КОРАЦИ

Željko Timotić
FORMA KAO ISTINSKA SADRŽINA UMETNIČKOG DELA

 

Jelica Kiso: Crna sreća

SKC, Kragujevac, 2010.

Moderna umetnost traga za novim formama, pošto su stare iscrpljene, a to u poeziji Jelice Kiso, koja je nosilac ovih tendencija, dobija svoj pun izraz. Jedan od najbitnijih problema za modernog pesnika predstavlja jezik, a poezija se pojavljuje kao tok njegovog neizmernog kretanja, kao jezik u nastajanju, ili, najtačnije rečeno – kao govor bića u nastajanju. Kako pronaći nove mogućnosti jezičkog izraza, vlastito biće kroz njega predstaviti na drugačiji (individualan) način, ukratko – pronaći vlastiti umetnički izraz, postaju glavna umetnička, u ovom slučaju, poetska pitanja. Poezija tako dobija oblik neke vrste bunta protiv predmetnosti i podražavanja (mimeze), i svoj smisao iskazuje u slobodnoj igri sa formom (u preplitanju, kontrastiranju, ponavljanju, nabrajanju itd.). Glavno izražajno sredstvo modernog pesništva postaje metafora, koja po jednoj definiciji „spaja silom ono što teži razdvajanju“. Predmetnost pesme tj. njen predmetni sadržaj, tako se svodi na minimum ili potpuno nestaje, a njen pravi sadržaj postaje forma.

Zbirka pesama Jelice Kiso Crna sreća, navedene težnje moderne poezije reprezentuje na pravi način. Ona se sastoji od veoma zgusnutih, nerimovanih pesama, koje dejstvuju putem slobodnog stiha (suprotstavljanje tradicionalnom stihu) i čine formu njenog dela. Ritam slobodnog stiha se gradi po principu kontrasta. Poigravanje, ili bolje rečeno, eksperimentisanje sa rečima, sa stihom, čini glavnu odliku ove poezije. A možda je cilj te igre stvaranje samo po sebi, jer u samom činu stvaranja umetnik zaboravlja sebe i postaje identičan sa stvaralačkim činom, a vrlo dobro znamo da je u modernoj poeziji (i umetnosti uopšte) samo oblikovanje, sam čin, značajniji od dela.

U tu svrhu pesnikinja Jelica Kiso koristi različita stilska izražajna sredstva, kao što su: skoro stalna prisutnost figura nabrajanja (vidljive su u svakoj pesmi – asident, polisident itd.), i naročita upotreba poređenja i metafora. Zbirka je prepuna slika, koje se postupkom oneobičavanja ređaju jedna za drugom. To se izuzetno dobro vidi kroz upotrebu neobičnih metafora, kojima pesnikinja i stvara takve slike.

Tako u pesmi Niti i razlomljeno nalazimo stih „Klica ploda je praznoglava uvojnica mojih nastavaka“, ili u pesmi Rodoslovi „Rodoslov je sudbinski ishod da će kraljević obljubiti majku“, a u pesmi Azbučnik „Život je tamni oganj, bura, Lestvičnik“.

Na taj način dobijamo slike koje kao da se metodom slobodnih asocijacija ređaju, odnosno u njima autorova impulsivnost dolazi do izražaja, tako da bi njenu poeziju mogli nazvati i nekom vrstom dnevničke poezije, u kojoj ona (pesnikinja) hvata svoje trenutke i ispisuje ih, onako kako joj nadolaze iz unutrašnjosti vlastitog bića.

Iza svake pesme, čak i onih u kojima autor ne peva posredno o sebi, oseća se njegovo prisustvo. Misaonost njene poezije, koja čitaocu može predstavljati poteškoću, uvodi se putem apstraktnosti izraza, što je, takođe, jedna od bitnih karakteristika modernog pesništva. U jeziku, pesnikinja pronalazi glavni materijal za svoje pesme, a taj njen jezik je krajnje individualan, i u tom smislu autentičan. Kao odraz neposrednog doživljaja postiže se sloboda i individualni ritam. Iz tog razloga, njene pesme na prvo čitanje deluju, odnosno recipiraju se kao ne baš prohodne, a poezija dobija epitet krajnje subjektivnosti i hermetičnosti. Ali treba biti svestan činjenice da se slobodan stih, kao pobuna protiv tradicionalnih metričkih oblika, u ritmu oslanja na one elemente koji u tradicionalnoj versifikaciji nisu bili iskorišćeni, a one korišćene izbegava.

Još jedna odlika zbirke je korišćenje različitih imena iz domena istorije književnosti, i pozivanje na njih i veoma česta upotreba citata, koji se postupkom montaže uglavljuju u samo tkivo pesama, gde služe kao povod odnosno opravdanje onoga što će u datoj pesmi biti napisano. Ispod naslova pesama imamo citate Horacija, Eliota, Borhesa, Novalisa, čak i vanknjiževne citate Hegela i Martina Hajdegera iz njegove poznate knjige Šumski putevi, u pesmi bez naslova. Citati se nalaze i unutar samih pesama. U pesmi Čitanje jezika, koja govori o onome na šta naslov ukazuje, imamo poznatu Dimareovu definiciju: „Jedino figurativan izraz ima formu /pošto jedino on u sebi sadrži formu“, a u pesmi Polovina navodi seŠlegel sa njegovim citatom: „Cilj ljudske vrste nalazi se u stapanju polova do postizanja androginije“, podupirući tako misao izraženu u pesmi.

