Dušica Milanović Marika
DUKA AZAR

Od onog ivanjskog jutra, Marika je više ćutala no što je zborila, a oči je sakrivala senkom trepavica. Sve je češće u šumi boravila. Počela je sa svojih usamljeničkih izleta da donosi majci stvari neobične vrednosti i lepote. Masivnu patiniranu bakrenu ogrlicu, minuciozno izgraviranu; zlatnik koji je blistao i neočišćen, a uglancan ispunio je sobu mlečnom svetlošću fenjera; nenačetu čašu od plavog stakla, blatnjavu, iz taloga zemnog izvađenu.

Magda je danima ćerku pred ozbiljna pitanja postavljala, sumnjičavo je zagledala kad iz šume dođe, ali, odgovor nije dobila. Duboko u sebi verovala je u devojčino poštenje i spokojno je bistru vodu planinsku u porcelansku činiju natočila, pa travu nelažimku i konac od suknje Marikine u nju potopila. Voda je ostala nezamućena a ona je zadovoljno odahnula. Nije znala šta se događa sa Marikom, ali, da se neko zlo spremalo, u vodi bi se pokazalo. Prestala je da zapitkuje devojku.

„Ženi se Duka Azar!“

Od starine su ih zvali Azari, celu familiju. Kako se i kad to ime uz njih prilepilo, niko se više nije ni pitao. Nije se znalo ni odakle su tačno došli, generacijama unazad. Ali, i oni su se, kao i celo selo odbožili, pa nije ni bilo važno kome su se bogu njihovi preci molili, niti je kome smetalo što u pravoslavnu crkvu ne idu, ta onako rušnu i zapuštenu celo je selo zaobilazi.

A svi su se u selu, pa i Azari, Srbima nazivali.

Sutra mu dovode ženu.

Kad se čulo da se Dukatin ženi, Marika je još jednom zapevala.

Nad selom se izvio glas, čist, jasan, dubok, kao da joj se ustava u grlu otvorila pa se provalio. Žene su se stegle, u poslu zastale, poneka i zaplakala, a da ne zna zašto.

Sledećeg jutra je Marika otišla.

Rano je ustala, pre sunca vodu donela, pa sela na prag da jutro pozdravi.

I, kao da se najednom dosetila, ušla je hitro u kuću, spremila omanji boščaluk, iznenađenu Magdu tri puta u obraz i jednom u ruku poljubila i, dok se majka snašla, već je grabila putem ka šumi.

Da je Magda znala šta je u zavežljaju, čudom bi se i nevericom čudila. Ili bi se u strahu prekrstila. U marami iznošenoj niska dukata. U staroj, okrpljenoj vunenoj čarapi tri ogrlice biserne. U maloj, drvenoj, srebrom optočenoj kutijici, burme i prstenje; crvena ogrlica, dečja, sa sitnim zlatnim zvončićima; i minđuša sa crvenim kamenom u sredini i dva bisera sa strane, od koje se nije odvajala. Pronašla ju je jedne noći u korenu hrasta, nedaleko od starog krajputaša. Dar Ivanjske noći.

Od kako je u rodu sa pticama i zverinjem, i govor njihov razume, lako je mogla Marika da blago pronađe, kad bledim sjajem kroz zemlju i noć zatreperi. Uzela je samo ono za šta je znala da je po nekom pravu, ko zna od kada, njeno. A to je bilo dovoljno da ni od koga milostinju ne zatraži dok god se ne snađe u kakvom poslu ili u kući domaćinskoj, uz muža čestitog. Na ovu je potonju misao, pričinjenu, sa strane došapnutu gugutanjem, nabrala čelo i smrknula se. Rana je skorašnja, nije joj bilo do takvih misli.

Jedan je zlatnik, sa niske otkinut, ostavila na kamenu.

Znala je da će tu potrajati do prvog ko se nameri. Neka ide onome kome je Bog namenio, pomislila je. Njeno je da dv.

Još je malo utapkala nogama noćas raskopanu zemlju oko starog kamena, da rupu zatrpa. Odatle su bili zlatnici koje je ponela.

Ne bi joj ni majka, koja je u posedu raznih poznanja bila, poverovala da je dar nemuštog jezika dobila, a gde bi ko drugi, pa je reč pod jezik sakrila. I sama je sumnjala da to što blago nalazi, dolazi od prozorljivih očiju koje im se prenose po ženskoj liniji, i pitala se da li to što čuje i razume govor koji nije čovečji, iz njene usamljenosti i bujne mašte navire.

Ali, evo i sada, pred njom je, na dohvat a izmičući se, letela oblotela golubica mekog grguta i pitomih kretnji.

Zastajala je, sletala na oniže grane, ogledala se.

Put joj pokazivala.

 

* * *

Dukatin je sedeo pred kućom i vešto rezbario komad drveta. Pognuo se, savio nad radom, kosa mu je padala na oči i on bi je otpuhnuo, da iz ruku drvo ni na tren ne ispusti. Šišao se samo kad baš mora, da ne zaraste u kosu poput pustinjaka. Da je mogao, posle onog davnog, kobnog jutra, ne bi nikada, ni svoj ni tuđi pramen kose zasekao.

A tada, pored izvora, hteo je samo za jedan pramen da je zamoli, da njime okadi golubarnik ne bi li mu se ptice vratile. Oholo je odbila, nagazila gde najviše boli, podrugljivo, bezdušno.

„Moju kosu? Zbog tebe? Nikada. Azar! Ni poreklo vam se ne zna, bezrodnima! Koja li će jadna za tebe da pođe!“

Okrenula se od njega. Prevabila mu je jato i još mu se podsmevala. Sami su izbegli pred pomorom, rekla je, iz kužne kuće.

Otuđila se, a toliko su se puta baš tu nalazili, u praskozorja, dok selo još spava.

On jedini u selu nije znao da mu njegovi ženidbu ugovaraju. Ona je čula. Otrov mu je umesto suza u lice bacila.

Na krv mu i poreklo udarila. I eto...

Umeo je da drvetu da oblik kakav poželi, stvaran, životni. Sunce mu je grejalo leđa, jesenje, meko i blago, ali uporno. Upeklo je, pa je ustao i seo u hlad pod strehom.

Put mu je bila bela i osetljiva, kao i njegovoj majci. Na desnom ramenu imao je beleg, pečat prošlog i budućeg na koji se generacijama čekalo, rekao mu je otac čim je do pitanja dorastao. Ali, nije znao da mu objasni šta to znači i čime ga obavezuje.

Drvo je poprimalo linije konja, a junak na njemu je u zamahu ruke raširio. Dešavalo se da počne jedno a drvo ga povuče na sasvim drugu stranu. Evo, jutros je hteo da izvaja psa u lovu, vrtorepog, sa podignutim ušima, kao kad nanjuši trag divljači. Počeo je da radi pa je, primoran, promenio prvobitnu zamisao. Video je odmah da je to drvo divlje i samovoljno, ipak, nije očekivao da se toliko otme. Neka bude konj u skoku, jahač u poletu!

Sa uzbuđenjem je gladio, deljao, strugao i duvao strugotinu, uživajući u glatkoj srži drveta pod prstima. Pogled mu je uhvatila senka koju je figura u nastajanju bacala. Sunce se pomerilo pa mu je padalo na ruke, a od njih se senka po tlu prostrla. Ono što mu je u rukama bilo drvo, po zemlji se živo migoljilo, što je bio konj, izdužilo se u zmijsko telo, a što je jahač bilo, u krila se na tom telu, zmajevskom opnom spojena, uobličilo. Krila slična tamnoj mrlji na njegovom ramenu.

Zaneo se, i bezmalo je uspeo da zaboravi. To, da je Marika jutros otišla iz sela, da njemu dovode nevestu, a da ga onaj jedan pramen kose Marikine, što ga svake noći peče žeravicom, i to tamo gde je verovao da ga, duboko pod jastuk zavučen, ne može da dosegne. Negde oko srca.

 * * *

Mesec se, oštar i mlad, izdigao iznad šume. Osvrnula se unazad, na zatamnjenost koja se po zemlji vukla i njenih se stopa držala.

Istog je časa znala da je pogrešila što se za mesečevom senkom povela. Trebalo je da namere svoje ispred sebe šalje, da joj prohod krče, unazad da ne gleda da joj se put ne zatvori.

Dobro ide različitim putevima, ali uvek negde vodi.

Zlo je svrha samom sebi. I jedno i drugo teže da se umnože i prevladaju, s tim što zlo može da se hrani dobrim i od toga jače biva, obrnuto nikada.

Stegla je ruke ispod grudi, i požurila ka odredištu.

Vođena jedva čujnim šapatom nije znala gde tačno ide, hitala je da preduhitri ponoć koja utiša sve u šumi.

Šapat će prestati, ostaće sama.

Utaman je očima topila tamu koja se zgušnjavala, ne bi li spazila okretnu belu pratilju. Nije je bilo, povukla se pred nagoveštajem noćnog smiraja.

Ugledala je kolibu na ivici šume, bez dima, bez psa koji bi boravak nečiji nagovestio, i odahnula. To je bilo prenoćište ka kome je hitala.

 * * *

Prostrana soba, skoro bez nameštaja. Zemljani pod, na sredini ognjište. Iznad njega verige, na njima okačen kotlić, pocrneo, prazan. Sa strane naslagana drva. Neko je još nedavno tu boravio.

Našla je unutra sve što treba, ali, nejasna pretnja je lelujala oko nje i ispunjavala je nelagodom. Smrzlim je rukama vatru uždila i blizu vatre sebi ležaj opravila ne htevši da legne na tuđi odar u uglu, vunenim prekrivačem u bojama zemlje obložen.

Nije znala šta bi. Da ide dalje ne može, noć će, a ovde je nešto opominjalo. Pretnja koju je predosećala mogla je ispred nje, sa predstojećeg puta da dolazi. Noć nije saveznik putniku, posebno devojci koja sama šumu prolazi. Još se obazrela za senkom mesečevom, a to nije dobru vodilo. Odlučila je da ostane.

Namakla je rezu a ona je jaukom nepodmazanog gvožđa zaškripala. Uzela je sa gomile pored ognjišta naslagane jedno poveće drvo, poduprla vrata, i spremila se da zanoći. Sklupčala se uz oganj koji je tinjao. Namerno ga je prigušila sirovom cepanicom sporogorućom, da se po noći ne ugasi, i obavila se svojim ogrtačem, velikim šalom što ga je majka prošle zime ištrikala, zelenijim od mlade trave ispred kuće u rano proleće. To je malo zagreja i uspokoji.

Marika odluči da u zoru, pre sunca, potraži u šumi svetlucave kapi žive vode vilinske. Taloži se u udubljenju lista ispod trokrakog drveta, lista koji iz samog korena izbija i sunca ne vidi. Te prozirne kapi, suze vilinske, bile su lekovite, svaku su muku duševnu mogle da isperu ako se niz trepavice devojačke propuste.

Najteže je bilo naći ih i prepoznati, ali njoj neće biti prvi put da po šumi prepasti znane i neznane traži.

Kap jednu da nađe, oterala bi sen što se u njoj nastanila.

San je počeo da je zanosi. Vatra zapucketa i rasplamsa se, kao da je noć iz punih pluća dunula vetar u nju. Sve je bilo zatvoreno, vetra niotkuda, i Marika pomisli kako je drvo koje je sirovim smatrala samo spolja vlažno, a iznutra suvo i hrskavo pa vatru potpiruje. Ustade da priguši plamen debljom cepanicom, ali kako je izvuče iz gomile, drva se obrušiše.

Sanjiva još, uplašeno izmaknu da joj na noge ne nalegnu. Vatra je plamsala. Senke su živo zaigrale. Rasanjena i hitra, i ne pomišljajući više na san, čučnu i poče da slaže drva.

Pravo ispred nje belasao se zid. Učini joj se da je na zidu nešto nacrtano, ugljenom, pomisli odmah, jer je znak bio taman i jasan. Trozubac.Mali, ne duži od njenog ispruženog dlana, pažljivo uobličen, gubio se i ponovo pojavljivao među senkama što su se preplitale po zidu. Negde ga je već videla, nejasno se u njoj izdvajalo sećanje. Gledala je kako se zupci trozupca zaobljuju u ovalni oblik trolista, obraza trolisne deteline.

Protrlja oči, pa obori pogled izbegavši i zid i šare na njemu. Dohvati šal koji joj beše spao i obavi se.

Ogrtač i blizina vatre ne pomogoše. Zimljivo se strese.

Ostala je budna do jutra. Varao ju je polusan, na kratko, treptajima. Pred njom su promicale seni, i ona se otimala da tankom nazovisnu pod vlast ne padne. Čim je zazorilo, izašla je, sa olakšanjem. Umesto da putem nastavi koji je ka naselju i ljudima vodio, krenu besputicom u šumu.

Da potraži vilinsku vodu.

Ni ptičji poj, ni dah vetra, ni šum lišća nije se čuo.

Gora je bila utišana, Marika sama.

Lako je našla trokrako drvo, ali bilo je mlado, a list koji sakuplja suze vilinske samo u korenu sedmogodišnjeg drveta može da nikne.

Vilinsku vodicu nije našla. Opterećena noćnim prepletima znakova i hladnoćom koje nije mogla da se otrese, hodala je sporije, teže.

Utom je i Sunce granulo, pa se istim putem vratila nazad.

Nadala se da još tinjaju ugarci, to je dovoljno da se pečurke koje je nosila u torbi zarumene. Nigde ne žuri, šuma je hladovita, neće joj ni podnevno sunce put zaprečiti, a do podneva je bilo daleko.

Uši joj je parala tišina koja je šumom vladala.

Nikakav glas da do nje dopre.

Dođe joj da pesmom tišinu razbije, ali nije mogla grlo da otvori. Sabi prste u dlanove i požuri. Od majke je čula da gladan stomak nije dobar saputnik, uz topli obrok će sve izgledati drugačije.

Vrata su bila samo pritvorena, videlo se da je vatra ugasla.

Tišina je postajala nesnosna.

Na pragu se, sa unutrašnje strane, pridržavajući vrata da se ne zatvore, beleo komad izrezbarenog drveta. Kad ga je podigla, u ruci joj se izvio krilati stvor.

Trgla se na lepet krila negde iza nje, a šuma se, kao da je samo znak čekala, šumovima uobičajenim oglasila.

Spustila je drveni predmet, u poseban pregradak na torbi, sa strane, i zakopčala ga mesinganim dugmetom.

Vatra je ponovo zaprštala, razgorevala se. Zid na kome su se noćas jasni obrisi iscrtavali, bio je čist i beo, sa neznatnim tragovima gara pri vrhu.

Jela je tuđim ustima, misli su joj bile daleko ispred tog dana u kome je vilinsku vodicu uzaman tražila.

Odlučila je da ostane, da još jednom tu zanoći pre nego što krene dalje.

A ona hladnoća koja se sinoć kroza sen uselila u nju, nije nestajala.

Nije se iznenadila kad je reza, rđom razjedena i dotrajala, pukla, a vrata se otvorila uz podmuklu škripu šarki. Bila je upozorena. Znakovima i govorom šume, nasleđenim znanjem koje joj je šumelo u venama.

Uronjena u mrmor, svesna da nastavlja niz, čak i ne želeći da izbegne neminovno, drhtala je, a koža joj je bridela po celom telu.

Bila je spremna, pa ipak, nije mogla da se tek tako prepusti. Iako je sa svakim studenim udahom što bi joj vrela prsa zaparao, sve bivalo izvesnije. Znakovi su se povezali. Sen se u njoj skupila u klupko iščekivanja.

Počinje. Susret vremena.

Nalegao je na nju težinom i snagom muškarca. Prvim ga je impulsom odgurnula. On je nešto šaputao, teško, isprekidano, kao da su ga reči davile pažudi da ih se oslobodi.

Njoj se jedna reč samo otela. Zaparala je noć pitanjem, a odgovor je znala. Da su u toj noći njihove sudbine povezane. Da li je i on znao?

„Muškarac i žena... kad god se nađu, voleće se. I nastaviće da čeznu, viju se, vijaju kroz vreme, i čekaju, dok god se ponovo ne nađu u novom susretu vremena, kroz neke druge ljude... Muškarac je nosilac zaveštanja, žena ima znanje...“

Negde je to čula. Da li u snu? Dolazeći iz dubine vremena reči su joj bubnjale u ušima dok je slabašno pokušavala da se odbrani. Nagonski, telom samo, znala je da se sve dešava sa razlogom.

Strah je nestao naglo kako je i beše obuzeo. Prepustila se. To je bio on, čovek koga je volela, sudbinski.

Ona je čuvarka, vreme je bilo da rodi ćerku.

Ruke joj je jednom svojom spojio i pritisnuo o pod.

Drugom joj je zadigao suknju i pribio se uz njena stegna.

Oklevao je. Razvaljena vrata uvodila su mesečinu.

Izme-đu očiju, na sastavu veđa utisnuo joj je poljubac, vreo i suv pečat.

Jedna joj je ruka klonula na pod, druga je počivala u njegovoj, olabavljena. Milovao joj je prste, strpljivo, jedan po jedan. Potom dlan, nadlanicu, pa sklizu punom linijom vrata i zglob palca meko utisnu u udubljenje između jagodičnih kosti, otirući kap znoja koja se tu slila.

Dahom, bez dodira usana obljubi joj lice, opeče usne, i spustivši glavu ispi graške znoja što su joj se mahnito slivale u korenu vrata.

Bluza se sama otvori i šake mu se napuniše belinom i nabubrelošću. Zaječa i izvi bedra odvojivši se od nje.

„Ne?“, muklo pitanje poremetilo je kretanje seni na zidu. Noć je zamrla u iščekivanju.

„Da.“

Nije video, obuzet strašću, kako su joj oči potamnele, do crnila.

Dva mlečna zraka probila su se kroz pukotinu prozora, zgusnula se i uobličila u seni muškarca i žene. Spojivši se sa šumnim uzdahom olakšanja, skliznule su i stopile se sa ljubavnicima.

Čekanje je spojilo vreme prošlo sa sadašnjim.

Senke su se preplitale po zidu, skrenula je pogled sa njih.

Dogodilo se. Blaga smirenost otežala joj je udove. Ona sen koja joj je hladnoćom stezala grudi i mučila je ledenim dodirom pradavnog greha, beše otišla.

I on je otišao. Pre Sunca, po mraku. Ne rekavši ni reč, nije imalo šta da se kaže.

Ostalo joj je u škrinjici ono drvo zmajoliko.

 (Odlomak iz neobjavljenog romana Poslednja Kneževa noć)