Tanja Milutinović
ELEMENTI DETEKTIVSKOG ŽANRA U ROMANU ZOVEM SE CRVENO ORHANA PAMUKA

Iz jedne mastionice Orhana Pamuka potekle su različite nijanse crvene – jedna je slikala ljubav – kobnu opsesiju, druga bojila strast stvaralačku, a ostale fanatizam verski i krvavi zločin. I sve je to na prvi pogled izmešano, rascepkano po poglavljima u kojima junaci sami, u prvome licu, pripovedaju svoje verzije događaja.

Ove epizode smenjuju se sa poglavljima u kojima nam personifikovani crteži i boje kazuju priče, što nam omogućava da na jednom planu pratimo naše junake, a na drugom pak, sudbinu minijature, procvat i gašenje ove umetnosti. Videćemo kako se stil iluminatora smenjivao sa načinom slikanja zapadnih slikara – uvođenjem portreta i perspektive, jačanjem identiteta samog umetnika, dakle individualizacijom umetnosti, čime se izlazi iz okvira tradicionalne minijature. Više se ne slika na način kakvim Bog vidi svet, što za sobom otvara mnoga religiozna pa i nacionalna pitanja.

Kroz traktat o istoriji minijature, preko brojnih parabola i epizoda o osobenostima stvaralaštva i o samim umetnicima, vešto se „provukla“ priča o zločinu, nametnuvši se kao vezivno tkivo fabule. Tako je roman dobio dimenziju napetog trilera o zločinu, istrazi i kazni.

Zločin i peripetije oko njegovog razotkrivanja pružaju romanu neophodnu dinamiku i napetost, te bude i održavaju pažnju čitalaca. Verni poklonici Konana Dojla i Agate Kristi, ali i svi oni koji uživaju u ekranizovanim pričama u kojima se istražuje zločin, prepoznaće u zapletu romana uzbuđenje koje donosi dobar krimić. Kao ljubitelj detektivskih priča i sama sam, čitajući roman, osetila da postoje sličnosti sa ovim „trivijalnim“ žanrom. Uvidela sam mogućnost da istražim elemente detektivske priče u romanu, koji čine čitav jedan sloj dela. Pamuk je zločine i istragu majstorski isprepletao kroz poglavlja, starajući se da se čitalac ne zamori od podataka vezanih za istoriju umetnosti, od parabola i esejističkog izlaganja kojima delo obiluje.

U sklopu takve višeslojne strukture, moguće je u romanu pratiti siže vezan za ubistvo i istragu, i u njemu prepoznati neke od konvencija detektivskog žanra.

KONVENCIJE

Čak i sam naslov zvuči upečatljivo, poput nekih krimi romana. Može se reći da crveno između ostalog asocira i na krv, a krv naravno lako dovodimo u vezu sa zločinom. Ako se osvrnemo na konvencije žanra detektivske priče ili romana (koje su gotovo istovetne), nije teško da pronađemo sličnosti sa Orhanovim delom.

Kao što se u detektivskoj priči zločin otkriva na početku, tako je i u ovom romanu. Zanimljivo je da žrtva u prvom licu pripoveda o svom kobnom udesu. „Ja sam mrtav“, veli Efendi Zarif – iluminator, zvani Otmeni.

Žrtva nam otkriva svoj identitet, ali ne i ubicu, što je razumljivo jer je roman na početku. Efendi Zarif apeluje da se ubica pronađe i kazni. Daje nam samo nagoveštaj: veli da su ga ubili zaverenici, neprijatelji islama, vere i tradicije.

Izrada tajanstvene knjige koju je od Teče – turskog emisara, naručio sultan, pokrenula je čitav niz tragičnih događaja. U toj knjizi, prizori iz života turskog vladara, trebali su biti naslikani tehnikom perspektive. Na poslednjoj strani nalazio bi se portret samog sultana.

