Kler Kigan
HODAJ PLAVIM POLjIMA 

Ranije su žene dolazile sa cvećem, sve jedno od drugoga crvenije. U kapeli, gde čekaju, oseća se taj opojni miris. Orguljaš još jedanput svira Bahovu tokatu, ali se sumnjom potaknuto uzbuđenje širi duž svih klupa u kapeli. Jutarnje sunce je već skliznulo preko granitne kosine krstionice i sada je ispred nje. Sveštenik podiže glavu i zuri u otvorena vrata gde deveruše, u zelenoj svili, nemo stoje. Iznad njih se jedan bledi oblak deli na aprilskom nebu na dvoje. Pocepan, počinje se udaljavati dok se Džon Tejlor penje uz stepenice i predaje svoje jedino dete.
Sveštenik, ne obazirući se na kašnjenje, pozdravlja sve prisutne i nastavlja sa obredom. U jednom se momentu sapliće u govoru, ali uskoro su zaveti dati i Džeksonova na svom prstu ima jednostavan zlatan prsten. U sakristiji, sveštenik je primetio kako je ruka mlade zadrhtala dok je uzimala teško naliv-pero i kako je nesigurnim ispisom tamno mastilo klizilo po listu zapisnika, dok su Džeksonovi snažni potezi jasno predstavljali njegovo ime.
Sveštenik sada stoji napolju i zuri u tlo ispred kapele. Dan je svež, svetao, ima i vetra. Razneo je konfete po nadgrobnim spomenicima, popločanim stazom, sve do groblja. Na stablu tise drhturi parčence vela. On poseže za njim i skida ga sa grane. Kruto je na dodir u njegovoj ruci, čak više od običnog platna. Poželeo bi sada da presvuče odeću, isprazni put kroz selo, pređe preko ograde i odšeta do reke. Tamo, u tom močvarnom delu između polja, divlje patke bi se razbežale zbog njegovog prisustva. Još niže, kod same ivice reke, imao bi više mira, ali čim je okrenuo ključ u vratima kapele, suočio se sa ulicom gde leži njegova dužnost.

Danas su mnoge prodavnice u selu zatvorene: prazne su oribane čelične tacne što se vide kroz prozor mesnice, šaloni čvrsto naležu na okna prodavnice tkanina. Samo su vrata prodavnice novina otvorena, devojka unutra iseca naslove sa jučerašnjih novina. Sveštenik prelazi ulicu i penje se širokom alejom do hotela. Ovo je nekada bio protestantski posed. Na obema stranama aleje drveće je visoko, a vetar je ovde na čudan način ljudski. Nežne se reči kroz vrbe propliću. U lakom šapatu, brestovi se naginju. Nešto u vezi s ovim mestom, kao čarolijom, priziva pradavnu prošlost u sećanje: lovačke pse, koplja, kolovrate i preslice. Ima lepote u prisećanju, u davnoj prošlosti. Ono što je skorije drukčije je prirode i bolno za sećanje.
Na poljani su se okupili mlada i mladoženja sa rodbinom. Razleže se šum haljina deveruša, koje se sada glasno smeju nečemu što je kum izgovorio. Tu je i fotograf koji im govori gde i kako da se postave. Sveštenik prelazi preko crvenog tepiha i pruža ruku da se još jednom rukuje s mladoženjom. On je oniži čovek sa plavim očima i velikom telesnom snagom.
– Želim vam sve najbolje – sveštenik progovara – nadam se da ćete biti vrlo srećni.
– Hvala vam, Oče. Zašto i vi ne uskočite da se fotografišete s nama? – odgovara on, smeštajući ga pored mlade.
Mlada je lepotica kojoj ova haljina otkriva pegava ramena. Dugačka niska bisera izgleda preteška spram njene kože. Sveštenik joj se približava ne dotičući je i zuri u beli razdeljak njene sjajne crvene kose. Ona deluje mirna ali joj drhti buket cveća u rukama.
– Mora da vam je hladno – on progovara.
– Nije.
– Mora da jeste.
– Nije – ona odgovara. – Ništa ne osećam.
Napokon, pogleda u njega. Zelene oči su joj kao od kamena i ne odaju ništa.
– Naovamo gledajte, moliću!
Sveštenik gleda u oblake iznad glave fotografa. Oblaci se brzo kreću, zatamnjuju sunce, bacaju na poljanu senke.
– Divno! Tako ostanite! – grupacija se zbija dok se dugme pritiska, a zatim razilazi.
– Da li bismo sad mogli i mladoženjinu familiju?
Molim da svi članovi mladoženjine familije istupe!
Unutar hotela gomila se tiska, toplota ujeda, gosti se razlivaju na sve strane. Konobarica s kutlačom kod prednjeg stola naliva punč. Još jedna tu stoji s oštrim nožem u rukama i reže dugačkog, dimljenog lososa. Gosti se zbijaju u red posežući za viljuškama, kaprom, kriškama limuna. Svud oko njih cveće. Cveće posvuda. Nikad u svom životu ovaj sveštenik takvo cveće ne vide: lale široko otvorene, zumbuli plavi, gladiole samo što ne zatrube.
On stoji kod bokala s ružama i udiše im miris. Jak miris, težak. Preplavljuje ga potreba za pićem i on se okreće ka baru.
– Zdravo, Oče – evo gđice Dan, podebele žene u haljini sa mnogo boja. – Beše to baš pristojna ceremonija. Kratka i slatka, vi je održaste.
– To je lakši deo, gđice Dan. Nadam se da će sada biti srećni.
– Vreme će jedino reći – ova će. – Ne donosite preuranjene zaključke.
Sveštenik se osmehuje:
– Želite piće?
– Ne – ona odgovara. – Ja ne pijem nikada – prekrstila je ruke.
– Nikada?
– Ne, nikada. Ako ne znate zašto, samo sačekajte dok padne veče.
– Hoćete sok?
– Neću. Sačekaću svoju večeru.
Sveštenik uviđa da je ona zadovoljna stojeći tu sama, te odlazi do bara i naručuje vruć viski. Konobarica ispušta uzdah, stavlja lonče na ringlu, ubada krišku limuna s klinčićem, ubacuje kašiku u praznu čašu. Sveštenik posmatra okupljene i čeka da neko siđe. Uglavnom su žene te koje s njim govore. Ima ovde ljudi koji bi hteli da govore. Ima i onih koji mu duguju novac.
Gđa Džekson, mladoženjina majka, ulazi s hladnoće napolju. Tamnog je tena i crvena, u neskladu sa haljinom na njoj koja je nežne boje jorgovana. Ona skida šešir i, ne znajući gde da ga odloži, opet ga stavlja na glavu.
– Kud li pođoh s ovim! – progovara. – Stara žena ko što sam ja.
To stara igra koju je nekad voleo i od koje je umoran: namerno se glupiraju kako bi im on rekao da nisu u pravu.
Vazda traže kompliment.
– Ama, stanite! – progovara. – Pa, zar ne izgledate predivno?
– Nek nam je Bog u pomoći, Oče, ali malo vi toga znate – ona će stojeći pored njega viša za dva centimetra.
– Lako je uvideti da ste sveštenik – progovara njena nećaka. – Pravi muškarac nikad takvo što ne bi rekao.
Ona posmatra prostoriju očigledno razočarana muškarcima koji su tu prisutni.
Gđa Džekson prelazi preko te opaske.
– Bar je ovo gotovo. Sad mi je još samo jedan ostao i, sam Bog zna, mogu zanavek da se od njeg ne razdvojim.
– Mislite da se on neće ženiti?
– Ko će ga? On je prokleta nevolja, odvazda. Samo rad i zabava. A između ništa.
– Hoćete piće, gđo Džekson?
– Neću – ona će. – Odoh da vidim kad će ta večera, za ime Božije.
Jedna mlada žena, koja nije iz parohije, naginje se preko bara tražeći da bude uslužena. Naginje se preko berberina koji zuri u svoju čašu.
– Da li je ta čaša dopola puna ili dopola prazna, šta kažete, Oče?
– Kako god vi smatrate – sveštenik odgovara.
– E pa, ne znam šta ste još pili – žena će – ali zasigurno jedno bez drugog ne može.
Berberin se mršti, a onda se pokazuje i zbog čega.
– Žene – progovara on odmahujući glavom. – Žene uvek imaju odgovor.
Devojčica sa cvećem žurno prolazi pored njih, a za njom mnoštvo dece. Vruć viski mu je dobro legao, podseća ga na zimske noći njegove mladosti. Počinje da misli o Božiću i o svojoj majci, kako je ulivala tamno pivo u puding i terala ga da to promeša, da zamisli želju. Ona ga je ohrabrivala bez pritiska da postane sveštenik.
Jednom, dok je bio ministrant, stajao je u sakristiji i pustio da mu ruka klizi preko reverende, preko misne košulje. Zimsko svetlo je ostavljalo mrlje na prozoru visoko gore, a u kapeli je hor vežbao pesmu Kako si veličanstven. U tom je trenutku osetio kako mu se staza otvara, ali nema on sad vremena da to promišlja. Lolor, mladin otac, mu je prišao blizu i stisnuo mu ruku. Na dlanu, sveštenik oseća novac.
– Nešto za vaš napor – Lolor tiho progovara.
– Hvala vam – sveštenik prihvata. – Bilo mi je zadovoljstvo.
– Lolor je udovac koji poseduje dve stotine jutara zemlje kod Karlovog druma. Čvor na njegovoj svilenoj kravati je savršeno zavezan, a traka koja pada ističe tamnocrvene niti njegova odela. On je dobro znan kao čovek od ukusa, dosta omiljen. Baca pogled preko bara na mladoženju čija je glava pognuta slušajući nešto što mu neki čovek govori.
– Da li mislite da će njegov brat moći s ovako nečim da se suoči?
– Da li će večera uskoro biti servirana? – sveštenik će.
– Sve smo uredili tako da ne gubimo vreme. Treba da nas pozovu svakog časa. – Tu prestaje da govori i iznova zuri u mladoženju. – Kad žena nešto odluči, tu se ništa ne može. Najbolje je stajati postrance.
– Stvari se u životu na neki svoj način same srede – sveštenik progovara kao neku utehu.
– Neke da – čovek odgovara, pognuvši glavu i lupkajući o stolac vrhom svoje velike, izglancane cipele. – Treba da se odmaknete i pustite ih, pustite ih da sami naprave svoje greške. U tome je problem. A ako to ne prihvatite, tražite još problema.
Devojka koja je nalivala punč prilazi baru i udara u gong.
– Molim da sednete za sto! Dame i gospodo! Večera će biti servirana!
Svud romor iznenađenja.Žene posežu za tašnama. Ovi što piju, uspaničeni, aručuju još jedno piće. Žamor se sliva ka plesnoj sali gde su stolovi postavljeni.
– Znate gde sam – sveštenik će. – Ako vam pokadšto zatreba moja pomoć.
– Nadam se da neću doći u situaciju da vas moram pozvati.
– Pozovite, ipak – sveštenik će. – Kod kuće sam skoro svake večeri.
