КОРАЦИ

Ведрана Трлек/Саша Стојановић

ЦРНИ ЛЕПТИР


Једна посебна земља, у облику полуотока лежи тамо

гдје најближе сјеверу Европе већ почињу њезини

први јужни крајеви. Сурова и опора, пуна тврдога

камења у унутрашњости, али сунчана и топла, зелена

и љупка на својим западним ивицама око којих шуми

плаво море – то је Истра.

Истра је јединствена древна земља, највећи

полуоток на хрватском дијелу Јадранског мора. Назив

потјече од илирског племена Хистри, који су били ппрви

познати становници што су живјели на овом дијели

сјеверног Јадрана прије римског освајања.

 (ИСТРА, туристичка монографија, текст др Фра Радишић, Туристичка наклада д.о.о. Загреб)


– Хало. Ја сам. Како си? Гдје су дјеца? Јесу заспали? Пољуби их од мене.

– Добро је прошло. Цијели дан састанци. Ајде, сутра смо готови, поподне сам већ дома. Стварно, супер је све прошло, само сам уморна.

– Водили су нас на ручак. Неки локални специјалитети. Фужи с тартуфима. Јако фино, стварно. Какав афродизијак? Хихихи. Зезаш ме. Нисам то знала. Онда идеш и ти други пут са мном. Да, знам. За коју годину, кад их будемо могли оставити саме.

– Хотел је онако, из осамдесетих. Једну ноћ ћу издржати. Важно да је чисто. И добро је да су имали мјеста за ноћас. Не знам; још увијек си мислим је ли било паметно ићи на службени пут овако, на два дана. Требала сам се некако извући. Злато моје, знаш да бринем.

– Што су јели за вечеру?

– Ма дај! Знаш да то не воли. И шта си онда? Е, сад се стварно бринем. Бит ће јој зло ноћас. Добро, добро, знам.

– Још увијек можеш назвати моју маму да дође ујутро. Бит ће ти лакше. И за сваки случај, ако малој буде лоше. Назват ћу је ја, ако хоћеш.

– Красно је вријеме. Доста хладно, али сунчано. Лијеп је градић. Могли би доћи један викенд с клинцима. Ма, знам, можда да узмемо дан-два слободно.

– Јеси нашао све што сам им спремила за обући? За данас и за сутра? Све испеглано, у њиховој соби. Провјери им руксаке за вртић. Добро, добро.

– Како си ми ти?

– Морам ићи, шеф хоће још нешто око уговора. Пуса. Па-па! Пољуби дјецу. И ако хоћеш... Добро, добро, чујем те! Ајде, бок-бок!

 

* * *

Ало, куме? Јеси ли жив? Јебеш сломљену ногу, далеко од главе. Ако дођеш са ганц-новим штакама, да ми даш један круг? Лепо ти причам, кој ћеш курац на скијању, ти јок, ко јебе кума... Ало, бре, то су Словенци, то се санка од рођења, прво у боб па тек онда у дубак. А ти две године тамо ко гастарбајтер, па право на велеслалом. Што ниси пробао с јодловањем, а, куме? Или оно, како беше? „Шума бли-ста, шума пе-ва, лаку-ку-ку!“ Мање боли, а куме! И, немој причаш ником, ко бога те молим! Боли ме кара за тебе, ал ће мене да јашу како ми кум фурунџија. Јебо те Гармишпартенкирхен!

Кењам, кумодраже, него шта! Од среће, ку-ме! Сад кад чујеш шта ми се десило, знаћеш и зашто. Ону собу, резервисану за тебе, јееесте, са погледом на плиму и осеку, да, ту што смо отказали зато што си хтео да са четрес рођендана у дупету поправљаш пролазно време… Ко да постоји непролазно, куме, мајкина будало! Е, унутра се сместила сирена, са окусоом моора, са окусоом љетааа, врата поред. И не кења ко ти.

