Sonja Šljivić
IME OCA
SLUŽBENO LICE
Boris
Dragiša
Milan, Dragišin sin
Milica, Dragišina ćerka
Ruža, Dragišina žena
Sveštenik
Bledi mladić
Dr Mučibabić, psihijatar
Pacijenti
Poštar Tiodor
Dečji glas
Neki čovek (Jovan)
Glas: (krupan, muški)
Prvi čovek – glas
1. čin
(SLUŽBENO LICE ima plavo-belu uniformu; kancelarija u praznom prostoru, radni sto. SLUŽBENO LICE: žena četrdesetak godina, niska i debela; lice joj je izrazito belo; jarko crveni karmin, svetloplava kosa vezana u punđu koja je podignuta na samvrh glave, grub glas. Boris: 40 godina, u crnoj odeći, naočari velike dioptrije, neobrijan nekoliko dana; prilično mršav)
SLUŽBENO LICE (zvanično i nezainteresovano): Ime oca?
BORIS (odsutan mislima, ćuti i gleda u pod)
SLUŽBENO LICE (brzo izgovara): Ima majke?
Boris uzdahne.
SLUŽBENO LICE: Zanimanje?
BORIS (trgnut iz misli): Profesor jezika
SLUŽBENOLICE (zapisuje;mehanički izgovara):Nacionalnost?
(Boris gleda negde kroz zid. SLUŽBENO LICE popunjava formular. Precrtava polja. Stavlja pečat, odjekuje udarac pečata. Odlaže papir u stranu.)
SLUŽBENO LICE (viče): Sledeći!
BORIS: Doviđenja. (Izgovara smušeno i izlazi iz kancelarije).
(Popevši se stepeništem, Boris otključava vrata sa 2 brave. Soba – radni sto, telefon sa interfonom, krevet, ogledalo, polica s knjigama, televizor; ulazna vrata i vrata od toaleta)
BORIS (sam za sebe, setno): Jedino što je opstalo od proteklih godina... magla, miris, raspršene reči. Sećam se mirisa nekih soba. Dozivam izgled očevih cipela (Pokazuje ogromne cipele, poluraspadnute. Stavlja dlanove u cipele i hoda s rukama podignutim u vis).
BORIS (prilično glasno): Pojesti nešto, to bi trebalo učiniti! Pojesti na silu. (Uzima hleb iz kese koja je pokraj kreveta). Kažu za gladnog: pojeo Boga. (Ostavlja hleb, pali cigaretu, pravi kolutove od dima i mehanički ponavlja): Duh-dim (sam za sebe, utučeno): Imam 40 godina.
(Odlazi do stola pokazujući na stolu: kalem konca, pakla cigareta, i računi za utrošenu vodu.) Kad sve saberem potrošilo se vode za tačno za 192.000.
(Ustaje od stola i legne na krevet. Leži, prekrštenih ruku. Ustaje, naglo, uzima krpu i čisti pod, paučinu i prašinu. Sve slaže na svoje mesto. Uređuje knjige po naslovima, a ne po imenima autora.)
BORIS: A – Anatomija, Antihrist, Antropologija (mrmlja dalje). B – (mrmlja): Barok, Borhes, Budizam... V – Vatikan, Vilenjaci i druga mitološka bića... G – Gogen ili O Gogenu...
(Ostavlja započet posao. Leže da spava. Čuje se lavež pasa. Boris vrišti. Budi sebe vriskom. Na prozorima su uvek zastori. Otkucaji zidnog sata, odbijaju se o zidove. Igra se otkucajima izgovarajući dečiju razbrajalicu.)
BORIS: Voli me – ne voli me...
(Telefonira preko interfona. Bira broj.)
BORIS: Halo?
S DRUGE STRANE ŽICE: Da, a ti si...
BORIS: Kako si?
S DRUGE STRANE ŽICE: Eto...Ti?
BORIS: Evo... Je l znaš da je preminuo Aleksandrov otac?
S DRUGE STRANE ŽICE: Znam, rodio se. Vruće ovo leto, sećaš se prošlog? Vruće, ne može da se živi. Al, kolki je sneg bio zimus, konačno se ogrejasmo... Al’ vruće... Nego jel’ si čitao novine danas... ima svuda sniženja... meso pojeftinilo, a i ubili onog mafijaša... kako se zove...
BORIS: Vrućina, vrućina... Čujemo se, pozdravi tvoje. Završava razgovor. (Tromim pokretom prekida vezu. Uključuje TV, menja kanale.)
GLAS SA TV-a: Dobrodošli u emisiju Mi kuvamo za vas. Da čujemo recept dana; u pitanju je jedan lagani doručak: kukuruzna pita sa slaninom. Kada nemate mnogo vremena na raspolaganju za kuhinjske egzibicije, ova pita je idealno rešenje. Priprema: luk iseckati na kockice i propržiti. Pred sam kraj, kada je luk ispržen, dodati slaninu iseckanu na kockice, još malo promešati i skloniti sa vatre.
(Boris vadi kupljeni sendvič iz kese i odmotava celofan. Počinje da jede, i dalje gledajući TV.)
GLAS SA TV-a: U dublju posudu staviti jaje i nasuti mleko, pa umutiti. Dodati integralno kukuruzno brašno, pšenično brašno, ovsene pahuljice, prašak za pecivo i začine, pa sve dobro izmešati da se sastojci fino sjedine.
(Ne skida pogled sa TV-a dokžvaće i kidažilavi sendvič.)
GLAS SA TV-a: Kada je sve fino sjedinjeno, dodati proprženi luk, slaninu i sir, pa sve opet dobro izmešati. Dobijenu masu izlijte u podmazan kalup i pecite dok ne porumeni.Ispečenu pitu malo prohladite pa isecite i poslužite. Nadamo se da ste uživali dok smo kuvali za vas.
(Sažvaće i poslednji zalogaj sendviča. Premešta kanal na TV-u.)
GLAS SA TV-a 2: Jutros je u saobraćnoj nesreći poginuo maloletni D. R. dok je suvozač, takođe maloletni R. S. teže povređen. Vreme: temperatura će danas dostići 40. podeok. Sutra se očekuje pad temperature. Pratili ste još jedne vesti. Želimo vam prijatan dan.
(Menja kanal.)
GLAS SA TV-a 3: Slede mali i poslovni oglasi. – Ugrađujemo venecijanere i roletne. Zaštitite se od sunca i nepoželjnih pogleda. – Naučite engleski za 10 dana. Posebnom metodom sa svetskih univerziteta. Kurs obuhvata: čitanje, pisanje, govor, konverzaciju, rečnik, gramatiku i kulturu. – Prodajem Vilerov goblen Tajna večera, 1.500 evra.
