Andres Barba

TEREZIN DUH

Prvo kroz hodnik, na sve četiri. Iza ide Tereza kao trubač, topli pod pod rukama, hulahopke naborane na člancima, nervoza. Osećalo se još sa vrata njihovo prisustvo u trpezariji: tetke i rođaci koji će ih ismevati. Isto kao što se osećala i fleka na haljini za novogodišnju večeru; predosećali su se nedelju dana pre nego što će skliznuti u nervozu, jer ona je bila elastični osećaj koji je opsedao sve božićne praznike. Nervoza od poklona zastrašujuće konkretnih ispod ukrasnog papira, od telefonskih poziva, od nesnosnih filmova koje je njih četvoro gledalo posle ručka. Sama kuća je postajala prostrana u svom iščekivanju, kao omot, sama kuća bila je poklon.

U međuvremenu, kroz prozor se videla ulica kojom je suvereno vladala sporost. Sporost Božića koji je Tereza posmatrala iz svoje sobe, zamagljujući staklo dahom i pišući svoje ime, Tereza, crtajući iznad njega oblak, ili sunce, ili cvet; Tereza je crtala uvek isti cvet: krasuljak sa jednim listom na stabljici („listove znam lepo da pravim“) i uporno bi se potpisivala okruglim slovima na kojima bi poslednje „a“ produživala jednim potezom koji je podvlačio celo ime, ime iza koga bi crtala olovku („i olovke znam lepo da slikam“). Potom bi ponosno pokazivala svoj crtež.

Novogodišnja noć je uvek bila ista. Uvek tuđa, uvek je to bila noć svih ostalih. Doček Nove godine u Terezinim rukama, koja je pripremala tačku.

– Zašto uvek mi moramo da izvodimo tačku?

A ti odgovaraš:

– Zato. Jer je ovo naša kuća, gosti dolaze kod nas.

– Pa, da.

Kada bi to shvatila, Tereza bi začkiljila očima i više ništa ne bi pitala osim: „Marina, kako da to uradim, pomozi mi, ove godine nećemo da izvodimo tačku sa pilotom, šta ćemo ove godine, Marina, već tri godine izvodimo tačku sa pilotom, svi je napamet znaju.“ A ti:

– Nauči ovo, posle ću da te prepitam.

– Ne mogu, predugačka je.

A ti odgovaraš:

– Naravno da možeš.

– Ali, izvešćemo i trubača.

– I trubača.

To je bila surova odluka, ali Tereza je prihvatila i zatvorila se u kupatilo. Ako bi prislonila uvo na vrata, čula bi: „Princeza je tužna, šta je princezi? Uzdisaji je odaju sa usana boje jagode, usana što izgubiše smeh, što ostaše bez boje“1. Zamišljaš kako stoji na bideu i posmatra se u ogledalu; „Princeza je bleda na svojoj zlatnoj stolici, nema je klavijatura na njenom zvonkom čembalu; vene cvet zaboravljen u vazi“, ovo preskačeš jer nije bitno, radi predaha precrtala si čitavu strofu velikim iks, sa strane napisala NE, napolje.

– Šta je lotos?

– Nemam pojma.

Uvek onaj isti žamor Terezinog glasa od pre tri godine, koji se čuo noću iza vrata kupatila: „O, jadna princeza usana boje ruže, htela bi da je lastavica, htela bi da je leptir, imati krila lagana, leteti nebom“. Kada bi došla u sobu, ne bi je videla, krevet bi sa tvoje strane bio topao, a ona je već razmestila svoju posteljinu ranije, ali ti je ne bi videla. Ipak, udisala si njen miris.

Miris plavokose devojčice, uobražene plavokose sestre, koja se pravila važna i bespogovorno te obožavala jer ti si bila prva u nestrpljivosti trivijalnih ćaskanja, jer si ti smišljala igre, jer si ti, na stolici iz dnevne sobe, mogla da dohvatiš najviši deo ormana u kome su bile  mamine stare haljine, jer si ti već imala svoje prvo pričešće. Posmatrala bi te tako nežno. A ti si želela da je uništiš jer nisi znala šta da radiš sa njenom ljubavlju.

– Znam je, Marina, naučila sam je skoro celu.

Smrt je već bila prisutna u svakom ćošku: na policama, lutkama, na pižami sa olimpijskim prstenovima i natpisom Sports, u kesama sa starom odećom za parohiju, koju ti je sada žao da pokloniš i koju si gladila misleći kako će završiti na telu neke devojčice kao što si ti ali siromašnoj, sličnoj tebi u svemu sem u novcu, lica i ruku poput tvojih. Tereza nije mislila na te stvari. Tereza je bila plavuša. Bol od plavog. Mržnja plavog. Sve na Terezi bilo je plavo. „Ne želi više palatu, ni srebrnu preslicu, ni začaranog sokola, ni grimiznu dvorsku ludu, ni složne labudove u azurnom jezeru“.

– Misli se na plavo?

– Ne, nego na azurno. Postoji razlika.

– Koja je to boja?