Знао сам ја да ће бог да погледа некад и ка мени, онако с висине. Риба ко авион, гуза ко хајдучка чета – мала али одабрана, ногаре таман за скидање паучине с плафона, а тек дојкеее: боинг-боинг за бенг-бенг! Оно, службена варијанта, гистро, фасцикле и лаптопови, миссслим – не ти топови, куме, то је из оног живота. Јесмо рекли да никад више не чапримо о томе, јебо те рат да те јебе!

Шеф нека дебела мрцина, спакован у одело нехобловано још од голубарске забаве ис палачинком ко да су га спасили са вешала шпагетивестерн метком у задњем кадру, једва се онако пијан догегао до врата и убо кључ у браву из јубиларног осмог пута. Цео спрат није спавао због њега, ваљда су му још од прве радне акције декретом забранили да хрче и прди па га помиловали баш то вече, јебем га у инструменте.

Мени очи ко кафанске сарме, па ајде на појило, на још један чивас са регала пред спавање. Кад тамо онај ејнџел. Не бели, полако, куме, слушај шта причам, идемо из почетка, анђео црн ко ђаво, из топ менаџмента. Није троцевац, и није двајес милиметара калибар! Опет ти? Не мељи, него начуљи уши! Миц по миц, поче комуникација, транзиција, приватизација, да ли сметам, стратешки партнер, избор, увек погрешан, у то име живели, топла људска реч, разумевање, још једна тура, љубав за цео свет и двоје приде, понови исто, гарсон, а шта са нама, и шта ноћас, конобар, сипај по дупли, и дај још мало хладноће, штедиш лед ко да га крадете, и остави флашу да те не враћамо, да заједно гасимо ове вулкане, ноћас, и сада, овде... Не знам где пре да гледам, у онај деколте, велики и дубок, с ових листова сам већ росу пио, смем да се закунем, или у очи, куме, још плавље и дубље, и тај бездан сам већ гледао, кару дајем да је истина... Ај-ем-сеееј-линг , куме, ожвалавио сам је чим су шкљоцнула врата лифта што злокобно тандрче и еротски тресе, крос-д-сиииии, не скидам руку са гузова што таласају целим ходником, ај-ееем-сејлииинг, рукама се опирала о довратак док сам гладно гутао ушне ресице, ту-би-вид-јууу, иза увета па низ врат, ту-би-фри, сезам се отвара и падамо, ту-би-ор нот-ту-би, врхом по врховима, језиком по раменима, затим доле до провалије, фриии, и јужно, још јужније…

А тамо: сисе које испунише апартман од итисона до плафона. Набрекле и чврсте. Још тројица ладно да ћапћу на њима, срђанмрђанмлађан, гушим се у уском хаустору између леве и десне, ооо, испод коже млаз крви моје чезне, а немам намеру да се спашавам. Удахнем тек пре него што помислим да ћу да цркнем. Лепа смрт, мој куме! Први метак смрљавим, али га некако и одрадим. Други – чист ћорак; булшит а не булит. Почнем се чупам – то је зато што те много желим и друге бајке, видим не пролази, пробам да рецитујем, ниенте, нема ми гитаре па да крадем време, судијааа, свирај крај, ало, ћорави, казаљке! Тик-так, тик-так, чука са кукавицом! Еј, вреемееее!

Ништа.Штоперица стала, код табле с натписом како је забрањено у животу улазити двапут у исту воду... Код путоказа за ћорсокак и раскрснице ка слепим улицама... Па се почнем вадим на језичину, куме. И Бартон је волео Лиз, то смо давно апсолвирали! Колико језика знаш, толико мужјака вредиш! Кад добро користиш

језичак на ваги између два глутеуса – пола света је твоје, а, кажи, куме!

Усред оног мљацкања и сркања, с ножицама на раменима док месим незалечену упалу плућних крила, бацим поглед на гузу и снимим младеж у облику лептира. Fly, fly, my little butterfly! Исти куме ко онај, кеве ми, сећаш се да сам пред рат летовао овде и да сам се зателебао ко тетреб. Ма знаш, бре, хтео сам и Нову годину овде да чекамо заједно, само да није почела она јебада с војним вежбачима, усред зиме кад им време није, горе него слет, тамо смо само киснули, овде смо измрзли ко пичке. Оно, бре, кад се лапо вратило са артритисом, а друга половина са бронхитисом! Причао сам ти, куме, сто посто, тамни опнокрилац, што живи један дан, ноћ или још краће, раширених крила на снегбелој гузи, пљунути такав ми лепрша пред носем док не скидам језик са клиће. Знам да није исти, јеби га, нећеш ваљда ти да ми говориш, гипсани, спустим те низ кару, и ја нашо коме да причам, то се дешава, соме, једном у животу. Или ниједном...

Је ли, како беше оно иду акорди за црног лептира? „Црниии лееептирууу“, а-мол, лееетиии у нооћ, д-мол, јутроооо сачекаај, даље се не сећам, како беше... Кажи бре, што си пичка! Ало, куме! Ало, ало...

 

*

уимеоцаисинаидухасветогаамен

 

Сједиле смо у дневној соби, пред телевизором. Мама је неколико пута узимала зрак и погледавала ме. Чекала сам да почне.

– Идем сутра код свећеника.

– Иди, ако ти се иде.

Уздахнула је тешко.

– Молим те, понашај се као одрасла особа.

– Добро. Слушам.

– Знаш да то желим откако сам те родила.

– Па,што ниси одмах? Заборавила?Ниси стигла?

– Рекла сам ти већ. Била су таква времена.

Седамдесет прва. Хапсили су.

– Нису све крштене похапсили. Колико ја знам.

– И твојој баки је то била највећа жеља.

– Баки Ради? Чисто сумњам.

Бака Рада је као млада дјевојка отишла у партизане. С партијом се разишла, али никада није пропустила прилику да некоме каже у лице што га иде. Моја мама за њу је била цмиздрава шмизла која је неповратно упропастила мог оца.

– Говорим о својој покојној мами. У гроб је отишла несретна.

– И? Што сад? Сад ћемо почети молити? Ноћас у поноћ постајемо вјерници. Алелуја!

Окитит ћемо се круницама и сваку недјељу на Бистрицу?

Готово да се и она насмијала.

– Не ругај се! То су озбиљне ствари! Ако ти немаш вјере, не мораш се ругати.

– Немам. Немаш ни ти. Шта сад?

– Не изазивај ме. Уосталом, то су лијепи обичаји. Једног дана, кад се будеш удавала, хтјет ћеш да то буде у цркви, а не у неком прашњавом уреду.

Нисам о томе размишљала.

– Тета Нада је пристала да ти буде кума.

– Ма, немој! И купит ће ми златни ланчић. Дивно.

Очи су јој се пуниле сузама. Било ми је жао.

– Мама, смијат ће ми се људи. Никад нисмо ишли у цркву. Зашто си сад с тим навалила?

– Слушај ме. Знам што говорим.

– Пунољетна сам.

На то је изгубила стрпљење.

– Јеси! Пунољетна, пунољетна... Али живиш под мојим кровом и једеш што ја ставим на стол. Ја и твој отац. Ја сам са двадесет година имала и мужа и посао. И тебе. А ти си само пунољетна!

– Кад смо код мужа, нисам ни ја далеко.

То није била истина, али је добро звучало.

– Шта?! Слушај ме – с тим је готово! Можда је он добар дечко, али сад су друга времена. Не знаш што се може догодити. А само тебе имам. Док те ја храним, нећу да чујем!!! Никаква писма, телефони, ништа. Ништа! Јеси ме чула?!

Дерала се на мене. И ја сам се узрујала. Умјесто ријечи кренуле су сузе.

– Ма, чекај мало. Нисам тако мислила. Ти знаш да ја не мрзим никога, то знаш. Мени су сви исти, знаш и сама. Код нас се у кући никад није на то гледало. Важно је какав је тко човјек, нек је црн, жут, мени је свеједно. Али сад, јел‘ ти видиш шта се дешава? И ови ту, у граду, немој мислити да нису сви исти. У лице све лијепо, а иза леђа, никад не знаш шта спремају. Свега има. И диверзија по творницама, свега. Кажем, ја стварно не мрзим никога, али ово је прешло сваку мјеру. Не могу их више смислити.

Ни сама није у то вјеровала.

– Мама, молим те. Ти знаш...

– Шта знам? Шта? Све су имали. Војску, милицију, директорске фотеље. И још им је мало. Угрожени?! Ма, немој! А све у туђој кући. Е, па нећемо тако! Видјет ће они!

С њом се више није могло расправљати.

256. У чему је битан обред крштења Битан је обред овог сакрамента урањање

крштеника у воду или излијевање воде на његову главу, уз зазивање имена Оца и Сина и Духа Светога.

257. Тко може примити крштење?

Крштење може примити свака још некрштена особа.

259. Што се тражи од крштеника?

Од свакога се крштеника тражи исповијест вјере, изражена особно, ако се ради о одрасломе,односно, изражена од родитеља и Цркве, у случају дјеце. Кум и кума, као и цијела црквена заједница, такођер имају дио одговорности у приправи на крштење (катекуменат), као и за раз-вој вјере и крсне милости.

(КАТЕКИЗАМ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОМПЕНДИЈ,Хрватска бискупска конференција)

 

* * *

Буразеру!

Заборавио сам песму једну ја – док ти пишем одзвања ми у ушима тај шљус и фљус утопљене душе претећи да се разлије преко ивица чабра – једну песму што сам сву ноћ слушао…

Нисам могао да нађем тако велику разгледницу на коју би стало све што хоћу да ти кажем, а да с друге стране блешти Умаг . Зато ћеш добити писмо. Хартију. Теби папир, мени срање. Тако смо се и договорили када сам те лиферовао преко гране. Добро вече, куда, и што, и шта има те у колима, ништа сем судбине, комада један, колега, јел треба дозвола, јееесте, и ја им то кажем, не верују, плус потврда, нисте добро загледали, у пасошу је немачки аусвајс, то ми је сестра, личи на Клару Шуман, а ово је број решења – ајне хундерт, па што не кажеш, дообра сестра, срећан пут, дижи рампу! Ноћ пред дељење позивница за банкет на који отаџбина зове. У пузавој колони шверцера и побегуља, на ничијој земљи, до следећег чина сличног мизансцена... Сире, глумци су стигли! Зошто си така необричен, сакаш да те вракам на бричење, имам ја и

лепшу слику, унутра, мало сам плав и коврџав, а бе, двајца сме, тури уште едно, ево, а, личи, личи, токму така, сестра ли ти е, не, тетка, видиш шо сега си убаво обричен, дизај го, срекен пат! Игроказ са певањем и пуцањем! ,,А да мало држава да живот за мене, за промену? Да пропустим и ја неки бал вампира, ако може? Fair enough?“ – никад лепше ниси рецитовао за своју душу... Доста је. Наклон, па тутањ! И не окрећи се, сине...

Нисам могао више да бежим од позивара. Спавао сам на врху зграде, у дну магацина, у левим гајбама и викендицама – прва чука десно од вукојебине где Бог изводи корнер, код бивших риба и њихових будућих мужева, између погледа чуђења и ћутања, љутње, на душецима осуде и мадрацима сажаљења; свуда, само не код куће. А сањао сам увек исто: неколико другарица са Џегеровом језичином налепљеном на гитари, пијани мамлаз коме су држали чело док је жедном стењу враћао овердоуз малвазије и терана, и осмех онлy фор ме... Довољно да отмем тамбуру оном фином и неопрезном јуноши кога су криво оптужили да уме да свира. Знам, знам, нисам ништа бољи – рећи ћеш и истина је, али знаш и да смо тај шоу-програм увежбавали од Истре доДубровника.

