Vladimir Ranković
TRINAEST VIDEO RADOVA MARKA MAETAMA

Marko Maetam je umetnik. On crta i slika, izrađuje grafike, pravi video radove, stvara skulpture i instalacije. U prirodi njegovog posla je da priređuje izložbe. Kada to čini, Marko Maetam izlaže sebe. Posle ove rečenice neminovno sledi pitanje: „Zar to ne čini svaki umetnik?” A odgovor, bar u vreme u kojem živimo, morao bi da bude „Da, čini!” Ali, čak i ako tako postavimo premise, ako kažemo da svaki umetnik „izlaže sebe”, a da Marko Maetam jeste umetnik – u zaključku se ne može ostati na najopštijem nivou i jednostavno konstatovati da Marko Maetam izlaže sebe. To ne bi osvetlilo umetnost Marka Maetama ni na trenutak, ni najtitravijom i najnestalnojom svetlošću.

Ako kažemo da „izlagati sebe”, u slučaju Marka Maetama znači otkriti najintimnije trenutke sopstvenog života, za korak smo bliži poimanju i prihvatanju njegove umetnosti. Ako se kaže da Marko Maetam dozvoljava da se pronikne i u njegova razmišljanja koja su kod nas ostalih nešto što krijemo i od samih sebe, kao osnova i njegovog života i njegovog stvaralaštva nameće se – hrabrost. I opet, čak i ako biti umetnik podrazumeva da je potrebno biti i hrabar, hrabrost Marka Maetama je krajnje neobična. Ali Marko Maetam, bez ikakve dileme, hrabrost podređuje iskrenosti: „Važno mi je da moj rad nekako uspostavi vezu, dijalog sa publikom. A da bi se to dogodilo, da bi dijalog otpočeo, zasigurno se mora ponuditi nešto lično, što znači da se mora preći granica. Često mi biva postavljeno pitanje zašto moram da zakoračim preko linije koja odvaja moj lični život, ono što treba da ostane samo moje, i javno delovanje, zašto pokazujem ono što niko drugi ne bi pokazao.

Upravo zbog toga.” Umetniku je, potvrđuje, neophodno da iskrenost bude nagrađena poverenjem: „Želim da postignem da mi ljudi veruju, da veruju mojim pričama, da vide da se ne pretvaram, da ne skrivam stvari, i da vide da ne želim da govorim samo o lepim stvarima, učtivo i sa bezbedne distance, već da sam, recimo to tako, dovoljno hrabar da govorim o stvarima koje i nisu baš prijatne.

Mislim i da su stvari kojima se bavim – lični, porodični život, intimni odnosi, neuspesi u ostvarivanju životnih ciljeva – tabu“.

Marko Maetam rođen je 1965. godine u Viljandiju, gradiću na jugu Estonije. Obrazovanje je sticao u Estoniji i u Švedskoj. Profesor je na Estonskoj akademiji umetnosti u Talinu.

U seriji tekstova objavljenoj 2007. godine Marko Maetam je, višedelnom pričom nazvanom „Kako sam postao umetnik”,1 otpočeo „izlaganje” sebe samoga od sopstvenog „prapočetka”. U jednoj verziji davne lične prošlosti umetnik otkriva: „Moje sestra je umela da crta superdobro, a ja uopšte nisam umeo da crtam. Zbog toga sam bio strahovito ljubomoran, i krišom sam vežbao da bar ne bih bio mnogo lošiji od nje. Ali zaista nisam bio dobar u tome, i kada god sam morao da nacrtam nešto važno (zadatak za školu, svi konkursi za najbolji crtež ili plakat i slične stvari), sestra je crtala za mene […]”. Druga

verzija opisuje pobude koje su se javile u nešto starijem uzrastu: „Kada sam išao u srednju školu imao sam devojku koja mi se veoma sviđala. Ali, ja sam bio vrlo stidljiv i,

bez ikakve sumnje – seksualno sam se sporo razvijao, pa me je ona ostavila i počela da se viđa sa drugim, atraktivnijim momcima. Pored toga što sam bio stidljiv i bojažljiv, bio sam i vrlo osetljiv, pa su svi ti događaji za mene predstavljali izuzetno traumatično iskustvo, i trebalo mi je puno vremena da se od toga oporavim. A kako sam znao da umetnost nju nije ni najmanje zanimala, odlučio sam da postanem umetnik i tako se svima osvetim”.

