КОРАЦИ

Mирољуб М. Стојановић

ПЕСМА КАО МРЕЖА ЗА НЕУХВАТЉИВО


Мирослав Тодоровић: Спрам расутих звезда

СВЕН, Ниш, 2008.


После свега (СВЕН, Ниш, 2005, 48 страна) не може постојати или, бар, не би требало да може, јер се из смрти, која је на крају свег живота, не може чинити ни учинити ништа. А, ипак, ево, Мирослав Тодоровић „Из нигде се враћа / Са успоменма у књигама поезије“ и с новом књигом стихова Спрам расутих звезда (СВЕН, Ниш, 2007, стр. 128). Већ овом чињеницом потврђује се да оно што не може бити у профаном животу и у текућем времену, оно пред чим се дефинитивно зауставља време, застаје наука и наклапа филозофија – решава поезија. То је могуће зато што она није пуки знак распознавања, не обележава профано време које се рачуна минутима, данима и годинама – она тумачи знакове, надилази пролазност, гледа из вечности. Тако поезија може оно што другима не полази за руком – својом слутњом, пење се у неслућене висине, понире до самог дна и из тих перспектива дифузно осветљава предмете и појаве, у чему они више нису пуки знаци егзистенције, већ значења – оно што се необдаренима чини ефемерним, постаје суштинско. Таква поезија замагљује своју интерпретативну, знаковну, одразну, дакле формалну страну, а нуди значењску, она не одражава, већ изражава, мисли свет какав би могао бити.

Већ се ту јавља основна тешкоћа певања – како тишину, коју само песник чује, буру те тишине, слутњу, замућену слику и нејасну мисао изоштрити речима, како пронаћи језички еквивалент за нешто што не постоји у језику, а да притом и речи не значе то што значе. Од речи треба исплести мрежу која ће уловити неуловљиво, додирнути недодирљиво, покренути давно закопано и оживети умртвљено, речима треба изразити нешто што постоји само у песнику, упркос томе што то нешто ни њему самом није потпуно знано. Основни проблем песничког стварања од самог његовог почетка, према томе, је недовољност језика или, можда, песникова инфериорност пред унутрашњим смислом своје слутње, али и пред језиком – па се стваралачки песнички процес своди на потрагу за речима, с једне, и на бежање од језика, на страх од речи које се панично опиру сопственој дословности, с друге стране. Ту се негде налази и кључни парадокс транспозиције: опсесивна нејасна мисао, слутња, осећање и атмосфера у којој се јављају, имају интенцију да се отелове у јасну слику, која ништа не осећа, ништа не мисли, ништа не значи или значи оно што није ни емотивна, ни психолошка, ни ликовна, ни мисаона интенција те атмосфере.

Са овим поетичким питањима сусреће се Мирослав Тодоровић већ у Магленим обрисима, првом циклусу књиге:


...то је само пепео – из мрака ће пламен

Ал прича у гнезду нема јаје

или

испод крила црних у стих пој слеће


Кра-кра кра-кра крааа

или

Са мојих речи лишће опада

Светлост мути

...

На путељку срећем себе

Старца који те не познаје

Песник, дакле, као и већина смртника доживљава проблеске свести, препознаје звезде, у „мраку“ своје “паклене тишине“, његове „исчезле речи“ помамно „траже нови запис“, јер искре које се јављају у тој тами, проблесци, па и звезде у том хаосу „расуте звезде“, осмишљавају се једино у саз-вежђима – хаос некако треба уредити.

То је тај напор поезије, тај пакао устројавања другачијег поретка, страх од тога да запис „исписан по снегу који копни“ не изгуби своје обличје и не потоне у хаотичну траву под собом. Да не би ископнео, нестао без трага, песник је сав претворен у писање, истиче у слова, јер писање је нека врста метаморфозе, реинкарнација замрлог , или можда, чак и мртвог духа:


Јошт вичан земљоделству

Које је суштина дисања

А и писање је дисање

Светлости у којој се огледа сјај

Праскозорја и искони спис


Тај замрли дух на који указује грактање два врана гаврана, драматична тишина чију основу чини комплекс разноврсних и по правилу противуречних осећања, која се противи Речима; та неспособност имагинације да се оваплоти у хармонији знака, значења и тона, да још увек непостојећу причу слегне у стих, води у завичај. А у завичају, чији архетип може бити и огњиште (Огњиште је центар куће; култно, свето место, са снагом епицентра коме се увек враћају укућани, јер за њега су везани сви кључни обреди домаћинства, оно није знак, већ симбол живота и његове обнове.) постоје само успомене које нису у реалности, постоје сенке брда, „Ветра у грању риме земаљске / Шкрип врата мук пустих соба“, очеве речи призване из прошлости („Слаб сам остарила и јела / Она њива се неузорана разболела“), завичајем доминира гробље, на које не иду задовољни, срећни и млади.

