Nagib Mahfuz
DAN KADA JE VOĐA UBIJEN 

ILVAN FAVAZ MUHTAŠIMI

 Jutro novog dana. Starog. Novog, starog. Novog, starog. Novog, starog. Novog, starog. Starog, novog. Vrti mi se u glavi, o, gospode. Ako već nema starog koji beše valjan, pa neka bude novi, pa makar i nikakav. Bilo šta je bolje nego ništa. I sama smrt je obnavljanje, a hodanje zdravlje I imetak. Trebalo je to da bude put ljubavi i lepote, a pogledaj šta je! Oh, moje noge! Oh, moje cipele! Trpi i budi strpljiv jer ovo je doba patnje i strpljenja. U vremenu ognja i krvoločnih zveri nigde povetarca da okrepi dušu, osim tebe dragana moja. I raskošno drveće ima zasluga, a i reka Nil, takođe, čiji se doprinos ne može poricati. Pogledaj gore u bele oblake i vrhove drveća ne bi li zaboravio boginjavu površinu zemlje. Jednoga dana srešćeš čednog đavola i zbratimiti se sa njim. Ja sam rob gospodara nadmoćnog uma, plemenitog karaktera i dva crna oka u hladu spojenih obrva. Od detinjstva, preko dečaštva I momkovanja živim u ovoj staroj kući, zaturenoj među soliterima, kao uljez među imućnima. Jednoga dana gazda će nas ubiti. Čudno je da ljubav večno opstaje u senci raširene korupcije. Da li je ovaj napukli trotoar trag vazdušnog napada? Gomile đubreta što leže tamo po uglovima štite ljubavnike. Dobro jutro, vi, stešnjeni po autobusima. Lica vam pilje kroz naprsla stakla, poput zatvorenika na dan posete. I most je napakovan prolaznicima. Biciklisti proždiru sendviče boba požudno, ali bez naslade.
Moj deda je rekao:
– Posle velike nevolje dolazi rasterećenje.
Eh, voljeni deda – pa, dokle ćemo pamtiti i drugima ponavljati? On je moj najbolji prijatelj, moj deda. A ja sam samo jedno siroče. Izgubio sam roditelje onda kada su oni izgubili sebe u neprekidnom radu od jutra do sumraka. Rastrzani između državne službe i privatnog sektora ne bi li zaradili za zalogaj i ono nužno za život. Viđamo se tek na tren.
– Nema vremena za mudrovanja, molim te, pa, zar ne vidiš da ne možemo naći vremena ni za spavanje?!
Uvek kada se neka od mojih sestara suoči sa bračnim posrtajima, ja sam taj koji je određen da izgladi odnose. Danas nikog ne možeš naći da pomogne. Svako mora da se bori sam i osloni samo na dobru sreću. Konačno, evo jedne kompanije za hranu. Jedna od firmi javnog sektora. Na njenom ulazu piše masnim slovima „Ulazite ovde bez nade“. I evo je, dragana moja, sedi u našoj direkciji „Javni odnosi i prevođenje“. Gleda u mene zaljubljeno.
Kažem joj prekorno:
– Da si pričekala samo nekoliko minuta, došli bismo zajedno.
Odgovorila je veselo:
– Zbog nekih obaveza išla sam na doručak u kafić.
