Mileta Aćimović Ivkov
TRAJANjE I SMISAO: SLIKE STVARNOSTI U POEZIJI JOVANA HRISTIĆA

 

Došlo je opet vreme da listam njegovu knjigu.

J. H.

Čim se odvojimo od konkretnog, teško ćemo

moći da izbegnemo krasnorečivost i praznoslovlje.

Bernard Berenson

U poeziji Jovana Hristića bitan deo njenog sadržinskog sloja čine elementi zahvaćeni iz neposredne, iskustvene stvarnosti. Oblikovani kao opis viđenog i doživljenog tekstovi pojedinih njegovih pesama, ili pojedinačni delovi u njima, često uzimaju oblik sažetog opisa-izveštaja o sasvim konkretnim pojedinostima iz života. A te pojedinosti svojim karakterističnim odlikama mogu da se, prepoznatljivo i reprezentativno, vežu i za sasvim konkretne prostorne i vremenske okvire. Treba reći da je, pored drugih, i to svojstvo Hristićeve poezije u njenoj „ambivalentnoj“ kritičkoj recepciji prepoznato i u određenoj meri, ali ne iscrpno, opisivano i komenta- risano.1 Oslonjenost na iskustvo u izgradnji poetskog opisa, bila je pesniku Hristiću od naročitog značaja.

Preciznim zapažanjima tumača o prirodi i sadržaju njegovih pesničkih tekstova i sam pesnik je naporedno, u tekstovima eseja i intervjua, dodavao sopstveno mišljenje. Tako da je, posredovano tim tekstovima, čitanje i dalje tumačenje njegove poezije u znatnoj meri obeleženo i usmereno.

Većina tumača Hristićeve poezije jednodušno je isticala da je on pristupio izgradnji svog prepoznatljivog pesničkog sveta tako što se oslanjao na dvostruke tematske podsticaje. Otuda, „kada pažljivije čitamo Hristićeve pesme u njima zapažamo jasno odvojene dve ravni inspiracije: jedna dolazi iz knjiga i svega onoga što se može vezati za njih, dok se druga rasprostire na pesnikov odnos prema fizičkom svetu i iskustva koja se mogu steći u njemu.“2 Uopšte je, kada se posmatra poezija ovog pesnika, zanimljiva njegova stvaralačka geneza i u njoj, posebno, njegovo pozno stvaralaštvo u kome se ovaj pesnik vratio „tematizaciji egzistencijalne datosti i svakodnevice.“3

Na taj način se pesnički (govorni) subjekt njegovih, najvećma narativnih i retoričnih, pesama našao u „empirijskom okruženju“4, zbog čega su njegove pesničke tekstove počeli da nastanjuju tzv. verističke5 teme. Oslonjen, dakle, na „veliko čitalačko i lično iskustvo“6 od koga, kako je sam pesnik kazivao „sve počinje“7, on je svoja stvaralačka nastojanja usmerio ka izgradnji takvog modela poetskog govora u kome je „jezik znanja bio prirodno pretvoren u jezik egzistencije“8 – kao njegovo trajno smisaono ishodište.

U izgradnji takvog poetskog opisa koji je u sebe upijao, kako u jednoj od ranijih pesama Uvod u genezu piše: „to tiho trajanje“, vinaverovski rečeno „neizlečivu stvarnost“; opisa koji je u sebi sažeo „zlatnu strast postojanja i blagu mudrost nužnosti“, u simetralnoj9 pesmi njegovog stvaralačkog opusa Mezzogiorno, pesnik je prešao određene razvojne faze. I to je vidljivo ne samo u izboru i povlašćivanju pojedinih motiva, već i u sasređenijem stvaralačkom pristupu koji se razvijao u pravcu njihove sasvim jasne slikovne i smisaone  konkretizacije.

Od povlašćene „zlatne strasti sunca“ iz pesmeMezzogiorno koja od tela pesničkog subjekta čini „tvrđavu postojanja“, preko evociranja slika detinjstva „Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje“, do sumornih slika u kojima se vide „mračne i neme ulice“ (Tri pesme o nepokorenom gradu), Hristićeva je poezija prešla razvojni put od asocijativnog upošljavanja motiva vantekstovne stvarnosti u funkciji izgradnje složenog značenja u pesmama čiji je sadržaj temeljio na prizorima preuzetim iz literature, do veoma slikovitih i sugestivnih pesničkih tekstova; sa obiljem karakterističnih pojedinosti oblikovanih stihovanih zapisa o nelepom licu zatečene stvarnosti. Na taj način njegova se pozna poezija konstituisala i kao svojevrno svedočanstvo o tragičnim lomovima na ovom prostoru u završnim decenijama prošlog veka – čime je potvrđena njena „realistička ontologija“10. Zbog toga i može da se kaže kako u pesmama iz ove, završne, Hristićeve stvaralačke faze brojne čulno predočene slike mogu da se sasvim lako, skoro neposredovano, smisaono konkretizuju. A to, istovremeno, znači da je, zbog te značenjske otvorenosti, i njihov ukupan simboličko-značenjski i vrednosni učinak, u odnosu na pojedine prethodno nastale pesme, osetno umanjen.

Opisujući „život sačinjen od sitnica“ u istoimenoj pesmi, i pitajući se u početnom stihu šta se on „još koga tiče“, pesnički subjekt dopunjavajući iskazano (retoričko) pitanje dodaje čitav razvijeni, opisni niz sačinjen: „Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se svečeri / Ogledaju u stišanom moru, od dodira sa kamenom / Na nekom zaboravljenom ostrvu, / od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova, / Od svega onoga što se ne nalazi u učenim knjigama / U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo, šta smo i kuda idemo?“ Na taj način su obznanjena neka od bazičnih pitanja celokupnog Hristićevog pesništva, a to su pitanja koja se tiču smisla samog postojanja. Na drugoj ovaj autor ukazuje i na saznanje od kojih je elemenata, i na koji način, sastavljen taj njegov poetsko-misaoni upit. A kako je samo pitanje retorsko, ono u svojoj strukturi već sadrži elemente odgovora.

Okolnost da je ova Hristićeva pesma ustrojena tako da je smisaono obeležena početnim iskazom zapitanosti, i da se celom dužinom razvija kao argumentima dopunjeno, pojačavano pitanje, koje očekuje (i dobija) određen odgovor, ukazuje na činjenicu njene filozofske zasnovanosti i, njoj primerene, logičko-retoričke realizacije. Uopšte je diskurzivnost važna, čak dominantna, odlika poezije ovog pesnika. U slučaju ove pesme prošireno pitanje, odnosno silogizam, o smislu i trajanju, a koje je obrazovano od niza činjenica i prizora iz života prirode, dakle primordijalnih, bazičnih vrenosti, suočeno je sa „velikim zamasima pojmova“, njihovim postojanjem i značajem. Tako su u ovoj pesmi Jovana Hristića suočene vrednosti koje dolaze iz sfere duhovnosti i kulture koje predstavljaju veliki zamasi pojmova „Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče napamet?“, sa onim vrednostima koje predstavlja „Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da kopni“.

Odnos suprotstavljenih vrednosti koje dolaze iz dva različita sistema, inače često izgrađivan u Hristićevim pesmama, u ovoj je pesmi motivisan nastojanjem pesničkog subjekta da dođe do odgovora na pitanje gde je i čemu sadržanživotni smisao, životna punina? Zbog toga se početna misao u pesmi nadalje razvija u pravcu zaključka/teze o prevazi elementarnih vrednosti. I to se postiže razložnim gestom sumnje u „velike zamahe pojmova“, u njihovu stabilnost i vrednost. Jer, „dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav, / Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na popodnevnom vetru“, tako da od svega što se u iskustvu pesničkog subjekta upiše kao stabilizovana vrednost „Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama, / Zuj pčele u davnim vrtovima, / Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima, / Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo plovili.“ Tako se u ovoj i drugim srodnim Hristićevim pesmama gde se razvijala ideja o životnom smislu kakve su: Tri pjesni ljuvene i Kroz otvoren prozor dopire žamor glasova, lično, čulno iskustvo pretpostavlja drugim vidovima saznanja. A tragovi iskustva zapisani u sećanju i svesti pesničkog subjekta: „ukus poljupca“, „zuj pčele“, „gusti mirisi“, „šum vetra“, postaju korelati za egzistencijalnu puninu koja je, zapravo, vrhovni smisaoni i vrednosni ideal ka kome se upravlja njegovo celokupno pesmotvoračko nastojanje.