BORIS (sarkastično, sam za sebe): E, Juda...ekonomisto.
(Uzdahne. Isključuje TV. Zlovoljan, sam za sebe mrmlja.)
BORIS: A, potražnja? Na primer, kupujem duše. Papiri obezbeđeni. Agencija „Mefistofel“.
2. čin
BORIS (izlazi na ulicu): Prolaze desetine ljudi. Bledunjavi mladić uvežbanim pokretom ruke i grčem facijalnih mišića pozdravlja prolaznike.
BLEDI MLADIĆ: Zdravo, zdravo, zdravo...
(Svetleća reklama, ženski glas koji ponavlja rečenicu: „Oh, my God, it’s time for glamur, again“. Ženski glas je izveštačen, tanak i prigušen.)
BORIS (sam za sebe): Bog –japi sa ručnim satom marke Eternity.
BORIS (uspaničeno): Uznemirava me buka. Idem na kej (sedi na ivici scene).
BORIS (za sebe, kao da pripoveda): Reka se praćaka u sebi. Mresti se na hiljade malih odsjaja i zavodljivo se poigrava sa rekama koje su svoj tok ispraznile u njoj. Moćna sila vode koja se samozadovoljava.
RAZGLAS: Trenutna temperatura u gradu iznosi 40 stepeni.
BORIS (mrmlja za sebe): Dani su ponovljeni činovi kakve drame. Ovaj grad liči na maketu koja će se srušiti. Zatvara oči rukama...
(Ulica je iza pregradnog zida na sceni. Ulazi u stan.)
BORIS (Šeta po sceni, nervozno, s rukama na leđima; govori glasno): Razmišljam o samoubistvu, mesecima. Onoga časa kada je prvi čovek, kako god se zvao (kako god izgovara naglašeno), osetio glad, ljubav, potrebu da sebe množi kroz nekog drugog... možda se zapitao o smislu svega što postoji...
(Tišina.)
GLAS (krupan, muški): Čovečanstvo, čoveče, pošto odmoriš svoje telo, svakoga jutra se pomoli i pojedi kašičicu meda. Od sada je ovo vrhovni smisao.
PRVI ČOVEK – GLAS: Moj život je određen. Ješću svakog jutra kašičicu meda i moliti se.
PRIPOVEDAČ (glas koji se čuje sa različitih strana): Množio se, doručkovao, ljutio se, ručao, večerao, kajao i smerno poštovao smisao. Porod od malopre pomenutog nije voleo med. Mlađa kćer imala je šećernu bolest, koja, doduše, tada još nije bila imenovana kao takva i med joj nije prijao. Sin je uvek zaboravljao da se pomoli. Apsolutna sloboda izbora, koja podleže lekturi, svemoćnog Lektora. Doduše, većina ne dozvoljava da bude ispravljana od strane ,,tamo nekog Lektora“ (ironično) koga nikada nije ni videla.
BORIS: Med mi se dopada, molitva takođe ali nemam potrebu za besmrtnošću. Zašto ja kao jedinka, sa svim svojim manama, treba da se nastavim u trajanju? Ko kaže da sam ja i živeo? (besno) A?
BORIS: Lektore, lektore... Teraš čoveka da se skine go, pa da stavi ruke u džepove... (Histerično se smeje i plače. Potišten i uplakan, sedi na krevetu, s laktovima na kolenima.)
BORIS (Telefonira, uključen interfon): Halo, služba Urgentne psihijatrije?
S DRUGE STRANE NELjUBAZNI ŽENSKI GLAS: Aha.
BORIS: Molim Vas doktora Mučibabića... Doktore, Muči- babiću?
DOKTOR: Ja sam, kažite... da... da... daaa... popijte neki sedativ, odspavajte.
(Borisu kroz kuću prolazi crni, komšijski mačor i stalno mu se sapliće o noge. Boris besan, sapliće se, pada. Vezuje mačora i preseca mu put. Pušta mačora na ulicu. Čuje se škripa guma automobila i mačor...)
BORIS: E, ne može više ovako.
(U uglu scene igraju se smrt i baba; igraju kolariću – paniću. Smrt: crna odora s kapuljačom, pored nje električna kosačica; baba: napadno našminkana, silikonske usne, grudi. Čuje se zvono na vratima: ne sačekavši da Boris otvori, ulazi komšija s prizemlja, gospodin Dragiša, s čačkalicom među usnama.)
DRAGIŠA: Ja ko velim, po slobodi... pa komšije smo, majka mu stara... Kažem jutros onoj mojoj ženi... pitam se ko li živi iznad nas... nikad te nisam video. Ja sam Dragiša.
BORIS: Hoćete kafu? (upita zbunjeno) Boris... (ravnodušno)
DRAGIŠA: Neću, ubi me kiselina. Što sam se napio sinoć... pa pojeo sam i kilo prasetine. Uh, majku mu, što je dobar ovaj život, a? Spavaš, radiš što manje možeš, zajebeš državu svaki dan za sat radnog vremena... jedeš, piješ... Kakav holesterol,šta mi fali?!Žena mi soli pamet, kaže „ne jedi slano” (imitira glas svoje žene). Imam pesak u bubrezima, vodu u kolenima, osećam se ko Jadransko more. Još će Dragiša da... (cereka se...) Ajd pa dođi na kafu, komšije smo, majku mu...
(Boris pođe da ga isprati i saplete se.)
BORIS (s tugom izgovara): O, Bože...
DRAGIŠA: Molim? (Namiguje mu i cereka se.) Dragiša gleda u policu s knjigama.
DRAGIŠA: Vidim sve debele knjige imaš. Bolje prevrći nešto drugo nego te knjige što prevrćeš.
BORIS: Ima svega u tim knjigama, da znate...
DRAGIŠA (pomalo zatečen): Ne znam, šta će mi to da znam. Ti misliš Dragiša je glup, ne čita knjige?! Znaš šta znam? Znam da ustajem svako jutro u pet, vozim ljude na posao. Po pedeset duša stane u moj autobus. Radim i nedeljom, a nedeljom i Bog odmara, blago njemu. Radim za onu moju decu da imaju bolji život od mene, da idu u neku veću školu, da uče, da ne kradu Bogu dane. Zna Dragiša još nešto – ima da umrem jednog dana a niko neće da me pita da l sam se naživeo. Niko, bre! Samo gladan da ne umrem.