Zaslugom mog dede našli smo se u istoj kompaniji i istoj direkciji. Ili, bolje rečeno, zaslugom jednog od slobodnih oficira1 koji je nekad bio njegov učenik. Moj deda je ličnost koja se ne zaboravlja. Njegovih usluga seća se i čovek iz generacije onih koji inače ne znaju da cene usluge svojih prethodnika. Oh koliko je samo žena u našoj direkciji! Hrpe papira ispunjavaju nam stolove, ali to je posao koji ne zahteva posebnu koncentraciju. Moj deda. Malo radim – pa bacim pogled na moju dragu Randu. Sećam se i sanjam, i sanjam i sećam se. Duga priča koja se vraća u najranije razdoblje življenja u našoj staroj, jedinstvenoj kući. Igrali smo se zajedno kao deca i bili istih godina. Majka insistira – mada nema dokaza – da je ona starija od mene. A onda je došla zrelost praćena stidom i oprezom. U mene se ušunjao špijun, razarajući sve radosti. Ali na kraju, ljubav ruši sve prepreke. Bilo je to tokom srednjoškolskih dana. Na stepeništu između dva sprata šiknuo bi kratkotrajan flert i šifrovane izjave. Jednog dana ćušnuo sam joj u ruku pismo priznanja. U odgovoru, poklonila mi je knjigu Vernost dve generacije. Kada smo iste te godine oboje maturirali, rekao sam dedi da želim da se verim sa našom komšinicom, Random Sulejman. Deda je pomenuo kako u njegovo doba nije bilo dopušteno govoriti o veridbi sve dok mlad čovek ne postane samostalan. Ali, obećao je da će pokrenuti razgovor sa ocem i majkom na ovu temu i pružiti mi podršku. Majka je izgovorila da nam je porodica Sulejmana Mubaraka bliža i od najrođenije svojte i da joj je Randa jednaka kao njene kćeri „Ali, ipak je starija od tebe!“ A otac je dodao „Naliči ti po godinama, ako nije malo starija, a naliči i po siromaštini...“ Veridba je obelodanjena jednog srećnog dana. Tih dana san je još uvek mogao postati realnost. Ali, od kad smo se priključili službeničkom staležu, suočili smo se sa novim realnostima. Prošle su tri godine i mi smo već napunili dvadeset i šest. Bio sam zaljubljen, ali sada iscrpljen, bespomoćan i opterećen odgovornostima. Više se ne sastajemo da bi šaputali, već se upuštamo u beskonačne rasprave, kao da smo pridruženi nekom ekonomskom kružoku. Stan... Nameštaj... Breme zajedničkog života... Ni ona nema rešenje niti ga ja imam – ništa nemamo osim ljubavi i ustrajnosti. Veridba je obelodanjena u Naserovo vreme, a sa realnostima smo se suočili u doba Infitahe2. Utonuli smo u vrtlog pomahnitalog sveta. Čak i u emigraciji nije bilo mesta za nas: niko nije tražio diplomirane studente filozofije ili istorije. Nije bilo potrebe za nama. Koliko izlišnih ljudi! Kako nas je samo ophitio ovaj sunovrat? Ja sam odgovoran čovek, progonjen i opsednut preispitivanjem samog sebe. Ona je zgodna i poželjna, a ja stojim, izgleda, poput brane na putu njene sreće. Osorni pogledi njenih roditelja stalno me prate... Skoro da mogu čuti šta se priča iza mojih leđa. A preko i iznad toga lebde snovi o reformama. Pristižu odozgo ili odozdo preko rezolucija i intifade3. Čudo nauke i proizvodnje. Ali gde je rešenje za ono što je rečeno o korupciji i lopovima? Ono što su rekli doktorka Alja Samih i Mahmud al-Mahruki, užasno je. I šta je valjano? Zašto u sve sumnjam od trenutka poraza mog vrhovnog idola 5. juna4? Kako to ljudi nalaze čarobni put da zgrnu ogromno bogatstvo u rekordnom vremenu? Da li se to moglo dogoditi bez nitkovluka? Koja je tajna moje žudi za poštenjem? Ono za čim najviše čeznem u ovom trenutku je da oženim Randu.
Anvar Alam, direktor direkcije, pozvao nas je, mene i Randu, na sastanak. Često nas pozivaju zajedno s obzirom da radimo na prevođenju propisa. Direktor je srdačna ophođenja, predusretljiv, voli da se ističe, tanka stasa, visok, crnpurast, okruglih očiju i prodornog pogleda, sredovečni gospodin koji se približava pedesetim, neoženjen. Kao što mu je to bio običaj, rekao je:
– Zdravo, verenici!
I počeo je da gleda u papire koje smo doneli, brzo i inteligentno, stavljajući neke opaske tu i tamo.