Teжња к смрти, да овом приликом допунимо Хајдегера, изразитија је код оних који су искорачили из средњих година у старост и код оних међу њима који су спознали да Оно што гледаш будућности је мера. У том контексту поново се може поставити питање односа између профаног и духовног, између човека и Бога, између дана који долазе и пролазе, којима се мери време, и вечности која је стамена и једна, која се не мери него мисли. Из Тодоровићевих стихова следи да су једине извесности егзистенције рађање и смрт, при чему се рађањем и животом мери време, а смрћу вечност. Ако је смрт сједињење с вечним, ако је овоземаљска егзистенцја множина, а Бог један, онда смрт може бити и награда за тежњу постизања божанског , за приближавање Богу. Смрт, сходно томе, и не мора бити Црњансков случај комедијант.

Сећању се супротставља реалност: опустеле куће, угашена огњишта, гавранови и гробља. Гавран је црне боје. Она у нашој традицији представља симбол жалости.

И друге његове одлике (немелодичан, крештав глас, који се у одоровићевим стиховима јавља и као ономатопејски напев, својство да се храни стрвинама, да се, чешће него друге птице, виђа на тлу и на просторима прљавим, запуштеним и пустим, којим господаре црви и гамад, да га ретко има на великим висинама у близини соларних симбола, да је карактеристичнији за тмурно и хладно време) не квалификују га за најаву пријатног , веселог и лепог . Зато, судећи према конотативном слоју Тодоровићевих песама, не може носити ни интенцију песме која се генерише из соларне енергије, која је носилац конструктивног принципа самим тим што је прибежиште, што, као гавран и кукавица, које такође овде има, не проблематизује зазелењавање шума, погребну атмосферу не супроставља бујању природе у пролеће.

Истина, „после свега“ у завичају су се „избистриле приче речи / Изоштрила тишина у стих/ У време/ У камен“ на коме светлуцају речи упркос томе што је слика завичаја другачија:


Овде је била кућа

Зна трава Сећа се ветар

Хуји у горском виделу

Коприва се попела на кров победоносно


Завичајем доминира тишина са много епитета – она је „тамна“, „мрка“, „жестока“, „безгласна“,“ згуснута“, „сакрална“, „празна“, „пуста“, „згасла“, она је „мрак који пљушти“ и, веома ретко, само једанпут „блага“. Тако, прича о завичају „Прича је о мртвима / Књига о нерођенима / Они што само камен јошт памти / Они што никада неће доћи / У истом су колу и слову, а Земља се слегла кано прича у стих / Године ране изравнале више ни  жиљака / Од хумки све трава поравнала / коме се казују слова у камену станцу“. У таквом окружењу песнички субјект се исповеда:


Седим пуст испред куће пусте

Завија пас који нема куда да оде

Ћутим над овом у зјапу белином

Ја који немам више где да дођем


Повратак на огњиште за песника представља антејски додир са земљом. Из ње се дах „прелива у моје тело“, чак и при пуној свести о томе да „си прах и у прах ћеш се претворити“, од тог подземљавања нема страха, јер то је друга потпуна извесност овоземаљске егзистенције. Може бити да зато у овим стиховима нема ничега мистичног у контакту с гробљем и гробовима, нема страха, тај контакт је као освешћење, као приступ огњишту:


Источно и јужно трава

У камену слова Ни трага од гроба

Слово се у камен урушава

У празнине смисао

Иза сенке ликови Гласи све даљи

Ово што гледам будућности је мера

Коју у суд исти таложи живот земља.


У уводном циклусу, у Магленим обрисима, може се наћи повише у топоетичких места, пробљесака интенција призора и доживљаја да се отелотворе у стих, да „падну у песму“, како би рекао Тодоровић, или места која конотирају мисао да је песма већ створена, да се налази ван песника у окружењу, и да је само треба препознати:


Са шаком горске светлости

У стиху сву ноћ ветар јечао

или

У сакралној тишини замуклих села

Ноћу осветљени прозори се немо дозивају

А ја сетној песми по свету тражим лека


Нема песме без подругојачења реалности, без метаморфозе детаља, без њихове тежње да се трансформишу у песничку слику: ...„Сенке јутра / У невеселој тишини преображавају се у видело; Из сивила вране о Послању: кракра-кра / По снежној белини капало писмо болно; Мртви и живи ће променити места / Чуо се ветар пљуштао је мрак / Ал та врата се не отварају у поноћ; У песми то су у белом невесте / Само су шуме мрље црне уморне од ћутања.“ Песме такође нема без посрнућа, падова и немоћи, без пораза нема препознавања подвига:


А са мојих речи лишће опада

Светлост мути

...

На путељку срећеш себе

Старца који те не препознаје


Мирослав Тодоровић је један од оних стваралаца у књижевности који је посвећен песми, живи кроз песму, песма је његово тело, дух и дах. Зато у његовој песми нема моде и имитације. Чак ни у језику. Не сметају му ни реформа језика, ни Вук Караџић – он је песмом схватио Вука и искористио могућности које даје народни говор, језик његовог завичаја. Резултати су завидни.