Elementarni sastojci života, prepoznati i kušani u neposrednoj stvarnosti u svesti subjekta ove pesme, a i uopšte u Hristićevom poetskom svetu i sistemu vrednosti na kome je sazdan, spojene sa opsesivnom temom o prolaznosti života i traženjem i prepoznavanjem ospokojavajućeg smisla u njemu, uključene su u izgradnji jednog naročitog tipa poetskog govora. A on se, najpre, prepoznaje po tzv. slobodnom stihu, slikama i prizorima ne posrednog, urbanog života, a potom i po različitim vidovima međutekstovnog relacioniranja i značenjski složenom, negovanom retoričkom frazom. Međutim, činjenica da „njegov stih uspostavlja ravnotežu u ujednačenom govoru, s mirnom deskripcijom i pretezanjem razgovorne intonacije“11, ukazuje na okolnost da su u njegovom stihu i pesmi formalni elementi logično i nenametljivo stopljeni sa elementima sadržine. Zbog toga njegovi pesnički tekstovi, češće, uzimaju oblik poetske rasprave na narečenu temu, ili bivaju realizovani kao razvijeni silogizam sa efektno srezanim, misaono produbljenim zaključkom, odnosno poentom. Takav način oblikovanja poetskog govora omogućio je pesniku da, u užem motivskom krugu, ponavlja i varira određene elemente i da ih tako značenjski izdvaja, akcentuje. Tako se upesmama U tavni čas, koja može da se prihvati i kao jedna od prvih u nizu kojim je započet krug njegovih poznih pesama,12 i u Tri pesme o letu, u različitoj značenjskoj funkciji, aktivira motiv vatre u prirodi koja, u prvoj pesmi, sagori opalo lišće – što je u direktnoj vezi sa setnim pevanjem prolaznosti i nastupanjem starosti, zime života – a u drugoj ona obeležava završetak letnjeg dana i povratak sa Save u grad. Zasnovan na dovođenje u smisaonu vezu različitih elemenata, poetski govor Jovana Hristića pretežnim svojim delom apsolutizuje motive sunca i leta na Mediteranu, dok u pesmama nastalim u poznijoj fazi ti elementi bivaju zamenjeni drugim i drugačijim motivima. Njih reprezentuje opalo lišće iz pesme U tavni čas, a još plastičnije i neposrednije prozori ogromnih kuća „čija se lica raspadaju“, u pesmi Gledajući prozore ogromnih kuća.

Efektne poetske slike neposredne stvarnosti u kojima se prepoznaju motivi prolaznosti i iščeznuća životne materije, u nekim od Hristićevih pesama dovedene su u odnos srodnosti ne samo variranjem sličnog motiva već, mnogo više i intenzivnije, u vezu koja ukazuje na sasvim određenu misaonu i značenjsku podudarnost u izgradnji poetskog smisla. Prizor lica „ogromnih kuća“ koja se rapadaju „nagrižena nekom opakom boleštinom“, u pesmi Gledajući prozore ogromnih kuća, i slika „Lica obezličenih svim mogućim bolestima ili jednostavno starošću“, u pesmi Lica, ukazuju ne samo na manje-više očiglednu sličnost u domenu predstavljene predmetnosti, već i na dublju i dalekosežniju značenjsku i simboličku sličnost.

Prizori lica ogromnih kuća koja se raspadaju i bolešću obezličena lica sa „izuvijanim brazdama“ jesu slike-simboli životne istrošenosti i fizičkog nestajanja, aktivirane u ovim pesmama u vidu efektnog paralelizma značenja. Uopšte, u Hristićevim pesmama, različite tematske i motivske, slikovne, podudarnosti aktivirane su u funkciji određene anropomorfizacije poetskog sveta. Čovek, osetljivi i melanholični subjekt, intelektualac koji „po ceo dan“ sedi u biblioteci i u svesti imaginativno oživljava mitsku i istorijsku prošlost, ili u epifanijskim prizorima žive prirode i jednostavnim, malim stvarima svakodnevnog urbanog života prepoznaje i ukorenjuje vlastiti egzistencijalni smisao, na izvestan način je povlašćeni junak ovih pesama. Po čemu su one, između ostalog, i izrazito modernistički osmišljene i realizovane, jer ukazuju na paradoksalni položaj pojedinca suočenog sa izazovima urbane egzistencije, ali i živim prisustvom, eliotovski shvaćenih, artefakata tradicije i kulture.

Promenu u tretiranju stvarnosnih motiva u Hristićevoj poeziji moguće je uočiti i pri pažljivijem posmatranju njegovih pesama koje su, već u naslovu, zbog svog kompozicionog zasnova obeležene brojem tri. To su poetski triptisi: Tri pjesni ljuvene, Tri pesme o letu, Tri ratne pesme i Tri pesme o pokorenom gradu. Navedeni proces u njima je vidan; najpre, u promeni osnovnog tona i to: od setno-melaholičnog u Tri pjesni ljuvene, do sasvim sumornog i defetističkog u „Tri pesme o pokorenom gradu“. U tom intonativnom rasponu očito je da se i same pesme naslovom i sadržajem razdvajaju u dve zajednice.

U prvoj se posredovano apstrahuju detalji prirode i sitnice života. Dok su u Tri pesme o letu otvoreni prozori i dok se čuju, i sinestezijski stapaju, „i zvuci drugih života“, i dok se još čuje: „Zveckanje posuđa, muzika sa radija, televizijski spikeri / Mirno izveštavaju o zbivanjima koja potresaju svet.“ Mirno izveštavanje televizijskih spikera motivisano u tekstu pesme opredeljuje i mirniji ton verističkog izveštavanja o letnjem gradskom životu. Zbog toga je i moguće da se u trećem segmentu pesme „U sobama iza spuštenih zavesa i zatvorenih kapaka“ začne „drugi život“ i počnu „velika snevanja“ oblikovana na slikovnoj podlozi mirne letnje svakodnevice. A u tim „snevanjima“ dešava se da „daleke zemlje približe se na dohvat ruke, / I šum toplih mora već se čuje u polumraku.“ Međutim kako, oslanjajući se na saznanja grčkih filosofa predsokratovaca i stoika koji su „mislili u čistim i jasnim čulnim slikama“,13 pesnik Hristić smisaoni plan i ove pesme konkretizuje vezivanjem za determinizam prolaznosti, njen se govorni subjekt, izmaknut oglašava iz neodredljive pozicije i naučava: „Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas, / Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori, / I videćeš isti suri predeo što će ti reći: / Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo.“. Taj „suri predeo“ ukazaće se pesničkom subjektu Hristićevih poznica već u pesmama posvećenim ratu na razmeđi vekova – onim pesmama koje možemo, uslovno, da nazovemo: ratnim pesmama.

Stvaralačka sklonost Jovana Hristića da u tekstovima svojih pesama dovodi u odnos podudarnosti i jednačenja savremena iskustva sa iskustvima daljih i dalekih pokolenja, odnosno da osnažuje stanovište koje govori o neizmenljivosti nekih bazičnih odlika ljudske prirode i sudbine, upisano je u početne stihove teksta Tri ratne pesme. S tim što je na vremenskom planu takav pogled dodatno sa prošlosti usmeren i na budućnost. Tako da su njime obuhvaćeni ne samo „Oni koji su juče umrli“ već i „oni posle nas“ za koje se očekuje da će „Ipak dočekati da se sve ovo završi.“ Tako opredeljen pogled na ljudsku istoriju i sudbinu, u drugom je segmetnu pesme doveo do zaključka: „Stvari se ponavljaju u zastrašujuće pravilnim razmacima“, a da pri tom i „pokopana carstva vaskrsavaju.“ Oblikujući na ovakav način pozadinu na kojoj se zasniva pojedinačna egzistencija u jednom konkretnom, nedavnom vremenu, pesnik je, zapravo, tako izgrađivao osnovu na koju je neposredovano projektovao i neke sasvim lične zapitanosti.

