Danko Stojić
ZBIRKA PROZNIH MINIJATURA
Srba Ignjatović: Prolazna kuća
Beoštampa, Beograd, 2011.
Istaknuti pesnik, prozni pisac i književni kritičar Srba Ignjatović objavio je knjigu privlačnih i podsticajnih malih proza Prolazna kuća. Knjiga je očigledno nastajala godinama (nekih crtica se sećamo iz časopisa Savremenik, koji uređuje ovaj stvaralac). Pisac je nastojao da raznorodan materijal znalački i sa sistemom grupiše i zato se njegova knjiga ne raspada.
On polazi od svog viđenja drevnih legendi, zatim se bavi apokrifnim pristupom događaja iz života istorijskih ličnosti (hajduk Veljko Petrović, Pera Todorović, Staljin, Dovženko, Čaušesku, Broz, Gorbačov, Milić od Mačve)... Onda Ignjatovićeva izražajna i misaona paleta postaje sve raznovrsnija. On se bavi anegdotama, doživljenim ili izmišljenim, pretočenim kroz njegovo književno htenje, inače bi se ostalo na nivou činjeničkog i nabrajalačkog.
Oseća se, kao što je slučaj sa svim dobrim piscima, da je Ignjatović krenuo od sudbina svojih poznanika i prijatelja, naravno ne pominjući imena, i da je događaje iz njihovih života u velikoj meri izbrusio, doterao i nadogradio.
Na primer, u priči U vlasti demona autor piše: „Najpre je važio kao jedan od najdarovitijih u čitavoj generaciji studenata filozofije. Rano je, međutim, podlegao očaravajućoj moći partijske aparature: postao je njen član, solidno situirani službenik ideje.“
Kao i La Brijer u čuvenim Karakterima, Ignjatović na satiričan način daje psihološki portret jedne društvene pojave koja u tumačenju našeg pisca postaje anomalija i motiv za karikaturu, tim pre što ovaj politikant postaje boem i pesnik. Smatramo da će se mnogi prepoznati u ovom portretu.
Baveći se politikom, Ignjatović u crtici Đavolov šegrt govori o partijskom funkcioneru koji je mnogima, pa i piscu, znao papreno da naudi.
Naš pisac na opor i kritičan način daje slike iz svakidašnjeg života, na primer osiono ponašanje medicinske birokratije.
Pojedine političke afere (Najpre žandari jure lopove, a potom...) prilično je teško dekodirati, izuzev onima koji su bili njihovi učesnici. Pominje se zenith karijere, da će načelnik D. Jović daleko da dogura. Pominje se svemoćna Partija, Država, Služba, hapšenici i disidenti. Staljinizam na delu, policijski karakter Brozove države, što je Ignjatović očigledno osetio na svojoj koži.
Ovaj pisac daje mnoge bizarnosti i anegdote preuzete iz štampe, koje u kontekstu njegove knjige dobijaju naročiti smisao (Tajni dnevnik Normana Smita). Ignjatović kaže da se mnogi od najvećih izuma i ideja temelje na kongenijalnoj jednostavnosti.
Jedna od najvrednijih minijatura Prolazne kuće, koja zadire u filozofiju i esejistiku, svakako je Priča koju je trebalo da napiše Borhes. Borhesovska metafizika, borhesovska logika apsurda, borhesovski način mišljenja...
Bavi se Ignjatović i aferom Votergejt, američkim zločinima u Vijetnamu...
Karakteristična za ovu knjigu je i crtica Velika nestašica spajalica, koja ukazuje na planetarnu birokratiju.
Prava poslastica za čitaoce Ignjatovićeve zbirke je odsečak Nepovrati, gde on obrađuje sudbine pisaca, imenovao ih ili ne. Tu ima dosta očigledno autentičnih, znači ne izmišljenih pojedinosti, kao što je prvi piščev velegradski javni uspeh – ulazak u Klub književnika, blagodareći jednom prijatelju.
U priči Nametnik Ignjatović detaljno beleži marifetluke hohštaplera koji je nastojao našeg pisca da zloupotrebi zarad svojih ciljeva.
Za naš mentalitet vredna pažnje je i priča Očeva vudu magija, koja govori o ulozi moćnog tate u građenju sinovljeve birokratske karijere. A sin bi da postane pisac, pa ne ide... Setili smo se da jeMocart na svoga oca gledao kao na više biće.
U crticama Istinita bajka i Sluhista naš pisac se takođe bavi sudbinama neimenovanih pisaca, u kojima može da se prepozna sigurno više njih. Satirično, nadahnuto, psihološki vešto, Ignjatović govori o umetničkom mentalitetu.
Treba znati da je pisac knjige kojom se bavimo napisao, pored ostalog, i putopis Duboka Kina. U anegdoti Kamo sreće Ignjatović govori o susretu dva pisca, među kojima se stariji vratio s puta po egzotičnim zemljama i od utisaka sačinio knjigu.
Ignjatović čini dvostruku ironiju kad starijem mlađi kaže da bi mu trebalo oduzeti pasoš. Radi se o autoironiji pisca Duboke Kine i o ironiji na račun režima u kojima su pojedinim piscima oduzimani pasoši.
I tako se ređaju satirične, oštroumne, slikovite i zabavne crtice koje ulaze u srž našeg mentaliteta, često s crnim humorom, prijatne, opore, mameći čitaoca da neke od njih (među kojima ih ima na pola strane) pročita i po nekoliko puta.
Jezik i stil su gipki i bogati. Čitajući ove minijature, razmišljali smo o prozi Milovana Danojlića i Milisava Savića. Iako se Ignjatović dosta razlikuje od ove dvojice pisaca, našli smo srodnosti ne samo u sočnom stilu, nego i u sklonosti prema slikanju određenih pojedinosti vezane za naš nacionalni mentalitet.
To naročito važi i za Ignjatovićeve knjige starijeg datuma, kao što su roman Kako mi je žaba uletela u usta ili o samosaznavanju, zbirku pripovedaka Kad smo svi bili Tito i zbirku zapisa Niže i naniže. Naročito poslednja navedena knjiga, neka vrsta „svaštare“ (ali rigorozno vešto komponovane) svojom formom kratkih zapisa dodiruje se s Prolaznom kućom.
Nadamo se da naš zapis može da utiče na radoznalog čitaoca da se lati ove zbirke sočnih crtica i anegdota koje tako vispreno ukazuju na naše naravi.
