Saša Stojanović
TERMIDOR

Vaša visosti,

da,

savest nalaže ozbiljnom hroničaru da ostavi sebi dostojnog naslednika, čak i kada beleži životopis krvnika kao što ste Vi,

a kakve veze ti još imaš sa životom, mrtav si već ceo mesec, ako se ne varam,

tačno, zakleli ste se da neću doživeti primidi prve dekade Termidora, slavljen kao Dan pšenice,

i održao sam obećanje, do maločas si blistao svojim odsustvom, zar ne,

Vaša doslednost je smrtno ozbiljna, Vaša svetosti, međutim, uveren sam da publikum više zanima živahna premetačina po kurikulumu negoli smrknuta neodustajnost,

 u uvo sam se pretvorio, mrčipapiroviću, u večnuju pamjat utiskujem svaki tvoj nonsens,

ne znam kako uspevate, čuo sam da su vaše obezglavljeno telo najpre bacili podivljalim psima i mršavim svinjama, bolje drob nego grob – besomučno je urlikala neožalošćena masa rasplićući i istežući kraljevska creva, sad se beči i kerebeči – orilo se dok su Vašu diskretno nasmejanu i na kolac nataknutu tintaru pronosili razrovanim ulicama Grada,

obične lagarije podlih protuva,

 onda su vas obgorevali dok niste postali pepeo, bilo je to najsvetlije bdenije i najtopliji ispraćaj koji pokojnik može da zamisli – tvrde zlobnici,

još veće gadarije,

 na kraju su prah razvejali iznad reka, dobili ste – baš kao što ste i želeli – neviđen mauzolej i bukvalno, doduše u prilično razvodnjenom stanju,

laž, notorna laž,

 tako palacaju pogani jezici, ali, ko je lud da poklanja veru tim ljubomornim bulažnjenjima i nesuvislostima punim kipuće zavisti, Vaša milosti,

 govori, šta hoćeš,

 noćas je uzapćen neki jadnik sa tovarom knjiga na leđima,

 i,

verujem da bi mogao da bude pristojan biograf Vama, a istoriji preko potreban nastavljač mog povesničarskog nedela,

a ko si ti da veruješ,

niko,

tačnije, šta si,

ništa,

toplo, toplije,

skoro pa niko i jedno veliko ništa,

ovo je već bolje,

ego, poznatiji kao niko i ništa, molim Vašu preuzvišenost alijas prah i pepeo da povest o opsadi Grada bude nastavljena perom tog pritvorenika, ergo, neka se moje kaligrafsko potucanje i tumaranje u bezdan svrši rukom obične skitnice, eto,

samo to,

ima još nešto, više kapric nego logika, ali, bar Vi razumete taj sebičan poriv,

šta je sad,

hoću da hronika bude ispripovedana u dahu,

da se ne ugušiš od preteranog izvoljevanja, pridavljeni ćato,

rečenicom, jednom i jedinom, diktatorski diktatskom, gde zarezi ponizno služe inspirijumuma, a tri tačke snishodljivo beleže samo potrebe iznuđene fiziologijom, u suprotnom,

samo me protivrečno i zanima,

neću vam dati da oka sklopite, nikad, Vaše gospodstvo,

nije valjda,

i mrtvog ću vas proganjati, do poslednje tačke, sada ja vama obećavam, Veličanstvo, svečano,

kako se samo usuđuješ, mrtvo piskaralo, da meni pretiš,

ne, samo Vas obaveštavam o... hmmm... mogućim posledicama zanemarivanja mog dobronamernog saveta,

marš iz mojih odaja, gnusobo,

idem, Vrhovni, Vaša želja je još uvek za mene zapovest,

gubi se,

mada se iskreno nadam da ćete poslušati i uvažiti skrušenu molbu svog vernog podanika,

straža,

do groba odanog, čija god humka bude opstala u ovoj nestalnosti, Vaša ili moja, čelična ili rečenična,

straža, gde je ta straža,

zvali ste, Gospodaru,

odmah dovucite tog probisveta iz apsane, trkom, ko zna, možda zaista takvu laž do sada i nisam čuo, brže, iz ovih stopa u božje uši, već znam šta će mi reći taj...