На посао сам одлазио с равнодушношћу која не пристаје бегунцу; ноћу преплашен од иоле звучнијег бата туђих корака, дању сам личио на једно од телади истоварених из смрдљивих камиона. Кланица, месо, ветеринарски преглед, висим на метар од мокрих плочица са ножекањом у једној и куком у другој руци и прегледам свињетину, ловац на лукаве ехинококусе и цистицеркусе и трагач за подмуклом трихинелом: шљака за дебила а не за доктора. Имам три минута за једну полутку, радим, и почињем будан да сањам. Замишљам да чврсто ватам повисилице и седмице, већ ме прсти цепају од металних жица, јебеш јагодице, секутићима бих свирао да је тражила, остајемо само она и ја, потрошио сам цео слузави репертоар и не знам

шта да... А онда видим како се спушта једна бретела брусхалтера, друга је следи за секунд дуг као вечност, гаћице које се на тренутак закаче око чланака а потом склизну низ ножне прсте црвених врхова. Преда мном стоје најлепше груди на свету, руке што благо хватају друге руке и воде ме у као уље мирно море. Мореее, морееее...

Море, бре, полази с нама! Тако су ме одвели с посла, два војна пандура, и угурали у марицу; затим право у касарну. Док сам се пробудио, већ сам имао чизме и упртаче, пушку и два оквира. Стајао сам у пијаном строју, испред камиона из чијих се ауспуха извијао бели дим… Из једне кланице у другу, мој буразеру.

Не идем тамо, то није мој рат – рекох поново док су ми стезали демоде бразлетне око зглобова и гурали у војни мардељ, чекај ме – викнух јој из тамне воде док сам на месечини гледао црног лептира на њеном слатком дупенцету, нећу – рекох и пуковнику који ме саслушавао трећи пут те ноћи – разумеш ли ти српски, не-ћу, марш, џукело – рече пре него што ми је припалио шамарчину што ме изврнула са столице и поцепала усну, ништа то није, миловаћу га преосталом, целом, ти ћеш… мени… хоћу да га пољубим у крила, не спомињи… то свето име… издајниче – дахтао је док је душмански шутирао у бубреге, лево па десно, иу цвет на који ће да слети, на крв-црвене латице, само...

Веровао или не, заборавио сам речи.

Твој буразер

 

* * *

Да се сад појавим код својих, да банем ненајављена, прво бих чула татине кораке. Вуче ноге у смијешним филцаним папучама и барем једном ће застати на путу до улазних врата. Касно је и мама је већ развукла тросјед у дневној соби и легла под поплун. Напола спава уз укључен телевизор и чека да тата ријеши своје крижаљке и прочита остатак новина од јутрос и замисли се над свиме и да се умори од те замишљености па да дође и легне поред ње и промијени програм. Онда ће се тргнути из првог сна, па му сасвим тихо приговарати док поново не заспе. Ако се тата одупре и побуни и каже јој да није у праву она ће се увриједити, можда засузити, сасвим сигурно подићи глас и поново му, сад већ озбиљно љута, приговорити да је не поштује и не слуша и да је третира као слушкињу откад су се узели и да ће је у гроб отјерати, а послије ће му бити жао.

Да сад дођем, тата би ме увео у кухињу гдје он сједи са својим новинама и својим крижаљкама и гемиштом од домаћег вина што га прави његов брат, негдје на брду, у околици Јаске.

Тати би се насмијешио брк и оне његове сасвим плаве очи, па би почео нешто тражити по кухињи; можда чашу да наточи и мени тог боговског вина или штрудлу од јучер или већ нешто чиме ће ме понудити. На крају би се смео и уздахнуо „Ех, старост, тако ти је то.“ Онда би ме питао како сам и како су његови унуци и како је опћенито свијет тамо вани камо он више готово и не залази.