U muškom toaletu, on stoji pred ogledalom i pere ruke, češlja kosu da mu ne pada na čelo. Brzo raste i pada mu preko očiju, ali poslednji put kad je bio kod berberina, ovaj ga je neštedimice podšišao. Donald Džekson, kum, ulazi, naginje se na zid i urinira. Dugačak mlaz koji bučno pada na pločice. Okreće se pre no što je uvukao penis. To je velik penis i ovaj ga s mukom vraća u iznajmljene pantalone.
– Jebeni ukras, Oče – on će. – Dosta sličan vašemu.
– Lakše to malo! – uzvikuje Kenedi, koji je već povukao vodu i izašao iz boksa.
– Nema potrebe za tim. Hoćeš li već jednom da skloniš tu stvar! – ovo ga donekle zabavlja. – Ne obraćajte pažnju na ovog nitkova, Oče. Samo ga ignorišite.
Na vratima, izlazeći, sveštenik začuje smeh. Nekada, ne suviše davno, sačekali bi dok se on udalji tako da ih ne može čuti. Mora da ode do bara i da se još jednom presabere. Venčanja su teška. Piće teče, reči izlaze iz usta, a on mora da bude tu. Jednom čoveku mlađi čovek oduzima kći. Jedna žena gleda svog sina kako se nabacuje ženi nižeg ranga. To je nešto u šta oni polovično veruju. Tu je trošak, sentimenti, nemogućnost povratka.
Svaki put kad se obećanja javno daju, ljudi plaču. On stoji kod šanka i naručuje mali Pauers. Kad mu ga konobarica donosi, obaveštava ga da je piće plaćeno. On podiže pogled. Za udaljenim delom šanka, s novom kriglom tamnog piva u ruci, stoji mladoženja. Podiže čašu i osmehuje se. Sveštenik podiže čašu sa viskijem i otpija gutljaj. Nikad mu do sada nije palo na pamet da je Džekson možda znao.
Gomila je napunila plesnu salu koja je sva prekrivena stolovima sa hranom. Blesak srebrnog posuđa, plamen sveća, škripa stolica na uglačanom drvetu. Pola parohije se tu sjatilo i ovo više nije skromno venčanje. Za čelnim stolom svako je sedište osim mladoženjinog zauzeto. Zašto je pretpostavio da bi jedna stolica tamo gore trebalo za njega da bude rezervisana? Nespretno se kreće duž stolova tražeći svoje ime. Gđica Dan mu daje znak, pokazuje prstom. Dodeljeno mu je mesto za stolom sa rodbinom. S njegove leve strane, mladin ujak. Sa desne, mladoženjina tetka.
– Vidim da su vas smestili ovde sa ostalim grešnicima – tetka progovara.
Sveštenik ne odgovara. Oni razvezuju o vremenu minut ili dva, a zatim razgledaju meni. Jela su odštampana zlatnim slovima i dat im je izbor: kremasta supa od povrća, za početak ili meso krabe sa avokadom. Zatim poširani losos sa sosom od peršuna ili jagnje u soku od ruzmarina.
Mladoženjina tetka ne vidi potrebu za svom tom zbrkom.
– Zar nam komad kuvane šunke ne bi sasvim lepo odgovarao? Daleko od avokada smo mi odgajani – izgovara ona, hoteći da je ko pohvali.
– Pitam se gde su poširali lososa? – Sinot će. – Nadam se da nisu bili kod mog dela reke. – To je žilav čovek koji retko vraća dugove i priznao je da je krao ovce sa Džeksonovog brda.
Lolor, za čelnim stolom, kucka o čašu i nastaje tišina. Jedan član osoblja prilazi sa mikrofonom i predaje ga svešteniku. Ovaj, mehanički, započinje.
„Blagoslovi nas, o Gospode, i ove Tvoje darove…“ Glave se spuštaju u znak naklona. Dete koje plače odvodi se iz prostorije. Čim je izgovorio Amin, pojavljuju se pladnji sa avokadom i zdelama sa supom. Zemičke su premazane puterom. Glave uranjaju u hranu. Devojke sa po jednom flašom u svakoj ruci sipaju crno i belo vino.
Iznosi se pečen krompir, povrće, zdelice za umak. Okupljeni blaženo uživaju u hrani i tišina vlada dok prvi talas gladi nije zadovoljen. Zatim razgovor opet započinje.
– Vi se nikad ni kilogram ne ugojite, Oče – tetka progovara. – Ako smem da upitam, kako to održavate liniju?
– Šetam – on odgovara ispuštajući uzdah.
– Kažu da je šetanje odlično. Prelazite li veliku razdaljinu?
– Skrenem s glavnog puta i idem do mlekarnice, a zatim siđem do reke – on odgovara. –Šetam svakog dana kad sam u mogućnosti.
– Znam taj put – gđica Dan će. – Da li ste nekad bili dole kod onog Kineza, Oče?
– Ne – on se smeje. – Kog Kineza?
– Da, vi ga zasigurno ne poznajete – on nije hrišćanin – ali ima ljudi koji odlaze kod njega da bi ih izlečio.
– Izlečio?
– Da – ona odgovara posežući za slanikom.
– Gde on tačno živi?
– Dole ispod Redmondovog kamenoloma, u kamp-prikolici. Znate tamo iza spremišta za seno? Mora da znate ako se tim putem krećete.
– On je izbeglica, neki njegovi rođaci su Kinezi – jedan od Džeksonovih progovara. – Redmond iz kamenoloma ga je unajmio da vodi brigu o ovcama.
– Čuo sam da još nijedno jagnje nije izgubio – Brin će.
– Govore, mora se priznati, da je to dobar čovek iako pokatkad postupa drukčije nego što mi to radimo.
– Neće psa. Ima neki strah od pasa – progovara Majk Brenan koji živi na brdu.
– Verovatno bi pojeo prokletog psa čuvara – Sinot će protežući se da uzme poslednji pečeni krompir.