Insistiranje na tome da ti znaš sve nerviralo te je još više od uobraženosti, pa opet, nije se odvajala od tebe, ostajalo bi Terezino plavo telo koje se potpisivalo na zamagljenom staklu, potpisi u sveskama, u knjigama. Kada bi otvorila bilo koju, potpis bi bio tamo pre tebe, iako si ti starija. Tereza, okruglim slovima, sa crtom koja je izvirivala kao potok iz poslednjeg „a“, i olovkom na kraju imena. To malo telo. „Tužno je cveće zbog dvorskog cveta, jasmini na Orijentu, lotosi na severu, dalije na zapadu i ruže na jugu“.

– Hoćeš da čuješ ponovo?

– Ne. Ostavi me malo na miru.

Umazala si njenu omiljenu majicu, onu sa mašnicom.

Plašeći se sebe, isekla si paradajz, zagrizla ga i otišla do konopca za veš u kupatilu. Ta jednostavna ideja već unapred ti je zadavala bol. Kada si zatvorila vrata, našla si se sama pred sopstvenim dvanaestogodišnjim strahom, sama kraj majice koju je Tereza najviše volela, visila je kao presavijena koža pored tvoje odeće. Majica koju je Tereza oblačila čim bi se našla ispeglana u fioci ormana. A možda te je nervirala lakoća s kojom se Tereza radovala, a za šta je tebi bio potreban poseban napor.

Umazala si joj majicu paradajzom.

– Naučila sam je, Marina. Pitaj me celu.

A ti:

– Baš me briga, derište jedno.

– „Jadna princezica plavih očiju! Zarobljena u svom zlatu, u svom tilu zatočena, u mermernom kavezu kraljevske palate, u oholoj palati koju motre stražari, koju čuva sto crnaca sa svojih sto oštroperaca, hrt koji ne spi i džinovski zmaj“, dobro je izgovarala, pa ipak nisi uspevala da je pratiš. Pesma je curila kroz pukotine kao spori otrov. Još pre kraja ručka, čekala bi te sa svojim fotokopijama jer je želela da je lepo odrecituje, da bi tebi ugodila. Uskoro si počela da je sažaljevaš. I to osećanje te je smirivalo. Posebno za Božić.

– Dobro ti ide.

A ona bi rekla:

– Hvala.

Dok bi se vraćala nazad u sobu, gledala si je kao malo plavo štene koje bi ti bilo verno šta god mu ti radila, i zbog toga si je volela, na svoj način. To je bio centar gravitacije: dok si se oslanjala na njega, ništa ne bi palo.

Ubrzo si poželela da joj pokazuješ stvari, davala bi joj šal („samo mi ga uflekaj ili izgubi, ubiću te“), nije ti smetalo da je uhvatiš za ruku, za Terezu ruka nije predstavljala poniženje, već nešto što se rađalo iz tebe, tako instinktivno kao ljutnja. Sećaš se da te je želja da je zaštitiš činila lakom.

Zato je poniženje bilo duplo bolnije kada je bila otkrivena fleka od paradajza. Ti si već bila zaboravila svoju grešku, prošla si kroz njenu teritoriju i pohranila je u prošlosti. Prerasla si je. Ta poludela Marina koja je umazala Terezinu majicu više nije postojala, ali je tvoja greška, za razliku od tvog iskustva sa njom, živela u sadašnjosti van tebe i potkazivala te.

– Marina, zašto si to uradila?

– Ne znam.

Glas tvog oca:

– Moraš da voliš svoju sestru.

Koliko je bio dug put do smrti koja se približavala preko lutaka, koliko dugo beše to božićno popodne, vas dve same u sobi. Ko bi mogao da objasni zašto se ponovo pojavila mržnja. Terezina ruka koja se sa učeničkom poslušnošću oslanja na papire. Uzalud je verovala da ćeš je više voleti ako nauči pesmu.

Već je bila mrtva. Zar je već bila mrtva? Ne, bila je živa. Šta je, onda, bila? Šta si, onda, bila ti? „Ćuti, ćuti, princezo – kaže vila – na krilatom konju ovamo kreni, na pojasu mač, u ruci jastreb, srećni vitez koji te obožava a da te još video nije, pobednik nad smrću, dolazi iz daleka da ti oboji usne svojim poljupcem ljubavi“.

Ne beži, ne trči. Šta si, dakle, bila ti? Reci, Marina.

– Bićeš užasna.

– Neću. Naučiću je, Marina. Videćeš. Naučiću je.

– Malo sutra.

Bila si strah i trepet za porcelanske lutke koje ti je poklonila baka za prethodni rođendan. Osećala si stid od rođaka na novogodišnjoj večeri iščekivanoj sa nemirom. U mraku, htela si da otvoriš vrata pored konopca za veš, ali nisi mogla. U drugim prilikama, ti si bila ta koja je tražila nju po kući, zadivljena svojom moći. Pitala bi je da li hoće da se igra, a odgovor bi istog trenutka bio: da, da, da. U tom čistom osećaju potvrde da je tražena, Tereza bi uvek reagovala jednim da, pokušavajući maltene da te poljubi. Zašto ti nisi pokušavala da poljubiš nju? Nisi mogla.