Pošto je vratio koncepte, upitao je:
– Kada ćemo se veseliti?
Znao sam da mu je navika da se meša u privatne stvari službenika, mada mi to nije bilo ugodno, kao uostalom ni njegov pogled. I pored toga, bio mi je drag.
– Još nismo našli rešenje za naše probleme.
Primetio je sa odvažnim prezirom:
– Za svaki problem postoji rešenje!
– Ali... – htedoh da se usprotivim.
No on me prekide:
– Prestani da ponavljaš ono što samo slabikovići govore.
Bes me ispunio.
– A šta je po vašem mišljenju rešenje?
Nasmejao se nemirnim osmehom i procedio:
– Ne traži rešenje od drugih!
Vratio sam se u kancelariju sa slutnjom koja me je proganjala: naumio je da me pred Random predstavi kao slabića. Bio sam opsednut tom idejom sve dok nije došlo vreme za odlazak.
Vraćajući se zajedno Ulicom Nil, uvijeni u mantile, rekao sam joj:
– Ovaj čovek mi ide na nerve.
Čvrsto stežući okovratnik mantila oko svog glatkog vrata, klimnula je glavom:
– I meni takođe!
– Odvratan je, a pravi se pametan.
– Baš tako.
– Misliš li da postoji neko rešenje za naš problem koje nam do sada nije palo na pamet?
Malo je umovala a zatim rekla:
– Moja vera u Boga je bezmerna, a mi uporno mislimo da će sve ostati zauvek isto.
Izgovorio sam uznemireno:
– Ali, vreme teče, Randa!
Rekla je, smešeći se:
– Možda, no ljubav je trajna! 

RANDA SULEJMAN MUBARAK

 Penjem se stepenicama ka stanu, a on stoji ispred svog kao da želi da se uveri da ću bezbedno prispeti do vrata. Pozdravio me je uz mlak poljubac, poput nekog ko je brižno utonuo u svoje misli. Proklet da je šef! Izazvao ga je bez razloga. Sve vreme je bio potišten i snužden. Ja to dobro razumem, međutim, zar nema poverenja u mene? Ne bi trebalo da bude mesta za dodatnu brigu. Miris supe od mluhija5 leluja kroz stan, snažno podstičući kod mene želju za jelom. Da li je to otac zaspao na sofi? Glava mu klonula, očni kapci trepere. Smeška se blaženo. Eh, kako si smršao i zanemoćao, proklet da je reumatizam! Muhtašimi-beg6, deda mog dragog, deset puta je snažniji od njega iako je deset godina stariji. Majčin glas najavljuje da je sofra spremna. Volim mluhije, a mamu ne iznenađuje moj apetit. Često mi govori:
– Mršav se ne može nositi sa bolestima.
A ja joj odgovaram:
– Gojaznost je podjednako opasna!
– Jogunica! Ako kažem desno, ona kaže levo.
Mama je debela i oduvek je takva bila. Čak se moli sedeći na kanabetu. Baš zbog toga sam oprezna kad uzimam hranu. Ona misli da je bogata prihodom od dvadest pet funti mesečno. Možda bi i bila u onim pređašnjim vremenima o kojima nam često pripoveda. A danas, koja je vrednost njenih primanja, očeve penzije i moje zarade zajedno?
Otac je stavio zubnu protezu, koju koristi samo kad uzima hranu, i počinje polagano da jede žaleći se na oštru hladnoću. Pridružila nam se Sana, moja sestra raspuštenica sa kojom delim sobu. Pohađa kurs za sekretarice, u privatnom institutu, nadajući se da će naći posao jer ne želi da bude breme bilo kome. Posle ručka ispružila sam se preko kreveta i ponovo setila mlakog poljupca. Ne volim to. To je uvreda, ili skoro tako nešto.