– Šta on, zapravo, radi? – pita sveštenik.
– Čuva ovce, zar nisam to već rekla? – gđica Dan će.
– Ne to. Mislio sam kakav to lek poseduje?
– Ne znam tačno, Oče. Znam samo to da ima ljudi koji idu kod njega. Ja mu ne prilazim. Ako me što zaboli, ja odem kod Neila što namešta kosti.
– Sjajan čovek ako imate nešto za jelo kod sebe, – Brin će. –Samo,može vamse desiti da čekate u redu iza kakvog hrta.
– Ili prokletog ponija – Sinot će na to. – Ja sam morao da čekam dva sata iza šepavog šarca.
Smeh.
– Ako vas štogod boli, Kinez je čovek za vas.
– To je sve „pričam ti priču“. Od kakve on koristi može da bude? Ne zna ni reč engleskog. Nema načina da mu kažete šta vas boli.
– E, tebe ništa ne bi sprečilo da mu kažeš! – smeje se Majk Brenan glasno.
– Možete da pokažete! – gđica Dan će.
– Možete da skinete gaće, kažete mu u kom delu parohije ste odgojeni i da se nadate da će sve izaći na dobro – Sinot će na to. – Naravno da je Kinez: jede pse i kenja čaj!
– Lakše to malo! – Brenan će, mršteći se. – Čovek u mantiji je ovde prisutan.
– Da – odgovara Sinot gunđajući. – A svi znamo da se belo platno lako uprlja.
Smeh se u tren oka sruči u krhku tišinu. Brin kašljuca. Tetka joj jedanput ispravlja nož i viljušku.
– Mnogo ti toga znaš o mrljama – gđica Dan progovara – i da ti pet sestara pegla svaki nabor na pidžami.
Lep pokušaj izbavljenja ali Sinotova opaska već tinja.
Sveštenik zabada nož u jagnje. Majk Brenan baca pogled preko prostorije ka jednom čoveku koji se tu probija na štakama.
– Kad smo kod kostiju – on će – šta se desilo Danahjuu?
– Ritnula ga junica jutros – Sinot odgovara.
– To će ga naučiti da greje ruke. Je li bio kod doktora?
– Nije. Neće da ide.
– Ne možeš ga naterati da ode – Brin će.
– Onda mora da je imao štapove. Dve stvari nikad ne treba držati u kući: štake – i dečja kolica.
– Evo nama glasa iskustvenog! – uzvikuje gđica Dan.
– Da, da, samo se vi smejte, al nikad ne beše veće istine. Kad je Meri nosila naše poslednje dete, ja sam kolica odneo u dvorište i doneo joj petrolej – Brenan će. – Htela je da me pojede kad je došla kući ali zar više nije bilo vreme? Sigurno se kokošima dopalo da se baškare u Mojsijevoj korpi.
– Koliko ih ono imaš, sedmoro ili osmoro – tetka će.
– Imam ih devetoro – Brenan odgovara tražeći cigarete po džepovima. – I nije li to užas, da posle svega moram ići napolje da zapalim cigaretu?
Sad kad je glavno jelo gotovo, nervoza oko serviranja jenjava. Druge devojke sad dolaze da sklone tanjire. Ništa nije polomljeno. Niko nije ostao neuslužen. Stižu deserti: kolači od badema sa jagodama, prelivom od šerija, kremom. Tek što su se okupljeni latili kašika i krenuli u sledeći krug razgovora, Donald Džekson, za čelnim stolom, udara o čašu i ustaje. Samo što je ustao, pada natrag u stolicu. Gomila se okreće ka njemu, ćuti. Naćulila uši.
Slabašno kikotanje u prostoriji. Kum pokušava da iznova stane na noge. Ovog puta uspeva da ostane u stojećem položaju, ali mora da se nasloni na sto, ruka mu raširena na stolnjaku.
– Zdravo svima! –uzvikuje on. – Zdravo!
Mladoženja mrmlja nešto o tome da se kučkin sin ućutka. To se čuje, bez namere da se čuje, preko mikrofona.
– Dobar vam dan svima! – kum uzvikuje. – Nadam se da ste se napili i najeli do mile volje.
Ovde se zaustavlja, ne znajući kako da nastavi. Spušta pogled ka mladoj. Gleda u svog brata.
– Kad je moj brat ovde počeo da se udvara Kejt, rekli smo mu da nikad neće uspeti da odvoji tako krasnu devojku.
– Gleda u stolnjak, čaše, srebrni slanik i bibernik.
– Sad kad vidimo da je to uspeo, jedino je šteta što ona nema sestru!
On povlači stolnjak i jela se drmusaju. Čaša crnog vina se prevrće ostavljajući mrlje na belom platnu.
Sinot upravlja snažan pogled ka svešteniku i osmehuje se, pa vraća pogled na kuma.
– Jer, da ona ima sestru, delili bismo imanje i...
Lolor brzo uzima mikrofon iz njegovih ruku. Čini to uz učtivost džentlmena, jer on to jeste, i počinje da se zahvaljuje svima, najiskrenije, što su došli. Govori da mu je drago što je njegova kći jedinica pronašla dobrog muža. Govori da je dao sve od sebe da je dobro odgoji, i da, iako njena majka ne može ovde da bude s njima, on zna da ih ona odozgo gleda i blagosilja ovaj dan. On hvali hranu, vino, uslužnost osoblja. Zahvaljuje se svešteniku na jednostavnom obredu, deverušama koje su tome prisustvovale i svim prisutnima s mladoženjine strane. On želi dobrodošlicu mladoženji u svoju porodicu i nada se da će se lepo ophoditi prema njegovoj kćeri do kraja njenog života.
To je ono najviše čemu se on može nadati, progovara i seda.
