идеологију чак и ако ју је доводио у питање, онда је Пим утолико драгоценији текст за разумевање сложености идеологије, како расне, тако и религијске. У свом Врло дубока подводна струјања у АРТУРУ ГОРДОНУ ПИМУ, проучавалац Поа Ричард Копли (Kopley) предлаже да име Августовог брода, „Ариел“, читамо као библијско име. Он указује да је Ариел једно од библијских назива за Јерусалим. Копли ово тумачење упућује у смеру хришћанске алегорије, али узимајући у обзир политичку димензију коју смо већ подвукли, поново проматрати почетак романа на овај начин је изазов. Ако је Копли у праву, онда Pуm почиње сукобом између библијске визије света и питања расе. Завршетак романа може бити покушај да се поново споје остаци брода након бродолома. Исход је забуна и стрепња везана за ауторитет извора који су основ расистичког мишљења и институције ропства која се на њему заснива. Такође је изазовно размишљати и о томе да ли је овај тип читања био један од разлога што је Мелвила привукла ова прича. Јер Пим није само путовање у потрази за пореклом; у њему се истражује и генеалогија моћи.

Авантуре Артура Гордона Пима дају кратак увид у пореклом опседнуту расистичку културу деветнаестог века, као и увид у културу оправдавања чија ће реторика увући нацију у грађански рат.

 Превела с енглеског

Ивана Максић

1 Rudoff, Shaindy. „Written in Stone: Slavery and Authority in the Narrative of Arthur Gordon Pym“. ATQ (American Transcendentalist Quarterly), 14:1 (2000), str. 61-83.

2 Чланак новијег датума који је написао Сем Ворли (Worley) и поглавље о Поу Теризе Году (Goddu) у Готичкој Америци су нарочито добри примери, а њихове идеје о Поовој идеологији блиске су мојим идејама. Ворлијев чланак се фокусира на то како се Пим користи расистичким путописима из деветнаестог века, заједно са политиком неписмености и цензуре из 1830-их, док се поглавље Годуове бави проблемом просторног локализовања Поовог расизма у Пиму. Како она излаже проблем:

Када Пим није опште тумачен као психолошко путовање по вртлозима ума, онда је историографски тумачен као социолошко путовање са веома прецизном дестинацијом, америчким југом; попут позиције Поа у књижевном канону, Пим или превазилази оквире социјалног контекста или тоне у муљу регионалног тумачења. (81).

Џонатана Елмер (Elmer), у књизи Читање са друштвеним ограничењем, је сјајан у погледу проблематизовања Поове идеолошке позиције, али мало пажње посвећује Пиму. Поглавље Дејне Нелсон (Nelson) о Пиму у Свет у црно-белом се бави начином на који се у роману наглашава „проблематичан, чак и насилни темељ на коме се заснива колонијално знање, субјективност и моћ“ (108). Други чланци са културолошким основама су сабрани у Америчком лику Едгара Алана Поа, Розенхајма и Рахмана (Rosenheim, Rachman).

3 Реч „indenture“ има конотацију повезану са ропством: први робови су на југу Америке имали статус најамника (indentured servants) – Прим.прев.

4 Иако је Нотова студија објављена тек 1854, Xенкинсова (Jenkins) хипотеза је да је теорија о полигенези ‘падала на памет многим умовима од кад постоје расе.’ (254). Чарлс Кедвел (Charles Cadwell) из Филаделфије објавио је 1830. Разматрања првобитног јединства људске расе (Thoughts on the Original Unity of the Human Race), у којој се супротставља унитарној теорији. Памфлет Ричарда Колфакса (Colfax) из 1833. доказује како се теорија полигенезе може искористити у сврху оправдавања ропства. Мортонова Crama Americana из 1839. допринела је научној тежини теорији полигенезе за кавкаски тип народа и црнце. Види више о овој теми: Jenkins (254-75).

5Једна од тих теорија била је да је Књига Мормона плагијат првобитне књиге насловљене Нађени рукопис (Manuscript Found) Соломона Сполдинга (Gunnison, 93-94). Поово интересовање за име Соломон вероватно има везе са овом теоријом која је убрзо оповргнута.

6 Последња реченица Пимовог дневника гласи: ‘А боја коже беше савршено бела као снег’ (206). Дејвид Хирш овде препознаје Исаију 1:18 ‘Мада су твоји грехови скарлетноцрвени, требало би да су бели као снег’ (150). Хари Левин препознаје Јеванђеље по Марку 16:5 ‘И кад отворише гробницу, видеће младог човека како седи на десној страни, одевен у дугу белу одору, и уплашише се.’ (117). Полин препознаје Јеванђеље по Матеји 28:3 ‘Његов лик беше као светлост, а његова одора бела као снег’, а Вилбур препознаје и Данила 7:9 ‘Гледао сам до судњег дана и у древне дане оног чија одора беше бела као снег и чија коса беше као чиста вуна….’ И Откривење 1:14: ‘Његова глава и коса беху бели као руно, бели као снег . . .’ (357).

7 Поово знање хебрејског је тема неколико Полинових текстова. Експлицитне референце на хебрејском појављују се у Поовом чланку „Палестина“, његовој причи Прича из Јерусалима, и великим делом у Пинакидији и Маргиналијама. Полин се слаже са већином критичара да су Поово интересовање и употреба хебрејског замашни, али да му је знање хебрејског штуро и из друге руке. По је зависио од речника и дописивања са стручњаком за хебрејски Чарлсом Ентоном (Pollin Vol I 360-61,Vol II 142-43, 219-20). По мом мишљењу, ово чини Поову употребу хебрејског још више идеолошки обојеном.

Цитирана дела:

Beaver, Harold. “Introduction”. The Narrative of Arthur Gordon Pym. New York: Penguin, 1975.

Bown, Jerry Wayne. The Rise of Biblical Criticism in America, 1800-1870. Middletown: Weslyan UP, 1969.

Elmer, Jonathan. Reading at the Social Limit: Affect, Mass Culture, and Edgar Allan Poe. Stanford: Stanford UP, 1997.

Fletcher, John. Studies on Slavery in Easy Lessons, Natches: J. Warner, 1852.

Goddu, Teresa. Gothic America: Narrative, History and Nation. New York: Columbia UP, 1997.

Gunnison, John H. The Mormons. New York: Books for Libraries P, 1972 (1852).

Hastings, James, ed. Encyclopediaof Religion and Ethics. Vol. XI. New York: Scribner, 1924-1927.

Hirsch, David. “Postmodern’ or Post-Auschwitz: The Case of Poe.” Poe’ s Pym: Critical Explorations. Ed. Richard Kopley. Durham. Duke UP, 1992.

Irwin, John T. American Hieroglyphics: The Symbol of the Egyptian Hieroglyphics in the American Renaissance New Haven: Yale UP, 1980.

-. “The Qiuncuncial Network in Poe’s Pym” Poe’ s Pym: Critical Explorations. Ed. Richard Kopley. Durham: Duke UP, 1992 175-87.

Jenkins, William Sumner. Pro-slavery Thought in the Old South. Chapel Hill: University of North Carolina, 1935.

Kaplan, Sidney. ’’Introduction.“ The Narrative of Arthur Gordon Pym. New York: Hill and Wang, 1960.

Kennedy, J. Gerald. The Narrative of Arthur Gordon Pym. New York: Oxford UP, 1994.

Kopley, Richard, ed. Poe’ s Pym: Critical Explorations. Durham: Duke UP, 1992.

-. ’’The Very Profound Undercurrent of Arthur Gordon Pym.“ Studies in the American Renaissance (1987): 143-75.

Levin, Harry. The Power of Blackness. Athens: Ohio UP, 1958.

Nelson, Dana. The Word in Black and White. Reading Race in American Literature, 1638-1867. New York: Oxford UP, 1992.

Nott, Josiah. Types of Mankind. London: Trubner and Co., 1854.

Odea, Thomas. The Mormons. Chicago: University of Chicago, 1957.

Pollin, Burton, ed. Collected Writings of Edgar Allan Poe Vol. II. New York: Gordian, 1994.

-. Collected Writings of Edgar Allan Poe. Vol. II. New York: Gordian, 1985.

Rosenheim, Shawn and Rachman, Stephen, eds. The American Face of Edgar Allan Poe. Baltimore. Johns Hopkins UP, 1995.

Rowe, John Carlos. ’’ Poe, Antebellum Slavery, and Modern Criticism.“ Poe’ s Pym: Critical Explorations. Ed. Richard Kopley. Durham: Duke UP, 1992.

Silverman, Kenneth. Edgar A Poe: Mournful and Never Ending Remembrance. New York: Harper Collins, 1991.

Smith, Shelton H. In His Image But . . Racism in Southern Religion, 1780-1910. Durham: Duke UP, 1972.

Worley, Sam. ’’The Narrative of Arthur Gordon Pym and the Ideology of Slavery.“ ESQ 40:3 (1994): 219-50.