(Dragiša odlazi, lupa vratima. Boris uzima gomilu kutija s tabletama. Namešta kosu. Namešta odeću. Prikriva dlanovima uši. Uzima tablete i guta ih, s puno vode. Uzdahne i ode u toalet. Čuje se zvuk mokrenja, vode i vodokotlića. Leže u krevet.
Sviće, Boris se budi. Dodiruje telo, ne veruje da je živ. Osmehuje se, pa se uozbilji.)
BORIS (čita naglas uputstva s popijenih lekova): Pomaže varenju, kosu čini blistavom, pomaže čistoći vaše kože. Kontraindikacije nisu dokazane... vitamini!
BORIS (stoji ispred ogledala, izgovara glasno i rezignirano): Ja sam živ! Ja! Ne neko drugi...! Ko sam ja... (miluje svoj odraz u ogledalu). Ja sam emotivna prostitutka. Dajem se svima. Ko me je poljubio ovako, ko? (ljubi odraz svojih usana u ogledalu).
3. čin
(Odlazak kod doktora Mučibabića. Čekaonica, gužva, svi nestrpljivo čekaju. Stolice su poređane u četiri reda, ali tako da se vide samo profili pacijenata. U svakom redu je po pet stolica.)
PRIPOVEDAČ: Veća je gužva kod dr Mučibabića nego kod Svetog Petra. Doduše, ovde se dele veštački rajevi.
(Pacijenti u čekaonici razgovaraju ali niko nikoga ne sluša. Čuje se jedan od glasova.)
PACIJENT 1: Kad sam ja bio mlad, da ti pričam, zima je bila... odemo Mil (zamuckuje), Mil, Mil... (tišina)... an i ja, ne znam kako da ti ispričam al bilo je mnogo smešno. (Smeje se.)
PACIJENT 2: Kažu, poludeo čovek... pa, pitam ja vas kako da ne poludi... samo vesti da slušaš pa da poludiš.
PACIJENT 3 (dobacuje): E, jeste.
PACIJENT 4: Kažem ja doktoruMučibabiću, baba mu se mučila dabogda, nije meni ništa doktore, zdrav sam, samo sam tužan. Otkako mi žena umre, nemam s kim da progovorim. Zove me sin pre neki dan i pita: „Pa, šta ti je? Je l’ imaš da jedeš, da piješ?” Imam, kažem mu. A, on će meni: „Pa, šta onda izvodiš burgije?”
PACIJENT 4: Od tri sam ovde, došla, predala knjižicu, al’ sve preko reda prozivaju, znam ja. Samo sede, piju kafu, a ti, Danice, čekaj da se oni kafe napiju, znam ja. Da sam ja neka vlast, ne bi oni tako, ne bi. Al‘ – ko je Danica? Čistila, prala, peglala, kuvala a kad joj se snaga pojela niko je ne pita da l’ je gladna, oprana, opeglana... (nastavlja sama za sebe, iako se više niko i ne trudi da je čuje) Niko ne zove, ne treba Danica više nikome.
PACIJENT 5: A, od čega vi bolujete? (Pita čoveka do sebe.)
PACIJENT 6: Od nepravde, prijatelju, od nepravde.
PACIJENT 5: Kako to mislite od nepravde?
PACIJENT 6: Kako? (povišenim tonom) Izbacili me s posla, kažu da sam višak. Prestar sam, kažu. A znaš koga su primili na moje mesto? Znaš?
PACIJENT 5: Koga?
PACIJENT 6: Sestru od tetke od direktora!
PACIJENT6: Fiziku sam završio, bio sam najbolji u grupi... al ko te pita. Tek sad vidim da Njutn nije bio u pravu: sila glupoj masi daje veće ubrzanje.
(Boris sedi i čita neku knjigu. Ne učestvuje u razgovoru.)
MEDICINSKA SESTRA (proziva): Broj 13.
PACIJENT 7: Evo, idem... i baksuzan broj ste mi dali... ko da sam malo baksuz...
(Sledi ćutanje. Čuju se samo uzdasi pacijenata.)
MEDICINSKA SESTRA (proziva): Broj 14.
(Boris ulazi u ordinaciju lomeći prste nervozno. Dr Mučibabić sedi zavaljen u stolici.)
DR MUČIBABIĆ: Pričajte mi o vašem detinjstvu... kakav je bio vaš odnos sa ocem?
BORIS: Ćuti.
DR MUČIBABIĆ: Kakav je vaš društveni život?
BORIS (tužno i ljutito izgovara): Godinu dana mi niko nije ušao u kuću... Ništa nema smisla...
DR MUČIBABIĆ: Ne brinite, bolujete od savremene bolesti zvane depresija, to se leči. Evo, prepisaću vam lek od koga će vam biti bolje, promeniće vam raspoloženje.
BORIS: Ali, doktore...
DR MUČIBABIĆ: Nema, ali... to se da izlečiti. (tišina)... Ali, nije sve u hemiji... šetajte; što više sunca, druženja.
(Dr Mučibabić piše izveštaj na pisaćoj mašini.)
DR MUČIBABIĆ (preslišava se naglas): Evo, sve sam napisao. Ime, prezime, 40 godina. Negira tegobe. Dijagnoza: F 32.1. (Pruža mu papir.)
DR MUČIBABIĆ: U svetu se na svakih 40 sekundi izvrši po jedno samoubistvo. Poražavajuća statistika. (Ćute obojica.)
DR MUČIBABIĆ: Ništa se ne bojte. Samo u Americi se godišnje izda oko 150.000 recepata za antidepresive... sve je za ljude, dok ne stanete na noge...
BORIS: Kako ste vi, doktore?
DR MUČIBABIĆ: Dobro, hvala... (Odgovara zbunjeno). Eto, radim, gužva je. Skida mantil. Umoran sam, imao sam noćnu smenu. Ponekad pomislim: Sizif je gurao kamen uzbrdo, pa iako mu isklizne... ja guram ljude uzbrdo, a neki se ukopaju pa ni makac.
DR MUČIBABIĆ: Čime se vi bavite?
BORIS: Predajem književnost u jednoj školi...
DR MUČIBABIĆ: Lepo, plemenit posao... i ja sam želeo da studiram svetsku književnost ali roditelji su se protivili...
BORIS: Vaš posao je još plemenitiji.
DR MUČIBABIĆ (prekida Borisa): E, kako se ko snašao... Danas dobro prolaze ovi lekari što menjaju ljudima lice, transplantacija duše se ne radi, a hemija tu ne pomaže...
