Danko Kamčevski
PARADOKS U POEZIJI VILjEMA BLEJKA
Gornja misao, preuzeta iz Blejkovih Znamenja nevinosti, na najsažetiji način određuje problem kojim ćemo se u ovom radu baviti. Isprva deluje neverovatno da pojam istine, na kojem počivaju naše moralne vrednosti od antike do današnjih vremena, o kojem je još Platon govorio da je najviše dobro, i koji je dobio mesto među deset starozavetnih zapovesti, može dobiti ulogu koja je gora od laži same. A ipak, nije tako teško zamisliti situaciju u kojoj bi objektivna istina mogla odigrati nečasnu ulogu. Uzmimo, recimo, bolesnika koji umire i kojem je preostalo još svega nekoliko dana života, ali toga nije svestan. Reći mu grubu istinu da ga u vrlo kratkom roku neće biti na ovom svetu značilo bi osuditi mu zadnje dane na strepnju i patnju, kad su bez te istine mogli proći na mnogo lepši način. Očigledno, istina može biti instrument loših namera u zavisnosti od toga u čijim se rukama nađe. U Blejkovom dvostihu ideja istine kao nečeg čistog i lepog, prave hrane za dušu, i izgraditelja ispravnog delanja, dovedena je u stanje paradoksa. I upravo je paradoks, u ovom slučaju u Blejkovoj poeziji, problem sa kojim ćemo se porvati.
Osvrnimo se najpre na definiciju reči „paradoks“.
Američki rečnik Merijam-Vebster (elektronsko izdanje) nudi nam sledeća rešenja – „načelo suprotno opšteprihvaćenom mišljenju“, „argument kojim se očigledno uz pomoć validne dedukcije iz prihvatljivih premisa izvode zaključci koji su sami sebi kontradiktorni“, međutim, za nas je možda najznačajnija ona definicija koja kaže da je u pitanju „iskaz koji je naizgled kontradiktoran ili suprotstavljen zdravom razumu, ali za koji ipak postoji verovatnoća da je istinit“. Očigledno je da se paradoks shvata kao nešto što se suprotstavlja zdravom razumu ili prihvaćenoj logici. Takođe je očevidno da sam pojam paradoksa ostaje u domenu logike, intelektualnog. Filozofi, koji su doista i prvi naučnici, koristili su paradoks da bi dokazali slabosti logike – poznat je Zenonov paradoks o Ahilu i kornjači prema kojem je zapravo, upravo zahvaljujući ograničenosti nauke o logici antičkog sveta, moguće da kornjača zapravo bude brža od Ahila i pre njega stigne do cilja. U fizici postoji takozvani Hajzenbergov paradoks prema kojem mačka zatvorena u kavez, izložena visokom stepenu radijacije, u isto vreme može biti i živa i mrtva; setimo se i drugog paradoksa iz fizike prema kojem je svetlost u isto vreme i talas i čestica, povodom čega je u jednom od eksperimenata utvrđeno da je jedna čestica svetlosti (foton) u isto vreme prošla kroz dva otvora u rešetki. Kako Klent Bruks u svom eseju Jezik paradoksa. kaže, za većinu je paradoks „jezik sofisticiran, težak, jasan, dosetljiv; teško da se može nazvati jezikom duše“3. Bruks dalje navodi da paradoks možda više priliči epigramu ili satiri, koji imaju tek malo dodirnih tačaka sa onim što se shvata poezijom. Paradoks je, dakle, oduvek bio smatran pitanjem naučnim, logičkim, matematičkim, i kao takav, oduvek je delovao kao nešto što nikako ne pristaje poetskom izrazu.
Bruks nam iznosi i drugačiju perspektivu. Prema njemu jezik paradoksa itekako pristaje poeziji – čak je i za nju neizbežan. Kao dokaz on navodi više primera, a jedan od njih je i Vordsvortova pesma, u kojoj pesnik i devojka šetaju kroz veče koje je predivno i mirno, i na svoj način puno božanskog u sebi. Devojku kao da nimalo ne ushićuje ta božanstvena atmosfera, pa ipak u pesmi nam se sugeriše kako je ona zapravo veći vernik od njenog pratioca.
Jer, dok on obožava samo večeri poput ove, ona je ispunjena ljubavlju i obožavanjem prema svemu u prirodi, a ne samo onome što je grandiozno i svečano. Veče se poredi sa tihom monahinjom koja se moli, i to se paradoksalno kontrastira sa nehajnom devojkom, čija je nehajnost upravo to što simbolizuje njenu neprestanu tajnu molitvu.
Jednostavnije rečeno, onaj koji se naizgled ne moli uopšte, moli se najviše, i to je paradoks koji leži u srcu Vordsvortove pesme.Štaviše, i sam jezik pesme je paradoksalan. Bruks navodi Eliota koji je rekao da u pesničkoj umetnosti dolazi do „neprekidnih jukstapozicija reči u novim i iznenadnim kombinacijama“4, to jest, pesnički se jezik od običnog razlikuje u tome što se ne služi poznatim kolokacijama i sparivanjima reči, već je sav upravo u razbijanju tih kolokacija i pravljenju novih. U Vordsvortovoj pesmi je veče predivno, mirno, slobodno, sveto, tiho, i bez daha. „Pridev ‘bez daha’ sugeriše izuzetnu uzbuđenost“, kaže Bruks, „pa ipak veče ne samo da je tiho, već je i mirno. Budimo, ipak, sigurni da tu nema nikakve kontradikcije: to je upravo ta vrsta smiraja i ta vrsta uzbuđenja, i takva stanja mogu se desiti istovremeno. Ali, pesnik nema jedan termin. Čak i kada bi imao višesložni tehnički izraz, on svejedno ne bi dao rešenje za njegov problem. On se mora služiti kontradikcijom i kvalifikacijom.“5
Paradoks postoji i u Blejkovoj poeziji, i svoj ćemo dokaz početi pesmom Tigar. Ova pesma deo je ciklusa iskustva iz njegovih poznatih Pesma nevinosti i iskustva, i sama po sebi stoji u suprotnosti sa pesmom Jagnje koja pripada ciklusu nevinosti. Jagnje je simbol Isusa Hrista, nevinosti i detinjeg gledanja na svet koje svi vidi kao čudo, i kao čistotu i lepotu. Kako svaka pesma u ovom prvom ciklusu ima svog parnjaka u onom drugom, mračnijem, tako se i jagnjetu protivstavlja tigar, što je, uostalom, kontrast prisutan i u samoj pesmi, a čime ćemo se kasnije pozabaviti. Počnimo od prve strofe, u kojoj nam Blejk postavlja paradoks. On određuje ton pesme, sastavljen od sjedinjenih suprotnosti koje će se u narednim strofama dalje razrađivati:
Tiger, tiger, burning bright,
In the forests of the night:
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?6
U jednoj jedinoj strofi svedoci smo dva kontrasta. Najpre je tu kontrast svetla i tame – tigar sija u tmini, i time se naglašava njegova lepota i njegov značaj, jer on se izdvaja u čitavoj šumi noći. Odmah zatim nam poručuje da ova lepota – „simetrija“, kako je naziva pesnik, zapravo izaziva strah. I upravo tu je paradoks, budući da obično ono što je lepo obično ne možemo smatrati strašnim, već najpre privlačnim. A tigar je sve to – on je simetrija u isti mah i blistava i privlačna, ali i užasna. Da parafraziramo Bruksa, to je upravo ta lepota i taj strah koji prizor tigra u nama izaziva, i Blejk ih je vešto prikazao ovom strofom.
U isto vreme, pesnik postavlja drugo paradoksalno pitanje – koja bi se besmrtna ruka poduhvatila takvog zadatka da napravi strašnu lepotu – čemu i zašto to? Ovim se manje ili više bave i sledeće strofe. Fokus se dodatno pomera na tigrovog tvorca, i pesnik se pita kakva je to osoba, i kojim umećem mogla napraviti tigra.
In what distant deeps or skies
Burnt the fire of thine eyes?
On what wings dare he aspire?
What the hand dare seize the fire?
And what shoulder, and what art,
Could twist the sinews of thy heart?
And when thy heart began to beat,
What dread hand? And what dread feet?
What the hammer? What the chain?
In what furnace was thy brain?
What the anvil? what dread grasp
Dare its deadly terrors clasp?7
Obratimo pažnju na rečnik kojim se Blejk služi kada postavlja ova pitanja. Dominiraju izrazi poput „strepnja“, „užas“, „smrtonosno“, što su sve epiteti tigra. Mesto na kojem je tigar napravljen nije ništa manje mračnije opisano. Tigar u ovoj pesmi nije rođen, nije stvoren od praha kao čovek u biblijskim mitovima: on je iskovan u kovačnici, pomoću lanca, čekića i nakovnja, u plamenu pećnice. Suštinski govoreći, tigar je sazdan na način na koji se u prošlosti pravilo oružje, poput mačeva i topuza: on svm je napravljen da bude smrtonosno oružje.
When the stars threw down their spears,
And watered Heaven with their tears,
Did he smile his work to see?
Did he who made the lamb make thee?8
U četvrtoj strofi već je prihvaćena činjenica da je tigar konačno napravljen, i već nebesa plaču nad postankom tog užasnog stvora, ali pesnik se pita: da li se tvorac nasmešio videvši da je njegovo stvaranje okončano. I još dublje pitanje: da li je onaj koji je stvorio jagnje, stvorio i tigra?
