Slobodan Bubnjević
ZAMIŠLjENI SLUČAJ

Duševni poremećaj bečkog pesnika Stefana Drobnaka spada u najčudnije slučajeve iz istorije psihijatrijske nauke. Zbog nerazvijenosti medicine u prvoj polovini XIX veka, oboljenje je prekasno zapaženo, a ni onda kad je njen zastrašujući razvoj izazvao brojne, sveobuhvatne posledice, nije primenjeno pravilno lečenje. Uprkos iznuđenoj intervenciji nadležnih bečkih vlasti, Drobnak nije hospitalizovan ni kod poznih simptoma ludila, niti je na njemu primenjena ikakva svrsishodna terapija.
Ruska psihijatrijska škola smatra da je potonje širenje Drobnakove bolesti sasvim nemoguće, da slučaj počiva na pogrešnoj anamnezi i hipotetičkim zamislima ranih bečkih lekara za duševne bolesti. No, pojedini stručnjaci, posebno sledbenici Ilirskog kruga veruju da je Drobnakov ili takozvani Crni sindrom jedan oblik socijalne likantropije, u kome čitava grupa ljudi zbog uzajamne povezanosti dospeva u takozvani stadijum Vuka.

Sudeći po raspoloživom materijalu, Drobnak je bio bečki doktor filozofije koji se posle Napoleonovih ratova proslavio širom Habsburške monarhije kao pesnik, istoričar i novinar. Mada skromnog porekla, od doseljenika iz Dalmacije, sa planina iznad Jadrana, Drobnak je u Beču stekao izvrsno obrazovanje i postao dopisni član brojnih naučnih društava – Kraljevsko Getingenskog, Tiringsko Saksonskog, Krakovskog, Sanktpeterburskog I Moskovskog društva za istoriju.
Budući da je Drobnak bio ugledan, široko obrazovan I vanredno talentovan pesnik, niko nije dovodio u sumnju njegovo duhovno stanje. Međutim, izgleda da je prve neurološke simptome Drobnak počeo da pokazuje već u svojim dvadesetim godinama, kad su mu otkazali nervi u desnoj nozi, zbog čega mu je ova noga umrtvljena, a Drobnak ostao hrom do smrti. Ceo Beč ga je uvek mogao videti kako na štakama hita kamenim ulicama.

 MLADALAČKA POEMA
 Drobnak je rano objavio svoju slavnu poemu koja je odmah po štampanju naišla na veličanstven prijem u Beču. Poema je ocenjena kao izuzetno maštovita i neverovatno zabavna, a svi bečki listovi štampali su njene delove. Delo je bilo potpisano pseudonimom pod kojim će Drobnak objaviti i sva svoja kasnija dela.
Romantizam u poletu tražio je nove velike epove, a Drobnak je, kao mlad pesnik, odgovorio na zahteve epohe – umesto da peva o jednom velikom heroju, u svojoj junačkoj poemi opevao je izmišljenu istoriju čitavog jednog nepostojećeg herojskog naroda, vezanog za prirodu i tradicionalne hrišćanske vrednosti.
Drobnakova poema je opisivala istoriju tog izmišljenog naroda od najranijih vremena do današnjice. Prvi ciklus epa prikazao je istoriju ranih kraljeva koji su zidali gradove, ženili se i slušali hrišćanske mudrace, uvećavajući svoju svetu carevinu. Međutim, sa istoka je navirao neprijatelj i veliko carstvo je bilo ugroženo.
Drugi ciklus opisuje kako je carstvo srušeno posle jedne odsutne bitke u kojoj su stradali mnogi vitezovi. Njihov car, poslednji iz dinastije, odlučio se sa grupom odabranih za samožrtvovanje i tom prilikom izabrao nebesko carstvo, umesto zemaljskog. U trećem delu poeme, nižu se stihovi o mučnom životu običnog sveta pod neprijateljskom tiranijom kojoj se suprotstavljaju hrabri odmetnici. Završni deo u samo par pesama prikazuje narodno oslobođenje.