BORIS: Ne pomaže...
DR MUČIBABIĆ: Gledam jutros na TV-u: pet japanskih lekara klonirali neko jadno pseto... (ogorčeno) Samo čekam da nekoj inteligentnoj budali padne na pamet da ukrsti čoveka i vuka... (Ćuti.)
BORIS: Ako već nije...
DR MUČIBABIĆ: Gde sve ovo vodi... mnogi bi sami sebe klonirali i to u više primeraka...
BORIS: Da se nađe (ironično).
DR MUČIBABIĆ: Uzdahne duboko. Izvinite, gužva je, moram dalje... Dođite na kontrolu.
BORIS: Do viđenja, doktore, hvala vam.
DR MUČIBABIĆ: Sledeći! (Borisu) Do viđenja. (Ustaje i pruža mu ruku).
(Boris izlazi iz ordinacije. U hodniku je gužva. Svi nervozno šetaju. Zaustavlja ga neki čovek.)
NEKI ČOVEK: Ja sam F 32.2, a ti?
BORIS: Ja... ja, ja sam Boris. Pogleda u papir: F 32.1, odgovori smušeno. A vi ste?
NEKI ČOVEK: Jovan.
4. čin
(Odlazak u manastir. Scena je prazna, oseća se jak miris tamjana i zapaljenih sveća. Monah u mantiji, ne tako duge sede brade, kosa vezana u rep, s krstom oko vrata, oko 70 godina.)
MONAH: Kaži mi, sine, šta ti je na srcu?
BORIS: Oče, teško mi je. Svaki dan mi je kao pakao... ja ne mogu ovako... Išao sam i kod lekara, ali lekovi ne pomažu... Moram da prekinem ovu agoniju... moram... Valjda će mi Bog oprostiti... Ako i ne oprosti... pakao ovde, pakao tamo... Ionako ne volim zelenilo (nasmeje se mučno).
MONAH: Postoji i drugi pakao koji je večan, ako digneš ruku na sebe... I ja sam dok sam bio mlad razmišljao tako kao ti... Svaki dan isti... Tražio sam svuda i u svemu nešto što bi mi ispunilo dan... Ali, sine... nije dan bio prazan... ja sam taj koji je bio prazan... Kako piše u Svetom pismu: „Traži i daće ti se“... ali pazi gde tražiš. Kucaš na zabravljena vrata, sine... Moli se, ali ne rečima već srcem... Pokucaj na vrata srca, ali ih prvo otključaj, pa vidi ko će ti otvoriti. Ključ je kod tebe, al’ ne traži po džepovima...
(Boris pažljivo sluša monaha.)
BORIS: Molite se za mene, oče. (Ustaje i odlazi.)
MONAH: Hoću, sine.
(Vraća se kući. Podne je. Poklopljene kazaljke. Skida veliki zidni sat i okreće kazaljke nekoliko desetina krugova. Leže da spava. Spava, prevrće se, mrmlja, grli jastuk. Namešta jastuk kao nekoga pored sebe i čvrsto ga grli.)
GLAS, MUŠKI: Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih Bogova osim mene!
DEČJI GLAS: A, kako se ti zoveš?
GLAS, MUŠKI: Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga tvoga.
DEČJI GLAS: A, kako se ti zoveš?
GLAS, MUŠKI: Poštuj oca svoga i mater svoju da ti dobro bude i da dugo poživiš na Zemlji.
DEČJI GLAS: Mama... (plačno)
Boris se prevrće po krevetu.
BORIS (bunca u snu): Ne mogu, ne mogu. Kupio sam pištolj, znaš tata?
GLAS, MUŠKI: Ne ubij!
DEČJI GLAS (plačno): Tata...
GLAS, MUŠKI: Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
(Uključuje se sekretarica na telefonu: „No new messages, no missed calls. Boris vrisne, skoči iz kreveta, obriše znoj sa čela“.)
BORIS (telefonira): Halo, Dragiša, ti si? Imaš li vremena da popijemo kafu? Rođendan ti je? Važi, svratiću. Da, oko šest, kada završim s poslom.
(Presvlači se, oblači svetliju garderobu, pakuje knjige. Odlazi na posao. Izlazi na ulicu. Sreće bledunjavog mladića koji sve prolaznike pozdravlja odmahujući rukom.)
BLEDUNjAVI MLADIĆ: Zdravo, zdravo.
BORIS (zastade): Zdravo! Pruži mu ruku.
BLEDUNjAVI MLADIĆ: Zdravo (ostade zbunjen i ukočen).
(Boris se vraća kući. Vadi iz torbe flašu viskija i čokolade, pakuje poklon za Dragišu i njegovu decu. Vadi i hleb iz torbe. Lomi hleb i jede halapljivo i sa zadovoljstvom. Spaja dve stolice i seda na obe. Pada. Pokušava još nekoliko puta. Pada opet. Odgurne jednu stolicu i sedne na drugu. Ovoga puta sigurno se smesti. Drži čašu u ruci. Ispada mu čaša i lomi se na komadiće. Sakuplja polomljeno staklo, poteče krv.)
BORIS: Bože, mislim se kad si me stvarao, ko da si zamislio stakleno zvono sa čekićem umesto klatna.
(Izlazi iz stana, odlazi kod Dragiše. Kod Dragiše sto prepun hrane. Pruža kesu Dragiši.)
BORIS: Ovo je za tebe, komšija, i za decu.
DRAGIŠA: Nije trebalo, al’ ako si.Neće da se baci (smeje se).
DRAGIŠA (sipa piće): Da sam ja meni živ i zdrav!
BORIS: Ja ne pijem, inače... A, i pijem lekove.
DRAGIŠA: A, šta ti je, pa piješ lekove?
BORIS (ćuti, kratko): Depresija.
DRAGIŠA: Ih, ja mislio nešto ozbiljno.
DRAGIŠA (zove ženu): Ružo, Ružo, donesi komšiji mleko i keks, al’ da ne bude vrelo (cereka se).
BORIS (gotovo postiđeno): Popiću, u tvoje zdravlje, Dragiša. (nazdravlja.)
DRAGIŠA: E, tako. Ko se nije dobro napio, ko da se nije ni rodio. (Doliva piće sebi i Borisu). Ajde, ajde, nabodi nešto, ne valja na prazan stomak.
DRAGIŠA: Pa, da nazdravimo. U ime tate (pokazuje rukom na sebe, spuštajući ruku na čelo) i sina (zove svog sina, viče) Milane, Milane, i svetoga sluha da zapeva Dragiša, da čuješ kako Dragiša ume:
„Na ovom svetu život je kratak,
prolaze dani,
večnosti nema, to ne zaboravi.
Takav je život, šta da se radi.
Uzmi sve što ti
život pruža;
danas si cvet,
sutra uvela ruža.
(Ref: 2x)
Sunce se rađa svakoga jutra,
prolazi život,
i niko neće primetiti sutra
kada nas više ne bude bilo.“
(„Uzmi sve što ti život pruža“, tekst: Gvozden Radičević)
(Boris ispija piće naiskap, Dragiša dosipa.)
DRAGIŠA: Mora da te neka ženska ostavila, a?
BORIS: Prećutno potvrđuje.
DRAGIŠA: Ih, bre, kakav si to muškarac?! Ostavila, pa šta? Urvina, urvina, ima ih koliko ‘oćeš. E, a kad budeš hteo da se ženiš, da gledaš koga u kuću dovodiš. Da vidiš moju Ružu; od jednog jajeta dva napravi, zdravu mi decu rodila, a voleli smo se, nije da nismo. Čekala me iz vojske da dođem. Trudna bila... Mnogo sam se trudio pre nego što sam u vojsku otišo, cereka se.
BORIS (muca, zapliće jezikom): Ona je bila moj raj na zemlji.
DRAGIŠA: Au, crni komšija, pa ti si od tri već pobrljavio. Kakav raj, šta pričaš? Raj na zemlji? (Smeje se pomalo ironično). Gde ti je to, kod Lajkovca, pa levo, a?
(pauza) Da ti kaže Dragiša... (pauza) Od Lajkovca pa levo... je zabranjeno skretanje.
(Boris gleda u pod i ćuti, lomeći prste. Ispija još jednu čašu.)
BORIS: Nemam ni naša pisma više...
DRAGIŠA: Nemam ni ja Ružina, pa šta, pocepala deca, igrala se...
DRAGIŠA: Ti si neki naučnik, šta si?
BORIS: Predajem književnost.
DRAGIŠA: Aaa, zato ti prevrćeš po onim tvojim knjigama... Da ti kaže čika Dragi nešto; stariji sam dosta od tebe... (pauza) Po pedeset i više duša stane u onaj moj autobus, da ga Bog poživi. A upekne zvezda – ništa ne vidim. A, strah me da ne sletim s puta, da ne zgazim nekog. A znoj kaplje, čini mi se koža se u kosti uvlači. A lim se ugrejao, ne možeš da takneš. Žale se ljudi – vrućina – al‘ šta im ja mogu... Isparava asfalt, a krivina na krivinu. Svaki čas neko viče: – „Majstore, ovaj prozor ne može da se otvori, majstore nema mesta, majstore ovaj me nagazio, majstore nema vazduha. – Pa, bre, podviknem, nisam vam ja majstor koji vas je pravio krivim dletom, pa zakerate!“ Strah me bre, u ambis da ne sletim. Ko da nosi pedeset duša na duši! Tako ti je to, sine. Jednom zamalo nisam pregazio dečaka dok je pretrčavao ulicu. Ono dete ne zna, a ja nisam kriv. Nekad ode mas’ u propas’ sama od sebe. I petkom sam se najeo slanine al‘ nikad nisam ruke okrvavio!
BORIS: Sipaj, Dragiša, još jednu.
(Dragiša sipa.)
DRAGIŠA (nazdravlja): Preživeli!
BORIS (nasmeje se): Preživeli!
DRAGIŠA: Nego šta, nego preživeli. Šta ti misliš, da će smrt da te pita koliko si knjiga pročitao... Ništa to nju ne zanima.
BORIS: Znam i ja jednu tu tvoju pesmu. Ponekad je pevam, mislim da sam je ja napisao i smejem se sebi. Banalizujem bol! (Počinje da peva, nemajući osećaja za muziku, pijano zavija.)
„U grudima srce stane
kad god tvoje ime čujem,
sad je kasno da se vraćaš,
ja u ljubav više ne verujem...“
DRAGIŠA (cereka se): Ne tako, profesore... (Uzima harmoniku, svira i peva.)
„Otišla si kad sam srećan bio,
kada sam te najviše voleo.
Zašto sada želiš da se vratiš,
kada sam te jedva preboleo?
Ref:
U grudima srce stane
kad god tvoje ime čujem,
sad je kasno da se vraćaš,
ja u ljubav više ne verujem.
Preklinjem te, nemoj da se vraćaš,
jer ja ne smem više da te volim.
Bol koji sam jednom preboleo,
ne bih mog’o sada da prebolim.
Ref:
Ne žali me i ne krivi sebe
ako nekad vidiš suze moje.
Ja ne plačem zbog našeg rastanka,
već ja plačem zbog sudbine svoje.“
(„Ja u ljubav više ne verujem“, tekst:Milanče Radosavljević)
(Dragiša značajno pogleda Borisa nakon poslednje otpevane strofe. Naglo zaćuta i ostavi harmoniku.)
DRAGIŠA: Kud bi ovaj svet, profesore, da svi čitaju te tvoje knjige? (Ispija čašicu rakije.)
DRAGIŠA: Stara rakija, još je moj otac pravio, laka mu zemlja... (pauza) a, nikome nije laka... Ja kad budem mislio da ću da umrem ima sa svima da se posvađam. Ima da im kažem sve što ne mislim. Dok ih prođe bes, ima i tuga da ih prođe.
DRAGIŠA:Ajde, profesore, živeli. Jebeš smrt, neću ja po nju da idem. Ima ona po mene da dođe. A ti ako si baš toliki kavaljer, možeš i cveće da joj kupiš. Daj to pečenje ovamo!
BORIS: Majstore (s osmehom), ovde ima svega.
DRAGIŠA: Ne jede se leb ležeći. Ležeći ne možeš ni nogu da slomiš.
DRAGIŠA: Šta ti još radiš, osim što radiš u školi?
(Obojica su već pripiti, Boris naročito.)
BORIS: Bavim se nekim istraživanjima na polju jezika (zapliće jezikom). Na primer: na svako slovo ispitanik kaže svoju prvu asocijaciju. Na osnovu aktivnog vokabulara i njegovih spontanih asocijacija može se zaključiti dosta toga o njegovoj ličnosti. Recimo...
(Dragiša ga prekida.)
DRAGIŠA: E, profesore, terao bi to do 45 minuta. Nisi u školi! I pričaj, brate, da te razumem.
BORIS: Hoćeš i ti, Dragiša, da učestvuješ u tom mom istraživanju? Da zabeležim?
DRAGIŠA: A posle ćeš to da štampaš? Oću, brate, kad mogu svi u knjige, može i Dragiša!
(Boris vadi iz džepa olovku i papir.)
BORIS: Evo, ovako ćemo. Kako kažem slovo, ti kaži reč koja počinje njime, pa ću ja.
DRAGIŠA (uzbuđeno): Ajde!
BORIS: A
DRAGIŠA: Autobus!
BORIS: Apstinencija.
BORIS: B
DRAGIŠA: Batak!
BORIS: Bivanje, bivstvovanje.
(Dragiša ga gleda zbunjeno.)
BORIS: V
DRAGIŠA: Vinjak!
BORIS: Verbalizacija besmisla (gorko se nasmeje sam za sebe).
BORIS: G
DRAGIŠA: Gas, poskupeo (uzdahne). Glad (uzima parče mesa).
BORIS: Gogen.
BORIS: D
DRAGIŠA: Deca, Dragiša (smeje se punih usta)!
BORIS: Dostojanstvo.
BORIS: Đ
DRAGIŠA: Đuveč, đak.
BORIS: Đubre.
BORIS: E
DRAGIŠA: E!
BORIS: Egzistencija.
BORIS: Ž
DRAGIŠA: Život, ženeeeeee (uzvikuje)!
BORIS: Živeti, živuckati, želeti.
BORIS: Z
DRAGIŠA: Zdravlje.
BORIS: Zaplakati.
BORIS: I
DRAGIŠA: Inat.
BORIS: Intuicija, inteligencija.
BORIS: J
DRAGIŠA: Ja!
BORIS: Jalovost.
BORIS: K
DRAGIŠA: Kafa, korsantin.
BORIS: Krov.
BORIS: L
DRAGIŠA: Lutrija.
BORIS: Lucidnost, lenjost.
BORIS: Lj
DRAGIŠA: Ljubav.
BORIS: Ljubav.
BORIS: M
DRAGIŠA: Majka, Milan, Milica.
BORIS: Mirovati.
BORIS: N
DRAGIŠA (ćuti): Nema ništa na N.
BORIS: Nepostojanje.
BORIS: Nj
DRAGIŠA: Njiva.
BORIS (duža pauza): ... O
DRAGIŠA: Otac.
BORIS: Opstanak.
BORIS: P
DRAGIŠA: Pare, panaija.
BORIS: Prsti, priča, pisma, pakao.
BORIS: R
DRAGIŠA: Ruža, rakija.
BORIS: Rastanak, ruke, reči, raj.
BORIS: S
DRAGIŠA: Sarma.
BORIS: Savest, san.
BORIS: T
DRAGIŠA: Torba.
BORIS: Turisti, tišina.
(Boris sam za sebe. Svi skupljju fotografije u nekakve albume, ko foto-turisti. Da zabeleže gde su bili...)
BORIS: Ć
DRAGIŠA: Ćorak.
BORIS: Ćamil.
DRAGIŠA (zbunjeno i pomalo ljutito): Ćamil?
BORIS: Ćamil iz Smirne, Ćamil...
(Dragiša sleže ramenima.)
DRAGIŠA (mrmlja): Ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će!
BORIS: U
DRAGIŠA: Uštipak.
BORIS: Umetnost.
BORIS: F
DRAGIŠA: Francuski ključ.
BORIS: Fotografija.
BORIS: H
DRAGIŠA: Hleb.
BORIS: Hteti.
BORIS: C
DRAGIŠA: Cipele, propale načisto (gleda u svoje noge).
BORIS (naglašeno upitno): Cilj?
BORIS: Č
DRAGIŠA: Čovek.
BORIS: Čednost.
(Dragiša doliva piće.)
BORIS: Dž
DRAGIŠA: Džigerica.
BORIS: Džet-set (cerekajući se ironično). Džet-set, džet-set... Direktan čarter let na nebo...
BORIS: Š
DRAGIŠA:Šporet.
BORIS: Šta?!
(Dragiša ga gleda zbunjeno, Boris zapisuje. Ćute obojica pomalo zamoreni i pijani.)
BORIS:Šta ti misliš, Dragiša, gde ćemo mi kad umremo?
DRAGIŠA: Kako gde?! Pa, na groblje! (pijano, zamuckuje pomalo) A, i što je bitno gde? Tamo ne klasiraju! Neće da me recikliraju, baš me briga gde će me.
BORIS: Mislio sam na dušu. Gde misliš da živi duša?
DRAGIŠA:Unosu (cereka se). A, vidiš,meni je nosmalo kriv.
BORIS: A, jesi li razmišljao o raju i paklu?
DRAGIŠA: Nisam, brate, šta ja imam da mislim o tome? Ima ko o tome da misli. Šta si se prepao? Nećeš ni ti da budeš ložač u paklu.
(Boris naprasno pokušava da ustane ali ne uspeva, sruči se nazad na stolicu. Naslanja se laktovima na sto, spušta glavu i zaspi. Dragiša se cereka i odvlači Borisa do kreveta.)
DRAGIŠA (mrmlja): A, bre, profesore, težak si ko ta tvoja nauka. Nema čovek s kim ni da pije. (Spušta ga na krevet, pokriva ćebetom. Gasi svetlo.)
5. čin
(Jutro. Dragiša je u kupatilu, čuje se voda. Dragiša zviždi neku melodiju „Ej, čija frula“. Iz kuhinje se čuje zvuk prženja i oseća jak miris prženica. Ruža sprema doručak i pevuši neku melodiju. Boris ustaje iz kreveta. Na stolu ga čeka kafa. Seda za sto i pije kafu. Drži se za glavu.)
DRAGIŠA (iz kupatila viče): Klipaneeee... klipane ustaj!
Nije te majka rodila sa sve krevetom!
(Iz sobe izlazi dečak, naglo izrastao, oko 15 godina, nogavice pižame mu prilično kratke. Na gornjem delu ima veliku žutu fleku od tempere.)
MILAN: Molim, tata?
(Dragiša izlazi iz kupatila s penom za brijanje na licu
i brijačem u ruci.)
DRAGIŠA: Je l’ se naspavala tatina junačina?
MILAN (mrzovoljno): Nije!
DRAGIŠA (povišenim tonom): Opet si noćas blenuo u one tvoje žvrljotine?! Šta ti je to na pidžami? A?
MILAN (ravnodušno): Fleka.
DRAGIŠA: Vidim da je fleka, klipane. Od čega, pitam? Je
l ti radiš za ove što prave prašak za veš?