Naime, sa promenama na licu opisom zahvaćene stvarnosti, u Hristićevoj se poeziji može da zapazi kako su se kauzalno menjali i perspektiva i intonacija. Drugačije rečeno, došlo je do promene osećajnosti14. A to je u ovoj pesmi (i ovim pesmama) dovelo do osnaživanja biografskog stanovišta. Zbog toga se u završnim stihovima drugog segmenta i pitanje lično intonira: „Prijatelji moji, jesmo li prijatelji zaista, ili lagasmo jedni druge?“

Razlog za takvu zapitanost dodatno je podstaknut težnjom da se opet dođe u posed „čistih prostora“ u kojima bi „prijatelji“ opet bili dovedeni u situacijiju „da se bar jednom pogledamo u oči“. Na taj način se i u ovoj Hristićevoj pesmi, samo mnogo konkretnije, razvija predstava o mestu spokoja i spasa ka kome se teži. Te „čiste prostore“ iz ove pesme moguće je značenjski konkretizovati i povezati sa Ostrvima blaženih iz pesme Fedru. A ti momenti spokoja na zemlji, ako su mogući, dosegnuće se uz knjigu, kao u pesmi Došlo je leto: „Došlo je leto, dosta mi je svega, i odlazim na pusto ostrvo / Sa svojim Homerom u rukama, da drugujem sa bogovima i herojima.“.

Jer, ionako, iza života ostaju samo pemse/priče o njemu.

Zbog toga se u završnom segmentu Tri ratne pesme i kaže kako: „Dođe vreme da se opet listaju drevne knjige sa krvavim pričama“. U ponavljanju istorije koje ulazi u sadržaj Hristićeve pesme skoro da i nema transcendiranja opisane pojave. Ona se u opisu javlja u svojoj fizičkoj datosti i pojedinačnoj konkretnosti.

Opsežnost i dubina te promene, odnosno konkretizacija značenja kojoj je u opisu izložen slikovni materijal u ovim Hristićevim pesmama, može da se jasno uoči i u efektnom kontrastiranju elemenata sadržaja u Tri pesme o pokorenom gradu. Realizovan kao opis iz „mi“ perspektive susreta sa gostom koji dolazi iz: „Pariza, Londona, Njujorka, Berlina“ i koji će da priča „o svetlostima i žamorima“ grada iz koga je došao, prvi segmentvog triptiha realizovan je kao opis trenutka u kome seslušaocima čini da su svi ti udaljeni prostori „Na dohvat ruke“. Potom se, u završnom delu, slušaoci izlazeći „Iz zagrejane dvorane za predavanja“ i sami nađu „pred nekim svetlostima, međ nekim žamorima, međ nekim treptajima.“ Ali to nisu one ulice, žamori i treptaji iz priče gosta, to su sasvim konkretne „mračne i neme ulice / Kojima se vraćamo kućama / Kao u pokorenom gradu.“ Opozicija ovde-tamo aktivirana je u ovoj Hristićevoj pesmi da dočara ogromnost razdaljine i razlike između uređenijeg i života i onog oblika koji on uzima na našim prostorima, u pokorenom gradu koji je, zapravo, Beograd.

Ali, ako veliki zamasi istorije određuju sudbinu kolektiva i bitno utiču na sudbinu pojedinca, u malim gestovima moguće je i u životu vođenom „između laži i privida“, naučava i ova Hristićeva višedelna pesma, pronaći odsutnu i žuđenu vedrinu i spokoj, odnosno „trag istine“. I to, opet, u pojedinačno izolovanom, ali udaljenom; apstrahovanom. Zbog toga i postaje moguće da se, u trećem segmentu pesme, Kroz prljave prozore vide i „Vesela svetla nekih gradova (...) Brujanje ulica punih prolaznika i automobila“ i može da se nasluti „Kako još ima kuća koje odišu spokojstvom, mirom, vedrinom i toplinom.“ U toj disovskoj „slutnji“ može da se nazre i prepozna problesak optimističkog slavljenja života i u krajnjim situacijama njegove ugroženosti. Situacijama u kojima se, krajem minulog veka, našao kao svedok i sam pesnik. A to je postalo jedan od podsticajnih razloga zbog koga su njegove potonje pesme naglašeno pesimistično intonirane.To je posebno vidno u kraćoj pesmi Prolaze vozovi sa osvetljenim prozorima vagona.