Тата ме дочекао и оне вечери прије осамнаест година кад сам се вратила из Нениног стана, сва устрептала и понесена својом великом, једином љубављу. Врата су се отворила прије него сам извадила кључ, као да он већ одавна стоји у полумраку ходника. Брк му се заборавио насмијати, па сам застала да нешто кажем, да објасним како је Нена отишла и оставила ми кључ да јој залијевам цвијеће и повремено палим свјетла, тако да изгледа као да нетко и даље тамо живи.

– Мами је позлило – предухитрио ме. – Није дала да је возим на хитну док ти не дођеш.

– Идемо сад, само брзо! – узмувао се, а ја сам већ јурила и грабила њене ствари, придизала је и вукла и молила да кренемо.

Сљедећих смо неколико дана провели по болницама и апотекама и таксијима, у чекаоницама и лијечничким ординацијама гдје су нам објашњавали да није ништа озбиљно да се треба чувати напора и узрујавања, редовито узимати све лијекове у прописаним дозама и да морамо с мамом бити пажљиви. Послије тих првих дана почеле су узбуне и ми смо се сваки пут спуштали у подрум, у склониште и мама је тражила да будем уз њу цијело вријеме, тако да нисам могла отићи до Нене и биљке су готово све повенуле. Не знам колико дана је чекао да испуним обећање и дођем па да отпутујемо некамо далеко. Више га никада нисам видјела. Само се надам да је с њим било све у реду, да није имао проблема, да се вратио кући и да ме не мрзи.

 

* * *

Швестер,

Шта ради Балканац кад провали интернет? Пише поруку сестри у Лондон, него шта! Не зато што си ме се много ужелела, већ да ти признам колико си била у праву! Big & deep shit, my dear sister!

Не знам од чега ме више хвата мука. Од сећања на путнике који су се те ноћи као овчице гурали да уђу у шклопоцију за Љубљану, од корачница и маршева са радија…Је ли, јел знаш да и„Лили Марлен“ и„Црни лептир“ почињу речима о уличним фењерима, оно, поонооћна свеетиљкаа и унтеррр латерррне? Бљује ми се од торби набацаних између седишта, и кеса и цегера наређаних до надутог тапацирунга на плафону, од пијаног сувозача-порезнаплаћивача испалог кроз покварена врата на првој већој кривини… И од лудог шофера, који је војну музику заменио неким мороном што је прво сузама лепио тапете а после терао верну љубу да цмиздри зато што је остао на Рачи, док смо чекали испред мађарске болнице да чика-кондуктеру ставе гипс. Не, није то све. У некој селендри где су чобани напрасно постали експерти за нафту и деривате, ваљда Баја, име му до јаја, морали смо да се ђутуре претоваримо у бус са лајбах таблицама. Авај, само је то било словеначко: аутобус је већ био полупун, или полупразан – питање је сад, па сам мало и стајао држећи се за оно што је требало да буде вентилација а око чега нисмо успели да постигнемо консензус – по вечном питању мањег зла – све до краја путовања: промаја или смрад. Онда су ме мрко погледавали и хунски и цариници из дежеле и превртали ми сошку; имао сам среће па сам у Хрватску ушао без много питања, захваљујући некој лопини кога тражи цео свет и још пола свемира приде. Ваљда су одрадили норму, па нису ни гледали ситну боранију...

Ко се враћа с нама вечерас – продра се бркати шофер – нек спреми још двајес керма за ђарма царинике! Ноћас је дрчна смена, нећемо проћи само са вискијем и цигаретама, само марке, суварак! Потом узе воду и сунђер да обрише шофершајбну, на коју су се упорно залетале сумасишавше муве и неки лудохрабри лептирови...

