Ivana Maksić
KAD SLIKAR ODLOŽI ČETKU

Previše je rasprava, analiza, kritika i filosofije posvećeno fenomenu odnosa slikarstva i književnosti.
Iako se danas sa sigurnošću zna da je velika većina slikara paralelno i pisala, još uvek vlada neki vid dogmatskog i fašističkog podozrenja prema štivu slikara. Ova marginalizacija, čini se, potiče iz onog jednoprstog pravila po kome se čovek opredeljuje za jednu profesiju; samim tim, to nužno isključuje njegov kvalitet na nekom drugom polju. Ako je neko svestran, uvreženo je mišljenje da će onda, u najboljem slučaju, ostaviti mnogo toga na različitim poljima – ali će kvalitet njegovih plodova i učinka na svakom od tih polja biti osrednji. Ova vrsta zablude – po kojoj je dar uvek neravnomerno raspodeljen, pa tako izvanrednost na jednom planu povlači manjkavost na drugom – rasprostranjena je u svim oblastima. Na filozofskim katedrama ljuto će se osuđivati i prokazivati studenti koji su u isto vreme pesnici ili muzičari, kao da taj vid izraza neminovno tupi i koči njihovu strogo logičku moć zaključivanja. Reč je o najtvrdokornijem vidu diskriminacije, o nesporazumu koji zaista iziskuje glas sa obe suprotstavljene strane. Nije teško zapaziti da ova marginalizacija umnogome podseća na marginalizaciju žena u umetnosti, čije se pisanje neretko svrstava u poduhvat dopune domaćinskog dnevnika ili srceparajućih bljuvotina. Sličnost nije ishitrena i ne zasniva se samo na umnožavanju stereotipa niti obezvrednjivanju. Druga strana sličnosti, paralela, može se naći u činjenici da su obe strane na neki način i same krive za marginalizaciju koja im se nameće: odveć su tihi, nema tu mnogo trbuhozborenja koje bi pretendovalo da nešto ’dokaže’.
Jedna od najvećih slikarki u Srba, Nadežda Petrović biva osporavana i skrajnuta – ali, čak i uprkos tome, ona nam samim slikama (i samo njima) nešto govori više od svih njenih progonitelja. Sa druge strane, oni koji ne umeju da čitaju njene slike, prikloniće se njenim tumačima, dakle – logocentrizmu. Ipak, dolazi vreme u kome osnažuju potrebe i volja da se revalorizuje književnost ’drugih’; ali bi valjalo ne zapasti u zamku precenjivanja zarad nekakvog, danas svuda rasprostranjenog terora ’političke korektnosti’. 
Čini se da su slikari oduvek bivali skrajnuti i da je nedostajala volja da se kritički sagleda njihovo štivo u kome se kao sredstvom izražavanja služe jezikom, rečima.
Neretko je ona bivala svojevrsna dopuna njihovog slikarstva, pa je spadala u domen teorije umetnosti. Vasilij Kandinski i Paul Kle najbolji su primeri za to, mada se u stvaralaštvu potonjeg ipak pomaljala poetska crta koju ne možemo ostaviti po strani. „Hoću da se nadam da će laik, koji u slikama lovi njemu posebno omiljeni predmet, postepeno izumreti u mojoj okolini, i odsada mi se javljati u najboljem slučaju kao utvara, koja tu nema šta da traži. Jer, poznaju se samo predmetne strasti. I odobravajući se veoma raduje samo u okolnostima kada neko poznato nam lice samo od sebe izroni na slici.’’, kaže Paul Kle u svojim Ogledima o umetnosti. Krećemo od teorije kao polazišta iz više razloga: najpre, da bismo dokazali nužnost borbe sa logocentrizmom. Slikaru je nametnuta ćutnja, ćutnja kao negacija reči povlačila je slaboumnost, slikar je izjednačavan sa hipersenzitivnim