Džahit Sitki Tarandži
PESME
ŽELIM ZEMLjU
Želim
zemlju,
da nebo
plavo, grana zelena a polje plodno bude;
da zemlja
ptica i cveća bude.
Želim
zemlju,
da ne
bude ni patnje uma, ni žudnje srca
i da
bratskoj svađi dođe kraj.
Želim
zemlju,
da ne
bude bogataša ni siromaha,
da ne
bude razlike između tebe i mene
da u
kišnim danima
svako
svoj dom nađe.
Želim
zemlju,
da se
živi kao kad se iz srca voli
a ako
ima nevolje neke, neka to bude od smrti.
SNEG I SEĆANjA
Pada
sneg, opet sneg,
opet
sneg poput Sudnjeg dana.
Kao da
se živahne žene smeju u ružama
i bele
poljupce meni šalju;
kao da
se živahne žene smeju u ružama.
Kao da
sam sanjao, u oku mom radosti ima
evo neke
bele tišine: sneg, sneg, sneg... pada
Zamišljam
da u oku mom lete sećanja
evo neke
bele tišine: sneg, sneg, sneg... pada.
DRUGAČIJA
Kada
bi ti svakog dana drugačija lepotica bila
a ja
svakog dana drugačiji ljubavnik
kad bi
u susretanju pogleda naših
bili
kao gromom pogođeni
a ljubav
među nama nova postala
kako
bi svaki put
život
čudesan bio,
a iznad
svega brak,
kada
bi ti svakog dana drugačija lepotica bila.
AKROSTIH
Ti što
postojiš, jedinstvena si,
i ja
sam, i ovo proleće je.
Šta neposredno
dolazi?
Lepa
si, mlada si.
Na planeti
ovoj
naša
je ljubav poput smrti predodređena.
Verujem
da se ovi dani više ne vraćaju.
Na svetu
ovom, ljubavni vetar što duva na nas podseća.
NAGA
U besanoj
mojoj noći, jedna žena!
Oči njene,
meseca sjaj
telo
njeno, belina snega
kosa
njena, riznica zlata.
Niti
se iz zanosa moga daje do znanja
niti
se zna da je ona bila naga
da je
bogata, siromašna,
ali se
oseća da je lepa i srećna.
IZ USTA POKOJNIKA
Smejem
se cveću što se na grob moj donosi;
nemarni
su ljudi, takvi su i gotovo;
ne znaju
da s grobom ovim nemam veze ja;
ja sam
bio cveće, cveće sam i sad.
DŽAHIT SITKI TARANDŽI je rođen u Dijarbakiru 1910. godine. Nakon
završene osnovne i srednje škole upisao se na fakultet za političke nauke u Istanbulu.
Školovanje je nastavio u Parizu, ali ga nije dovršio. Radio je kao prevodilac. Poznati
su njegovi prevodi pesama Šarla Bodlera i Pola Verlena na turski jezik. Njegove
pesme su prvi
put objavljene u časopisu Serveti funun i od tada je postao vodeći
pesnik republikanske ere. U njegovoj poeziji može se primetiti francuski, i uopšte
zapadni uticaj. U njegovoj poeziji veliča se lepota ljubavi i radost življenja,
ali se neretko naglašava i strah od smrti. Objavio je nekoliko zbirki poezije i dobitnik je nekoliko nagrada.
Umro je u Beču 1956. godine. Nakon smrti, 1957. godine, na osnovu ankete koju je
sproveo jedan turski časopis (Varlik) izabran je za najomiljenijeg pesnika.
Prevod s turskog i beleška
Ana Stjelja