Ako se ponovi, otvoreno ću mu reći „nemoj me ljubiti ukoliko me ne voliš ili te nešto odvraća od mene“. I šta nam ostaje osim ljubavi? Trudim se oko njega kao da sam mu majka, a on razmaženo, neposlušno dete. O, da je samo bio inženjer! Oni su bili među herojima infitaha, a ne njene žrtve. A on je, takođe, i žrtva 5. juna i iščeznuća sa scene poraženog heroja7. Zbunjen je i neodlučan. Dokle? Prezire sve koji su ga pretekli i veruje da je bolji od njih. Zašto? Kada će početi da posmatra sebe kritički i objektivno? Možda je to moja uloga, moja dužnost, ali, s druge strane, staram se o jedinoj stvari koja je preostala, a to je naša ljubav. Volim ga, a ljubav je nerazumna. Želim ga svom svojom dušom. Kako? Kada? Eto, moja sestra Sana se udala iz ljubavi, bila srećna zbog diplome srednje škole, zadovoljna sudbinom domaćice i blažena što je dobila bogatog mladića za muža. Ali nije išlo, i ljubav je umrla. Kao obično, optužbe su bile usmerene ka drugoj strani. No ona je nervozna osoba koja plane poput vulkana za najbeznačajniju stvar – pa, ko to može izdržati?! To je razlog zbog koga sam navikla da se čuvam gneva i klonim obilja hrane. Kada će već ta prokleta sreća postati dostižna? I koliko još dugo može lepota da izdrži sučeljena sa burnim vremenom?
Ne, ne bih znala da sam zaspala da nije sna koji sam usnila. Probudila sam se dockan. Pomilovala mačku na trenutak, a zatim obavila podnevnu i popodnevnu molitvu zajedno8. Treba majci da zahvalim jer je bila moj učitelj veronauke. A otac?! Mama je bila zadovoljna supruga, I pored razlike u godinama između nje i oca i uprkos očevoj bezbožnosti. Pamtiš li obračune sa njim u ranim danima?
– Oče, zašto ne postiš kao svi mi?
Rekao je smejući se:
– Vidi malu, prebacuje ocu.
– Zar se ne bojiš Boga?
– Zdravlje, draga moja. Nemoj da te zavede moj izgled.
– A molitve, oče?
– Oh! O tome ćemo razgovarati kad odrasteš.
Takav slučaj nije u kući mog dragog. Njegovi deda, otac i majka mole se Bogu i poste. Bezbožnost mog oca danas je toliko očigledna kao što su i starost i bolest. Nikad nije izustio ni reč sumnje, ali njegovo ponašanje je dovoljno. U izlivima gneva huli protiv vere. Nekad bi se, možda, i pokajao i zamolio Boga za oprost ne bi li udovoljio meni i majci, ali to nije bilo više od parole, kao što su to bile uobičajene, prazne parole kojima su nas vlasti obasipale. Omraženo vreme parola! Čak se ni pokojni heroj nije ustezao od ponavljanja parola. A između parola i istine je provalija u koju smo svi upali i stradali. Ali, šta je sa mojim dragim? Vernik? Nevernik? Posvećen? Neposvećen? Alja Samih? Mahmud al-Mahruki? Oh! On je moj dragan i to je dovoljno, a ostalo je u Božjim rukama. Stalno je u potrazi za nečim izgubljenim. Kada bi se razrešili naši problemi, mogao bi sebi naći luku spokoja. A do tada, odbija se o stene i grabi za vazduh.
Dnevni boravak nas okuplja... Otac sa slabašnim zdravljem, poodmaklim godinama i bezbežnošću, majka gojazna i u brigama za ostale, Sana nezadovoljna sudbinom i bolnim osećanjima zbog prebivanja van svog doma, i ja sa večnim problemima. Prividno, roditelji su uspešno obavili svoju misiju, ali – kakva ironija! Prigušena inkvizicija me sapire sa svih strana. Šta posle veridbe koja je trajala čitavih jedanaest godina? Postoji li trag nade?
Sana se oglašava visokim, oštrim glasom:
– Samo neka čeka, pa će postati verenica-udovica!
Odbrusila sam oštro:
– To se tebe ne tiče!
Mama će prevaliti:
– Natukni mu Randa, samo ga ti podsećaj da ne zaboravi.
– Iz dana u dan mučimo zajedno našu muku, tako da nema svrhe podsećati ga.
A zatim još oštrije:
– Uostalom, punoletna sam, svoj put sam izabrala slobodnom voljom i ni za čim neću žaliti.
Otac će uzrujano:
– Da, Randa je dovoljno odrasla da može sama voditi brigu o sebi.
A majka tužno:
– Koliko smo samo pogodnih ženika propustili!
Kažem ponosno:
– Nisam ja robinja izložena na prodaju na tržnici!
– Majka sam ti i, bez svake sumnje, udala se po starinski i, evo, dobro prošla, Bogu hvala.
– Mama, svaka generacija ima svoj put, ali moja svojom pasjom sudbinom nadilazi sve ostale.
Otac će veselo:
– Bilo je vremena kada su ljudi jeli pse, mačke, magarce i decu, a na kraju stali da mlave jedni druge.
Uzvraćam ozlojeđeno:
– Verovatno ćemo proći bolje od doba ljudožerstva.
Otac je uzviknuo menjajući temu:
– Dosta je... TV serija je počela.
Iz dalje raspre izvukli su me početni taktovi muzike koju sam volela. Zahvaljujući njenoj magičnoj snazi, prizvala sam svog dragog i on se neočekivano pojavio, posle duga izbivanja, i posadio pored mene. Nenadano sam se izmenila u sanjivu ženu sa silovitom željom za bračni život. Suzbila sam izdajničku suzu koja je htela da me osramoti. Da li prihvatiti život bez njega?
Majka je rekla:
– Baš su srećnici ovi junaci u TV serijama... Odmah nađu rešenje za svoje probleme! 

MUHTAŠIMI ZAJED

 U svojoj osami čekam. Čvrsto pritežem ogrtač oko mršavog tela i ispravljam takiju9 na ćelavoj glavi. Prstima prelazim preko brkova i, u svojoj osami, čekam. Bog ne traži od čoveka više nego što može da pruži. Zvono na ulaznim vratima zuji. Otvaram vrata i ulazi Um Ali. No-si mantil pepeljaste boje i beli veo obmotan oko punačog, preplanulog lica.
– Kako ste, gospodine?
– Odlično Um Ali, Bogu hvala.
– Zima izgleda neće da se smiluje.
Poput žene za koju je vreme novac, skida mantil, stavlja na vešalicu pored vrata i produžava u Favazovu i Haninu spavaću sobu. Ja je pratim kako mi je rečeno. Seo sam na sofu i posmatram dok mete, trese, briše prašinu, glanca i stavlja stvari na mesto. Vredna i živahna, uprkos gojaznosti. Plaše se da bi mogla pružiti ruku i nešto ukrasti. Grešna sumnja koja nema opravdanja i očituje tragove prošlosti. Sat rada Um Ali vredi jednu funtu.
Zuji okolo od kuće do kuće poput pčele, pa njena primanja nadmašuju naše zarade zajedno. A ja uživam da budem sam sa njom: nedeljna razonoda koja natapa moja osećanja melodijom minulih snova. Biti sam sa njom znači očas preseći svakodnevnu rutinu sa kojom se, mada ih razdvaja vremenska distanca, sučeljavaju moje staro „Ja“ i moje nepoznato „Ja“, sašaptavajući se čudnim jezicima a nikako da se razumeju.
Zatim srce otima iz minulih zaliha ubrzane otkucaje čije trajanje je tek tridesetak sekundi: kada se savije da prostre tepih, zamišljam kako je nežno štipnem. Ali to je samo deo moje mašte, jer sasvim gospodarim sobom, a i ona, kad sam ja u pitanju, može biti potpuno spokojna. U stvari, ona mnogo nalikuje na muškarca po pitanju energije, snage i žilavosti. O Bože, nemoj nas prekoriti ako zaboravimo ili zgrešimo.