Organizovana kao dvodelni iskaz sačinjen od slikovitog opisa: „Prolaze vozovi sa osvetljenim prozorima vagona“ u prvom, i anaforičkog neznatno izmenjenog iskaza: „Iza kojih nikoga nema“, u svakom u narednom parnom stihu, ova Hristićeva pesma predstavlja jedan ontološki ispražnjen prostor. U ritmično organizovanom opisu – koji na tako očigledan način dat nije čest u njegovim pesmama – u kome se uočava kako ni u čemu što je njime obuhvaćeno „nikoga nema“: ni u kućama, ni na poljima, ni na stanicama, ni „daleko, daleko“, kuda ti vozovi odlaze, može da se prepozna krajnja tačka hoda njegovog poetičkog klatna. Hoda kojim je zahvaćeno uvođenje činjenica iz zapamćene i neposredne stvarnosti u tekstove njegovih pesama, i njihov ambivalentni tretman koji se kretao u pravcu njihove doslovne, čulne konkretizacije. U ovoj pesmi ta ambivalentnost može da se uoči i na kompozicionom planu koji je tako uređen da na svaki veristički organizovan iskaz: „Prolaze pored kuća sa osvetljenim prozorima“, „Jure kroz polja obasjana mesečinom“, „Tutnje kroz osvetljene stanice“, dolazi elegični pripev: „Na kojima nikoga nema“. Takva naporednost sadržinski i intonativno različitih iskaza, može da i pokaže i dva dominantna načina Hristićeve poetske stilizacije. Jedan je pomalo apstraktan, lirizovano umekšan bez patetike, jer „patetika je potrebna jedino tamo gde nema pravog iskustva“15 , dok je drugi modelovan tako da bude sveden na strog opis, lišen bilo kakvih dodatnih lirskih (figurativnih) ukrasa. Tako da on predstavlja onaj drugi njen, tzv. intencionalni krak prema vanjezičkoj stvarnosti. Zbog toga su u Hristićevim poznim pesmama do izražaja došle karakteristične slike date na pozadini novovremenih ratnih previranja i opšteg snižavanja vrednosti. A same te slike date su neposredovano, kao objektivizovan zapis; kao konstatacija viđenog i doživljenog.

Slično tome činio je i Dušan Matić – višestruko značajna, podsticajna, ličnost u Hristićevoj stvaralačkoj kosmogoniji. Njegovoj poeziji i poetici. Naime, u svojim poznijim poetsko-misaonim zapisima i Matić je zabeležio: „Čitav život, ta famozna egzistencija, o kojoj mnogi pesnici filozofi govore, jednostavni dani: pružaju jedno drugom ruku, dah i predah. Časovi otkucavaju, dani se mešaju, ah ti dani dani, kome dani, ili mi njima dani, bolje reći: tragovi koje ostavljaju nama, i mi njima, Da sve dalje teše. I prestanak daha. Da.“16.

Iz ovoga može da se izvede obuhvatniji zaključak kako se poezija Jovana Hristića, u svom tematsko-motivskom opsegu i značenjsko-intonativnom rasponu, obraća i čulno-čuvstvenom i misaonom delu čitaočevog bića. Jer se i u nju utkivaju „sadržaji koje još jednom nabrajamo: osećaji, osećanja, jezički pojmovi, jezički kodirane (etimološke i frazeološke) i nove slike, zatim opisi i motive koji seuvode u pesnički siže.“.17 Zbog toga ranija konstatacija jednog od tumača kako je Jovan Hristić „pesnik koji kao da se kloni ne samo ispovednih tonova u užem smislu već i one govorne perspektive koja čini te tonove mogućim, a to je ja“, kao i da je „često pribegavao neutralnom kazivanju, iz kojeg su gotovo isključeni individualni ton i individualni iskustveni horizont“18, mora da bude korigovana i dopunjena uvidom da je upravo u poznim pesmama ovaj pesnik progovorio iz pozicije koja stanovište pesničkog subjekta osetno približava (individualnom) stanovištu autora. Na taj način su se i pozne Hristićeve pesme, primakle životu. Postale njegova uverljiva i reprezentativna slika.

Imajući na umu amblematičnu konstataciju Norberta Vinera da „Život je ostrvo koje postoji sada i na ovom mestu u svetu koji umire.“19, poezija Jovana Hristića može da se razume i prihvati i kao upečatljivi verističkoslikoviti, čulni, misaoni i melanholični, čak rezignirani, iskustveno proceđeni, gorki govor, u kome je samosvesno istaknut i jedan, po uputnim rečima Frančeska de Sanktisa, naročiti „osećaj za stvarno“20. Govor, koji je u poznim pesmama postao govor sumnje u velike matrice znanja, koliko i iskrene žudnje za obnavljanjem sećanja iz kojih, najpretežnije, oživljavaju konkretne čulne slike.

Zbog toga je i postalo moguće da se uoči kako je u njegovom pesništvu postojano iskazan i „jedan sasvim nesvakidašnji klasicizam.“21

Tome treba dodati i konstataciju kako njegovi esejistički i pesnički tekstovi stoje u veoma čvrstoj, višestrukoj međusobnoj vezi. Najpre zbog činjenice da su nerazlučni deo istog, veoma koherentnog, misaonog i stilsko-izražajnog sistema. Iste poetičke svesti i stvaralačkih nastojanja.

Na tu činjenicu već su ukazivali neki tumači. Leon Kojen navodi na okolnost da najbolji kontekst za razumevanje Hristićevih, posebno poznih poetskih tekstova čine njegovi „autobigrafski eseji i istinite priče, sabrani u knjigama Profesor matematike (1997) i Terasa na dva mora (2002).“22 A Dragan Hamović, da „obrazac po kojem je sastavljena Hristićeva pesma, vredi i za sastav njegove esejističke proze.“23

Međutim, okolnost da je u tematsku i sadržinsku osnovu brojnih svojih pesama, a naročito poznih, Jovan Hristić utkivao brojne, sasvim konkretne, na autobiografskoj osnovi postavljene verističke, čulne, senzatske pojedinosti, može da se uzme kao još jedan element pominjenog autoreferencijalnog „konteksta“ ra razumevanje njegovih pesama. Prisustvo naglašeno mimetičkih elemenata koji su ugrađeni u veoma upečatnjive poetske slike, ukazuje na idejnu i misaonu pozadinu koju oblikuju neki njegovi raniji eseji. Najpre esej „Neprolazna čar predsokratovaca“, u kome se nedvosmisleno kaže kako: „Posle njih, nikada se više suština stvari neće moći izraziti tako jasnim vizuelnim slikama, i nikada se više nećemo naći oči u oči sa njom.“24 A „U doba predsokratovaca, ulogu vođa u obrazovanju nacije još neosporno imaju pesnici (...).“25

Iste i srodne ideje, teme i motive Hristić je varijantno aktivirao u svojim poetskim i esejističkim tekstovima. I ranim i poznim. To je sasvim uočivo u navođenom eseju Mojra i Mojre u čijem se jednom odeljku, dovodeći u analošku vezu prošlo i savremeno doba, indikativno konstatuje: „Mi živimo u svetu koji se rastače raznovrsnim objašnjenjima u kojima on polako gubi svoju čvrstinu, gustinu i lepotu; Grci su mislili u čistim i jasnim čulnim slikama koje nam nevidljivo i neopipljivo u trenu približe na dohvat ruke.“26 Te jasne čulne slike nastanile su njegovu poeziju. Posebno poznu.

I tako je sklopljen Hristićev misaoni, stvaralačko-poetički krug.