Mladoženja razvija list papira i zahvaljuje se svima još jednom, zauzvrat, reflektujući govor svog tasta. Mlada sedi i ćuti, okružena muškarcima koji drže govore.
Konobarica joj prilazi sa šampanjcem, ali ona ne želi nimalo. Dok ona tako tu sedi, gladeći držak svoje čaše, sveštenik se nečeg priseća. To je jasno, vaskrslo sećanje zbog kojeg namah poželi da je sam.
Aplauz se razleže dok se torta prinosi. Mlada i mladoženja ustaju i hvataju nož. Oštrica ponire duboko do najnižeg sloja, a fotograf ih, kako red nalaže, slika.
Ubrzo potom, torta se vraća, raseca i stavlja na male tanjire, sa šećerom u prahu. Sipa se čaj, kafa.
Gđica Lolor uzima salvetu i stavlja je u svoju torbu.
– Za uspomenu – progovara. – Mora da ih imam već tuce do sada.
Iznova, svešteniku se predaje mikrofon. On ustaje i izgovara molitvu pre jela, ali ništa od svojih reči ne oseća. U skorašnje vreme, dok se moli, molitve mu ne bivaju uslišene. Gde je Bog? pitao je. Ne, šta je Bog. On ne mari što ne zna Boga. Njegova vera još nije poljuljana – to je ono što začuđava – ali on sad želi da se Bog pojavi. Sve što želi je znak. Bilo je noći kad je klečao na kolenima nakon što je nastojnica otišla a zavese bile navučene preko prozora i molio se Bogu da mu pokaže kako da bude sveštenik.
Od sviju prisutnih zatraženo je da završe s jelom kako bi se stolovi pomerili, a prostor raščistio za plesanje. Ljudi napuštaju plesnu salu i kreću ka baru, toaletu, izlaze da zapale cigaretu. U ovom trenutku, sveštenik može da ode. Može da priđe onima koji su dovoljno trezni da se sete da se pozdravio pre no je otišao i da se rukuje s njima. Zna da je u njegovoj kući ognjište spremljeno. Sve što treba da uradi jeste da se vrati i upali šibicu. Povući će ga san i ovaj dan će biti završen. Ali mora da ostane zbog plesa. Ostaće da vidi ples, a onda će da ode.
Muzika počinje laganim valcerom. „Mogu li imati ovaj ples do kraja života?“ Dok mladoženja izvodi svoju nevestu na plesni podijum, ivica njene haljine se zakači za štiklu cipele. Ona zastaje da to namesti, a rumenilo joj obliva obraze. Već je skinula veo tako da joj je nag potiljak, sa ogrlicom od bisera. Kada se uspravila, Džekson je uzima u naručje. Izgleda kao da mu se voljno predaje.
Odblesak svetla na dijamantu njenog venčanog prstena. Bele cipele prate putanju kojom se njen muž kreće po podijumu. Oni prave jedan krug, a zatim još jedan, a onda mladoženjin brat izlazi na podijum sa prvom deverušom. Lako se kreće. Kum možda nije vešt u govoru, ali plesati ume.
Dever kreće njegovim stopama sa svojom deverušom. Deluju sramežljivo, nesigurni u sebe, u jedno spram  rugog.
Posle tri valcera, muzika prestaje, a kum pita svog brata da li može da pleše sa mladom. Mladoženja ga posmatra.
Lolor stoji na ivici plesnog podijuma pokušavajući da uhvati mladoženjin pogled. Imaće problema, sveštenik uviđa, da ostane postrance u ovom slučaju iako je rekao da mora. Mladoženja okleva ali mu odobrava i uskoro prva deveruša i mlada razmenjuju mesta.
Bend ubrzava ritam, svira kvikstep. Kum počinje da igra džajv. Godinama unazad, on beše pobedio na nekom natecanju u plesanju džajva i sad je odlučan da pokaže svoju veštinu. Savija ruku u luk, mlada prolazi ispod, dolazi iza njega ali se ne kreće dovoljno brzo, kako bi on to hteo.
On je odgurne u jedan spin, ali kad se vrati da je odvrti, njegova ruka ne dotiče njenu, nego hvata nisku bisera, a kad se on zavrti, ogrlica puca.
Sveštenik, sleđen, posmatra kako se razliva niska bisera. Gleda u bisere koji poskakuju na uglačanom plesnom podijumu i kotrljaju se ka njemu. Jedan biser udara o ugaonu dasku i otkotrljava se nazad pored ispružene ruke gđice Dan. Ova ispušta uzdah dok se biser kotrlja ka sveštenikovoj stolici. On spušta ruku i podiže ga.
Oseća njegovu toplinu u svojoj ruci, toplinu od njenog tela. Ovo ga, više od bilo čega u toku ovog dana, prepada.
Sveštenik prelazi preko plesnog podijuma. Mlada tu stoji sa ispruženim rukama. Dok on stavlja biser u njenu ruku, ona ga gleda u oči. Ima suza u tim očima, ali ona je suviše ponosna da bi trepnula i pustila ijednu od njih da joj klizne niz obraze. Da je trepnula, on bi je uzeo za ruku i odveo sa ovog mesta. To je bar ono što sebi govori.
To je i ono što je ona jednom poželela, ali dvoje ljudi skoro nikad ne žele istu stvar u istom trenutku njihova života. To je ponekad najteže izdržati da bismo ostali ljudi.
– Tako mi je žao – on govori.
Gleda u krhke crte njenih otvorenih dlanova, u bisere koji se skupljaju. Podiže pogled i opet je gleda u lice. Lolor zuri u njega, ali Brin prilazi i prekida ovu situaciju.
– Koliko si ih imala? – Brin govori.
– Koliko? – mlada odgovara odmahujući glavom.