Uživajući u činjenici da sam sam sa njom, pitam je:
– Kako je majstor?
– Bog je milostiv prema njemu.
– A deca?
– Sva su se iselila, niko ovde ne ostaje osim idiota.
Nasmejala se, pa sada ona pita:
– Šta ima novo sa vlasnikom vaše zgrade?
– Izgubio je nadu i više se ne oglašava.
– Ko bi i pomislio da će zemlja jednog dana poludeti poput ljudskih bića?!
– Ludilo je izvor svega, Um Ali.
Kako samo volim da budem sam sa tobom! Bože sačuvaj! To me podseća na ulicu Hajrat, pod suncobranom liberalnih, uvezenih ideja: Fikrija i Ratiba, dve medicinske sestre i nestašluci nas mangupa. Život je sastavljen od godišnjih doba, a svako doba ima svoj poseban ukus. Neka su blagosloveni oni koji su voleli život zbog onoga što i jeste: Božji svet.
U poseti SulejmanMubaraku, Randinom ocu, on mi veli:
– Zavidim ti na zdravlju, Muhtašime.
Odgovorio sam samouvereno:
– Geni i vera, dragi moj prijatelju Sulejmane.
Gledajući u mom pravcu, upitao je prepredeno:
– Da li to treba da shvatim da oni poput tebe veruju u bajke?
– Bog upućuje samo onog koga želi.
– Govoriš kao da nisi, u nekom trenutku u prošlosti, bio nevernik?
Nasmejah se:
– Nasleđena vera, sumnja, ateizam, racionalizam, skepticizam, pa onda vera!
Kaže ironično:
– Nešto kao otvoreni bife?!
– Pre bih rekao celovit život.
Ponosan sam na svoju nepokolebljivost, zadovoljan I sa malim i poštovalac istine. Naložio sam Zejnebi da, kada dođe smrtni čas, ne bude nikakvih čitulja, dženaze10, pogrebnih obreda i nikakvog naricanja!
– Ništa drugo do svetlost koja iznenada silazi i raspršuje tamu.
– Stvar je u tomešto ti godine prolaze i smrt se najavljuje.
Jalov dijalog. Kaži, istina je stigla i lažje iščezla. Neistina je ništavna. Moj prijatelj očito obitava u nekom pustom svetu, dok ja živim u svetu naseljenom voljenim osobama. Oh, dragi Bože! Kakva poseta, mislim na posetu Um Ali. Šta li će uraditi nesretni Ilvan? Izgubljen usred cirkusa lopuža.
Pričam mu o dobrim, starim vremenima, ne bi li se odrekao klovna koji je imao običaj da odbleji deset jalovih parola svaki put kada bi otvorio usta.
Um Ali je završila posao. Pere ruke i lice, oblači pepeljasti mantil i baca pogled na ručni sat da izračuna naknadu. Dajem joj novac, a ona će odlazeći:
– Budite dobro, gospodine.
– Doviđenja Um Ali. I ne zaboravi na sledeći dolazak!
Natrag u osamu. Hodam okolo po stanu, pošto mi je sada teško da šetam ulicama. Kuran i pesme. Blagosloveni bili vi koji ste izmislili radio i televiziju. Bamije i makaroni za ručak. Bog mi probudio ljubav za molitvu i dao radost u hrani.
O kakvoj to osami pričam kada je ovaj svet oko mene nabijen milionima duša? Volim život ali ću, takođe, dočekati dobrodošlicom i smrt kada dođe vreme. Mnogi od mojih bivših učenika danas su ministri! Nema monaha u islamu.Život nije ništa drugo do hodajuća senka u letnjem danu koja traži zaklon u hladu drveta na sat vremena, a zatim odlazi i napušta ga. Često pripovedam voljenom unuku priče o prošlosti, u nadi da će se izvući iz tegobnih prilika. Hrabrim ga da čita, ali on baš malo čita. Sluša me zadivljeno, kao neko ko bi želeo da veruje u ono što čuje.