Česte su i aluzije na autore iz svetske književnosti i na njihova dela. Jedan od dobrih primera nalazimo u pesmi Nagon, gde pesnikinja kao da se seća blaženih vremena velike grčke umetnosti i pesnikinje Sapfo sa njenim ženskim tijasom, kada kaže: „Haritsko blistanje u biću, ženska erotika u krugu jedne ženske/škole.“ U istoj pesmi nailazimo na stihove: „groteksni realizam gde se stoka kolje, gde se psuje,/gde je ulica književni dom, nepobedivo čudovište“, koji na očigledan način aludiraju na delo francukog pisca Fransoa Rablea Gargantua i Pantagruel, i na narodne karnevalske igre iz istoga dela. Pesma Ljubav jednog muškarca, indirektno se poziva na Marsela Prusta i čuvenu malu frazu iz tabora Germantovih, zbog koje se, kada ju je čuo, jedan od glavnih junaka Prustovog romana reke U potrazi za izgubljenim vremenom, Svan zaljubio u Odetu.

Po mome mišljenju, najbolja pesma iz ove, uslovno rečeno, grupe u kojoj se poziva na književnu tradiciju, nosi naziv ...Na zemlji, i odnosi se na „suvišnog čoveka“, koga su u literaturi proslavili ruski pisci, pre svega Aleksandar Puškin i Mihail Ljermontov, a pojavljuje se i kod A. P. Čehova (pripovetka Stepa). To je čovek, lik, tip, koji je u rusku književnost ušao, prvenstveno preko Lorda Bajrona, i predstavlja nekoga ko nigde ne nalazi sopstveno mesto u svetu, i nigde ne nalazi mir. Iz društva je izgnan, odnosno, izgnao je samoga sebe, jer mu ne pripada. On je egocentrik, pozer, njega muči melanholija, dosada, splin. U pomenutoj pesmi svi ovi elementi, koji čine „fenomen suvišnog čoveka“, na dobar su način zaokruženi i uklopljeni u njenu strukturu. Sve to govori u prilog tezi da je autorka jako dobar poznavalac književnosti i velikih književnih dela.

Neku vrstu njene autopoetike (autopoetskih iskaza) nalazimo u nekoliko pesama. U pesmi Voda imamo stih koji kaže da je „umetnost oslobađanje od svakog određenja“, uspostavljajući tako dobru paralelu sa njenim shvatanjem umetničkog postupka i onoga što čini bit njenog pesništva. Pisanje se shvata kao molitva (pesma Ona koja misli), kao poziv da se misli izvan modela, i da se prekorači nesavršenost (Specimeni). O nastanku zbirke Crna sreća („Iako čovek ne radi šta hoće“) govori nam autorka da je želela da napiše dramu koja bi se tako zvala, a da je sam naslov nastao „iz dugog čitanja Bodlerovih stihova“.

Ostale pesme sa autopoetskim motivima su: O originalu, Književna montaža i pesma bez naslova sa Valerijevim citatom.

Ako se potpuno raskine sa tradicijom, šta ostaje?

Odgovor je ništa (Vlasnica majmuna). Ne ostaje ništa usvojeno, istorija se poništava. Ali iz toga ništa nastaje nešto, što tek treba da bude rođeno – iz početka rođeno. Time se vraćamo na početak teksta i na činjenicu da moderna umetnost raskida sa tradicijom, pokušava da stvori nešto novo, a u slučaju pesnikinje Jelice Kiso, to je, kao što je već rečeno, traženje autentičnog poetskog izraza putem jezičkog poigravanja. I ona sama nam to na jednom mestu kaže: „Ekperimentisanje rečima jedan je od prijatnijih načina saznavanja sveta“ (Književna montaža). To je jako dobro vidljivo u trima pesmama: Naslovi, Naslovi drugog pokušaja i Treći naslovi. Autorka parodijski nabraja izmišljene naslove. Tako imamo: Egzaltacija razuma i egzaltacija mašte, Čehov, detalj i dezintegracija, Retrospektiva malih romana (izbor) itd. u Naslovima. U Naslovima drugog pokušaja tu su Prolog-pro-logos i Osioni prolog, a u Trećim naslovima: Dnevnik čovečanstva (u 32 knjige) i Konkordizacija u pesničkoj knjizi CRNA SREĆA. Na ovaj način, uvodi se i izvesna doza humora u celu zbirku.

Unutrašnja struktura zbirke pesama Crna sreća je nekoherentna, u smislu da se različite teme ređaju, bez nekog redosleda, a što se opet dovodi u vezu sa autorkinom impulsivnošću. Kako je šta dolazilo, tako je izbacivano na papir, i u određenom smislu, njena poezija podseća na automatsko pisanje nadrealista, gde se, u vidu prave erupcije, slike (koje smo okarakterisali kao oneobičene) pojavljuju jedna za drugom i tvore poetski svet Jelice Kiso.

Samim načinom stvaranja svoje poezije, Jelica Kiso potvrđuje glavne odlike modernog pesništva. A to se, kao što smo videli, podupire i određenim stihovima. Tako se smisao umetničkog postupka izliva i u sam sadržaj pesme, što potvrđuje navedenu činjenicu, da je forma jedina istinska sadržina umetničkog dela.