I kroz video radove Marko Maetam govori o sopstvenom životu. U radu Vožnja on otkriva svoje misli: „Ne znam šta da radim, jer je svaka, ma i najmanja stvar koju pokušam da uradim – sranje”, a zatim nastavlja preispitujući sopstveni porodični život: „Ova žena pored mene, moja supruga, i ona je sranje. Ona je tako dooosadnaaaaa. I tako me iiiiiiiiiiiriiiiitiiiiiraaaaa. Nikad joj se ne sviđa ono što ja radim. Al’, baš me briga. Ni meni se ne sviđa ništa što ona radi. A moja deca… Izluđuju me. Svojom grajom i svojom jebenom hiper-super-mega-moćnom energijom. A mislim da je to u stvari moja energija. Oni isisavaju svu moju energiju. Dva mala vampira. Jebiga. Ja sam luzer […]”.

U video radu Bez naziva, i instalaciji Raj jednog luzera čiji je video rad deo, umetnik odlazi korak dalje u otkrivanju i analizi svojih strahova i u spoznavanju nesnalaženja u svetu u kojem živi. Taj svet postao je veći, širi. Više se ne radi o okruženju izgrađenom samo sopstvenim odlukama i sopstvenim delanjem. Saznanje da se uzrok životnih problema nalazi i u onim stvarima na koje se ne može uticati, makar postojao privid da to nije tako, otkriva novu stranu ličnosti umetnika, onog dela njegove ličnosti koji je i umetničko delo – stranu sklonu nadrealnom, jezovitom, duboko uznemirujućem… Reći će Marko Maetam u tom radu da mu je nekakav naučnik objasnio da postoji način da se reši njegov problem sa kreditnim zaduženjem: „Posle nekog vremena u prostoriju je ušao čovek i rekao mi da zna u čemu je problem, i da bi problem mogao biti rešen ubistvom moje žene i dece”. A zatim će preneti i imaginarni dijalog sa čovekom i reći će da je doživeo, takođe imaginarnu, najgoru noć sopstvenog života: „Ja: Zaista ne postoji drugi način? Čovek: Ne. Vi ste onaj koji to želi. I, to je neophodno. Ja: (posle pauze) Ali… Kako će…? Čovek: Strujom. Klupa je električna stolica. Ili će biti ubačeni u mašinu za mlevenje mesa. Videćemo. Ja: (posle duge pauze) Ne mogu… To je… Čovek: Ništa ne brinite. Sada ćete otići kući, a mi ćemo se za sve pobrinuti tokom noći. Uopšte više ne morate da razmišljate o tome. Ja: (posle veoma duge pauze) Hoćete mi reći… To mora da bude tako?… Čovek: Da. Mora.

Briznuo sam u plač. Izveli su me iz zgrade na zadnja vrata  i otišao sam kući. Bila je to najgora noć u mom životu.”

Dopuniće Marko Maetam priču još jednim video radom, slikom Kuća koja krvari i zastrašujućim ali istovremeno i ljupkim „mašinama” za „rešavanje problema”, bar u onom delu u kojem rešavanje podrazumeva ubistvo dece.

I neće propustiti da doda: „Grafika se radi na papiru, slika – na platnu. Nažalost, ne znam ništa o skulpturi”, naglašavajući još jednom poziciju luzera, naivnošću zamagljujući pronicljivost i mudrost, i, dostojno umetnika – uzurpirajući pravo da kaže sve. „Nisam govorio sa pozicije osobe koja je sjajni, blistavi uspešni superstar, već iz perspektive nekoga ko jedva uspeva da se nosi sa svakodnevnim životom”, osvrnuo se umetnik na taj svoj rad prikazan na venecijanskom Bijenalu 2007. godine.

Elementi društvenog života, duboko u osnovi rada, nameću pitanje i o stanju društva iz kojeg je umetnik potekao i u kojem stvara. Estonija, država iz koje Marko Maetam dolazi, nekada je bila deo Sovjetskog Saveza, skrivena iza gvozdene zavese. Takva, iako već dugo vremena potpuno otvorena, ona je zadržala auru egzotičnog, posebno kada se radi o doživljaju koji imaju neprijatelji iz hladnoratovskog perioda. Na pitanja o odnosu Istoka i Zapada Marko Maetam je često prinuđen da traži odgovor: „Da bih bio potpuno iskren, i da bih predočio kako ja to vidim – moram početi time da pripadam generaciji koja je odrasla u Sovjetskom Savezu, ali na zapadu sovjetske teritorije, tako da sam, zapravo, bio neko sa Zapada. To danas čini identifikovanje teškim, čak i paradoksalnim – u jednom trenutku bili smo Zapad, a s dolaskom novog istorijskog perioda, postali smo Istok. Šta mi zaista jesmo? Prava je zbrka pokušavati da otkrijem čemu ja pripadam. Sve je kao „nešto između”.

Ne smatram da sam zapadnoevropski umetnik, naravno, ali ne mogu o sebi govoriti ni kao o istočnoevropskom umetniku. Ipak, ne postoji ništa loše zbog toga, jer ja sebe ne pronalazim u takvome svrstavanju”.

I, bez obzira na uslovljenost mestom života i okolnostima specifičnim za to mesto, umetnost Marka Maetama nadilazi jednostrane podele. „Pronalazim i ljude u Sjedinjenim Državama, u Engleskoj, svuda po svetu, koji ne prepoznaju Istok ili Zapad u mojem radu, već odmah započinju razgovor o temi, o porodičnom životu, o međuljudskim odnosima, o prelaženju granica ličnog”, reći će umetnik o svojim iskustvima. Umetnost Marka Maetama nosi univerzalne poruke. Ona je, primećuje kritičar Mika Hanula, puna nade, i ona pokazuje put iz demagoški izgrađenog miljea o nepostojanju alternative.

„Uvek postoji izbor, uvek postoji izlaz. Uvek postoji nešto što može biti oslonac, uvek postoji nešto što se može reći i što će učiniti da se svi osećamo manje izgubljeno i usamljeno”,2 završava esej o radu „Raj jednog luzera” finski kustos i likovni kritičar.

Razmišljanja i izmaštana ubistva pretočena u pokretne slike, bar na nivou pojavnosti, manje su šokantna od uvođenja publike u sopstvenu spavaću sobu ili u kupatilo usred trenutka u kojem se podrazumeva biti sam.

Radovima Sve što imamo je ljubav i Svršavam – ne svršavam Marko Maetam čini upravo to. Prvi čak otpočinje upozorenjem „Adults only”. Ali od samog čina seksualnog odnosa prikazanog u tom radu važnije je ono što mu prethodi – trenutak dosade, promašenosti, neuspeha, slika dva luzera, i ono što sledi nakon odnosa – spavanje. Kao i u slučaju drugog rada, u kojem umetnik prikazuje samo sebe, ne dolazi se do odgovora na pitanje da li se radi o istini, i još važnije, da li je ta moguća istina samo trenutak istrgnut iz niza sličnih ili različitih, zbog toga što je zanimljiv.

Na pitanje o tome da li njegova umetnost može da ga ugrozi, da ga dovede u opasnost, Marko Maetam odlučno odgovara: „Ne, ne mislim da može. Stvari kojih se treba plašiti događaju se u stvarnosti. Stvarnost je ono što i mene plaši. A rad, umetnost, umetnikova ideja nikada ne mogu da se takmiče sa stvarnošću, sa onime što se u stvarnosti događa ili onime što nam stvarnost nudi.

Umetnost se ne može porediti sa onime što svakodnevno pronalazimo u vestima, jer svakodnevica nas gotovo nikada ne uznemiri – najčešće konstatujemo da se to događa nekome drugom”. Otvorivši pitanje o relaciji između umetnosti i stvarnosti, Marko Maetam nastavlja: „Umetnost je nekada teže odbaciti, skloniti u stranu. Umetnost je ponekad nametljiva i mislim da je to dobro. Ona može da natera ljude da razmišljaju o onome o čemu inače ne bi razmišljali. Mediji stalno napreduju i ako umetnik želi da i njegova priča, a ne samo loše vesti, dopre do nekoga – mora da se nosi s time. Pre dvesta paleta godina bile su važne stvari koje danas nisu važne. A danas možemo pročitati o svim ubistvima koja su se desila juče. I svi željno iščekujemo da o tome čitamo.

Ne znam zašto, ali je tako. Sećam se događaja, otmice deteta britanskog para, o kojem su pisale sve novine 2007, i sećam se kako sam s nestrpljenjem pratio kako se razvija priča vezana za taj događaj. Bilo je to skoro kao zabava, odlična stvar za či-tanje i odbijao sam da poverujem da se sve to stvarno de-šava, da se radi o stvarnim osobama. Umetnost zato treba da nosi odgovornost u pokušajima da noge čvrsto budu na zemlji”.