...trgovac, kažeš, i još hoćeš da ti verujem, ja, koji sam se odrekao najpogubnijeg ljudskog poroka čim sam sebe prvi put uhvatio kako činjenice izvrćem kf rukavice i kratim ih i istežem samo za sopstvene prste, dlanove sam čuvao da gromko zatapšem na gluposti silnijih i čvrsto stegnem isprošeni groš vlasti, pre nego što zapneš da guraš debeloguze i grbave kamile kroz uske ušice, ubodi želju iglom i probudi se, noćas nudiš najkvarljiviji espap na zemaljskom šaru, sopstvenu dušu, robu što se ne pazari po punoj ceni, nego čeka da se nagrizena zaboravom i pritisnuta teretom prašnjave dosade sama skotrlja s najgornje police pravo na rđav kantar, zato moraš dobro da se potrudiš kako bi me ubedio da su te askeri uzaptili baš kada si hteo da se neprimećen uvučeš kroz tajna vrata tvrđave ne bi li zorom ponudio na prodaju taj naramak knjiga koji su ti stražari oteli iz šapa poplavelih od udaraca vojničkih čizama, ništa lično, samo su – kao i svi strašljivci – malo revnosnije obavljali svoju dužnost odbrane ove svete zemlje, zakleo sam se da divljačka noga nikada neće kročiti u Grad i metnuo glavu na srebrni tanjir kao ulog, sloboda ima previsoku cenu da bi je olako obarali učeni ladomudi i bedni torbari poput tebe, zato i ostavljam odškrinut prolaz da namamim i nemo dovabim uhode i prethodnice, sve koji poveruju da je bajka o padu Konstantinopolja istinita i da je carski grad izgubljen samo zbog ofrlje zabravljenih vrata uživam da gledam dok se poslednji smeju, ne znam zašto, ali glave nabijene na kočeve uvek dobiju grimasu ili kao da se cerekaju nekom glupom vicu ili kao da su duboko zamišljeni nad efemernošću života, više se secikesa i lupeža nahvatalo u toj ljudolovci nego u svim hajkama na bundžije i više se zlata mamljivom čovekohvatalicom slilo u trezor nego u svim dosadašnjim skupljanjima harača što ih doskora brižljivo sprovodih kako bih nahranio Grad, a sada se pojavljuješ ti, sa štrokavom vrećom od kostreti punom prašnjavih knjižurina i bez prebijenog cvonjka u bušnim džepovima, da mi podrivaš argumentaciju sile i truniš sistem najpravičniji od svih, hmmm, ne, smrt bi bila preblaga kazna za takvu ništariju, dosad si matrapazio knjigama, od sada ćeš morati da ih pišeš, tačnije jednu jedinu, ali veliku, želim da u ogledalu nakićenog krasnopisa vidim prolepšanu istoriju moje vladavine, nemoj da kvačica na š poruži lepotu hartije, moja iskrena kritika tvoje loše dijakritike koštaće te prozaičnog i bolnog čupanja noktiju, ne dozvoli da se kosa crta na ć previše i sankilotski uspravi ili ne daj bože kukavički polegne u paralelnu malodušnost, lomiću ti koleno po koleno, et vice cersa, sad uzimaj taj papir i počinji, jer, živećeš taman toliko koliko budeš verno prenosio moje misli, uzmi i rečnike – ta večita groblja pokopanih reči, više ti ne treba, na manje ja ne pristajem, moraćeš da u okraćale dronjke ostatka života i među žednobele listove udomiš dugu i herojsku povest, verujem, nije lako pisati izubijanih šaka i krvavih prstiju, ali šta možeš da izgubiš osim lude glave i vremena koje ti ionako ne pripada, besmisleno izvrtanje peščanika opet i opet i ponovo, obrtanje naglavačke koje ne znači baš...