Na pojavu ove poeme, filolog Jakob Grim je tvrdio da su Drobnakovi stihovi u desetercu najlepši spomenik na nemačkom jeziku; istoričar Leopold Ranke je govorio da je ova poema istoričnija od bilo koje stvarne istorije, a najveći nemački pesnik Gete pisao je mladom Drobnaku hvaleći njegovu originalnost i gotovo homersku svežinu stiha. Carski cenzor Jernej Kopitar je bio potpuno zaražen njegovim literarnim zamislima. Čak je u skladu sa romantičarkim preterivanjima, zapisao da je „neverovatno da ljudski um tako nešto može sam zamisliti”.

SREDNjE DOBA
 Drobnak je posle svoje junačke poeme objavio čitav niz pesama, zatim veći broj pripovetki, istorijskih beleški i jedan veliki ciklus ljubavne poezije. Nešto pre tridesete godine, oženio se nekom Anom, kćerkom svoje stanodavke i sa njom podigao dvoje dece. U međuvremenu je putovao širom Evrope, držeći predavanja na uglednim univerzitetima i polemišući o pitanju nacionalnog identiteta, što ga je posebno interesovalo tih godina. Sve je izgledalo kao da je nemački jezik u njemu dobio jednu novu književnu veličinu.
Nažalost, samo par godina posle prvih uspeha, bečka književna moda se promenila, a pesnik se nije snašao u tim okolnostima. Psihijatri upućeni u slučaj smatraju da je ovo bio dodatni izvor frustracije koji je kod njega ubrzao razvoj bolesti. Kako to biva sa piscima i knjigama, ono što ga je proslavilo, pretvorilo se u njegovu najužu omču. Drobnakovi radovi su postali dosadni I jednolični, budući da su se bavili stalno istim – njegovim izmišljenim narodom.
Prvi jasni znaci Drobnakove bolesti primećeni su kad je počeo da navodno putuje u zemlju iz svoje mašte I da posle više meseci izbivanja, odande donosi sveže materijale. Njegovi rukopisi su postajali sve detaljniji, bavili su se najsitnijim pojedinostima svakodnevnog života, opisima predela, sela i gradova izmišljenog sveta.
Bilo je sve manje interesovanja za Drobnakova nova dela, no, on je pisao sve više, mada sve ređe u stihu. Kako je količina materijala rasla, Drobnak ga je sve teže objavljivao, što ga je nagnalo da oko 1826. godine pokrene svoj časopis, a da svoja dela štampa u jednom jermenskom manastiru. Časopisu je dao ime po zvezdi Severnjači.
Ma šta rekla medicina, Drobnakov slučaj zapravo pokazuje kako samo jedan čovek, ako uporno kroz godine proizvodi i najbesmislenije škrabotine, sa njima vremenom stvori čitav jedan svet. Naročito ako za njega pronađe zgodan istorijsko-geografski kontekst.

PROSTOR
Nejasno je kako se Drobnak odlučio za prostor na kom će živeti njegov izmišljeni narod – gde god čovek zabode prst na mapi, neko stvaran je prolivao krv zbog svog identiteta. Sa jedne strane, Drobnak je tražio predele uz granicu Turske iz kojih je potekla njegova porodica, dok sa druge strane, poznavaoci prilika u Habsbuškoj monarhiji u dvadesetim godinama XIX veka smatraju da je Drobnak za svoj izmišljeni svet izabrao najzgodnije moguće mesto – u to doba pasivnu i najmanje istraženu oblast u Evropi, jedan procep između Istoka i Zapada. 
Čitajući stare spise u carskoj bečkoj arhivi, naišao je na pomen jednog davno iščezlog plemena u spisu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita i uz male izmene, iskoristio to mrtvo ime. Njihovu zemlju je smestio u šumovite, jedva naseljene predele severne Turske, južno od Dunava u blizini granice sa Ugarskom, gde je početkom XIX veka živelo samo retko hrišćansko slovensko stanovništvo.
Ovi grčki neujedinjeni hrišćani raskolnici podigli su tih godina nekoliko buna protiv Turaka, što je pobudilo nešto pažnje na Granici, ali se te nepovezane grupe stočara nomada koje su se neprestano selile uz Granicu, nisu mogle smatrati narodom, pa stoga, ničim nisu obavezivale Drobnakovu maštu.