– Da – on nastavlja – Imaš li neku predstavu koliko je bisera bilo na ogrlici? – Brin sad gleda u nju i menja predmet priče. – O, ne plači, devojko. To je samo ogrlica.
Lako ju je popraviti.
– Dole, kod vrata plesne sale, mladoženja je uhvatio kuma za okovratnik. Njegova velika ruka ga čvrsto drži, a lice mu je belo od srdžbe.
– Ti, prokleti idiote! – on urla. – Ne možeš se kontrolisati ni jedan prokleti dan! 

* * *
Lepo je biti u aleji ponovo, ostaviti tu užasnu muziku iza sebe. Vetar je utihnuo i drveće je sad mirno.
Na jednoj se grani smestila vrana, oprezna. Duž ulice, jedan dimnjak izbacuje beli dim spram neba. Prodavačica novina je zatvorila vrata, ali u kladionici još treperi svetlo televizora. Sveštenik zastaje kod tog prozora, vidi devojku unutra, u dubokom snu sa otvorenom knjigom.
Poželeo je da uđe i da je probudi, da joj kaže da će joj se ukočiti vrat u tom položaju, ali nastavlja da hoda do parohijske kuće. Čim mu je stopalo dotaklo duboki šljunak, postao je svestan da ne može ući unutra. Okreće se, nastavlja hod duž ulice, pored benzinskih pumpi, te skreće sa glavnog puta.
Dakle, ona je udata. Na trenutak, oseća mogućnost da sve počne iznova ali to namah iščezava. Prolazi pored visokih zidova samostana, pa pored cevaste čelične ograde tržnice. Sad više nema pločnika, samo goli put, hoda duž ivice opalog lišća. Klizavo je, na nekim mestima, i on u sebi govori da u stvari ne zna kud se zaputio. Prolazi pored Džeksonove kapije, kartoni za mleko ostavljeni u sanduku. Svako malo, poneka životinja u kakvom polju ili šupi zaurla. Mnogo stoke u ovoj parohiji noćas neće biti nahranjeno. Posle još nekoliko pređenih kilometara, pored urlanja, začuo je utešni šum reke.
Kad je stigao do mlekarnice, skrenuo je dole do Hantersove uličice. Ovde, toranj Bleksteirs nad zemljom baca na polja neobičnu, plavu senku. Lovci ovde dolaze nedeljom, nakon mise. Ostavili su mrtvu perad u kući: mužjake fazana, patke, jednu gusku. Nastojnica ih je okačila, operušala, servirala ih na stolu za večeru. Sveštenik ne želi da misli o ovome, iako je uživao u obrocima, u soku od pečenja.
Uličica se završava na mestu gde je nekad bila kuća, njeni napušteni zidovi ugušeni u bršljanu. U močvarnom delu gde rastu johe, nemir na vodi, komešanje i divlje patke uzleću. Rese drhte za njima. Sveštenik je nepomičan, upravlja pogled ka nebu tražeći čaplju. Nikada još dosad ovuda nije prošao a da je nije ugledao. Suviše je tražiti da je opet ugleda, ali, najednom, ona je tu, njena velika krila je lagano nose blagom vijugom spram neba.
Dole kod reke, uspavana smeđa voda nastavlja svoj tok. Mir je dublji, kao i uvek, jednostavno stoga što je ovo mirno mesto. Na površini vode, valoviti odraz stabala na udaljenoj obali. Jedan jedini oblak lebdi na nebu, tako bled i izmešten, kao oblak kog je iza sebe ostavio neki drugi dan. On se priseća kako je uzeo parče mladinog vela sa tise, stavlja ruku u džep i oseća pod prstima da je tu.
Izvlači ga iz džepa, pušta da padne. Pre no što je taj delić tkanine dotakao vodu, on zažali zbog tog čina, ali imao je šansu i sad te šanse više nema.
Bila je mlečnobela magla u voćnjaku one noći kad je došla u njegov dom. Bio je to dan Zadušnica, a on beše sam u sobi za posete u kojoj je vatra plamtela. Ranije tog dana dao je poslednju pomast jednom mladom čoveku u bolnici, a zatim se odvezao natrag kako bi održao večernju Misu. Beše to jedna od onih noći kad nije mogao podneti da bude sam. Mislio je o tom mladom čoveku, o tome kako je i sam nekad bio mlad. Sat nad kaminom beše bučan. Ubacio je još uglja u vatru i hodao duž prostorije.
Ona je došla da joj se on potpiše na karticu sa Mise, za njenu majku. Pozvao ju je da uđe, da sedne tu sa njim. Ostala je, osećao je, da ga ne bi uvredila. Nije nameravao da je dodirne, ali dok je ona netremice gledala vatru, sveštenik je posmatrao beli razdeljak njene tamnocrne kose.
Ispružio je ruku samo da oseti toplinu vatre na njenoj kosi. To je bila sva njegova namera, ali ona je pogrešno protumačila taj gest i ispružila ruku te mu obujmila zglob.
Uvek su se sastajali na zabitim mestima: na grubom žalu kod Kaora ili Blekvotera, u šumi iznad puteva Eivondeila. Jednom su na žalu naleteli na gđicu Dan.
Hodala je ka njima i beše suviše kasno da se okrenu, ali baš kad je trebalo da se susretnu, ona je skrenula ka moru.
Niti tog dana, niti ikada posle, nije dala ikakav znak da ih je videla.