...niš-ta,

ta-ra, ta-ta, dum-dum-dum,

ne obaziri se na trube i bubnjeve, za prave uši i sonata je ratna pesma, pravom čoveku i komarac je muzika a koračnica ljubavna oda, samo ako želiš da ih takvima čuješ,

ta-ra-ra,

stavi uzvrištnik iza ovog dranja kf klanja, izmisli ga ako ne postoji, vika, klicanje i pitanje, to može, je l’ da, a uskričnik ne može, diži ušesa i pomno beleži ovu raspomamljenu dernjavu, ovekovečuj ritam ratnih doboša od prvog takta do kraja crevnog trakta,

vojnici, junaci,

da i ti možda ne vidiš heroizam u dijareičnom čučanju po fontanama kao ova bagra od koje ne mogu oka da sklopim ni na Dan mlina, poslednji u mom svetom mesecu Termidoru,

ni kamen na kamenu ne sme ostati od Grada, tog legla večitog Zla i kolevke sve naše Nesreće,

samo neka baljezgaju, dok god imam ovakve kretene za neprijatelje prijatelji mi i nisu potrebni,

pobijte sve živo, mrtvo učinite još pokojnijim, pretke mu iskopajte iz raka,

što dublja metafizika to visočiji moral mojih trupa, što hladniji porivi to će viša biti etička temperatura mojih branilaca, čemu da i ja bodrim svoju vojsku kad zapenušane budale to čine bolje, jače, stoko, ne čujem vas dobro,

duboko ćemo zaorati svaki bulevar i raskopati svaki trg, do najdublje kosti,

slušaj režanje umobolnih pseta dok zapišavaju večite vatre i ruše trijumfalne kapije, nesvesnih da kevtanjem ispod ponosnih slavoluka brane Grad jače od mistrije i viska najboljih neimara,

zatim ćemo solju posuti svaku oranicu, do poslednje brazde,

prvo ćete morati da preskočite nove bedeme, hic et salte, puvadžijska bagro, samo što umesto buvljih nogu imate bubeće mozgove, doakao bih ja vama samo da sam živ,

sve dok od ovog brloga besa i stovarišta smrti ne ostane jedno veliko...

...ne, jer na početku beše rečca što kratkoćom omeđava drčnu slobodu, čim su me uhode obavestile da se bujice podivljale pogani kf govna valjaju prema Gradu, naredih da se čeličnom etikom ojačaju stameni bedemi i starom i dobrom bajkom o jednakosti ožilave visoke kule, jasno i glasno proklamovanim dekretom ispraznih magacine veletrgovaca dajući im u zamenu državnim pečatima ukrašene potvrde o rekviriranju i džentlmensku reč – tu jeftinu i zavodljivu predigru svake prevare – zbog koje drhtanje sitnih duša napokon može da prestane jer će im biti plaćeno jednom, ali ipak i ikad, ionako se alave protuve glasno zaklinju da se uzdaju samo u mene i Boga, baš tim redosledom, domaćinski je red da im pružim priliku da na delu pokažu merkantilne manifeste svog vrištećeg rodoljublja i mutavog verničenja tiho iždžikljalog iz lažne bogobojažljivosti, kao da ne znam kakva je to uvlakačka bagra i od koje sorte su te snishodljive lopuže, šta se iza mojih leđa domunđavaju ti ljigavi verolomnici i kakve sve gadarije i marifetluke mogu da učine zbog funte mesa svojih sitih i najedenih guzica Šajlokova braća po pohlepi, svoj narod nisam nikad video tako saborno srećnim kao vrele termidorske večeri u kojoj su gardisti utovarivali konfiskovan provijant u intentandske taljige, u rečitom ćutanju puka sam osećao zategnutu kožu bubnja zadovoljne zluradosti koja dobuje iz njih dok im maske pretvornog sažaljenja blenu u modra lica bivših gazda što preko noći postajahu jednaki nuli, opštenarodno veselje sluzave fukare što se narednih dana bezočno sprdačila pijano mokreći po praznim izlozima dućana i magaza čija vrata behu okovana ukrštenim letvama, svi su bili srećni osim mene, jer već narednog jutra ambasadori – trajno i nesumnjivo povučeni na eufemističke konsultacije – lično donesoše odgovore na vapaje za pomoć, ne zanima te, e, grešiš, moraćeš i to da zavedeš, piši, budalo, da ti prste ne otkinem, prvo pismo „Poštovani predsjedniče, unatoč našoj želji da Vam pomognemo glede Vaše molbe, sa žaljenjem vas obavještavamo da je to u ovom trenutku nemoguće“, idioti, ne postoji nemoguće, ako mogu da spojim okove urotnika vrelim klinom pravde šta me sprečava da šugavo ne zauvek otkujem od preplašenog moguće, piši dalje, „podsjećamo Vas da smo devedesetih godina prošloga stoljeća vodili rat u kome je sve bilo dogovoreno unaprijed, ali Vi se niste držali potpisa nih i podrazumjevajućih sporazuma, i poželjeli ste da stvarno pobjedite“, dosta, prestani, kao da sam ja vodio taj tragični cirkus od sramnog vojevanja a ne moji slavni prethodnici, zabeleži i ovu drugu poruku, poštovani i tralala izostavi, piši samo suštinu, „na cijelom dunjaluku ne viđesmo veće budale od tebe, hajvanu jedan“, ovo briši, „mazlume, već si zaboravio da smo doskora ratovali s tobom, prvo si nam opsedao gradove, budalino, posle si prodao i svoje sunarodnike kad je zagustilo, pa ko još tebi da vjeruje, ugursuze“, eto, kao da nisu prošle tri mirne decenije i kao da je bilo juče, svi laju o Arejevom orgijanju i metežu, a niko da spomene primirje koje traje, oni bi da praštaju – makar i na rečima – a nikog nema da već jednom zaboravi, kao da ceo svet odavno nije postao jedna rečenica, prosta duhom i proširena sumnjom, velika knjiga...