Odnos umetnosti i stvarnosti za Marka Maetama jeste dvostruk – umetnost vraća stvarnosti, ali umetnost i kida vezu sa stvarnošću. Taj odnos je ujedno i dvosmerni put kojim se Marko Maetam stvarajući kreće. „Lakše mi je kada znam da je ono o čemu govorim u svojim radovima manje-više ono što doživljavam”, opisuje umetnik polazišta za svoje stvaralaštvo, dodajući da je moguće stvarnost percipirati samo iz sopstvene perspektive i naglašavajući dvosmernost svešću o tome da stvarnost utiče na njegov rad.

Odnos stvarnost – umetnost na širem nivou sagledano, mogla bi se doživeti i kao odnos spoljašnjost – unutrašnjost. Parafrazirajući Slavoja Žižeka, Anders Harm, likovni kritičar, pišući o radu Marka Maetama, primećuje da „podsvesno dolazi spolja, putem medijskih slika”.3 Dakle, slike stvarnosti putuju do najdubljih sfera umetnikove ličnosti, da bi se odatle, kao umetnost, ponovo pojavile u stvarnosti. Ili, spoljašnjost, oplemenjena lič-nim u duboko skrivenoj unutrašnjosti, ponovo postaje spoljašnjost, ali drugačija, možda vrednija.

A tragovi unutrašnjosti koju ta novostvorena spoljašnjost – umetnost zadržava, bez obzira na hrabrost koja je utemeljenje radu Marka Maetama, mogu da postanu preteško breme. Stvarnost utiče na rad umetnika i kroz poimanje da se u stvarnosti živi, da postoje ljudi sa kojima i sam umetnik i njegova porodica moraju da se sreću, rade, komuniciraju… O odnosu prema takvoj stvarnosti, koja neželjeno usmerava njegov rad, Marko Maetam kaže: „Ono što sada pokušavam je da o stvarima progovorim na drugačiji način, manje osuđujuć, manje nasilan prema nekim ljudima, jer, još jednom, neophodno je odlučiti, napraviti izbor – govoriti o stvarima ili ne govoriti o stvarima, ili praviti nešto a ne moći to prikazati. A ja volim da prikazujem svoje radove. Tražim način da ispričam svoju priču tako da to nikome ne izazove nikakve probleme. Ne bih da se drugi osećaju nelagodno zbog nekakvog mog egoizma. To nikako nije nešto što ja želim. Ne želim da se iko oseća nelagodno zbog toga što bih se postavio kao egoistični umetnik koji misli samo o sebi. Zaista ulažem napor da to ne bude tako.”

I tako, poput istine o caru Trojanu, i umetnost Marka Maetama, puna ličnih tajni, svoje puteve do ljudi ne nalazi baš uvek lako i direktno: „Često dođem do teritorije kada sve postane previše lično i previše neprijatno da bi se o tome govorilo. Tada je neophodno napraviti izbor. Postoje radovi koje nikada nisam izlagao u Esto-niji jer su previše intimni, i ne bi bilo u redu prikazati ih publici koja je bliska sa ljudima o kojima radovi govore. Ali ne postoji problem da se takvi radovi prikažu u sredini u kojoj to nije slučaj”.

Video rad Muza jedan je od takvih radova. Taj rad i rad Ljubav tople su i nežne, na momente groteskne i vrlo duhovite priče o potrebama umetnika u sukobu sa potrebama njegove partnerke.

Muza prikazuje kratki dijalog Marka Maetama i njegove muze – supruge. Ona je ispred kamere, dok je on samo glas. Njegova frustracija se samo čuje, a njena je vidljiva kroz mimiku, gest… Razgovor je pokušaj umetnika da ube-di muzu da, još jednom, bude njegov model, i njeno odbijanje pošto taj poduhvat i svoju ulogu u njemu smatra kraj-nje neprijatnim i samim tim neprihvatljivim. Rad se završava informacijom o ishodu razgovora: „Na kraju, ni-sam napravio fotografije po kojima bih uradio crteže. I zbog toga nisam ni mogao da napravim crteže. Danas se ni ne sećam zašto sam toliko želeo da ih napravim…”.

Ljubav je takođe dijalog koji umetnik vodi sa svojom suprugom. I jedno i drugo su ovoga puta vidljivi, ali je on taj koji govori. Ona uglavnom ćuti. Video rad je bez zvuka, a izgovorene reči su prenete ispisanim tekstom, na način na koji je to činjeno u nemim filmovima. On njoj govori: „Volim te draga!”, „Volim te više od svega”, „Mirišeštako dobro”, „Jedina mojaljubavi”, „Ti si moj cvet”… Ona njemu – „Okej, okej…”, „Skloni se sada”…

„Rad Ljubav”, priča mi Marko Maetam „nedavno je prikazan u Varšavi. Moj prijatelj, estonski umetnik koji se našao na otvaranju izložbe, tom prilikom mi je rekao da jedan umetnik, nekih petnaestak godina mlađi od mene, smatra da jeLjubav vrlo uznemirujuć rad, da je rekao da on nikada ne bi dozvolio da takav rad bude napravljen i da je način na koji su u radu prikazani članovi moje porodice vrlo poražavajući. To me je baš iznenadilo jer sam rad pravio da bude soft koliko god je to moguće, i nije mi bila namera da pokažem kako se ja loše ophodim prema ljudima. Želeo sam da se vidi kako sam sposoban da se borim sa životom, da tragam za smislom čak i unutar okvira rutine porodičnog života, i uz sve svakodnevne obaveze.

I, kako je to moguće predstaviti nizom slika, i da li je uopšte moguće. Imao sam potpuno drugačiju ideju. A on je sve video samo kao beskrupoloznu upotrebu sopstvene porodice – moje supruge sa jedinim ciljem da se, po svaku cenu – dođe do rada koji bi bio prikazan na izložbi. To nije tako, ali pokušavam da shvatim, i shvatam da mlade ljude upravo mladost sprečava da dopru do tog rada. To me pomalo čudi, ali tako je.”

Još jednom se vrativši na instalaciju Raj jednog luzera MarkoMaetam se priseća reakcija vrlo raznolike venecijanske publike: „Tokom prvih dana izložbe bio sam prisutan i pažljivo sam posmatrao posetioce. Iskreno, baš i nisu obraćali pažnju na radove, sve dok ne bi stigli u poslednju prostoriju u kojoj se prikazivao video rad Porodica. A onda bi taj video gledali dva, tri, četiri puta, i smejali se, neki čak vrlo glasno. A onda bi videli i ostatak izložbe”. Video rad Porodica je groteskni, animirani niz „ubistava” svoje partnerke i njihovo dvoje dece koje umetnik izvršava gušenjem, davljenjem i udarcima sekirom, a nakon kojih se članovi njegove porodice iznova vraćaju u žive i, tek se pomalo krijući od njega i izbegavajući sledeće „ubistvo”, vode svoj svakodnevni život. „Taj rad je”, smatra Marko Maetam „bio ključ da se sagleda čitav koncept. To nisam mogao da planiram, ali sam bio vrlo zadovoljan što se sve odvijalo baš na taj način. Imao sam osećaj da je celokupna instalacija previše sumorna, mračna, teška, tužna, depresivna… Imao sam problem da pronađem dobar balans. A onda sam, na samom kraju, napravio taj video, i on je ‘spasio’ celu pri-ču. Otvorio je vrata i omogućio da se u priču zakorači.”

Marko Maetam se prvi put predstavio srpskoj publici izložbom, jednostavno i opisno nazvanom Trinaest video radova, u Galeriji Studentskog kulturnog centra Kragujevac, 14. i 15. maja 2011. godine.

U tom kragujevačkom izložbenom prostoru koji je primarno okrenut mladim stvaraocima, recentnoj umetničkoj produkciji i savremenim formama umetničkog izraza, izložbe na kojima se prikazuju video radovi nisu neuobičajene. Želja da se u Kragujevcu prikaže rad umetnika svetskog renomea kakav Marko Maetam jeste – pokazala se ostvarljiva, i to mnogo lakše nego što bi se moglo i pretpostaviti. Iz razloga koji su daleko od umetničkih, umetnik nije prisustvovao događaju u Kragujevcu, ali je izložba otvorena njegovom snimljenom porukom publici: „[…] Pokušaću da se pretvaram da sam pred svima vama, i da vam se obraćam.

Reći ću nešto o sebi. Moje ime je Marko Maetam. Ja sam umetnik iz Estonije. To je jedna od pribaltičkih država, mnogi ne znaju, ali ako znate gde je Finska, tu je i Estonija. Opisuju me kao multimedijalnog umetnika jer se ne bavim samo videom ili animacijom, već i skulpturom, crtežom, slikom... Moji najnoviji radovi najčešće sadrže sve to, pa bi mi, kada se govori o samostalnim izložbama koje sam realizovao u poslednje vreme, najlakše bilo reći da se radi o instalacijama.

