Andrej Sen-Senjkov, Aleksej Cvetkov-mlađi
SLEŠ

            MOBILNO LETO

JUN
Na lužnjikovskom koncertu Kraftwerka publika je napravila neverovatnu iluminaciju.
Oponašajući vizuelne efekte ljudi-mašina, umesto uobičajenih šibica-upaljača, koristili su ekrane mobilnih telefona. Plavi, setni, žuti, narandžasti, razigrani telefoni u potpunom mraku izgledali su kao neuobličeno – i zbog toga još neverovatnije – sazvežđe moskovskog neba.
Toga dana oprostio sam svom Simensu beskrajne komunikacije-halucinacije i zvuk vibracije koji je ličio na elektrošok.
Sa scene izgleda da su to kvadratići bez lica. Proključali mozaik, kao na policijskom videu. Isto to sam video kada sam prišao piramidi od kancelarija Simensa, prekrivenoj krljušću od malih zlatnih ogledala. Hteo sam da ogledam. Da razumem šta to u sebi treba da popravim.
Čiji broj da okrenem. Odgovorili su mi upravo ti kvadratići. Svako ogledalce reflektovalo je samo delić, i oni su zajedno ličili na podvodno buncanje. Spreman je za upotrebu sretni plankton.

JUL
U jednom od medicinskih pop-časopisa pročitao sam članak švedskog neurofiziologa Edberga, čuvenog po svojim teorijama koje ti zavrte mozak. Članak se zvao O neočekivanom razvoju motornih funkcija palčeva na rukama.
Radilo se o tome da su se sa rasprostranjivanjem mobilnih telefona kod čoveka ponovo aktivirali palčevi na rukama. Autor se priseća radova futurologa starih između trideset i četrdeset godina, u kojima se govorilo o smanjenju u toku poslednjih sto godina korišćenja ovih prstiju. Predskazivana je njihova dalja atrofija, skoro do potpunog nestanka.
Toga dana, sećam se, pozvao sam telefonom čak i one koje kao da i nisam nameravao. Prsti su se dobro osećali.
Moj poslednji pretplatnik stajao je u duploj senci neolitskih spomenika palčevima koji su gledali u oblake. Neuništivi narodski gest, koji obećava kvalitet.
Jesu li ruke i ostatak diva još tamo negde, sred baltičke zemlje...? To je arheolozima zabranila da proveravaju nekakva međunarodna vlast, i ovom pretnjom počeli su dašpekulišu „druidi“, koji vole hrišćanske zavere i bremenitu sudbinu. Kada sam mu zaigrao preko puta srca, u unutrašnjem džepu, pretplatnik je merio kako da na veoma velike prste okači kaišiće. Oni su mu bili potrebni zbog fotki, napravljenih telefonom. Tema: Primena starina u svakodnevnom životu.
Više nikada neću fotografisati.

PROZIRNOST SA KOMENTARIMA
Graciozan skelet šiparice ili prosto sitne žene.
Spokojno svetli koštana srž*, ako se nalazimo u mraku, eto zašto sam počeo od skeleta. Kada miluje rukom – prijatne varnice, svilenkasta nežnost, slaba struja. Ne ume da razgovara. Odgovara na sve i radi OVAKO. Ni jedna koja je smrtna, ni ti zajedno sa njom, nećete moći izumeti ovo sami***. Postoje stvari koje ne postoje u tebi, ma koliko uporno da ih tražiš, njih je moguće samo sresti. Ona zna tvoja dva glavna problema: ne možeš da ideš na posao, ne možeš ljudski da spavaš. Dugo posle nje nema tih komplikacija. Pare se nekako nađu, sa svih strana počinju da plaćaju za besmislice, a san dolazi, onda kada treba, i nežno te odnosi gde treba. U Prozirnosti – relaksirajuća mlada napuklina***. I par puta si video kako iz njene napukline izviruje jezik, da bi rekao: “bio – bio – bio!“ Je l* to „bio“ ili „zbilo“? Šta ona ima u vidu?
*Ona sija kao, sećaš se, more u vreme tvoje ljubavi sa rusalkom...
**Da, da. Izumeti to je nemoguće. 1915. godine neki čizmar, postavši žrtva nezaposlenosti, napao je Rembrantovo platno. To je bila Noćna straža. Čizmar je izrezao nožem kvadrat na desnoj čizmi poručnika Van Rajtenbjurha. Crni kvadrat. U policiji, i kasnije psihijatrima, pričao je o glasu („severnom, ruskom, glasu  slikara“), koji ga je naveo da postane zločinac geometar.
Prema memoarima Punija, ova kriminalističko-mistična priča, odštampana u svim mogućim novinama, uopšte nije zadivila Kazimira Maljeviča.
***Ne treba zaboraviti da je Neprozirni tu pored:

JONESKO. PUT 2006
Izmislio sam fleš-mob Lepo sedimo. Raširio sam pozive preko interneta i lično preko telefona. Mesto – Crveni trg. Oni koji žele dolaze sa stoličicama na rasklapanje i sedaju ispred Mauzoleja, na tačno jedan minut.
Sedeći nered odjekuje u štampi i prekida ga policija.
Na odeljenju u Miliciji u koje nas dovoze da bismo objasnili sve motive, ja se upoznajem sa tom*, koja nije, poput ostalih, sedela na stolici na rasklapanje, već je donela ogromnu, izrezbarenu, gotsku stolicu sa naslonom-šiljkom. Taj komad** takođe je ovde i u zapisniku.
–Šta ti je to na majici? – pita ona, pokazujući na španska slova ispod slike Čea.
– Bori se, da se ne bi zavaravao! – prevodim ja.
A na zidu paviljona za majmune u zoološkom vrtu urezano: „Ko je život shvatio, posao je napustio!“ – i neki telefoni.
– Ti radiš na televiziji? – pitam ovu što je došla sa glomaznim nameštajem.
– Da! – odgovara.
– A na kom kanalu? – ovo već pita dežurni, koji nas je čuo.
– Bolje pitaj na kojoj stanici, ja proveravam kamere i ekrane na peronima u metrou.
Dolazi mi u glavu da je zadržani, opet zbog te skupe luksuzne stolice, shvataju kao vođu koji je zametnuo našu sedeću bunu – to jest, ona je sela na moje mesto.
*Takve kao što je ona snimim ovako:
** Taj komad je kao aplauz na rasklapanje u avionu, kada šasija dotakne aerodromsku pistu za sletanje. I jedino ona tapše izistinski, raskravljujući dlanove. Jer jedino nju nije bio strah.

SVE EPIZODE U JEDNOJ
U emisiji Neobičan događaj na En-Te-Ve-u prikazuju dvadesetogodišnjeg momka, uhapšenog zbog mnogobrojnih krađa. Na grudima velika tetovaža – Miki Maus. Novinar ga pita nije li mu žao tih 10-12 godina koje će provesti u zatvoru. Momak odgovara: „Nije. Učiću engleski. Hoću da, posle svega, pogledam sve crtaće sa Miki Mausom na jeziku originala.“
Deformisanog Miki Mausa nije mi žao:
Maus zna zašto je pao. Toliko dana je zadržavao želju u sebi, i evo, uoči svog prvog intervjua, prišao joj je kod eskalatora, da bi joj munuo ruku ispod bluze i dodirivao je. Ona dopušta. Traži sitninu, siromašno obučena, s teškim trudnim stomakom. Ovakvu atrakciju više nigde nije video. Ako daš dovoljno, možeš da dodirneš i buduće dete. „Dirkaj dete“, kako se izrazio Miki Mausov učitelj, Dizni. Nije to uradio samo jednom, dodirujući nogu ili teme ovog koji je živeo u vodi. A Maus ti je odmah rekao da „ne smeš, ma koliko da ti se hoće, jer će te pokupiti marica“, osetio je povezanost. „Pozdravljanje“ – tako ona sama naziva svoju uslugu.
„Povodom usluge koju pruža, uhapšena ne smatra sebe prosjakinjom“ – pišu u sveske milicioneri iz podzemlja.
– „Kaže da ne ide u metro da prosi, već da radi, ali dozvolu za rad nije pokazala“.
– Hoćeš da dirkaš? – šalio se Dizni svaki put, kada su joj se približavali na stepenicama. – Probaj. Od toga raste. Ne veruješ? Hoćeš da proveriš?
Maus je prolazio pored, skoro uopšte ne gledajući kako pod bluzom mile dlanovi stranaca po njenom toplom globusu. Zavetovao se sebi da će prestati da zamišlja šta oni, plativši, osećaju dok se „pozdravljaju“. Ponekad se formirao red od dvoje-troje ozarenih muškaraca. Maus je počeo da čeka kada će ona nestati odatle, postati normalna, kada će proći svi meseci. Ali ona se, u dugoj bež vunenoj, žalosnoj suknji, pojavljivala tamo i kroz godinu i kroz dve, sa distance je moguće pomisliti da to monahinja prosi za crkvu, dok steže novac.
Zato se on sada ne boji. Deset kamenih godina, poput njene neprekidne unosne trudnoće, kao da si u stomaku i tebe sa potrebom „dirkaju“, pozdravljaju se više puta u toku dana. Kada Maus izađe, neće se nimalo začuditi ako je nađe na istoj ili nekoj drugoj stanici sa istim stomakom koji nudi.
Prišao je, platio, prihvatio je s obe strane i prvi put u životu dotakao voljenog junaka, nacrtanog u depresivnoj Americi pre više od pedeset godina.

ANDREJ SEN-SENjKOV (АНДРЕЙ СЕН-СЕНЬКОВ, Душанбе, 1968). Pesnik, pisac. Završio je Jaroslavski medicinski fakultet. Živi u Moskvi, zaposlen je kao lekar i akupunktorolog. Piše stihove, prozu, bavi se umetničkom fotografijom i drugim vidovima likovne umetnosti. Objavljivao je svoje radove u časopisu Arion i u almanahu Vavilon. Objavio je zbirke pesama: Деревце на склоне слезы (1995), Живопись молозивом (1996), Тайная жизнь игрушечного пианино (1997).

ALEKSEJ CVETKOV MLAĐI (АЛЕКСЕЙЦВЕТКОВМЛАДШИЙ, 1975), pisac, kulturni radnik. Dipolomirao na Institutu za književnost. Dugogodišnji lider studentskog sindikata „Zaщita“, „Fioletovogo internacionala“ i drugih radikalnih udruženja. Do 1998. godine odgovorni sekretar novina Limonka. Saradnik je izdavačke kuće „Ультра. Культура“. Objavio sledeće knjige: The (1997)  Анархия нон стоп (1999), Сидиромов и другая проза (1999), ТВ для террористов (2002), Суперприсуствие Краткий курс антиглобализма (2003), Баррикады в.