Лако сам је нашао, сестро! Препознао сам је по смајлу из епепеа, још са краја као нада дуге улице. Одвела ме право кући; кева јој је била љубазна, али мало хладна, шетали смо, затим ме довела у празан стан пун фикуса и бенџамина, код њене другарице довољно мудре да између лепогјове и ноћидана изабере Дојчију. Ту спаваш – рекла је строго – пре него што сам почео да је љубим по грудима – ту, тууу...

Да одемо негде заједно – поновила је моје питање док смо јели пицу донету на гајбу – мука ти је од овога? Негде, заједно, идемо – вртело ми се по глави кад је изашла, с намером да ме сутра пробуди лепршањем крилатим црним младежом. Где да идемо, и како?! – вриштао сам по соби кад је отишла, тек тада свестан да јој нудим муку, и бол, и ништа. – Где да те водим овакав? Никакав.

Није било рупе на дну. Нисам нашао саксију пред вратима, биле су све унутра и биле су сигурне – у мраку где лудило не залази само зато што тамо већ царује – па сам кључ од стана оставио испод отирача, ко и сав ненормалан свет. Лутао сам до поласка аутобуса, онако изгубљен по Загребу, без петље да питам за колодвор. Најзад сам угледао буљук јадника око оне крнтије што нас враћа назад, брку што пакује скиви и алкоса са шољицом од јогурта како скупља пет марака по глави за први харач, пола

дели са колегом на пола, пола ставља на длан смркнутог цариника, преполовљена половина неке половне половине је од мене и преостала, и буљио сам у неке нове фаце, несрећне, швестер, и тужне, и масна седишта… И прљаву шофер-шајбну од...

Крила лептирова које сам на брзину нацртао на салвети, уместо опроштајног писма.

 

* * *

Допола уроњена у полусан, трсим се плутати. Опустим ли се, глава ми утоне у сноморицу и почињем кркљати. Уплашим се, трзнем и изроним у будно, болносиво јутро. Наизмјенце се трзам и тонем намрешканом површином хотелског кревета.

Коначно прекидам ту игру, будим се, протежем, окрећем на бок и зиркам мобител. Још пола сата.

Кривица никуда не одлази и никада не престаје. Изгурам је, затворим врата, а она чучи уз узглавље и чека.

Од оног јутра у Умагу, у апартману недалеко одавде, кад ме пријатељица с којом сам дијелила собу изненадила театралним „Цијелу ноћ не могу заспати“, тобоже забринута за мене, па све до данас, готово двадесет година касније, у дану у којем знам све што ће ми се десити.

У то сам се давно јутро ушуљала сва устрептала и смућена, а пола сата касније већ сам била начета питањима. Што ако је већ отпутовао? Што ако сви знају? Што ако ме више и не погледа? Што ако, што, што?

А тек онај пут у Загребу. Обећала сам побјећи с њим, а побјегла сам од њега. Сакрила сам се иза мамине болести и оставила га хистерији зрачних узбуна, на милост и немилост ревним грађанима који су иза сваког лонца са цвијећем видјели снајпер. Годинама сам послије с муком пролазила поред Нениних врата. До јучер нисам знала што је с њим.

За десетак минута идиотска писка мобитела извући ће ме из кревета. Учас ћу се спакирати и пројурити поред рецепције. Нећемо се срести. Док уз јутарњу уредску каву будемо почињали састанак ја ћу вртјети слике од синоћ. Његове топле, велике руке. Влажне, вреле пољупце који су чекали све ове године.

Пролазит ћемо по тко зна који пут пословни план, а мени ће брадавице бридјети, велике и напете, неправедно заробљене чврстом чипком грудњака. Притисак међу бедрима ритмично ће се појачавати. Тијело памти, независно од наше воље.