Godišnja doba su se smenjivala i nanovo je došla zima. Oni otputovaše, na sever do Tihe Doline, i odsedoše u maloj gostionici kod grada Njuri. Te noći, tokom večere, ona je gladila držak svoje čaše i rekla mu da ovo više ne može da izdrži. Ako on ne može da napusti sveštenički poziv, ona ne želi da ga više na ovaj način viđa. Sledećeg jutra, na putu do kuće, otišli su u nacionalni park, hodali vekovima unazad, od dvorišta i kućeVikinga, preko drevnih jezerskih ostrva i završili kod neolitske grobnice. Tu su stajali na ivici veštačkog jezera u kom je nedoteran, drveni čamac bio napola potopljen. Površina vode beše gusto prekrivena semenom maslačaka. Hladan povetarac je prosiktao kroz trske ali oni ćutaše, zaključani u spoznaji da ništa više nikad neće biti isto.
Sad je ona udata. Ove noći, Džekson će je odvesti u sobu i skinuti njenu haljinu. Sveštenik još uvek može da vidi penis njegovog brata, njegovu veličinu i kako ga nije mogao vratiti u pantalone. Naginje se preko nasipa kod reke, otkida vrškove sa visokog korovlja. Treba da se vrati u grad i legne da spava, ali još ne želi da se ovaj dan završi. Stoga, nastavlja hod u suprotnom pravcu idući stepenicama preko živica između polja. Zemlja se preobraća, od grubog strništa do svetlih izdanaka pšenice.
Tako suva zima, kakva i njihova beše. Nadalje, nailazi na mirni pašnjak i svud na njemu ovce pasu. Dakle, ovo je Redmondov posed. Upravlja pogled naviše prema putu i vidi krov velikog spremišta za seno. Pored njega, sa nadstrešnicom i vlatima svetla oko prozorskih zavesa, stoji jedna kamp-prikolica.
Čim ju je ugledao, počeo je sebi da govori da to nije ono zbog čega je ovde došao. Poslednje što sad želi je društvo – ali ga stopala, po sopstvenoj volji, vode kroz pašnjak. Na jednom nadsvođenom mestu, iznad žbunova ribizli, jedan deo zemlje je uredno ograđen drvenim stubovima i žicom za ovce. Brazde za sadnju su uredno poređane, sveža ilovača na grabljama. Dok gura jednostavnu drvenu kapiju, čuje se škripa. Sveštenik stoji tu u bašti neko vreme, osluškujući. Ne čuje nikakav zvuk iznutra, te, uveren da nikog nema kod kuće, kuca na vrata. Čim zakuca, okrene se da ode, ali vrata se otvaraju i pred njim stoji jedan Kinez, u komotnoj trenerci i japankama.
– Da – on se osmehuje. – Dođite.
Sveštenik uzmiče. – Dobro veče.
– Da – Kinez ponavlja.
Nije trebalo da dolazi, ali sad bi bilo uvredljivo da ne uđe u čovekovu kuću. Unutra, prostor blista: uglačan pod, madrac sa krutim, belim prekrivačem. Prodoran miris vrijućeg čaja, para se širi sa lončića. Jasno svetlo prekriveno abažurom. Skoro sve je belo, šperploča ofarbana. Tu je i veliki jastuk sa udubljenjem i otvorena knjiga.
Kinez gleda u sveštenikova stopala. Prljave cipele su ovde uvreda. Sveštenik ih izuva i ostavlja ispred vrata, osećajući, dok to čini, da ga bole stopala. Stolac se iznosi. Kinez ima brze ruke. On je gibak čovek, lepo građen, kreće se slobodno duž svog doma. Sveštenik baca pogled kroz savršeno čisto prozorsko staklo na reku i oseća nov žalac zavisti.
– Da – progovara Kinez. – Ti problem.
– Moj problem?
Kinez kima glavom.
Ja nemam problema – sveštenik će.
Kinez se glasno smeje; on zna da to izgovaraju oni koji imaju problema. Uzima čašu sa police, zatim suvo lišće iz kutije za čaj, sipa vrijuću vodu. Puni čašu do samog vrha i pruža je svešteniku. Lišće isprva pluta, zatim lagano pada na dno i širi se. Ukus je gorak i peče mu jezik.
Kinez zuri u njega. Oči su mu široko otvorene, usredsređene. On presavija rukave uredno do lakata i poseže da dodirne sveštenika. Prošle su tri godine otkako ga je bilo ko dodirnuo, te mu nežnost strančevih ruku unosi nemir. Zašto nežnost toliko više onesposobljava čoveka nego povreda? Te ruke su suve i tople. Dok se spuštaju sa njegove vilice i kruže mu oko vrata, sveštenik snažno guta i zuri u grafiku na zidu. Na grafici je jednostavna zdela od alabastera i njena senka.
– Da – Kinez prilazi madracu i dlanom pljesne o njega.
Sveštenik skida jaknu i leže na madrac. Leže na leđa, ali ruke ga prevrću. Skidaju mu čarape. Palčevi mu pritiskaju prste, pete i uranjaju duboko u njegove tabane.
Kinez potom progunđa nešto u znak razumevanja, smešta se pored sveštenika i počinje, rukama, da ga lupka. Počinje od članaka i pomera se, uz bezmerno strpljenje, do njegove butine. Kada je stigao do zadnjice, pritiska pesnice duboko u oba njena dela. Sveštenik oseća poriv da vikne, ali ruke se premeštaju na drugu nogu, gurajući sve što je u njegovim nogama u torzo, kao da se taj sadržaj može prebaciti iz jedne strane tela u drugu. Sveštenik polako oseća kako njegov otpor popušta; to je stari, mili osećaj volje koja se povlači. Neka ga čovek udari. Neobičan je to osećaj, ali je i nov. On okreće glavu i netremice posmatra zdelu od alabastera.
Delići vremena provedenog sa Lolorovom kćeri mu prolaze kroz glavu. Kako je divno bilo intimno je upoznati. Rekla je da samospoznaja leži na dalekom delu govora. Svrha razgovora je otkriti ono što, do određene mere, već znaš. Verovala je da je u svakom razgovoru postoji neka nevidljiva zdela. Govor je veština smeštanja ispravnih reči u tu zdelu i izvlačenja onih drugih iz nje.