Gradovi i mesta, istorijske ličnosti i bitke koje je Drobnak do detalja opisivao, naravno, nikada nisu postojali, njihovih pisanih tragova ili zaostalih spomenika nije bilo, ali ih je kao vešt pisac on spajao sa stvarnim mestima koja su se nalazila u Turskoj i koja su ponekad pominjali dopisnici sa Granice. Drobnaku su bili dovoljni samo ovi nagoveštaji – on je objavljivao čitave radove o izmišljenoj geografiji ovih krajeva, opisivao je običaje, verovanja i svetkovine, štampao je navodne mudrosti iz naroda, sistem upravljanja i narodnu etiku, a stvorio je i čitav niz pseudoistorijskih heroja, narodnih vođa i mudraca – cele nepostojeće vladarske dinastije i plemićke porodice. Uz njih, bile su tu neizostavne vile, vampiri i bauci, svi u tom svetu mašte.
Njegova porodica, navikla na Drobnakova česta odsustva, počela je da sumnja kako nešto zaista više nije u redu kad je veliki neshvaćeni pesnik počeo da menja svoje navike i svoju odeću. Oblačio je crveni pojas i crveni fes sa crnom kamilavkom kakav su nosili samo stanovnici njegovih epova. To je uz Drobnakove prepoznatljive štake, na ulicama Beča izazivalo neretke osmehe, a glasine o njegovom ludilu su se pronele gradom, tako da su i njegovi stari prijatelji počeli da ga izbegavaju.

JEZIK
 Ana Drobnak je bila primetila čudne glasove koje je njen suprug povremeno izgovarao iza zatvorenih vrata, ali, budući da su ličili na slovenski jezik, mislila je da je tu samo reč o uobičajenim istraživanjima jezičkih fonema kakve inače sprovode pesnici. No, kad je jednog dana u njegovom kabinetu otkrila kako je on izmislio čitav jezik za svoj nepostojeći narod, odlučila je da zatraži medicinsku pomoć.
Kad je na njen poziv došao lekar, Drobnak se pokazao lukaviji nego inače. Sklonio je sve kartice za svoj rečnik izmišljenog jezika i sasvim racionalno razgovarao sa doktorom o politici na Istoku. Doktor mu je ipak savetovao da manje radi i da, ako je moguće, za promenu pokuša da piše o nekom realnom narodu, Rimljanima, Nemcima ili možda, ako već želi egzotiku, Jermenima.
Naravno, Drobnak se nije obazirao na bilo kakve savete i uz nešto više obazrivosti, nastavio je svoj rad. Kako su godine prolazile, njegovo ludilo se sve više uvlačilo u stvarnost. Za svoj izmišljeni jezik, Drobnak je osmislio glasove i niz simbola koji odgovaraju svakom od njih, a zatim je napisao i izmišljenu gramatiku. Uz nemački, svoje knjige je tih godina počeo da štampa i na ovom nepostojećem jeziku.
Za tu svrhu napravio je veštačko pismo od trideset znakova, u kome je svakom znaku odgovarao po jedan glas tog jezika. Neki savremeni lingvisti koji su obratili pažnju na Drobnakov slučaj smatraju da je takva bukvalna primena Adelungovog pravila bila moguća jer je, budući veštački, njegov jezik sadržao samo ograničen broj glasova.
Kako su samo retki zaljubljenici čitali njegove stihove, Drobnak je sa godinama počeo sasvim da izostavlja nemački prevod u svojim novinama – nekolicina posvećenih prenumeranata već je bila naučila Drobnakov jezik, a drugih čitalaca Severnjače ionako nije bilo.Drobnak je na kraju sasvim omrzao nemački i, uprkos oštrom negodovanju svoje supruge, učio je decu da govore njegov izmišljeni govor. Za medicinu je tada već bilo sasvim kasno.

KOMENTARI
U međuvremenu, Drobnakovi silni radovi, pesme I priče, mada bez veće čitanosti, izazivali su izvesno negodovanje u pustarama na jugu carstva, kod raskolničkog slovenskog stanovništva koje se pripitomilo i civilizovalo, bilo lojalno caru, ali nije sasvim zaboravilo da se u prošlosti doselilo iz severne Turske, gde su sada živeli samo divlji hajduci i zveri. No, Drobnakovo povezivanje jednog izmišljenog naroda sa precima ovih Slovena ugrožavalo je njihovu istoriju i tradiciju.