...iz koje je istrgnut list hartije, nevini spisak ostavštine što će aprez-moi ostati taksativno i brutalno podvedena banalnim redaljkama rednih brojeva,

pod jedan,

 pero, pozlaćeno i naoštreno, mastionica – u duborezu – optočena jezerskim biserima, ris papira – načet, sve zajedno strpano u metalnu kutiju sa grbom Grada, poklon kolege diktatora iz komšiluka,

dalje,

makaze, baštenske, od nerđajućeg čelika, komada jedan, posledica zablude da hemiju koju pazarim na veliko trošim na gajenje ruža, tocilo i kamen za oštrenje, par, lična svojina,

zatim,

vladarski pečat, u kutiji od šljivovog drveta, kanap, dva kotura, crveni pečatni vosak u štanglama, pola tuceta, nasleđeno po službenoj dužnosti,

i još,

računaljka, drvena, ime proizvođača izlizano i nečitko, kuglice ofarbane u crveno i crno na moj izričit zahtev, eksponat privremeno preuzet iz „Muzeja Slobode i Nauke“,

a ovo,

trgovačke knjige, komada dva, na prvoj zalepljena nalepnica „duguje“, na drugoj „potražuje“, presvučene kožom za koju zlobnici tvrde da je prethodno omekšana knutom mojih dželata a zatim skinuta s grbače mojih političkih protivnika,

i to,

dvogled, ruske proizvodnje, u jednini, policijski oduzet medijskim delinkventima – čija je radoznalost bila veća od opreza – i ostavljen na čuvanje u sudski depo do donošenja pravosnažne presude,

sledeće,

gramofon, ajn štik, marke „toska“, gomila ploča podeljena u dva naramka s natpisima „izgrebano“ i „zabranjeno“, cena anarhističke ludosti sa konzervativno tragičnim ishodom,

tu je i ovo,

balon za vino, stakleni, opleten vrednim rukama udovice koju je novostečeni bračni status iznenadio u mom zagrljaju, vinske čaše, par, sa mojim grbom izgraviranim duboko u kristalu, krunski dokaz neuspelog pokušaja rogonjinog podmićivanja pravedno kažnjenog konfiskacijom i dekapitacijom,

dodaj,

prašnjavi primerak francuskog revolucionarnog kalendara, par krila, tegle sa voskom, džakovi perja, goveđe žile kao konačan dokaz da je ipak sve i samo u mudima, ključ od klavira,

hmmm,

humusna zemlja u saksijama, više komada, cvetovi čarobnih boja, opojni mirisi što  ispunjavaju vladarske odaje, moj kraljevski izdah,

da nisam slučajno nešto zaboravio, je li, a što ti ne pišeš sve ovo, slogoproneveritelju drski, vreme je da te naučim da diktator diktira jednom i vo vjeki vjekov, red, rad i disciplina, zauvek, as soon as possible, obećavam, idemo iz početka, šta beše prvo, aha, bio jednom jedan...      

 (Odlomak iz romana)