Slike venecijanskih slikara, sa realističnim portretima velmoža, Teča je video u Veneciji i ostao fasciniran. Ponesen Tečinim oduševljenjem, sultan je i sam poželeo da mu se izradi sličan portret. Izrada knjige odvijala se u tajnosti. Da minijaturisti ne bi shvatili kako slikaju u duhu zapadnjaka, Teča je svakom ponaosob davao da nacrta određenu figuru, prekrivajući druge na istoj strani. Ali minijaturisti su postali skeptični, i počeo je da kola glas kako se u njihovoj radionici odvija nešto bogohulno. Uplašen od odmazde radikalnog Nusret-hodže, minijaturista Otmeni otkriva svoje bojazni i uskoro pronalaze njegov leš u bunaru. Teča je uplašen za svoju sigurnost, i to s pravom, jer nedugo potom i on biva ubijen. Dakle, imamo dva zločina za koje čitalac zna da ih je izvršila ista osoba. Likovi u romanu ne znaju da je posredi jedan ubica.

Pripovedanje teče u prvom licu. Junaci nam se sami predstavljaju, i događaje u kojima učestvuju prikazuju iz svoje perspektive. Tako nam se, jedan po jedan, postepeno otkrivaju glavni akteri: Crni, ubica, Teča, Šekure, Ester, minijaturisti: Leptir, Maslina, Roda.

Skoro svi glavni akteri su osumnjičeni. Crni je sumnjiv vlastima jer je želeo da oženi Šekure, a njen otac, njegov teča, stajao im je na putu. Vidimo da je sentimentalna istorija Crnog sa udovicom Šekure u pozadini romana. Ova ljubavna priča budi asocijacije na modern detektivske romane, u kojima je istražitelj upleten u uzbudljivu ljubavnu vezu. Crni dobija ulogu detektiva, istražitelja, a nagrada će mu biti lepa Šekure. Na početku romana, on uzima na sebe obavezu da istraži ubistvo Osmana, ne bi li se dodvorio Teči. Kasnije, po Tečinom ubistvu, njegovi motivi su složeniji. On želi da osvoji Šekurino poverenje tako što će otkriti ubicu njenog oca, ali bi se u isto vreme, skinuvši sumnju sa sebe, spasao Sultanove odmazde. Ono što razlikuje Orhanovu sentimentalnu priču od sentimentalnih istorija detektivskih romana jesu suptilnost i lirika sa kojom je prikazana ljubavna čežnja glavnog lika. Takođe, tu je i istančana psihologija zaljubljenih, naročito proračunate i lepe Šekure, koja više od ljubavi želi da nađe zaštitu za sebe i svoje sinove. Sem što ima estetsku funkciju, ova ljubavna pomama Crnog prema Šekure pruža dodatnu motivaciju u otkrivanju zločinca.

No stavimo akcenat na razrešavanje misterije ubistva, na postupak i konvencije detektivskog romana ili priče.

U Pamukovom romanu, što je tipično za kriminalistički žanr, sumnja za ubistvo pada na više lica. Iz poglavlja u poglavlje, pisac pažljivo odmotava klupko zločina. Zbog mnoštva interpoliranih digresija i epizoda, tek nakon čitanja, shvatamo da je svaki detalj postavljen u pravom trenutku na pravom mestu, i da nas je polako, ali neminovno, odvodio ka zločincu.

Karakteristično za detektivski žanr je da je glavna uloga poverena istražiocu zločina, bilo profesionalanom detektivu, bilo amateru. Kod Pamuka, ličnost koja ima ulogu detektiva je Crni. Kasnije kao i u detektivskom žanru, on dobija pomagače – Osmana, Šekure i minijaturiste. Ipak u razotkrivanju počinioca težište je na Crnom koji plaća najveću žrtvu u ovom slučaju.

U Pamukovom romanu, takođe, kao u šemi detektivskih priča i romana, postoji puzzling problem. To su dva nerazrešena ubistva. Istraga zauzima bitan deo romana. Na osnovu dokaznog materijala, racionalnim logičnim zaključivanjem, korak po korak, metodičkim postupkom razotkriva se počinitelj zločina. Uloga „bogolikog intelekta“ o kojoj govori Murh, koji snagom logičkog i metodičkog zaključivanja neminovno dolazi do rešenja, pripala je Crnom i majstoru Osmanu, glavnom minijaturisti. Zajedničkim naporima, ali uz pomoć Šekure, oni slede trag – inkrimisani crtež konja nađen kod ubijenog, i postepeno dolaze do rešenja. Otkrivanju zločina sledi detekcija koja zauzima najveći deo romana. Po konvencijama detektivskog žanra, ubica mora biti otkriven i kažnjen. Tako je i u ovom slučaju.

ISTRAGA – KORACI U OTKRIVANjU ZLOČINCA

Zanimljivo je videti naporan put i savladane prepreke u istrazi. Crni i Osman dobijaju zadatak od sultana da izruče ubicu, a ukoliko to ne urade u roku od tri dana, svi minijaturisti će biti podvrgnuti najsurovijem mučenju. Pod velikom presijom oni počinju istragu od nule.

Istraga počinje od 40. poglavlja kada sultan daje tri dana Crnom i Osmanu, upravniku slikarske radionice, da pronađu ubicu. Pošto su minijaturisti glavni osumnjičeni, sultanovi ljudi im pretresaju domove, skupljaju i zaplenjuju iluminirane stranice. Osman upoznaje Crnog sa „metodom dvorske dame“ kojom će otkriti šta je koji minijaturista crtao. Da bi Crni bolje razumeo ovu metodu, Osman pripoveda legendu o ljubomornom padišahu koji nije želeo da iko vidi lepotu njegove kćeri.

Povrh toga što ju je skrivao od sveta, u jednoj knjizi je naišao na njeno naslikano lice. Posmatrajući uši na dvorskoj dami koja je nosila lice njegove kćeri, ušao je u trag smelome minijaturisti. Naime, taj drznik je i na ostalim minijaturama istovetno, na svoj način, slikao uši. Tako je padišah pronašao krivca, a metod koji je koristio u razotkrivanju, ostao je poznat kao „metod dvorske dame“. Premda se minijature izrađuju po šablonu, po uzoru na stare majstore, nevažne detalje na minijaturi iluminatori crtaju na svoj način. Prateći način crtanja tih detalja, (obrva, ušiju, travki, listova...) moguće je otkriti identitet inače anonimnih autora. Osman, koji po tim detaljima raspoznaje svakog svog minijaturistu, sprema se da ustanovi šta je ko radio na Tečinim slikama. U narednim poglavljima Osman će nam predstaviti svoje minijaturiste otkrivajući nam njihove osobine, u nastojanju da kroz analizu karakternih crta dođe do rešenja. Sa njihovim kratkim biografijama, istovremeno dobijamo spisak osumnjičenih.

MINIJATURISTI – OSUMNjIČENI

Maslina – Velidžan je, otkriva nam Osman, iz radionice šaha u Tabrizu, doveden u Istanbul kad je imao deset godina. Poput starih majstora u Samarkandu i on radi pod mongolsko-kineskim uticajem (mlade ljubavnike crta kao Kineze). Ovaj detalj će se pokazati veoma bitan u rešavanju slučaja.

Za Maslinu Osman veli da je pritvoran, tajnovit, ćutljiv, osećajan, podmukao, i najveći prestupnik i izdajnik. Ima sposobnosti za mimikriju – svugde se ukalupi.

Crni i Osman traže motiv. Zašto bi Maslina ubio?

Zašto bi odneo poslednju sliku iz sultanove nedovršene knjige koja se nalazila u Tečinom vlasništvu? Da li bi ubio da vidi zadnju sliku, koja je važila za najbogohulniju, a koju je Teča skrivao?

Hasana Čelebija od Baruthane, sa nadimkom Leptir, Osman opisuje kao lepog, darovitog, ali vetropirastog i neodlučnog. Kao umetnik, on ne poseduje veliku dubinu, ali je zato veoma sujetan, željan slave i pohvala. Osman sumnja da bi njegov motiv za ubistvo mogla biti ambicija da postane glavni minijaturista.

Mustafa Čelebi, zvani Roda ambiciozan je i arogantan, nadmen, veoma stručan. Sumnjiv je jer je jedini minijaturista koji je bio u ratu, i najviše voli da crta scene bitaka, i smrti. Osman je subjektivan. Nada se da je ovaj minijaturista ubica, jer mu smeta Rodina arogancija i to što ne poštuje nikoga, pa ni njega, svog učitelja. Kako ne ume da crta portrete, Osman smatra da mu Teča nije poverio crtanje zadnje slike.

Do prvog bitnijeg pomaka u istrazi dolazi kada Šekure šalje sliku konja koju je uzela od udovice Otmenog.

Ta slika, pronađena pokraj leša, postaje dokazni materijal – trag koji će istražitelji slediti do kraja. Udovica zna da slika nije delo njenog muža jer mu je niko nije naručio. Konj na papiru nacrtan je u maniru starih majstora a namenjen je za uvežbavanje ruke. Na Tečinim slikama nalaze istovetnog konja, te shvataju da ga je crtala ista ruka. Kako su Tečine slike radili navedeni minija- turisti, očigledno je da među njima trojicom treba tražiti zločinca. Osman i Crni rešavaju da primene pomenuti „metod dvorske dame“. Ako saznaju ko je crtao konja na Tečinoj slici, otkriće ubicu. Gledajući lupom crteže nalaze da je nozdrva konja zasečena. Crni i Osman traže rasečenu nozdrvu na ilustracijama svih iluminatora, ali je nigde više ne nalaze. Međutim omaška na nozdrvi je drugi značajan trag u istrazi. Sad samo treba otkriti ko je od minijaturista mogao da je naslika. Sultan, da bi im pomogao, oglašava takmičenje u crtanju konja, u nadi da će se minijaturista odati. Nažalost, niko nije nacrtao zasečenu nozdrvu.

Ubica ima svoja poglavlja u romanu. Njegov glas je izdvojen i on nam se predstavlja kao zasebna ličnost. Pita nas, da li smo po načinu na koji crta konja uspeli da prozremo ko je. Poigravajući se sa nama, sugeriše nam da je u njegovoj ličnosti došlo do rascepa. Podvojeni glas ubice čini zaplet zanimljivijim, i otežava nam da ga odmah razotkrijemo. On, pak shvata da je takmičenje bilo samo pokušaj da mu uđu u trag, jer zna da su njegove skice konja ostale na telu Otmenog. Konja za takmičenje je zato nacrtao drugačije nego što ga inače crta. Kroz ispovest u poglavljima naslovljenim Mene zovu ubica, saznajemo da zločinac ima grižu savesti, košmare, i da pokušava da se pomiri sa svojim novim Ja koje je ubilo.

U međuvremenu, Osman i Crni ne ulaze u trag crtaču neobične nozdrve. Još ne shvataju da li je zarez na nozdrvi karakterističan postupak tog minijaturiste, ili je u pitanju obična omaška. Zato Osman moli sultana da ih pusti u riznicu, da pogledaju ilustracije u svetim knjigama, ne bi li pronašli sličnog konja. Ukoliko ga pronađu, znaće da nozdrva nije greška, već ustaljen postupak koji je ubica nehotice preuzeo iz svetih knjiga. To otkriće bi ih moglo dovesti u vezu s perom nekoga od minijaturiste.

Istraga se širi, nastavlja, zapliće. Crni i Osman treba da pregledaju hiljade slika nastalih u poslednja dva veka, izrađenih od Buhare do Herata i Tabriza, od Bagdada pa sve do Istanbula.

Poglavlja – digresije u kojima minijaturisti svoje crteže koriste da se u kafani podsmevaju Nusret-hodži Erzurumcu – interpolirana su u istragu da uspore radnju, i da pripreme atmosferu za linč medaha. Epizoda napada na kafanu i surovo ubistvo vlasnika od strane ostrašćenih vernika, omogućava da shvatimo koliko je sve ovo što su minijaturisti radili, suprotstavljajući se tradicionalnom načinu slikanja, bilo opasno po njihove živote.

A u riznici, Osman i Crni imaju priliku da uživaju u Behzadovim slikama, u delima velikih majstora iz Herata, novih iz Tabriza i persijskoj minijaturi. Majstor Osman u Šahnami nalazi iglu za čelenku kojom u tami riznice sebi probada oči (kao i drevni majstor Bahzad), kako nikada ne bi mogao da crta po franačkim uzorima.

Motiv igle kasnije je iskorišćen, jer će ona postati oružje pomoću koga će ubica biti nateran na priznanje.

Iscrpljen i očajan, u poslednjem času, Crni nalazi grešku na nozdrvi konja u jednom starom albumu crtanom u kineskom stilu, u kome je i nevesta nacrtana iskošenih očiju. Tek tada on shvata da je nozdrva rasečena, t.j. zacepljena. Od Osmana saznaje da je rasecanje nozdrve konjima, kako bi lakše disali, bila praksa mongolskih ratnika. Kada su se Mongoli povukli iz Persije, minijaturisti su, pod uticajem kulture osvajača, nastavili da slikaju rasečene nozdrve. Osman se seća da je Maslina, kada je iz Persije došao u radionicu, radio pod kineskim uticajem. Zarezana nozdrva bi, dakle, mogla biti Maslinin potpis. Crni i Osman mozgaju o motivu za ubistvo. Pitaju se zašto bi Maslina, koji je bio odan starim majstorima, ubio Otmenog koji je to takođe bio. Osman misli da je ubica Roda jer poznaje njegovu pohlepu i neutaživu ambiciju da postane glavni minijaturista.

Nakon što su pronašli trag, Crni odlazi kodŠekure, ne znajući čije će ime Osman dati sultanu kao ime ubice.

Ovde se na trenutak istraga prekida usled peripetija Šekurinog prelaska u Hasanovu kuću. Hasan, brat Šekurinog pokojnog muža, zaljubljen u snaju, namamio je njenog sina kod sebe. Šekure je otišla za detetom i ostala kod Hasana u strahu od ubice. Crni odlazi do Hasanove kuće i u njegovom odsustvu odvodi Šekure. Njen sin, Ševket, uzmima stričev jatagan i nosi ga sa sobom. Ovaj detalj pokazaće se veoma bitan za rasplet.

Na ulici, Crni saznaje da su ljudi Nusret-hodže, propovednika iz Erzuruma, u želji da počiste „legla razvrata i vina“, i da kazne one koji su skrenuli sa Muhamedovog puta, krenuli u napad na istanbulske kafane. Na meti su im i slikari – neprijatelji vere, idolopoklonici, i nevernici. Nusret-hodži su se minijaturisti naročito zamerili jer su lepili slike po kafanama, sprdajući se na račun vere i njegovog fanatizma. U razrušenoj kafani, pokraj ubijenog vlasnika, Crni nailazi na Leptira i otkriva mu svoje sumnje. Shvataju da se inkriminisana poslednja slika, koja je nestala iz Tečine kuće, nalazi kod ubice. Da bi otklonio sumnju sa sebe Leptir vodi Crnog u svoj dom. Potraga za poslednjom slikom je početak raspleta vezanog za zločin.

PRIZNANjE – RASPLET

Kako u Leptirovom stanu ne nalaze kobnu sliku, Crni i Leptir u odsustvu Velidžana Masline pretresaju njegovu kuću. U njoj pronalaze samo crteže koje je medah kačio u kafani dok je svake večeri pripovedao neku „sramotnu priču“. Crni slične slike prepoznaje u knjizi koju mu je Teča pokazao. Za kafedžiju su ih iscrtavali automatski, na brzinu, zato je ubica konju nacrtao rasečenu njušku. Sada samo treba da ustanove ko je nacrtao tog konja. Leptir sumnja da je u pitanju Roda. Ovaj put, čitaocu se čini da je za korak u prednosti, jer već zna čiji je „potpis“ u pitanju. Leptir i Crni odlaze kod Rode. Roda tvrdi da je Maslina taj koji je nacrtao konja za medaha.

Njihove međusobne optužbe, sumnje i netrpeljivosti, čitaocu otežavaju da odgonetne ko je ubica. Crni zna da je Osman doveo crtež konja u vezu sa Maslinom, ali sumnja u Rodu jer smatra da bi sve uradio kako bi došao na čelo radionice. Osman takođe sumnja u njega jer je Roda svadljiv, odbojan i tvrdoglav, i sklon franačkim metodama.