Verske vođe ove iseljeničke grčke neujedinjene crkve, kojoj je austrijski car dao povlastice zbog vojnih zasluga njenih poklonika, bunile su se protiv Drobnakovog pisanja, smatrajući da njegovi izmišljeni podaci, jezik i nepostojeći običaji izvrgavaju ruglu stvarni slovenski identitet. Oštra pisma stizala su povremeno u Beč od slovenskih episkopa sa Granice, ali i od poznatih slovenskih pisaca. No, Drobnak nije hajao za to. Pesnicima je u kulturnim društvima uvek mnogo toga dozvoljeno.
U poznim godinama, Drobnak je među retkim ljubiteljima svojih stihova izabrao izvestan broj pristalica I dublje ih uputio u tajne svog izmišljenog naroda. Njegovi sledbenici su se svakog četvrtka okupljali u redakciji Severnjače i vodili duge razgovore na izmišljenom jeziku. Neki od njih su, čak, počeli da pišu svoje dopise u ovom listu, što je Drobnak smatrao za svoju najveću pobedu.
Međutim, to je već bila poslednja faza njegove bolesti iz koje više nije bilo povratka u svet stvarnosti. Više niko nije sumnjao da Drobnak istinski veruje u maštarije koje opisuje, ali oko njega nije bilo nikog ko bi ga zaustavio i uputio na lečenje. Čak i na zvaničnim dokumentima potpisivao se svojim pseudonimom koji je ličio na tursko-slovenska imena junaka njegove zemlje, a čije je značenje bilo „mali crni vuk“.
U umišljenoj autobiografiji, Drobnak je opisao mladalačke avanture mladića koji je od vodeničarevog pomoćnika, kroz brojne ratne avanture, borbe sa Turcima i druženje sa hajducima, stigao do uglednog učenjaka u Beču.

NOVI ZAVET
Drobnak je istraživao grčke mitove, spajao nemačku i slovensku tradiciju, stvarajući jednu naročitu religiju za svoj izmišljeni narod. Osmislio je nezavisnu crkvu, koja je isprva bila hrišćanska, ali joj je, ostajući i u ludilu dosledan romantičar, Drobnak sa vremenom dao razne paganske obrise poznog matrijarhata, gde u labavim patrijarhalnim zajednicama vladaju urokljive starice koje čitaju sudbinu, bacaju zlatne vlasi, osveštavaju debla, mole se suvom hrastovom lišću i razgovaraju nemuštim jezikom sa zmijama i vukovima koje posebno poštuju kao totemske životinje.
Naravno, Drobnakova bolest se preslikala i na njegovo životno delo. Ideja samožrtvovanja zato dobija centralno mesto u poznijim radovima bečkog pesnika – lik cara koji je izabrao nebesko kraljevstvo stiče božanski oreol, a sva izmišljena istorija naroda se prelama kroz carevu žrtvu.
Uz hrišćanskog boga, Drobnakov narod počinje da slavi i svoje narodno božanstvo, jednog boga vukova i promaje, koji je hodao po zemlji dok su ljudi išli unutraške, a svetlost se u kuće unosila volovima. U nekim radovima, Drobnak govori o dva boga, dobrom i zlom, a sluge Boga zla naziva Baucima, dok njega samog zamišlja kao Hromog Dabu, što je očigledno bilo povezano sa Drobnakovim brigama o svojoj bolesti nogu.
No, kad je već sasvim ostario, posle trideset godina rada na opisivanju svake sitnice kojom se oblikuje jedan narod, Drobnak ga ipak vraća hrišćanskim korenima. Tada je i rešio da na izmišljeni jezik prevede Bibliju.
No, bio je u novčanim nevoljama i pošto je tražio pomoć na raznim stranama za taj poduhvat, za njega se nekako saznalo u slovenskoj zajednici na jugu Carstva – i tu su se stvari dramatično zakuvale.