mazalom, bićem koje je posvećeno belini platna i, ako zaista misli da uspe u svom pozivu, mora ćutati! Ćutanje je, kao i osama, na neki način neodvojivo od slikarskog rada. Slikar pričom troši neprocenjivu i ograničenu mu energiju. On je prihvatio ćutanje i po cenu da se proglasi slaboumnim, ekscentričnim, po cenu da zauvek bude prognan iz gotovo svih umnih poduhvata, a samim tim je njegov poduhvat nipodaštavan kao ’drugi’, kao nešto različito, pa otud kao podrazumevajuća negacija reči. Ne zaboravimo, likovnost se i dan danas izjednačava sa primitivnim, jer još uvek vlada linearnost u shvatanju istorije i opstaje binarnost u logici i kritičkom mišljenju. Slika je nema, estetika je puna reči. Svaki kvaziintelektualac ili nesuđeni umetnik (istoričar umetnosti) ima prava da postavlja kanone – služeći se tim istim jezikom koji je slikaru tako strogo zabranjen. Upravo zato su važni i Kle i Kandinski i Maljevič (Bog nije zbačen). Maljevič se, čak, odriče četke, proglašavajući je raščupetanom, odustaje od slike jer zaključuje da se mora prikloniti ’jačem mediju’ u krajnje ozbiljnom trenutku. Ovu sintagmu ’jačeg’ treba shvatiti uslovno. Reči su jače samo utoliko što su svima na ovaj ili onaj način dostupne, što postoji jedan kod koji je prihvatila određena zajednica ljudi da se njime služi. Insistirati na slikarstvu u trenucima kada je važno dopreti do ljudi, jasno i glasno reagovati, bilo bi kao insistirati na nekoj prefinjenoj matematičko-alhemičarskoj formuli. Ona je nadmoćna, ona nosi istinu – ali nije svakome dostupna. Može se uporno podmetati pod nos svima, ljudi je mogu gledati, tumačiti, ali je samo mali broj može razumeti. Ovo nije mistifikacija slikarstva, već razotkrivanje novih uglova posmatranja i promišljanja stvari. Čini se da su se slikari sami ogradili od reči kao prezrenom i odveć dostupnom mediju, a ta samokletva ih je kasnije stigla u širokom luku. Ipak, većina slikara se sa slike spuštala na reči onda kada je zaista bilo nužno reagovati i obratiti se ljudima koji ne vide onu drugu realnost, realnost i zakone likovnosti.
Slična stvar se desila i sa Pikasom. U periodu Španskog građanskog rata i kasnije, tokom nacističke okupacije Pariza (1941), Pikaso preživljava najstrašnije stvaralačke krize i počinje intenzivnije da piše. Ove promene ne bismo smeli tretirati kao odustajanje od lagodnog estetskog izraza slikovnosti da bi se izrazila kritika Frankovog režima (teško je naći snažniji zapis, spomenik borbe protiv zla nego što je to Gernika), već naprosto otvoriti oči viševekovnom slepilu. U tom periodu je i nastala ova svojevrsna drama apsurda Požuda uhvaćena za rep. Slikar je u stanju da odustane od sebe u trenutku koji je zaista kritičan; on mora da – poput Klea i Kandinskog, odustane od obraćanja u utrtom putu neizvesnosti, od hermetičnog puta koji sa sobom nosi rizik slaboumnosti, da progovori, pa čak i da se samoobjasni. U doba novih medija, ovo postaje imperativ. Savremeni umetnik više ne pristaje na ćutanje, on je aktivan i angažovan. Opet, ne bi valjalo zaključiti da i autor praistorijskih pećinskih crteža nije isto tako bio angažovan, kao ni mnogi renesansni slikari i mislioci. Naposletku, ove tvrdnje mogu i treba da budu potkrepljene proučavanjem samog teksta, a oni su nam u velikoj meri dostupni.