Kasnije jesi. Kada je umrla. Prišla si joj u mrtvačnici, kada su vas pustili da uđete. Ležala je u kovčegu.

Levu stranu lica su prekrili jer je bila ozleđena. Još uvek si imala utisak da će skočiti, da će ustati, „Jadna princezica plavih očiju, zarobljena u svom zlatu, u svom tilu zatočena“, izgledala je kao da će ustati, da će te uhvatiti za ruku („Hoćeš ponovo da je čuješ?“), ali nije se uspravljala. To je bila smrt: iritantni osećaj da će Tereza svakog trenutka ustati, a ipak nije.

– Diži se – rekla si. A tvoj otac reče:

– Marina, šta pričaš?

Tereza je odlazila sa svojom pobedom. Ti, napokon ganuta, konačno si je zavolela. Tvoja majka:

– Poljubi je, Marina.

Hladnoća ti se zadržala na usnama. Terezina hladnoća. Hladnoća plavog. Hladnoća plavog čela.

– Diži se.

– Ma, šta to pričaš, Marina?

– Ništa.

Spoticala si se o hladnoću kao vernik o svoja verovanja, hladnoća na usnama, u nepodnošljivo beloj sobi u koju su je stavili, nisi mogla da shvatiš samu sebe. Kada bi te neko pitao kako si, mislila bi: „Oh, jadna princeza usana boje ruže, htela bi da je lastavica, htela bi da je leptir“, govorila bi:

– Dobro.

– Sigurno?

– Sigurno. Idem začas u WC.

– Nemoj dugo.

Mogla bi do poslednjeg detalja da opišeš onaj WC u mrtvačnici. Sićušne keramičke pločice. Cigaru sa otiskom crvenog karmina. Šolju. Kantu za uloške. Pokušavala si da shvatiš enigmu te hladnoće sedeći na podu.

U kući se sve promenilo. U onim popodnevima kada bi zimska tuga momentalno ispunila praznu kuću mrakom, iz kuhinje bi dopiralo umorno zveckanje bestidnog posuđa.

Ranije su te čekali, tražili su te, skoro da nisi izlazila iz svoje sobe plašeći se zagrljaja koji si sa strahom predosećala, kao da iz celog tvog tela izbija krivica kao smrad, činilo ti se da su svi drugi znali nešto o tebi što nisu želeli da ti priznaju, ali je tvoje lice razotkrivalo to da je nisi volela, da nisi volela Terezu. Ta misao sijala je jasno kao neonska svetlost. Kada bi ostala sama sa svojim roditeljima, bilo bi dovoljno da izgovore njeno ime pa da brizneš u plač. Gledala bi gore, možda u luster, tvoj otac bi zastao na vratima, majka se naginjala nad tobom.

– Nedostaje mi – govorila si, i istog trenutka ta misao bi postala istina. Iznenađivala je ubedljivost tih reči, izgledalo je kao da ranije nisu bile izgovorene iskreno, kao da nisu ni postojale. Uzbuđivalo te je kako su zvučale, pa si ih ponavljala.

Sada te je videla.

– Sada nas vidi – rekla je baka.

Sada me vidiš, mislila si. Opsednutost tom mišlju što se uvlačila poput rebara neke zgrčene životinje.

Sada me vidiš. Ako se pogledam u ogledalo, vidiš me.

Znaš šta mislim, šta sam bila i mislila, šta ću uskoro biti. Vidiš moje igre. Moju tugu. „Volim te“, govorila si. I znala si da je Tereza odmah pročitala tu misao, istovremeno je izgovarajući i plačući, kao da sada moraš da je lažeš kroz misli. Napolju je padala kiša, sneg, duvao vetar, a unutra tvoj otac se uspavao otvorenih usta, čitajući knjigu u dnevnoj sobi (nije spavao noću), a ti si ga gledala kao što je Tereza gledala tebe, a da on toga nije bio svestan.

Sada me vidiš, Tereza. Život je bio taj tren koji se ne može ispričati, Terezin pogled na tebi, sa druge strane, mnogo dalje od onog smešnog zbira zadataka koje si obavljala od jutra do mraka. Predosećala si da ćeš svakog trenutka jasno videti, da će se veo rasparati i dozvoliti ti da napokon vidiš. Ali što si više mislila da vidiš, više je rasla tvoja nadmenost nad ostalim devojčicama. Kasnije, u školi:

– Marina, kako si?

A ti, nepromenjenim tonom:

– Loše.

Činilo ti se da te je bol prekrio kao zlatni ogrtač. Ovaj bol zbog koga te poštuju u isto vreme te odvaja od svih.

Zaogrnuta si kao kraljica tragedije; sada ti se sklanjaju sa puta. Čak i one koje su ti pomagale, koje su te skoro svakog dana zvale telefonom, koje su te pozivale na svoje rođendanske proslave. Te su ti se, više no iko, sklanjale sa puta. