Marijana Milošević
POETIKA ODSUSTVA ILI O SLIKARU U (SAMO)IZOLACIJI

Borivoje Adašević: Čovek iz kuće na bregu
Stubovi kulture, Beograd, 2009.

Posmatran u kontekstu kritičkih čitanja, sasvim kratki lirski roman Čovek iz kuće na bregu izaziva začuđujući stepen opiranja savremenih srpskih, ali i hrvatskih kritičara i kritičarki da se u tumačenju teksta preciznije koncentrišu na ono što u samom tekstu piše, dok na drugoj strani u ne manje zapanjujućem stepenu – učitavaju ono čega u romanu nema ili ima u manje važnoj meri. Tako se, nakon čitanja desetak tekstova – u kojima se (gotovo horski) kritičari slažu da je reč o romanu koji direktno, dakle i na nivou rečenice, ali i atmosfere koju gradi, nastavlja (ili se naslanja) na modernistički tip tekstova koji se pozivaju na egzistencijalističku filozofiju i filozofiju apsurda – postavlja pitanje: da li je roman Borivoja Adaševića samo još jedan roman koji se priključuje poetičkom modelu ili u njemu ima još nekih slojeva koji roman čine atipičnim?
Ova opažanja i određenja samo su u jednom svom delu tačna. Smatram da ona više pomažu samim kritičarima da atipičnost na neki način klasifikuju, da je omeđaju poznatim poetičkim definicijama – nego što su primer za istinski napor da se roman pažljivije iščita. U ovoj uvodnoj opoziciji, moje neslaganje sa dosadašnjim tumačenjima romana nisu potreba da se ta nepravda ispravlja – već su, pre svega, pokušaj da se postojećim načinima doda još jedan mogući način; on ne pripada tipu čitanja koji o autora zahtevaju ono što on nije ni imao nameru da napiše, već pred čoveka iz knjige tj. junaka romana postavljaju zahteve kao da je on sam živo i prisutno biće. Taj raskorak i neslaganje ponajviše govore o porazu kritičara pred tekstom romana koji ih ostavlja zbunjenim. Iščitavanja romana u XXI veku dozvoljavaju široku lepezu metodološke aparature ali, na drugoj strani, neke romane silom „guraju“ u kontekst čitanja kojima se sam taj tekst opire, koja mu naprosto nisu kompatibilna.
Upravo je slika zaključanosti – a, ako je proširimo i samoizolacije (ili, kako u samom tekstu stoji „bega od civilizacije“) – nešto oko čega u kritičkim čitanjima nema sporenja; jer, roman i eksplicira i elaborira upravo ovu poziciju junaka. Ali upravo kada svog junaka autor postavi u jednu atipičnu, izmeštenu poziciju i kada mu dozvoli da se ispoljava najbolje što može – nastaju neslaganja sa čitaocima (tj. kritičarima i kritičarkama) koja idu od banalizacije da se junak ogovara (npr. označen je kao beskičmenjak, nedopečeni intelektualac, provincijalac) do toga da se od pisca a ponekad i junaka romana (a u ponekim se kritikama ne pravi čak ni elementarana razlika između građanina tj. privatnog lica autora romana i junaka romana, već se poistovećuju ili mešaju) zahteva „etički aganžman i etnološka problematizacija“, politički stav i opredeljenje za pravu ili pogrešnu stranu. Ovakva vrsta čitanja unapred ukida pravo na atipičnost, marginalnost, autsajderstvo, suvišnost, kako god to označili – a, samim tim, ukida junaku pravo na autentičnost. To nepoverenje rezultira čitanjima koja sadrže upravo ono od čega nominalno beže i deklarativno se ograđuju: impresionizam i zloupotrebu.
Postavljanje zamerke autoru da je citiranje Albaharija zalog za legitimitet prave strane, neadekvatan okvir, jer mu navodno više pristaje lelek Tina Ujevića – zlonamerna su i neutemeljena, a obrazloženje ovog stava tiče se, pre svega, poetičkih pitanja. Naime, poetika odsustva Davida Albaharija, odnosno govor tišine jeste tačka ukrštanja, preseka sa romanom Čovek iz kuće na bregu i prva i najvažnija karakteristika koja nam može približiti i olakšati razumevanje ovog lirskog teksta.
Pitanje možemo formulisati i ovako: šta je sve i ko je sve odsutan u romanu, dok junak određuje sebe i svoju poziciju? Dakle, upravo odsustvo porodičnih i prijateljskih veza, odsustvo ljubavi, odsustvo svih ljudi u svakodnevnom okruženju junaka koji kao krajnju posledicu nude izolaciju – čine perspektivu iz koje je moguće razumeti i tumačiti roman, a da se poetičke tačke preseka sa Albaharijevom prozom prihvate kao jedan od autorskih izbora za pozicioniranje u savremenoj srpskoj prozi.
Na narativnom planu odsustvo mogućnosti dijaloga koncentriše junaka na monolog, razgovor sa samim sobom, pa to nužno rezultira iskorakom u sferu lirike, školski primer onoga što se označava i uči kao elementi lirskog u narativnom tekstu: ritmičnost, subjektivnost, ekspresivnost, niz asocijativnih motiva, odsustvo jasnog hronotopa i njegovo naglašeno postavljanje u drugi plan, više kao dekor i scenografija itd. Svi ovi pripovedački postupci ukidanja, odsustva, nemanja, redukcije... tačka su koja postaje demarkaciona linija za razumevanje semantike romana.
Tako će na kompozicionom planu redukcija rezultirati specifičnom zgusnutošću narativnog toka u monološko-asocijativni niz, evociranjem pozicije povišene emotivne tenzije, bliže dramskim (tragičkim) situacijama i sukobima nego romanesknim. Svaki naredni postupak redukcije u romanesknoj strukturi nadovezuje se i dopunjava ovu osnovnu, polaznu izolaciju. Svaki element karakterizacije u liku junaka ima u svojoj osnovi distorzičnost, koja definiše i ugao posmatranja i samoposmatranja, ali i ugao selekcije uspomena, sećanja, prevashodno u slikama. Važno je naglasiti da činjenica neuspeha formalnog obrazovanja za zanimanje slikar ne ukida u junaku onaj segment njegovog lika koji razmišlja u slikama, dakle na slikarski način. Smisao za detalje nije, dakle, manirizam – već deo karakterizacije junaka, deo šireg kompozicionog osmišljavanja romana, a sastoji se u naglašavanju detalja, sitnica koje čine odsustvo smisla, jedinstva bića i trajanja (kako prošlosti, tako i sadašnjosti i budućnosti junaka), ukidanje jasnih granica između vremensko-prostornih polja, selekcija po važnosti i važenju; za junaka je to kriterijum patnje, straha, bola, dubina i jačina uglavnom negativnih emocija i stanja.
Takav referentni sistem iz sebe, naravno, automatski isključuje sve što mu je opozitno, a to je tačka u kojoj neka od čitanja romana Čovek iz kuće na bregu suštinski previđaju jedan od glavnih elemenata tzv. poetike odsustva.
Sve odsutno svoju prisutnost može jače i moćnije da potvrdi i za specifične izbore i situacije: upravo omogućava da se proces razumevanja prirode junaka, načina na koji je u romanu osmišljen i realizovan bude ne samo kroz prepoznavanje sličnih junaka (Petar Rajić i sl.), nego i razumevanje da činjenice koje su o junaku iznesene za njega samog (a to znači i za čitaoca) ne predstavljaju selekciju po važnosti (u istoj su, dakle, ravni činjenica mešanog braka, dvostrukog kulturnog identiteta, kao i selektovana lična biblioteka upravo knjiga koje pojačavaju užas i potiru samoću) već da simultanost pojavljivanja elemenata prošlosti u sadašnjnosti govori o suštinskoj raspolućenosti ne samo junaka već i sveta oko junaka. I tu se ne može govoriti o krivici, nema prostora za osuđivanje nedelovanja, odbijanja da se prilagodi ili bori – već samo o uverljivosti sa kojom je to i takvo stanje i priroda junaka predočena. A činjenica da je kritika tako intenzivno reagovala upravo na junakovu vidljivu, brutalnu (samo)izolaciju govori da je junak predstavljen dovoljno uverljivo, dovoljno užasavajuće realistično da izaziva reakciju upravo svojom ravnodušnošću prema svetu i gađenjem ili reinterpretiranjem mita o Narcisu.
Svi elementi prirode koja ga okružuje, sva ravnodušnost sa kojom se priroda odnosi ka ljudskoj patnji neminovno vode u prostore razgovora sa Bogom, vrhovnom utehom i krivcem za pojam sudbine koji se određuje kao nepomerljiva i nepromenljiva konstanta (baš kao i kamen sa koga je junak kao dečak slao poruke velikom svetu koji ga okružuje). Otuda, psalmi i molitva (kao lirski pasaži u romanu) ne moraju se percipirati kao praznoslovlje već autentičan izraz i iskaz koji svoju dubinu ima upravo u tradiciji koju pisac osvaja kada junaka s početka XXI veka, uprkos besmislu (ili baš zbog svega što se na prelazu vekova urušilo, obesmislilo i trivijalizovalo) „pušta“ da ponovi iskaze koji su upisani u tradiciju kao večni motivi. I to što junak tvrdi da čezne za nadom, utehom, mirom, smirenjem, spokojem, susretom sa zdravim ljudima, što odbija licemerje, laž, pretvaranje – nije fraza i kukavičluk, već uvid poraženog, duboko razočaranog mislećeg hipersenzibilnog bića.
Mada se savremenom čitaocu najverovatnije neće dopasti, takva predstava junaka ipak jeste uverljiva.
U formiranju slika koje junak opaža (biljke, životinje, oblaci, nebo, drveće, horizont, detalji detinjstva, uspomene na oca i majku), ali i slika kojih upadljivo nema (gotovo nijednog detalja o nerealizovanoj ljubavi Ani i bratu) u njegovim meditacijama (osim zvukova prirode: kiša, ptice, nejasni zvuci avionskih nadletanja, krici, psovke, uzvici i sl.) trebalo bi primetiti da nema niti jednog reda o muzici (koju bismo prirodno očekivali kao pratilju slikarstva i književnosti). I ovo odsustvo, u kontekstu poetičkih promišljanja, jeste paradigmatično i ponovo nas upućuje na poetiku odsustva, kao osnovu romana Čovek iz kuće na bregu.
Kako bi ovaj kratki roman mogao da se postavi u zvučne okvire?
Uprkos insistiranju da je junak neko koga određuje balkanski fatum, nemogućnost da se iskorači iz zadatih okvira nasleđa i krvi, čak i kroz pokušaj da se sa tim narodom iz koga je potekao podeli trenutak radosti – lirski iskaz romana mnogo je bliži nežnoj i upadljivoj portugalskoj artikulaciji patnje kakva je fado ili crnačkom bluzu (u romanu je više puta upravo plavet neba naglašena), nego što bi svoju akustičku vrednost mogao da pronađe u tradicionalnoj muzici Balkana. Pri tom je potpuno nevažno da li se sa ovim muzičkim asocijacijama slažemo ili ne, koliko je važna činjenica da svaki od ovih muzičkih izraza predstavlja autentično svedočanstvo o prekoračenju granica, o univerzalnosti i dubini ljudske patnje... Ali, isto tako, i intenzivnoj potrazi za smislom kao pitanjem koje bez prestanka opseda svako misleće biće, bez obzira u koji i kakav kontekst smestili aktere. To prepoznavanje i razumevanje drugog, drugačijeg, atipičnog, poziv je koji svojim romanom upućuje Borivoje Adašević, a njegov poetički uzor Albahari označava kao odašiljanje poruka u boci, čekanje da se onaj koji čita odazove pozivu. Za autora ta pozicija je pozicija večne usamljenosti i iščekivanja i u njenu autentičnost ne bi trebalo da sumnja nijedno biće koje istinski uživa u čitanju.