Zahtevi da bude zaustavljen stizali su sa svih strana – slovensko stanovništvo celog Carstva je u Drobnakovom želji da prevodi Bibliju na nepostojeći jezik videlo težnju Ugara i Austrijanaca da im umesto stvarnog, nametnu izmišljeni identitet. Iz Rusije je reagovao ugledni rektor Atanasije Stojkovič, a mitropolit karlovački Stratimirović je pisao direktno austrijskom caru.
Kako bi se strasti smirile, vlasti su Drobnaka stavile u svojevrstan kućni pritvor gde je ostao do smrti. Redovno su ga posećivali lekari sa Bečkog univerziteta, ali, osim što su vodili evidenciju o njegovom slučaju, nisu mu prepisivali nikakve lekove. Drobnak je poslednje dane proveo zatvoren u stanu, pišući tužbalice svog izmišljenog naroda.
U njegov slučaj se umešala i bečka politika. Mada su Sloveni i to zahtevali od bečkog dvora, nijedno Drobnakovo delo nije uništeno, niti povučeno iz prodaje, pa čak ni Biblija na izmišljenom jeziku, a sve zahvaljujući predlogu Odbora za unijaćenje Slovena. Beč je podlegao preteranoj racionalizaciji slučaja – zaključeno je kako je taj Drobnak ispao sasvim pogodan kao novo sredstvo kontrole zajednice koja se teško socijalizovala na nerazvijenom jugu Carstva, ne hajući previše što time omogućuje jednoj psihotičnoj halucinaciji da dobije svoje realno otelotvorenje.
Uz to, tolika halabuka u javnosti, kao i svaka druga, radila je na korist ludila. Protesti su ponovo oživeli Drobnakovo delo. Decenijama je bio samo šašavi marginalni pesnik čija je slava izbledela odmah posle velikog početka i na koga niko ozbiljan odavno nije obraćao pažnju, ali onog trenutka kad je stavljen u kućni pritvor, Drobnak je ponovo dospeo u žižu interesovanja.
Njegova dela su doživela mnogo veću čitanost i počela su da se prodaju, pa čak i iznova štampaju. To je dalo polet njegovim pristalicama čiji je broj najednom porastao i koje su se okupljale u Severnjači gde su nastavile sa štampanjem ove revije. Postalo je, čak, moderno među mladom i radikalnom intelektualnom elitom poznavati detalje izmišljene istorije i učiti nepostojeći Drobnakov jezik. Pojedinci su ga sasvim tečno govorili, pisali i usavršavali. 
Tako je, tačno godinu dana pred ustanak u Ugarskoj, ova bolest postala socijalni fenomen. Najzad, Drobnakovo učenje počelo je da se širi i među slovenskim stanovništvom, posebno među siromašnijim slojevima, na šta je Bečki dvor u svojoj fatalnoj zabludi gledao sa velikim odobravanjem. Bilo je sve više knjiga na ovom jeziku i sve više onih koji ga čitaju, a habsburški car ishitreno je odobrio i otvaranje posebne štamparije sa kalupima veštačkog Drobnakovog pisma, a zatim i nekoliko novih listova na ovom, do tada nepostojećem jeziku.
To se isprva pokazivalo kao politički zgodno. Kad je izbila ugarska revolucija, opasni liberalizam je uzdrmao Monarhiju, preteći da je uništi iznutra. U tom trenutku, jedini liberalni saveznik Bečkog dvora bio je Drobnakov pokret i Habsburzi su mu ponudili neverovatnu podršku – sve dok se stvari u Budimu nisu smirile, ideje o nepostojećoj slovenskoj zemlji nesmetano su se širile na jugu Carstva, na teritoriji koja je oduvek pripadala Ugarima. Nekoliko godina kasnije, Beč je shvatio svu subverzivnost takvog pokreta, pa je pokušao nizom zabrana da ga zaustavi, ali je već bilo sasvim prekasno.

NOVA NACIJA
Kad je Drobnak preminuo u svojoj sedamdeset i sedmoj godini, na hiljade njegovih pristalica mu je odalo poslednju počast, a među slovenskim stanovništvom koje je prihvatilo njegovo učenje, bečki pesnik je uzdignut na nivo besmrtnika, zapamćen pod svojim pseudonimom.
Kako je sve više ljudi govorilo njegovim jezikom, u pojedinim kućama počeli su se izvoditi izmišljeni običaji, svetkovine i verovanja onako kako su opisani u Drobnakovim tekstovima. Vremenom je usvojena i istorija iz njegovih epova. Štaviše, arheolozi su odnekud iskopali obezglavljeni leš za koji se tvrdilo da su zemni ostaci cara koji se žrtvovao za nebesko carstvo, a na navodnom mestu njegove pogibije je podignut spomenik sa sve crkvom u blizini.
Razni drugi istorijski tragovi pokorenih Slovena koji su kao podanici živeli između Ugara i Turaka nekako su nategnuti da potvrde Drobnakove izmišljene poeme. Svaki put kad nastaje nova nacija, mešavina raznovrsnih drugih tradicija prolazi kroz sito osnovnog nacionalnog programa i ta smesa izmišljenih simbola za hiljade ljudi postaje autentična kultura. Kuvari mućkaju nacionalna jela, muzičari komponuju himne i državne marševe, krojači kroje zastave i šiju uniforme. I onda se u njih zaklinju dolazeće generacije, zaklinju se čašću i životom. 
Kako god, zahvaljujući opštem usvajanju Drobnakove psihoze, za samo par decenija, na prostoru gde ga nije bilo vekovima unazad, nastao je čitav jedan narod, sa svojom novom prošlošću, tradicijom i jezikom. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, gde je rešavano Istočno pitanje i podela Balkana, čak i velike sile su priznale postojanje tog izmišljenog naroda i odobrile nastanak kraljevine na području između Turske i Austro-Ugarske.
Istorija je posle učinila svoje. Samo je naziv ove novonastale zemlje, mada potekao od sličnog imena iščezlog plemena koje je Drobnak svojevremeno pronašao u vizantijskim spisima, zadržao svoj romantičarski eho.
Kao ime iz bujne, psihotične mašte ograđene samo sa šest veštački nanizanih glasova koji se u vencu penju I potom lome ka niziji; ime čiji se glasovi izgovaraju upotrebom cele vilice; ime koje uvek počinje stegnutim zubima, a završava zevanjem širom otvorenih usta”.

JOŠ KOMENTARA
Kad je ovaj, gorenavedeni članak o slučaju Stefana Drobnaka sa sumnjivim referencama objavljen u psihijatrijskom onlajn časopisu Severnjača, stiglo je nekoliko anonimnih reakcija uredništvu tog elektronskog pamfleta Ilirskog kruga, koje je poslala osoba potpisana samo pseudonimom Bauk.
Uredništvo je objavilo ove komentare u narednom broju, izostavljajući tek neke uvredljive detalje. Nezadovoljan tim skraćenjima, a pod izgovorom naučne cenzure, autor komentara je članak o Stefanu Drobnaku i svoje reakcije postavio na jedan posećen medicinski forum, što je skrenulo izvesnu pažnju kako raznih kliničkih psihologa, tako i nekoliko lekara Srba koji su se sa pravom naljutili zbog sprdnje sa njihovim identitetom koja je provejavala kroz članak.
Sve je moglo da ostane na zaključku da je autor članka, osim što je sve u njemu izmislio, sam napisao i zajedljive komentare kako bi skrenuo pažnju na sebe. Međutim, neko od besposlenih službenika Matice srpske je baš tih dana vršljao po internetu i pročitao celu stvar pre nego što su je moderatori skinuli sa foruma.
To je potom doprlo do susedne kancelarije ove novosadske ustanove i do Odbora za zaštitu lika i dela Vuka Karadžića koji je, sačinjen od staraca koji sve preozbiljno shvataju, najoštrije osudio bolesne insinuacije u prezimenu Drobnak na crnogorsko pleme Drobnjaka iz kog je potekao ovaj srpski velikan, reformator jezika, istoričar, etnolog i književnik.
Kako je stvar izazvala gnevne mejlove onih koji su uzalud hteli da pročitaju o čemu je reč, moderatori pomenutog foruma su bili prisiljeni da ponovo aktiviraju temu sa člankom o Stefanu Drobnaku. Potom je Njujork tajms obratio pažnju na ovu zanimljivu debatu i u svom nedeljnom dodatku objavio tekst o izmišljenom članku i slučaju šašavog psihijatra pod nazivom Bolesti psihijatrije, a kad su posle toga, stvar prenele beogradske novinske agencije, lavina se više nije mogla zaustaviti.