MILAN: Od tempera. Ne radim.
DRAGIŠA: Žuta, a? A, to da ništa ne radiš to znam!
MILAN: Žuta.
DRAGIŠA (besno): Sunce li ti kalaisano! Donesi da pokažeš komšiji gde ti gubiš vreme.
(Milan tek tada primećuje gosta.)
MILAN (izgovara mrzovoljno): Jutro!
DRAGIŠA: Vidi on da je jutro, lenčugo jedna. Da nećeš da platim nekog da priča umesto tebe?
(Milan odlazi do sobe i donosi crtež, pokazuje Borisu.)
BORIS: Sin vam je, Dragiša, talentovan.
DRAGIŠA: Jeste (ironično), i zato će u molere da ide!
(Milanu) Slušaj me, klipane, dok se ne vratim s posla da presložiš drva u podrumu, je l’ jasno?
MILAN: Ali...tata... prošle subote sam ih složio.
DRAGIŠA: Moooora! Da ti se ruka ne nažulja od četkice.
(Milan odlazi u sobu. Dragiša se vraća u kupatilo. Nastavlja da zviždi. Boris sedi, nervozno, neprijatno mu je zbog čitave situacije.)
DRAGIŠA (viče iz kupatila): Ruuužo! Ruuuužo!
RUŽA (iz kuhinje): Moliiim? Evo, sad će doručak.
DRAGIŠA: Je l‘ si ti imala nekog čudnog u familiji?
RUŽA Nisam, znaš da su svi bili zdravi.
DRAGIŠA: Ženo, ne pitam te da l su bili zdravi... pitam je l‘ bio neki čudan...
RUŽA Pa, od pokojnog Živka žena, Mara, imala je brata od neke dalje tetke... Bog dušu da joj prosti, ne sećam se kako se zvala...
DRAGIŠA: Ne uče ga u školi pa da mu znam celu familiju... i šta s njim?
RUŽA: E, taj njen brat je bio nekako mimosvet. Ostao je udovac, a nikad se nije ženio.
DRAGIŠA: Šta to pričaš?! Kako ostao udovac ako se nije ni ženio?
RUŽA: On je tako govorio, ne znam ja...
DRAGIŠA: Bože, sakloni... I šta je još govorio?
RUŽA Ništa, po ceo dan je buljio u neku svoju svesku, zapisivao ponešto, sam Bog zna šta...
DRAGIŠA: A, šta je tebi bio taj Živko?
RUŽA Stric.
DRAGIŠA (besno): A, Marina tetka?
RUŽA Pa, ništa.
DRAGIŠA: Bože, šta sam ti ja zgrešio da mi se omakne umetnika da napravim? Na svakoj sam stanici stajao... skoro na svakoj... što da stajem kad nema nikog?! Bolje kad sam te pravio da sam indigo na onu stvar stavio pa da budeš preslikan otac, šta bi ti falilo...Čuje se kucanje o vrata kupatila.
MILICA: Tata...
DRAGIŠA: Je l’ vi, deco, nemate majku pa me tatkate od ranog jutra? Sačekaj, spremam se za pos’o.
(Dragiša izlazi obrijan iz kupatila u službenom plavom odelu i beloj košulji. Namešta kravatu.)
DRAGIŠA (Borisu): Eto, komšija, teraju me i kravatu da nosim ko da ću svatove da vozim... Ko da mi je omča oko vrata...
BORIS: Dragiša, izvini, molim te, za sinoć... neprijatno mi je...
DRAGIŠA: Ma šta se izvinjavaš – naši smo.
(Izlazi Ruža iz kuhinje. Ruža je oniža, punija žena, crvena u obrazima. U kućnoj je haljini, s viklerima na glavi.)
RUŽA: Dobro jutro, komšija. Evo doručak stig’o. Spušta tanjir s prženicama na sto. Napio te Dragiša, a?
BORIS (drži se za glavu): Sam sam preterao...
RUŽA: E, pričaš ti meni s kim ja živim... Nije da se žalim, i kad popije koju, dobar je ko leb...
(U sobu ulazi Milica. Raste u devojku. Sedamnaest joj je godina. Još uvek je u pižami.)
RUŽA: Milice, je l se tako devojka šeta po kući?
MILICA (zbunjeno Borisu): Dobro jutro... Dobro jutro, profesore.
BORIS (neprijatno mu je): Dobro jutro, Milice. Nisam znao da ovde živiš. Ja sam se skoro doselio... (pauza) pre godinu dana.
(Dragiša i Ruža su u čudu.)
BORIS: Izvinite, morao bih da krenem.
DRAGIŠA: A, ne... prvo da se doručkuje, pa onda...
BORIS: Ali, ja...
DRAGIŠA: Nije zvonilo. Sedi. Danas ne ideš u školu.
(Milica stoji zbunjena.)
RUŽA: Šta si se ukočila? Idi oblači se!
DRAGIŠA: I navedri se (cereka se).
BORIS: Ćerka vam je jako dobar đak, i sin vam je divan dečak...
DRAGIŠA: More... A, je l’ lepa na majku?
(Ruža se nasmeši. Nasmeši se i Boris potvrdno. Sedaju svi za sto i doručkuju ćutke. Borisu i Milici je neprijatno. Oboje slabo jedu.)
BORIS: Hvala, Dragiša, i vama, gospođo Ružo. Morao bih da krenem.
DRAGIŠA: Nema na čemu, profesore, osim na glavobolji. Al’ moraš da vežbaš (cereka se). A i spavaš, brate, ko opruga, opusti se...
BORIS: Do viđenja, prijatno. Do viđenja, Milice.
MILICA: Do viđenja, profesore.
(Boris odlazi.)
DRAGIŠA (obraća se Milici): Kako se preziva profesor?
MILICA: Trailović.
DRAGIŠA: Trailović? Nešto mi to poznato...
MILICA: Pa, tata... Boris Trailović! Napisao nekoliko knjiga, dobio je skoro neku nagradu, bilo je i na televiziji.
DRAGIŠA: A, vidim ja nešto mi poznato ime...
(Boris ulazi u stan. Leže na krevet držeći se za glavu. Neko zvoni. Poštar je pred vratima.)
POŠTAR: Dobar dan, komšija. Stiglo neko pismo za vas, iz Amerike.
BORIS: Iz Amerike?
POŠTAR: Tako piše... I, komšija, pismo za Jelenu Trailović, ako nisam pogrešio...
BORIS: Ona više ne stanuje ovde.
