КОРАЦИ

Гордана Влаховић

САСВИМ ДРУГАЧИЈА РАТНА ПРИЧА ИЛИ КАКО ЈЕ СТВАРНО БИЛО У САРАЈЕВУ


Владимир Кецмановић: Топ је био врео

Via print, Београд, 2008.


Догађања с краја прошлога века нам не дају могућност још ни данас да осмишљавамо живот како бисмо хтели. Кјеркегорова мисао „Постоји време у коме се ћути и време у коме се говори“ тешко да би могла означити квалитет нашег данашњег бивања. Није баш извесно је ли данашње време време ћутње, али је чињеница да се о неким догађајима из недавне наше ратне прошлости, и у књижевности, нерадо говори. Не зна се ни да ли су баш ово времена у којима се говори јер ако се не опредељујеш, очекивано, може ти загорчати. А очекивања има разних, као и страна у тој нашој сукобљеној прошлости и садашњости. О сарајевским Србима, у обручу, у опсади, о злоупотреби и губљењу свих грађанских и хуманистичких облика комуникације, проговорио је Владимир Кецмановић у роману Топ је био врео и изазвао похвале естетичкој димензији дела и проблематизовао етичка питања. Аутор је у интервјуу Политици (8. нов. 2008) говорио ио тешкоћи бављења страдањима подједнако Срба, Хрвата и Муслимана, посебно „...ако сте претплаћени да се бавите злочинима над Србима, злочини које су чинили Срби су нешто што ако баш не негирате, оно што свакако прећуткујете. И обрнуто. Напросто, једни мисле да их чињеница што су Срби обавезује да се баве само српским страдањима, а други да их иста чињеница обавезује да се баве само српским злочинима“.

Приповедач разбија стереотип о сарајевској трагичној причи. У први план ставља једанаестогодишњег српског дечака, без имена, не борца, не ратника, дечака онемелог од ужаса после гранате долетеле с брда, која му усмрћује родитеље, и који се у облику исповедне приче сећа године опсаде у заточеном граду, у време када се заборавља јеванђеоска мисао „Све што хоћете да људи вама чине, чините и ви њима“. Дечак, казивач, сведок је бриге, немоћи, страха родитеља за њега. Дете је збуњено понашањем родитеља. Од збуњеног дечкића, преко утрнулог и онемелог створа, те усамљеног и улици и, такође, усамљеном малом муслиману Амеру препуштеног несрећника, прерано сазрева (први пут проба пиће, дуван, осети себе као мушко), да на крају испуњен стравом, мржњом, бесом и потпуном располућеношћу, себе искаже као туђина, себи пређашњем, окованог неописивим ужасом искуства, који се маша врелог топа.

У опседнутом граду заточени су они Срби који нису могли на време побећи (Никола и Митра), Хрвати који ће се извући у току опсаде уз помоћ страних војника (Јоже и Штефица), и Муслимани који немају куд аи неће некуд, припадници најразличитијих социјалних категорија.

Градом влада фукара, градски гангстери, одметници, тзв. „браниоци града“, од којих и полиција зазире. Команданти психопате и насилници заводе терор по вароши. Ауторитети засновани на голом страху, у корелацији односа притиска и насиља. Бити Србин у Сарајеву значи бити обележен. Значи ноћно бдење, изгубљени сан: од доживљених зала на терену , у рововима, од граната, од снајпера; од изненадних посета људи замукну, или се забраве те белог дана не виђају, ил‘ нагло остаре. Али бити Муслиман у Сарајеву такође значи стрепети од граната, јер има оних са брда „што би само рокали из топа“ (како каже мали Амер).

Значи бити и без воде, струје, огрева, хране. Приповедач не приказује једнострано понашање Муслимана. Међу њима, тзв. „браниоцима града“ има оних који „рокају“ (епизода са тенком). Ахма, насилника, кољача, отимача туђих станова прате сатрапи, ситни кримоси који маркирају за њега празне станове. Мирсад, шверцер и шпекулант тргује са „ћетницима“ и својима. Он чак има и зрнце људскости, јер упозорава дечака пред ноћ великог клања у Николином стану да не иде у зграду. Тиxа и Хасан, саосећајни само до тренутка сопствене трагедије, смрти јединца им Кенана. Искључива, и верском и националном мржњом испуњена Шевала уопштава кад говори о Србима „ћетницима“: „Сви су они исти“. Њен коментар на гранатирање зграде је: „Кад немају милости према својима, шта ће тек нама направит“. У карактеризацији ликова Кецмановић гради упечатљив карактер Муневере, ћутљиве, строге, вери и Курану одане Муслиманке, за коју је отето – проклето, а„харам је палити књиге“. Она не воли хришћане а једина помаже Николи и Митри, на смрт престрашеним Србима, зато што сматра да је човекова дужност да помаже ономе коме је најпотребније. Довољно се нагледавши зала на обе стране,Муневера, после мајчине смрти, пред одлазак у Турску, долази да се опрости од Николе и Митре речима: „Мене у овом рату ваши нису изненадили.

Од њих ништа боље нисам ни очекивала. Изненадило ме је што моји нису ништа бољи. У то до овог рата нисам хтјела повјероват.“

Дечак – наратор сазрева уз малог Амера, Мирсадовог брата, жељног вршњачког дружења, још незадојеног националном мржњом. Нагледао се свакаквог јада и спознао понашања људи најнижег морала и најпрљавијих мотива.

Открива дечаку како се отимају српски станови, како се дилује дрога, у чијем стану се организује блудничење. Његово искуство непримерено је његовим годинама. Његове речи нису речи детета: „Аи ћетника има свакавих... Неки су идиоти који само малтретирају и кољу. Ко ови Ахмини кретени. Али има и нормалне раје“. У тежини Амеровог запажања је и једно од обележја страхотне ратне машинерије која умногостручава злодела и формира зликовце на све стране.

Клања у узаврелом босанском лонцу нису нова. Постоји и дуго и тешко бреме наслеђа које Никола, несрећни копач муслиманских ровова исказује: „Ето, како никад не знаш шта ће рат са собом донијети. Мене, којем су у оном рату њени побили породицу, од глади спасава жена којој су породицу побили моји.“

У приказе померених вредности ужасом и стравом преплављеног света Кецмановић уноси елементе црнохуморног уочавања које је по сопственом тумачењу начин да се идеолошким концептима баци рукавица у лице. Језичко-стилским поступком који је започео у претходном роману Феликс постиже експресивност, ритам, динамику, сценичност. Реч је рез. Реченица као незвано зрно. „А почетком љета је стигао метак.“ Та последња реч не одзвања, него фијукне, прострели и стрефи на лицу места. Коначни устрел кад се нађеш где не треба и кад није требало.

Рескост у исказу је отклон од патетике. Кључне речи књиге су и одређене судбине: „граната“, „метак“, „пуцао сам“. Баш тим редом, поштујући узлазни градацијски ход. На етичком плану, најпровокативнија је „пуцао сам“. Дечак, не више дете, после преживљеног ужаса клања и силовања, бежи преко реке у брда, својима, и хвата се за врео топ. „И пуцао сам, пуцао...“ По оном истом сапетом, опкољеном, изопштеном, ојађеном и униженом граду, у коме су му од гранате страдали родитељи. И дечак, не више дете, проговара неким ТУЂИМ ГЛАСОМ. Зло рата учинило је своје. Јединка је у условима ратног лудила немоћна да сачува себе изнутра. Биће је подвојено а способност праве комуникације је нечасношћу појава потпуно

скрхана. Да ли је дечаково пуцање на град осветничко? Или само немогућност да контролише пренапрегнуту страву негативних искустава?

Роман није памфлет, није претплата на бављење злочинима Срба или само њиховим страдањима. Они су и на једној и на другој страни. Срби убијају детету породицу. Србе убијају у опкољеном граду. У рату су сви жртве, без обзира на веру и нацију (добро позната истина). Романописац није историчар. Не мора се бавити узрочно-последичним везама (ко је почео, ко се за шта борио, ко је кога у већем броју убијао и сл.). Аутору неки критичари замерају релативизацију етичке димензије. Да ли зато што је написао ДРУГАЧИЈУ ратну причу? Или је одступање од етичког сами избор теме – страдање сарајевских Срба (можда време говорења о томе још није дошло)? Те је и његов „грех“ што је приказао како је стварно било у Сарајеву? Да ли романописац, стављајући дечакове руке на врели топ, аболира оне са брда? Или дечак пуца из очаја и непрепознавања жртве и џелата, губитника и победника у свету у коме су многи морални постулати релативизирани тако да жртве постају џелати и обрнуто, а питање победника и губитника доведено до апсурда? Да ли је дечаку, уопште, од самог почетка дата могућност избора?

Писац је храбро заронио у болну тему скоре прошлости. Суочавања су на сваком кораку са још неизравнатим гробовима, а политизацијом жртава на све стране, не да им се мира ни покоја. Каква год интерпретација непојамних страдања била, неко ће се већ наћи да искаже незадовољство. А по Селимовићу: „Незадовољство је као звијер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.“

Књига Топ је био врео, језичко-стилски несвакидашња, високих естетичких вредности, провокативна по тематици, подстиче на дијалог , доводи у недоумицу. Могу се питања проблематичног пуцња из топа тумачити различито, у зависности од позиције тумача, али чињеница јесте да је пред читаоцима добро написано дело које се чита у даху, и никог не оставља равнодушним.