Roda ipak shvata da je, iz nekog nepoznatog razloga, Osman (mada je našao dokaz u riznici) sakrio da je nozdrva Maslinin potpis, što ovoga čini glavnim osumnjičenim.

Na redu je da ispitaju Maslinu.

Kada grupica pronađe Maslinu u staroj tekiji, on se prijateljski ophodi prema njima. Prijatelji mu pokazuju slike koje su pronašli u njegovom domu, a koje je on ugrabio u toku napada iz kafane. Maslina ne priznaje da je izradio konja. Crni i minijaturisti uzaludno traže poslednju Tečinu sliku po tekiji. Ona bi bila dokaz da je Maslina ubica. Maslinin unutrašnji monolog ne otkriva da li je učinio zlodelo.

Glas ubice, pak, ostaje izdvojen do zadnjeg poglavlja.

Taj glas priznaje da ima potrebu da se razotkrije. U predzadnjem poglavlju Mene će nazivati ubicom zločinac cinično zaključuje: „Vi ste sigurno već davno otkrili moj identitet koji se kao ja trudim da sakrijem.“(str.481)

Naše sumnje, podstaknute dokazima koji su upućivali na Maslinu, ispostavile su se tačnim. Crni, Roda i Leptir savladavši Velidžana traže da prizna gde je poslednja slika. Maslina uviđa da su se oni unapred dogovorili da izvedu prepad, jer su shvatili da je zločinac.

Tada Crni vadi iglu kojom je majstor Osman probo oči.

Koškaju se i u gunguli neko oslepiMaslinu.Njegova molba da poslednji put gleda svet, pre no slepilo koje dolazi postepeno, sasvim nastupi, biće uslišena tek pošto prizna zločine. Priznanje je prilika da čitalac bolje shvati motive koji su doveli do ubistva.

Maslina pripoveda kako je uoči kobnog susreta sa ubicom, efendi Zarif zvani Otmeni, video poslednju sliku kod Teče. Slika je bila naslikana postupkom perspektive. U sredini slike, trebalo je biti padišahovo lice, nacrtano do najsitnijih detalja, kao što to čine hrišćani kada crtaju portrete svetaca. Otmeni je verovao da će se sa pojavom portreta okončati islamsko slikarstvo. Tvrdio je da je po islamu, slikarstvo zabranjeno, jer minijature treba da budu samo deo ukrasa bordure stranice, i ništa više. Pozlatar je strahovao da se slikanjem vređa vera, i da će ih radikalni hodža pogubiti što šire bezverje. Uspaničen da će ih Otmeni odati Erzurumcu, Maslina mu zadaje smrtni udarac. Shvatamo da je motiv ovog ubistva bio strah od odmazde radikalnog hodže. Ubistvo medaha je dokaz da su bili u pravu što su strahovali za svoje živote.

Što se Tečinog slučaja tiče, motivacija za ubistvo je kompleksnija. Konfuzni pokušaji zavaravanja i samoopravdavanja ukazuju na već pomućen um ubice. Maslina je ubio Teču kada je otišao kod njega da vidi famoznu poslednju sliku. Želeo je potvrdu da je delo zbog koga je počinio zločin toliko bogohulno da opravdava strah za život, i samim tim – ubistvo. Naljutilo ga je što je starac skrivao sliku, tvrdeći kako na njoj nema ničega zbog čega bi neko bio ubijen. Orhan pokušava da osvetli psihologiju ubice. Maslina je osetio bes što ga je Teča u tom razgovoru nagnao da u sebi prepozna sujetu i slavoljublje, što ga je naterao da se suoči sa demonima koji su se otrgli kontroli i krenuli na krvav pir. U tim samoopravdavanjima kompleksi, egomanija i narcisoidnost ubice izlaze na videlo.

Da potkrepi svoje priznanje, Maslina pokazuje tajanstvenu sliku koju je ukrao iz Tečine kuće. U sredini gde je trebalo da bude portret padišaha, ne odolevši sujeti, nošen manijom veličine, Maslina je nacrtao sebe. Sa rasvetljavanjem motiva za ubistvo dolazi do raspleta.