У пола састанка тутњава у глави надјачат ће дневни, ред па ћу се испричати и отићи попити још један аспирин. Кад око поднева кренемо кући још увијек ћу осјећати драшкаву топлину од прошле ноћи. Тек негдје послије тунела Учка стићи ће ме кривица. Кроз измаглицу пијанства пробит ће се синоћњи хихот и конобаров поглед на мом дупету док идемо према лифту. Тада ћу предложити шефу да станемо на сљедећој бензинској, да се мало приберем.

 

* * *

Драги моји,

Хтео сам да вам ово лично прошапућем на уво, тако тихо да напрасно оглувите, али ме хвата неиздрж: попушите ми курац сви до једнога! Да нико од вас не може да се присети речи једне усране песме? Или су у питању банални здравствени разлози: баш вас заболе кара за мене? Знам. Знам, истина је увек негде на средини. Али на средини чега? Или – кога?

Снашао сам се ја и без вас, чисто да знате, натакнем вас на кару, онако колективно! И кума, и брата, и сестру, све вас што сте – намерно или случајно, исто му дође – заборавили песму коју су сви знали. Па нисам реко „братство и јединство“, па да ћутите ко мутави! Накењам вам се на те две вијуге и три килобајта бруто у тинтарама...

Глава! Caput! Расход per capita! Нисам могао око да затворим до јутра, иако је из моје собе изашла сва ужурбана: цигарета до пола и кармин на целом филтеру, туширање у тишини и шушкаво облачење на брзину, тихо затварање врата да не цвиле и ципеле у рукама да се не чују штикле по оном соцреалистичком итисону боје штроке. Сад је чујеш, сад је не видиш. Празнина ходника се лагано увлачила у предсобље чудног

мириса што још увек није потписало уговор о миру са собарицама, у орман отпалог фурнира коме шарке шкрипе због столарове неузвраћене љубави. Кроз завесе – мутне од дима пикаваца строго контролисаног порекла, закопаног у окрњену пепељару – кусур хаварисане чаролије звецкао је гласно и јасно, расипајући се на балкон одроњене ограде... Абракадабра!

Зато сам, сав никакав, сишао на кафу. Била је већ у холу, чекајући шефа ко Годоа. Позив за вас – довикнуо јој је рецепционер држећи слушалицу, да – чуо сам је док се прихватала апарата – нема проблема, вјерујем да вам није добро, помакнут ћу састанак за два сата, само се ви одморите. Свиња пијана – шиштала је враћајући се по шољицу кафе.

Принео сам своју столицу за њен сто. И ћутао. Да, очи – рекох и узех је за руку. Нешто ти дугујем – прошапутах изводећи је из хотелског лобија – нешто  важно…Ходала је као пре двадесет година: поред оронулог каштела и поносних кула из времена бившијих од нас двоје, кроз уске умашке улице по којима јутарње светло у свој вечни тефтер заводи и штиклира све љубавнике с овог света, па до цркве свете Марије од које нисмо тражили ништа свето, чак ни опрост, баш ништа, затим до наше обале до које нисмо знали пут и до оне исте плаже, оне исте, сигуран сам, јер срећне обале личе једна на другу…

– Поноћна светиљка – покушах да из грла избацим нешто што је требало да личи на почетак.

– Немој – прекину ме одсечно.

– ...баца свеетлоост у нооћ – наставих као да је нисам чуо.

– ...немој, немој, немој! – већ се гушила у понављању сузног споја самоисугласника, спуштајући дланове, прсте, нокте низ моје лице, док је глас издавао више него што бисмо заједно икада успели икога да издамо.

Престани, зар не видиш да ништа више нема смисла, доок црниии леептирии летее правоо на њууу, све се промијенило, ти, ја, алиии, свијет се измијенио, нее знаајуу, то нисмо више ми, даа туу јее краај, погледај се, погледај ме, не личимо више на себе, даа их уубијааа, то нисмо више ми, бјежи од мене, одлази, њенее светлостиии, не желим више да те видим, никада, ника-да!

Сјај – рекох пре него што сам врхом језика покупио цело море из једног ока.