– Zaboravi na Alju Samih i Mahmuda al-Mahruka! Nisu li te događanja udaljila od vere u zemlju i demokratiju? I koje je značenje upornog vezivanja za poraženog, preminulog heroja?
– Da svet ne bi izgledao pust, deda.
– Tvojoj pažnji sam ponudio samo stvari vrhunske lepote.
Odgovorio je smejući se:
– Svešto sada želim to je jedan stan i prikladan mehr11.
Kako mogu zaboraviti jade ovog sveta kad sa mnom je moj voljeni unuk? O, kako su zadivljujuće moći pobožnog čoveka! 

(Odlomak)

 1 Slobodni oficiri: Tajna vojna organizacija koja je planirala i izvela udar 23. jula 1952. godine, kojim je počelo novo poglavlje u istoriji savremenog Egipta. Neosporni vođa grupe, od njenog osnivanja 1948, bio je Gamal Abdel Naser
2 Infitah: arapska reč sa značenjem „otvorena vrata“, odnosi se na ekonomske reforme egipatskog predsednika Anvar el-Sadata, posle Oktobarskog rata sa Izraelom (1973), kojima se završava dominacija javnog sektora i podstiču privatne investicije.
3 Intifada: (arapski: istresanje) oružani ustanak Palestinaca protiv izraelske okupacije Zapadne obale i Gaze.
4 5. jun 1967: početak Šestodnevnog rata između Izraelske vojske I susednih država - Egipta, Jordana i Sirije.
5 Povrće iz porodice spanaća (Corchorus olitorius)
6 Beg: titula koja s pridaje muslimanskom imenu iz poštovanja, iako nosilac imena nije stvarno beg (plemić).
7 Poraženi heroj: Gamal Abdel Naser (1918-1970), drugi predsednik Egipta
8 Molitva: drugi od pet stubova islama, pobožni ritual koji svaki musliman treba da posveti Bogu najmanje pet puta dnevno: rano izjutra, u podne, poslepodne, uveče i noću. Molitva se može obaviti u kući, radnji, na ulici ili putu, ali se smatra da je posebno blagoslovena ako se obavlja u skupu (skupno).
9 Takija: bela, vunena kapa (nošena često ispod fesa)
10 Dženaza: muslimanski sprovod
11 Mehr: obavezni venčani dar ženi od muža
* Rečenice napisane italikom su delovi iz Kurana.

NAGIB MAHFUZ (1911-2006) je najveći pisac savremene arapske književnosti. Napisao preko 50 romana i zbirki kratkih priča. 1988. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Dan kada je vođa ubijen (Kairo, 1985) je kratka novela koju naizmenično pripovedaju starac, Muhtašimi Zajed, njegov unuk, mladi državni službenik Ilvan Zajed Muhtašimi i Ilvanova simpatija iz detinjstva, a sada verinica (takođe i susetka i koleginica sa posla) Randa Sulejman Mubarak. Prateći život kairske porodice srednje klase ranih osamdesetih, Mahfuz istovremeno opisuje tešku političku i ekonomsku situaciju u zemlji. To je doba oštre krize i promena u Egiptu kada čitav način života sa svojim vekovnim tradicijama i sistemom vrednosti gubi snagu i ruši se, stvarajući prostor za nemilosrdni, novi materijalizam u „kraljevini korumpiranih“. Roman dostiže vrhunac ubistvom predsednika Anvara el-Sadata 6. oktobra 1981. godine, događaj oko koga Mahfuz spretno tka zaplet: istoga dana glavni junak, Ilvan, čini ludost pucajući u besu i beznađu na svog pretpostavljenog, čime spašava čast ali nepovratno uništava karijeru.Mada ne spada u vrhunske domete Mahfuzovog književnog stvaralaštva, u pitanju je dobro napisana, snažna, efektna novela, iznenađujuće bogata – uprkos malom obimu. Ponuđeni prevod je odlomak (tri od ukupno 22 glave) iz romana.

 Izbor, prevod s arapskog i beleška
Miroslav B. Mitrović