U raznovrsnom korpusu svog genijalnog stvaralaštva, Leonardo da Vinči nam je ostavio veliki broj spisa. Pored Traktata o slikarstvu u čijem uvodu se obračunava sa poezijom i filozofijom, stavljajući slikarstvo iznad ovih veština, a oko iznad svih drugih čula, on je ostavio zapise koji se teško mogu klasifikovati i čiji je stil, kao i tematika, krajnje raznovrsna i živopisna. Duhovitost i razboritost, dosetka i satira neke su od karakteristika tih spisa, bilo da govori o prirodi, flori i fauni, ili nekim osobinama i pojavama čiju suštinu kroz aforizam pokušava da razotkrije. Jedan od najvećih paradoksa u svemu treba da postane naš trag koji ćemo slediti u analizi književnosti slikara, a to je sam da Vinči, koji otvoreno govori/piše o fenomenu ćutnje, kao i o fenomenu slaboumnosti, on deli svoja iskustva koja su slična većini drugih slikara, vajara. O ovom fenomenu govori i Kle, ali i otac moderne skulpture O. Roden. Ta ćutnja, koja se tumači kao manjkavost intelekta, naterala je i Dalija da izjavi: „Ja nisam slikar! Suviše sam inteligentan da bih bio slikar.“ Kle kaže: „Priroda može da sebi dozvoli rasipanje u svakom pogledu, umetnik mora da bude štedljiv do krajnosti. Priroda je pričljiva do smetenosti, umetnik je redovno ćutljiv.“ (Zapisi o umetnosti). Pa, ipak, Dali nam ostavlja svoje Oslobađanje prstiju i Ja sam genije, dela koja se nikako ne mogu tumačiti kao puke biografije, premda sam autor sasvim sigurno nije imao ni zrno pretencioznosti da bude svrstan među ’literate’. Njegov opis raja majčine utrobe s početka (Ja sam genije), dovoljno je obećavajući, a način na koji nas provodi kroz neka stanja ne pripada onom ispošćenom, suvoparnom, talenta lišenog žurnalističkom stilu. Dali nije veliki pisac, ali su neke od njegovih rečenica velike, i to ne bi trebalo da mu se osporava.
Upravo ta nesrazmera između kvaliteta i kvantiteta jeste ono što kod slikara iznenađuje: često odaju utisak našeg žala što nam nisu ostavili više materijala, jer mi posežemo, čak i nesvesno za logocentrizmom, da bismo ih bar malo odbacili, pa prisvojili, da bismo ih upoznali, načinili bliskim.
„Da li sam Bog? Toliko sam u sebi nagomilao velikih stvari! Moje čelo peče do usijanja, mora da podnese suvišak moći. Želite li (nalazite li da je vredno?) da vam to radim. (Usput:) Niste bili vredni ni onog koga ste raspeli. Realnije: genije sedi u staklenoj kući, ali nepolomljivoj, koja rađa ideje. Nakon porođaja pobesni.
Kroz prozor uhvati prvog slučajnog prolaznika. Demonska kandža reže, gvozdena pesnica steže. Postao si model, cedi podrugljivo između testerastih zuba, za mene si materijal za obradu. Zafrljačiću te ovde na zid od stakla, da ostaneš zalepljen, zalepljen u projekciji... (Onda dolaze prijatelji umetnosti i spolja posmatraju krvavo delo.
Onda dolaze fotografi. Sledećeg dana u novinama stoji: Nova umetnost. Stručni časopisi nadevaju mu ime sa završetkom na –izam.)“ (Zapisi o umetnosti, Paul Kle) Svaki slikar koji i piše, nastoji da izbegne odijum izreke: „Radi umetniče, nemoj mnogo da pričaš!“ Napor da se ta kletva izbegne, dakako je veliki. Kako bismo izbegli nekakav revanšizam u tekstu, ostaćemo do kraja vrcavi, poput Pikasove drame čiji je poslednji (VI) čin ovde i priložen. Sasvim sigurno bi se moglo raspravljati o njenom smislu ili kvalitetu, još sigurnije bi se njen nastanak mogao povezati sa opštim nadiranjem besmisla i nekvaliteta (naročito kada se uzme u obzir spaljivanje i konfiskovanje ekspresionističkih slika od strane Nacista, kao i proglašavanje Pikasa za rodonačelnika umetnosti degenerika). Neka nam ova ideja kojom su se rukovodili fašisti, njihovi surovo sprovođeni direrovski (i firerovski) ideali ostanu – ako ne reper, onda mogući podsetnik na put kojim sasvim sigurno ne želimo da hodimo. Naravno, plašt demokratije i neoliberalizma nikada nije bio toliko radikalan, ali su njegove perfidne metode kojima se potpomažu marginalizacije, često mnogo svirepije i tvrdokornije. Možda je baš to i bilo oličeno u sferi veličine čoveka s kraja Pikasovog komada, sferi koja zaslepljuje svojom pojavom, teroriše svojim (jednoprstim) pravilom.
Posmatrajte, čitajte, razmišljajte!

* * *
Pikaso je jednom rekao da će u enciklopedijama pisati: ’Pikaso, Pablo Ruiz – španski pesnik koji se malo okušao i u slikarstvu, crtežu i skulpturi.’Pikaso je zapravo napisao nekoliko komada – uključujući Požudu uhvaćenu za rep. Evo čina VI komada. Osim toga, Pikaso je pisao poeziju, gotovo uvek praćenu ilustracijama u tušu.