I tu, zapravo, postaje evidentno da se pesma ne bavi isključivo tigrom i njegovom strašnom lepotom, čiji je paradoks sredstvo za pokretanje jedne veće, i dublje teološke rasprave. Podsetimo se poznatog paradoksa iz starogrčke filozofije, koji se uobičajeno pripisuje Epikuru: „Da li je Bog voljan da spreči zlo, ali nije sposoban?
Onda nije svemoguć. Da li je sposoban, ali nije voljan?
Onda je zao. Da li je i sposoban i voljan? Odakle onda dolazi zlo? Da li onda nije ni sposoban ni voljan? Zašto ga onda zvati Bogom?“9 Blejkovo pitanje ima sličnosti sa ovom mišlju, ali je u određenoj meri drugačije. Ono nije samo da li u svetu kojim navodno vlada hrišćanski Bog, epitom apsolutnog dobra, može postojati nevino jagnje, i okrutno i strašno zlo oličeno u tigru. Jer, to da postoje dobro i zlo, grabljivac i plen, jeste već data činjenica koju pesnik ni u jednom trenutku ne dovodi u sumnju. Ne, ono pre ovako glasi: da li je moguće da je isti tvorac koji je stvorio jagnje, simbol nevinosti i dobrote ljudske duše, mogao da stvori i tigra, simbol smrti, strahova i rata? U nekim je mitologijama problem dobrog boga i sveprisutnog zla rešen na drugačiji način. Setimo se persijske mitologije, u kojoj Ahura Mazda i Ahriman predstavljaju sile koja su odgovorne za, respektivno, zlo i dobro na ovom svetu. U našoj sopstvenoj narodnoj religiji, Bog stvara sve dobro, na primer, psa, dok Đavo ili Besomar stvara sve loše, i kao suprotnost psu navodi se mačka. Blejk ne pribegava ovim u jednu ruku ne tako elegantnim rešenjima. U pesmi se jakim insinuacijama čitaocu poručuje da je to upravo tako, da je Bog vrhovni tvorac, i da ništa ne može postojati van njegove promisli. I izvan toga, on svoju temu problema dobra i zla prenosi na još viši plan: da li se Bog nasmejao pri stvaranju tigra?
Biblija kaže da je Bog, pošto je stvorio svet i život, bio zadovoljan. Da li je bio zadovoljan i kad je stvarao uništenje i smrt? Njega zbunjuje paradoks dobrog Boga koji svesno dozvoljava zlo, i ne samo što ga dozvoljava, već ga čak i stvara, možda se i pritom smejući izrazom zadovoljnog tvorca koji je završio svoje remek-delo. I to je, ukratko, paradoks Tigra.
Videli smo u dosadašnjem tekstu da je Blejk, zahvaljujući svom vrhunskom pesničkom daru, u stanju da čak i ustaljene vrednosti poput Istine i Boga dovede u pitanje, tako da ono što je dobro progovori u ime zlog. No, on se tu ne zaustavlja, jer, ako Istina može biti gora od Laži, a Bog može stvarati Zlo, može li Laž reći nešto što Istina ne ume, i može li Đavo biti uzor? Njegovo delo Venčanje neba i pakla, ne samo da kontrastira dva pogleda na način na koji se to radi u Pesmama nevinosti i iskustva, već ih ujedinjuje na jednom višem planu. To je delo još više paradoksalnih kvaliteta nego što su malopre spomenute pesme. Po ugledu na Danteovu Komediju, pesnik silazi u Pakao. Međutim, tu sva sličnost sa Danteovim epom prestaje. Pakao i đavo nisu onakvi kakvim smo navikli da o njima mislimo. Naprotiv, anđeli su ti koji su predstavljeni kao oholi i nepristupačni, i krutog shvatanja sveta. Đavo deli izreke poput kakvog mudraca, i to sa dobrim namerama, koje svakom čitaocu, razume se, moraju izgledati sumnjivo. Obratimo pažnju na neke od saveta koje nam on daje u svom delu:
If the fool would persist in his folly he would become
wise…Prisons are built with stones of law, brothels with bricks
of religion…Excess of sorrow laughs. Excess of joy weeps…
Improvement makes straight roads, but the crooked roads
without improvement are roads of genius...10
Paradoksi su očigledni – od smeha tuge i plača sreće, do javnih kuća sazidanih na temelju religije, pa sve do toga da se budala može u mudraca preobratiti, ako dovoljno dugo ostane budalom. Ali, imamo prisutan još jedan paradoks više vrste i koji se sastoji u tom da Đavo, na kojeg smo navikli da planira isključivo našu propast i jad, sada odjednom stoji na mestu velikog savetodavca i učitelja. Rešenje je sasvim jednostavno, iako neočekivano. Ono što Blejk naziva Nebom ili Rajem nije ništa drugo do svm razum čovekov, i njemu se očevidno pridaje veliki značaj. Nasuprot njemu stoje osećanja, emotivni život čovekov, Pakao nasuprot Nebu. Taj se paradoks razrešava sintezom suprotnosti. Ovo nisu bukvalno saveti Đavola, nisu zle izreke čiji je cilj da čoveka odvedu na
stranputicu. Radi se o savetima koje bi srce, ili savremenim jezikom govoreći, naša emocionalna inteligencija dala, i koji stoje u bliskoj vezi sa intuicijom i instinktom čovekovim. Njegovim rečima: „Good is the passive that obeys reason, Evil is the active springing from energy.”11 Blejk je verovao u jedinstvo srca i uma, i njegov je postulat da se ne može živeti samo po jednom principu. Njegov je pristup holistički, čovek ne sme biti podeljena ličnost: on mora slušati i svoje emocije i svoj razum. Stoga ne čudi što ljudima racionalnim ljudi obuzeti strastima i vođeni emocijama deluju tako nerazumljivo, obuzeti nekim demonima koji ih navode da donose čudne i neočekivane odnose. Naprotiv, i ljudima koji se u svom životu prvenstveno oslanjaju na intuciju i emociju, ljudi od razuma i logike deluju sasvim kruto i neslobodno, bez dara da žive spontano i neograničeno. Upravo su tako predstavljeni anđeli u Venčanju neba i pakla. „I have always found that angels have the vanity to speak of themselves as the only wise; this they do with a confident insolence sprouting from systematic reasoning.”12 A Blejk predlaže srednje rešenje – treba se osloniti na oba načina življenja, ali ni na jedan previše, budući da svaki ekstrem vodi u jednostranost. I raj i pakao su u našoj sopstvenoj duši, i mi moramo živeti sa oba. Slično nam govori i proslavljeni persijski matematičar, astronom, ali iznad svega pesnik, Omar Hajam, u jednoj od svojih poznatih rubaija:
I sent my Soul through the Invisible,
Some letter of that After-life to spell:
And by and by my Soul return’d to me,
And answer’d ‘I Myself am Heav’n and Hell’.13
Još je Heraklit u davno doba govorio: „Ljudi ne razumeju kako se ono što je u sebi suprotno slaže sa samim sobom. To je sklad suprotnih težnji, kao kod luka i lire.“14 Njegove su i reči da „iz različitih stvari nastaje najlepši sklad“15, ali je sa našim diskursom možda najviše povezan njegov fragment koji govori: „U iste reke ulazimo i ne ulazimo; jesmo i nismo.“16 On nas vraća na sam početak naše priče da je paradoks sa nama gotovo od početka zapadne civilizacije, da je prisutan kako u nauci, tako i u filozofiji, a kao što smo imali prilike da
utvrdimo, i u Blejkovoj poetici. Možda je upravo paradoks taj koji u Blejkovoj poeziji proizvodi najfiniju harmoniju, koja i dan-danas opčinjava čitaoca, i daruje joj proročku dimenziju, koja je tako neraskidivo vezana za njegov život i njegovo delo, i taj kvalitet da očekivano i ustaljeno obrne oko svoje ose, dajući postojećim vrednostima novi prizvuk, i nudeći novu definiciju našeg morala.
1 Blake,W. (1998), Selected Works; Oxford: Oxford University Press, str. 121.
2 Prevod preuzet iz knjige: Pulman, F. (2002), Ćilibarski durbin; Beograd: Laguna, str. 101; prevod: Nenad Dropulić.
3 Lodge, D. (1972), 20th Century Literary Criticism, Longman, str. 282; prevod: Danko Kamčevski
4 Isto, str. 285.
5 Isto, str. 296.
6 Blake,W. (1998), Selected Works; Oxford: Oxford University Press, str. 121.
7 Isto, (1998), str. 122.
8 Isto, str. 122.
9 Preuzeto sa sajta http://kneedeepincode.com/topics/epicurus’s-quoteon-god/; prevod: Danko Kamčevski
10 Blake, W. (1998), str. 76-78.
11 Isto, str. 74.
12 Isto, str. 83
13 Rubaiyat of Omar Khayyam Rendered into English Verse by Edward Fitzgerald (2000), Pensilvanija: The Pennsylvania State University, Electronic Classics Series, str. 38.
14 Heraklit (2001), O prirodi; Podgorica: Oktoih, str. 73; prevod sa starohelenskog: dr Marko Višić.
15 Isto, str. 75.
16 Heraklit (2001), O prirodi, str. 91.