Prvo su u srpskoj štampi reagovali analitičari, a zatim se pojavilo i nekoliko intervjua sa stručnjacima.
Novine su zatim danima brujale od reakcija na priču o tome da je Srbija zemlja koju je izmislio nekakav Stefan Drobnak. Katedre za srpski jezik svih srpskih univerziteta potpisale su zajedničku peticiju protiv zloupotrebe lika i dela Vuka Karadžića, Srpska akademija nauka i umetnosti je po kratkom postupku izdala jedan Memorandum, a o ovoj temi se izjasnio srpski patrijarh u Božićnoj poslanici.
U međuvremenu, u Beogradu je po običaju razbijeno nekoliko prozora na jednom Mekdonaldsu i zgradi gde se nalazilo Udruženje psihoanalitičara. Jedna desničarska organizacija je organizovala performans i tom prilikom polomila semafor na raskrsnici ispred spomenika Vuku Karadžiću. Ista grupa je u pijanom stanju kasnije obila i kiosk na uglu ulica simboličkih naziva – Starine Novaka i Filipa Višnjića, ali istražni sudija nije poverovao da je to delo bilo politički motivisano.

NOVI, NOVI ZAVET
Posle nekoliko meseci o Drobnaku se u Beogradu sve ređe govorilo i kad se baš i pominjao, čitav incident je ocenjivan kao neozbiljan. Drobnak je ubrzo bio gotovo zaboravljen. Da je tako i ostalo, ništa od toga ne bi bilo. Ali, uvek ima onih koji grade karijere na podsećanjima.
Ministarstvo kulture je iskoristilo slučaj da nađe posao za nećaku državnog sekretara, diplomiranu vajarku, I raspisalo konkurs za projekat jednog novog spomenika Vuku Karadžiću koji se imao postaviti ispred Klinike za psihijatrijske bolesti. Potom je usledio niz nacionalnih projekata u kojima je mnogo, inače besposlenih, slobodnih mislilaca dobilo priliku da nešto zaradi na temi utvrđivanja istorijske uloge Vuka Karadžića „koja je u poslednje vreme dovedena u pitanje, kao i identitet srpskog naroda u celini”.
U Službi je ocenjeno da državna bezbednost može biti ugrožena i osnovano je Odeljenje za pitanje Vuka – to je šefovima Službe pružilo priliku da na nečemu angažuju istrošene operativce, a dalo je povoda da se na mere stave i svi beogradski psihijatri – snimljene seanse su postale neočekivano izdašan izvor informacija.
I onda je zbog tih sitnih priča, došlo dotle da je jedan pijani strani ambasador na nekakvoj slavskoj večeri u Beogradu izjavio da „i Drobnaka treba uzeti u obzir”, što je sasvim slučajno zabeležio novinar „Politike” I sutradan objavio na naslovnoj strani ovog lista. Ministarstvo spoljnih poslova je istog dana zemlji iz koje je ambasador došao uputilo protestnu notu, a ambasador koji je i ranije imao problema sa alkoholom, proteran je 
preko granice.
No, svoje greške se najteže opraštaju – štampa zemlje ovog ambasadora je posvetila ogroman prostor slučaju i bolesti Stefana Drobnaka, povezujući je sa statistikom o porastu broja alkoholičara na Zapadnom Balkanu. To je Drobnaku dalo novi publicitet i desio se niz sličnih diplomatskih incidenata. Ubrzo se među desničarima raširilo verovanje da celu stvar izmišljaju neprijatelji Srbije, a jedan nesposobni lokalni političar čak je ponovo izabran za gradonačelnika jer je tvrdio da je Drobnak stara albanska ideja da se Srbija oslabi i okupira.