Njegove ranije pesme nastajale su i na iskustvenoj, kao i osnovi probrane, podsticajne teorijsko-filosofske lektire, dok su pozne u redukovanom, dnevnički, izveštajno svedenom poetskom zapisu, skoro u potpunosti okrenute smračenom licu sveta i života u kome se oseća „miris groba“. Na taj način su se u poeziji Jovana Hristića, u njegovom preciznom, skoro diskurzivnom, poetskom opisu, plodotvorno dotakli egzistencija i smisao: „blaga, osmehnuta mudrost“ i „život sačinjen od sitnica“. Saznato, viđeno i doživljeno, susreli su se sa stoičko-melanholičnom, misaono produbljenom, pomirenošću sa neminovnošću nestajanja i tako oblikovani uključeni u sveden, jednostavan i značenjski bremenit poetski zapis.

 

1 Dragan Hamović, Leto i citati, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 19.

2 Radivoje Mikić, „Bogovi i dani“, u Jezik poezije, BIGZ, Beograd, 1990, str. 38.

3 Ivan Negrišorac, „Eruditna prozračnost Jovana Hristića: Modeli poetskog iskustva“, u zborniku Poezija Jovana Hristića, Matica srpska, Novi Sad, 1997, str. 76.

4 R. Mikić, „Opšta mesta, žagor i nemilost“, u Poezija Jovana Hristića, Isto, str. 41.

5 Pod terminom verizam ovde „podrazumevamo jedan poseban moment opšte realističke tendencije“, kako ga je na primerima iz italijanske književnosti koristio Eros Sekvi u studiji Verizam i njegova negacija, Prosveta, Beograd, 1968, str. 9.

6 Aleksandar Jovanović, „Dostojanstvo poraza“, u Poezija Jovana Hristića, str. 43.

7 Slobodan Zubanović, Mihajlo Pantić, Deset pesama deset razgovora, Matica srpska, Novi Sad, 1992, str. 107.

8 Jovan Hristić, „Sudbina eseja“, u Oblici moderne književnosti, Nolit, 1968, str. 156.

9 Videti: Ivan V. Lalić, „Prolegomena za jedno čitanje poezije Jovana Hristića“, predgovor knjizi Jovan Hristić, Sabrane pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1996, str. 15.

10 Lubomir Doležel, Heterokosmika, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 10. 119

11 Novica Petković, „Poezija u ogledalu kritike“, u Poezija u ogledalu kritike, Matica srpska, Novi Sad, 2007, str. 44.

12 Videti: Leon Kojen, „Pozno pesništvo Jovana Hristića“, u Jovan Hristić, U tavni čas, Čigoja štampa, 2003, str. 57 i dalje. 121.

13 J. Hristić, „Mojra i Mojre“, u Profesor matematike i drugi eseji, „Filip Višnjić“, Beograd, 1997, str. 55.

14 Senzibilnost ili osećajnost ovde shvatamo kao: „(...) promenu načina na koji pesnik vidi, oseća i doživljava svet oko sebe i u sebi, promenu odnosa i prema jednome i prema drugome.“, u: N. Petković, „Uvod u proučavanje Pandurovićeve poetike“, 124 Isto, str. 157.

15 J. Hristić, „Dnevnik Kapetana Skota“, u Profesor matematike.., str. 37.

16 D. Matić, „Nemam običaj“, u Konačna jesen, Prosveta, Beograd, 1988, str. 14.

17 N. Petković, „Poezija u ogledalu kritike“, 126 Isto, str. 47.

18 R. Mikić, „Bogovi i dani“, Isto, str. 39.

19 Norbert Viner, Kibernetika i društvo, Nolit, Beograd, 1973, str. 127.

20 E. Sekvi, Isto, str. 15.

21 Saša Radojčić, „Jovan Hristić, pesnik“, pogovor u J. H. Sabrane pesme, Rad, Beograd, 2002, str. 102.

22 L. Kojen, Isto, str. 68.

23 D. Hamović, Isto, str. 133.

24 J. H. Izabrani eseji, Srpski PEN centar, Beograd, 2005, str, 244.

25 Verner Jeger Paideia, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991, str. 89.

26 J. H. Profesor matematike 128 ..., Isto, str. 56.