U razgovoru punom ljubavi, pronalaziš sebe na najnežniji mogući način, a na kraju zdela je, iznova, prazna.
Govorila je da čovek može spoznati sebe i živeti sam.
Verovala je da fizička spoznaja leži na dalekoj strani vođenja ljubavi. Njeni stavovi su ga katkad izjedali, ali nikada nije mogao da dokaže da nije u pravu. Priseća se one noći u sobi za primanje poseta, njenih glatkih pegavih ruku. I kako je sedela na ivici kreveta u Njuriju i ušivala dugme na njegovoj košulji. Sledećeg jutra, njihovog poslednjeg, ležali su na krevetu, prozor beše otvoren a on sanjaše kako je vetar oduvao pegice sa njenog tela. Kasnije tog jutra, kada je okrenula glavu i pogledala u njega, rekao joj je da ne može da napusti sveštenički poziv.
Kinez sada ima potpunu kontrolu, povlači svoje ruke duž sveštenikovih zglobova dok ovaj ne pomisli da će da puknu. Glava mu je podignuta, Kinez kruži njome u krugovima koji postaju sve širi. Jedno koleno mu se nalazi kod jedne strane glave, a drugo kod druge. Kinez izvlači nešto iz osnovice njegove kičme, iz kosti na njenom donjem delu, gore kroz telo. Tu je nešto čvrsto što ne da se pomeri, ali ove ruke za to ne mare. Pre no što je spreman, sveštenik oseća kako nešto u njemu uzmiče, kao kad voda uzmiče od obale kako bi formirala još jedan talas – i on se stropoštava iz njegovih usta, strašan krik, ime njeno, i tada je sve završeno.

Nakon nekog vremena koje ne može da izmeri, on se polako vraća u sedeći položaj i gleda unaokolo sobe. Zuri u Kineza, u svoja gola stopala, u pod. Sad mu je vrućina i oseća glad. Čovek iznova puni lonče, pali šibicu, kao da se takvo što dešava svaki dan.
– Hvala vam – sveštenik će napokon. – Hvala vam.
Kinez čučnu pored njega sa čašom svežeg čaja. Ovde je čovek koji živi srećno, u čistom prostoru, sam. Čovek koji veruje u ono što radi i nalazi zadovoljstvo u tome što radi. Sveštenik mu mora dati nešto zauzvrat. Zavlači ruku u džep i pod prstima oseća Lolorov novac. Kinez mu se klanja dok uzima novac ali ne broji novčanice. Samo ga ubacuje u smeđi vrč na kuhinjskom stolu.
Sveštenik pokazuje prstom na grafiku na zidu.
– Šta je ovo? – pita.
– Staro – Kinez odgovara.
– Prazno je – sveštenik se smeje.
Kinez ne razume.
– Prazno – sveštenik će. – Nije puno.
– Da – Kinez odgovara. – Ti problem.
Sveštenik pronalazi svoje čarape i izlazi napolje po cipele. Plava noć se u tami raširila preko polja. On gura drvenu kapiju i sluša zvuk koji ona pravi dok se iza njega zatvara. On tu stoji i posmatra svet. Stiglo je proleće, suvo i obećavajuće. Johe izrastaju, bledi joj vrškovi prkosni. Sve sada izgleda izoštrenije. Noć se skupila spram stubova ograde. Grablje su sjajna stvarčica, omiljene i rado nošene.
„Gde je Bog“? pitao je, a Bog večeras odgovara. Svud unaokolo vazduh je oštar sa jakim mirisom divljih ribizli.
Jedno jagnje se uspravlja iz dubokog sna i hoda duž plavoga polja. Gore, zvezde su se otkotrljale na svoje mesto. Bog je priroda.
Priseća se kako je ležao nag sa Lolorovom kćeri izvan Njurija. Priseća se kako se boja svih onih maslačaka preobratila u krhko seme i kako je rekao da će je voleti zauvek. Svega se toga seća u potpunosti i ne oseća sram.
Kako je to začudno – biti živ. Uskoro će Uskrs. Posao čeka, propoved koju treba sastaviti za Cveti. Penje se poljima nazad ka putu, razmišljajući o svom životu sutra, o sebi kao svešteniku, odgonetajući, koliko god bolje može, rimski jezik drveća. 

KLER KIGAN (CLAIRE KEEGAN, 1968) odrasla je na jednoj farmi u Viklou (Wicklow) i trenutno živi u ruralnom delu Irske. Njena prva zbirka priča, Antarktika (Antarctica,1998), osvojila je Rooney nagradu za irsku književnost (The Rooney Prize for Irish Literature) i bila je knjiga godine po izboru Los Angeles Times-a. Njene priče su osvojile sledeće nagrade: The Olive Cook Award, The Kilkenny Prize, The Martin Healy Prize, The Macaulay Fellowship, The William Trevor Prize i The FrancisMac Manus Award. U svojoj dugoočekivanoj drugoj zbirci pripovedaka, Walk the Blue Fields (Hodaj plavim poljima, 2007), Kler Kigan posmatra Irsku koja se bori sa svojom prošlošću, a zbirka – upravo naspram ovog pejzaža – na zadivljujuć način odslikava čežnje ljudskog srca. Džozef O‘Konor (Joseph O’Connor) je izjavio: „Mnoge od ovih priča su nezaboravne. Ova knjiga će je [Kigan] smestiti tamo gde uistinu i pripada: među najveće pisce kratkih priča ovog vremena.“

Izbor, prevod s engleskog i beleška
Marja Hamović