Zbog silne ljutnje u Beogradu na svaki pomen njegovog imena, počeo se razvijati običaj da kad neko želi Srbe da uvredi, on samo potegne Drobnaka. Sve je to ličilo na srpsku narodnu pripovetku o mladom pastiru i vuku. Srbija je sva uspaljena, previše puta vikala „vuk, vuk” mada opasnosti nije bilo, a onda kad se vuk zaista pojavio i počeo sve hrabrije da izlazi iz šume, niko joj više nije verovao.

NOVA, NOVA NACIJA
 Ništa se nije moglo učiniti kad je na internetu buknuo jedan novi levičarski pokret za koga je Drobnak, kao izmišljeni kreator čitavog naroda, postao simbol besmislenosti bilo kakvog nacionalnog identiteta. Korisnik sa profilom Bauk pokrenuo je socijalnu mrežu kojoj je mogao svako da pristupi i gde se raspravljalo o Drobnakovom izmišljenom jeziku, istoriji, tradiciji i običajima. Pre nego što se ugasila, kao i svaka druga mreža, ona se proširila internetom i na trenutak okupila milione članova. 
Neki underground umetnici negovali su par sezona ceo slučaj kao simbol nenacionalnog – u Parizu je osnovano alternativno pozorište sa imenom Stefana Drobnaka, jedan kanal o umetnosti emitovao je dokumentarac „Vuk u Beču, vuk u Beogradu”, a knjiga „Stefan Drobnak, mreža lažne biografije” pomenuta je u tekstu iz božićnog dodatka magazina Tajm. Sve bi to i dalje ostalo u domenu supkulture, da tu knjigu posle Nove godine nije pročitao i jedan od službenika Odeljenja za Balkan u Pentagonu, koji je iz nje preneo nekoliko citata u Mesečni bilten o spoljnoj politici. 
Ovaj materijal za informisanje Predsednika SAD kasnije je iskopiran u jedan od njegovih govora i izrečen na svečanosti povodom otvaranja Klinike za duševne bolesti u Klivlendu. Kad su predsednički savetnici oslušnuli reakcije, odlučeno je da Predsednik izgovori Drobnakovo ime još par puta zbog dobrog efekta kod uticajnih albanskih lobista u Kongresu. Srpska vlada se na to obratila Ambasadi SAD tražeći objašnjenje, ali nije dobila nikakav odgovor o čemu to trabunja američki predsednik.
Ceo slučaj je stigao do Odbora za demokratizaciju u Pentagonu koji je doneo trajnu odluku da ga uključi u mehanizam politike prema Balkanu, konkretno prema Srbiji i njenim problemima sa identitetom, kao takozvani Drobnakov paragraf. Tako je Vašington podlegao preteranoj racionalizaciji slučaja – posle duge analize, zaključeno je kako je taj Drobnak stvarno izmišljen, ali je ispao sasvim pogodan kao novo sredstvo kontrole zajednice koja se sporo integrisala u Evropu, ne hajući previše što time omogućuje jednoj psihotičnoj halucinaciji da dobije svoje realno otelotvorenje.
Američki državni sekretar je ubrzo zatim posetio jednu balkansku zemlju u susedstvu i pritom rekao da „Amerika nije svetski psihijatar i ne može lečiti nepostojeće narode koje izmišljaju bečki doktori”. Vlasti Srbije su na ove reči zahtevale vanrednu sednicu Saveta bezbednosti tvrdeći da se takvim nepromišljenim izjavama „nedopustivo narušava celovitost i teritorijalni integritet Srbije”. Međutim, uzalud.
Generalni sekretar je telefonom, iste večeri, odgovorio da sednica Saveta bezbednosti ne bi bila nikakav problem da je Srbija realna zemlja, ali da ipak sa stručnjacima mora proveriti šta Povelja kaže za članice za koje se ustanovi da su izmišljene. I to je onda krenulo svojim tokom.
O ovoj temi se potom raspravljalo ko zna još koliko puta, ali što su se srpske vlasti više upinjale da pokažu kako vladaju realnim narodom, sve se više sumnjalo da je on izmišljen. Na kraju se sumnja pretvorila u stanje, a potom je to pitanje samo prešlo u dosadu, kako to biva u međunarodnoj politici kad god iščezne neki narod. Na bilo kakav ponovni pomen reči Srbija, svi su, kao što joj se kaže ime, prvo stezali zube, a potom otvarali usta široko, zevajući.