POŠTAR: Komšija, daj joj ti to pismo, kad je vidiš, da ne vraćam, gre’ota pisma da ostanu nepročitana...
BORIS: Ali, gospodine Tiodore...Jelena, Jelena...
POŠTAR: Ne sluša Borisa... Ako, ako daj joj kad je vidiš...
(Boris odlaže Jelenino pismo na jastuk. Otvara pismo iz Amerike.)
BORIS:Vanja... izgovara, uzbuđeno... Vanja Marinović... Pozivnica za izložbu u Parizu... (setno izgovara) Vanja... Ne sećam se ni kako sam ga upoznao... detinjstvo sam skroz zaboravio... Vanja – poznati slikar. Uzima neku knjigu sa police. Traži nešto, prevrće stranice.
BORIS: Da, evo ga, Vanja Marinović – reprodukcije... moj portret...
BORIS (telefonira): Halo, Vanja?
VANjA: Borise?
VANjA: Borise, jutros mi se rodio sin...
BORIS: Nisam znao da si se oženio...
VANjA: Jesam, nikako da ti se javim, stalno putujem...
VANjA: Mali će se zvati kao ti...Boris! Dogovoreno?
BORIS (smeška se): Hvala Vanja.
BORIS: Halo, halo? Puca veza...
(Zvoni telefon.)
VANjA: Borise, čekam te u subotu na pariskom aerodromu... U koverti ti je i povratna karta.
BORIS: Ali, Vanja...
VANjA: Vidimo se, moram da idem... (pauza) Nego, Borise, čuo sam da te je Jelena ostavila... Znaš kako je govorio moj stari – da pevam ne umem, a da plačem ne pomaže... Neka,
Borise, ne živi se u rikverc... (pauza) Čekam te, vidimo se.
BORIS: Vanja, Vanja... (Veza je prekinuta. Čuje se kratko zvonjenje. Ulazi Dragiša.)
DRAGIŠA: Pokvario mi se autobus...
BORIS: Sedi, Dragiša.
DRAGIŠA: Uh... lepo sam im rekao da ga ne vozi ko mu ne zna narav. Ja ga vozim 30 godina! Daj nešto kratko, da se saberem.
(Boris ustaje i donosi Dragiši čašu pića.)
DRAGIŠA: A, ti, profesore? Crtaš krive Drine pa ih provlačiš kroz iglene uši?!
BORIS: Ne crtam – već su krive.
DRAGIŠA: Može u Drinu i preko mosta... ili u Dunav, sve jedno... Tako je jedan moj kolega... Dunav, Sava, Drina, Mlava sve ti je to isto... i Volga, isti đavo... Ili ustani ili lezi, nemoj da čučeći ideš kroz život... Zna se gde se čuči... Ode Dragiša...
BORIS: Svrati, komšija, kad prolaziš...
DRAGIŠA: Hoću, rode, hoću.
(Dragiša izlazi. Boris ustaje, kreće da se pakuje. Pakuje u kofer garderobu, fotografije, pisma, dokumenta, crno, svečano odelo i pismo za Jelenu. Zatvara kofer i seda na njega. Ispod kreveta vadi pištolj i repetira ga. Naslanja pištolj na slepoočnicu. Premešta ga iz leve u desnu ruku, i opet naslanja na slepoočnicu. Neko zvoni. Boris sakrije pištolj ispod kreveta. Otvara vrata. Poštar.)
POŠTAR: Komšija, zaboravio sam da ti dam račun za vodu, malo pre.
BORIS: Hvala, Tiodore, nije trebalo da se vraćate...
POŠTAR: Neka, neka.
(Poštar odlazi. Opet se čuje zvono. Ulazi Dragiša.)
DRAGIŠA: Komšija, opet se praviš mrtav... Nije valjda da spavaš? Znaš li da samo mrtvi spavaju preko dana... Nego, je l imaš vremena Milanu da objasniš neku tamo knjigu... Zapisao sam, znao sam da ću da zaboravim. (Vadi papir iz džepa. Čita sričući) Razlozi za i protiv sebe, jebem ti ja takvu knjigu. Neko izvadio papir i napravio spisak, pa jebe sve po spisku, al‘ sebi... Je l imala moja baba razlog? Nije, pa živela 90 godina. Svako li ore po papiru... More... motiku u ruke, pa da vidi.
BORIS: Važi, Dragiša. Imam vremena, naravno. Reci Milanu da dođe.
DRAGIŠA: E, hvala ti, rode, al‘ nemoj da mu utuviš razlog u glavu. Nego, gledam kakvi mi sve ulaze u autobus – ko da im neko drugi glavu nosi. Sve to utegnuto, namazano. Sve gospoda i gospođe. Bitno d’ ima karmin, to što nema zube, nema veze... Samo dupe što ne šminkaju... Ode Dragi!
(Izlazi, lupa vratima. Opet se čuje zvono.)
BORIS: Uđi, Milane.
(Milan ulazi lenjo, vuče noge.)
MILAN: Dan.
BORIS: Dan, Milane. (Nasmeja se odlazeći do police s knjigama. Uzima jednu i čita naglas.) Ne znam koliko mi je godina, nije imao ko da broji. Ja sam brojao sate... Milane, je l ti jasna ova rečenica?
BORIS (mrzovoljno): Jasna. Samoća. Svi smo mi sami, šta ima da se piše o tome.
BORIS: (gorko se nasmeja) Idi, sine, pročitaj knjigu.
MILAN: Dobro, profesore.
(Milan odlazi. Boris uzima pištolj u ruke, okreće ga, zagleda. Slučajno opali. Metak završi u zidu. Uzima čašu i sipa piće. Drhte mu ruke, ispada mu čaša i lomi se. Posečenim prstom uplašeno opipava rupu u zidu i ostavlja trag krvi koja se dalje sliva niz zid. Pištolj odlaže u kofer, zatvara ga i seda na njega. Dohvati hleb sa stola, lomi i jede. Ustaje. Otvara prozor mrveći ostatak hleba i zasipajući sims mrvama. Čuju se ptice kako sleću.)
BORIS: Jutros je neki pekar ustao pre zore da bi umesio hleb koji jedem.
(Telefonira.)
BORIS: Halo, Vanja?
VANjA: E, kume...
BORIS: Evo, spakovao sam se, krećem na aerodrom.
VANjA: Čekam te noćas – pa, s neba pravac u život.
BORIS: U život (smeje se). Vidimo se, Vanja.
(Prekida vezu. Uzima kofer i izlazi iz stana. Mrak. Čuje se samo zaključavanja duple brave i zveket ključeva.)
K R A J