Danas bismo mogli pričati o video radovima pošto će biti prikazano trinaest mojih video radova. To nisu svi radovi u tom mediju koje sam napravio, ali bih mogao reći da se radi o izboru po mom mišljenju najboljih.”

Tokom šest sati trajanja izložbe oko šest stotina posetilaca videlo je radove Marka Maetama nastale u poslednjih desetak godina. Prvi prikazan rad, Borba pred tablom, s početka novog veka, iz 2001. godine, zadržava se na sveopštoj temi borbe dobra i zla, dilemi oko toga šta dobro i zlo jesu i pojavnosti tih univerzalnih kategorija. Sledeća dva rada – Bez naziva i Porodica nastali su 2007. godine i deo su instalacije Raj jednog luzera, nacionalnog predstavljanja Estonije na 52. bijenalu. U njima je umetnički izraz Marka Maetama, izgrađen na seciranju sopstvenog porodičnog života, već potpuno oformljen. Niz radova nastao narednih godina – Vožnja i Ti i ja (2008), Sve što imamo je ljubav, Muza i Ljubav (2009), Ubijanje moga sina u 10 epizoda, Svršavam – ne svršavam i Ista soba, isti krevet, druga noć (2010) – svedočanstvo su o tome. Dva najnovija rada – Četiri male bubašvabe (2010), i Zlokobno pismo (2011), nagoveštavaju budućnost rada Marka Maetama i nedvosmisleno pokazuju da se proces evolucije njegove umetnosti ne zaustavlja.

Publika u Kragujevcu, kao ni venecijanska ni varšavska, niti, pretpostavljam, bilo koja druga, nije ostala ravnodušna pred radovima Marka Maetama. Verujem da su svugde gde su prikazani, njegovi radovi izazvali i pozitivne i negativne emocije i utiske, u najširem rasponu, vrlo često potpuno suprotne. Te krajnosti dočaravaju i posetioci kragujevačke izložbe. Jedan od njih, vrlo mlada devojka, nekoliko puta je izašla iz Galerije glasno negodujući, ali bi se nakon kratkog vremena vratila, radoznala da otkrije šta novi rad donosi. Nasuprot njoj, mladi par je s pažnjom video svih trinaest radova. A onda su se, nakon nekog vremena, vratili u većem društvu koje su pozvali na izložbu, i pogledali sve još jednom.

Uživali su u umetnosti Marka Maetama više od tri sata.

Konačan sud o izložbi Trinaest video radova u ovom trenutku teško je izreći. Nesumnjivo je da je autor umetnik koji je već sada, iako je tek na polovini svog stvaralačkog života, ostvario izuzetnu karijeru, a takvi ne „svra-ćaju” baš često u srpske krajeve, naročito ne one izvan Beograda. S druge strane, veliki broj radova, istina mnogo lošijih tehničkih karakteristika, može se videti na internetu. To što se u izboru našao rad Muza, koji nije javno dostupan i koji se ne prikazuje u Estoniji, govori o odnosu Marka Maetama prema izložbi u Kragujevcu i prema kragujevačkoj publici. Zahvalnost na tome je najmanje što umetniku dugujemo.

Ono što zasigurno jeste vredno – je uspostavljanje kontakta i komunikacija sa umetnikom koji živi i stvara na drugom kraju Evrope, i prilika da se njegovi izuzetni radovi vide vrlo malo vremena nakon što su nastali.

Uzimajući u obzir vreme i mesto (grad, državu) odigravanja izložbe Marka Maetama, ne bi bilo neskromno reći da se radi o veoma značajnom događaju. Da će isti akter upriličiti u ovom gradu i više – ostaje da se nadamo. Njegova želja je, naglasio je to u razgovoru iz kojeg se izrodio ovaj tekst – da se to dogodi.

 

1 Marko Maetam (Marko Maetam) Kako sam postao umetnik (Kuidas minust sai kunstnik, How I Became an Artist), Marko Maetam, Kaasaegse Kunsti Eesti Keskus, Talin, 214 2007, str. 9. i 226.

2 Mika Hanula (Mika Hannula) Najnaivniji umetnik ovog sveta (The World’s Most Naive Artist), think with the senses feel with mind / art in the present tense vol. II, Fondazione La Biennale di Venezia, Venecija 2007, str. 44.

3Anders Harm (Anders Harm) Pop, strah i mašta (Pop, hirm ja fantaasia; Pop, Fear and Fantasy), Marko Maetam, Kaasaegse Kunsti Eesti Keskus, Talin, 2007, str. 7.