Ubica priznaje da je nezajažljivo slavoljuban. Sujeta umetnika jača je od želje za stvaranjem: „Ne bojim se toga da imam stil i osobenost. Niti toga da mi se drugi klanjaju, ja to želim. Mislim da sam ih ubio da bih ovu sliku mogao da izradim“. (str.508)

Zločinac je ambivalentan: konflikt koji mu je pomutio razum višeslojan je – sastoji se iz želje za slavom, za begom iz anonimnosti, ali i iz griže savesti, straha pred novinom i posledicama. Da problem bude još složeniji, prihvatanje novog, tuđinskog, dovodi u pitanje pogled na veru, nacionalnu svest i identitet. Po tako kompleksnoj motivaciji, delo umnogome odskače od uobičajenog postupka detektivskog romana.

Pred sam kraj, kao u dobrom trileru, zločinac pokušava beg. Dok Crni gleda sliku, Maslina mu otima jatagan i ranjava ga. U želji da pobegne u Indiju, ubica koji još nije sasvim slep, hita da se domogne luke. Na putu nailazi na Hasana i tada dolazi do finalnog preokreta. Hasan prepoznaje svoj jatagan koji je Maslina uzeo od Crnog, a ovaj od Ševketa. Misleći da je on jedan od otimača Šekure, pobesneli Hasan mu odrubi glavu. Tako je još jedna od konvencija žanra ispunjena – ubica je kažnjen. Zanimljivo je ipak ono atipično, a to je način na koji je ubica stradao – ne od ruke istražitelja zločina, već ironijom sudbine, od čoveka koji nije bio direktno umešan u potragu.

Na kraju romana konačno otpočinje bračni život Crnog i Šekure, ostvarenje sna koji je Crni zamalo platio glavom. Pobeda je pirova, jer naš junak ostaje obogaljen i „zauvek tužan“. Možda je jedan od uzroka te tuge činjenica da je ubicu ipak kaznio Hasan, njegov suparnik kod Šekure, čime je i ne znajući osvetio njenog oca, mada se Crni zavetovao da će to učiniti.

Kao što smo videli, prateći pažljivo korake u istrazi, otkrivanje zločina je logično i uverljivo, metodično i potkrepljeno dokazima. Do dokaza se postepeno dolazi tako da se neizvesnost oko identiteta zločinca uspešno očuvala do kraja. Iako je to već u predzadnjem poglavlju dokučivo, tek u zadnjem se imenuje ubica, i to onda kada torbarka prenosi vesti Šekuri. Činjenice iz kojih će rešenje proizići vešto su dozirane i raspoređene u romanu. Sve te osobine postupka karakteristične su za detektivski žanr.

Pomenuli smo već da je i sam naslov romana svojom asocijativnošću indikativan, te da nosi određenu simboliku. Na šta nas asocira crvena boja, do na strast, ljubav ili krv. U poglavljima vezanim za Tečino ubistvo saznajemo da figuru koja simbolizuje Smrt minijaturisti crtaju crvenom bojom. „Mongolska mastionica, trista godina stara, Crni ju je doneo čak iz Tibriza.

Služi samo za crveno.“(str.213), kaže Teča Maslini pre no što mu ovaj priznaje da je ubio Otmenog. Nakon toga mastionica postaje oruđe zločina. Krv i crveno mastilo se mešaju na žrtvi. U Tečinom poslednjem času sve su se boje stopile u crveno, a boja govori o sebi: „I tako što više bojim, ja kao da svetu kazujem ’budi’ i svet biva iz moje boje krvi.(str.242)

Pažljivo analizirajući siže vezan za zločin i istragu, mogli smo ustanoviti izvesna poklapanja sa konvencijama kriminalističkog žanra. Ali, kada se konačno zapitamo šta je bila ova pripovest – da li priča o fatalnoj ljubavi, istraga o zločinu, ili saga o umetnosti minijature – sa sigurnošću možemo da tvrdimo samo jedno: da je ona bila sve to.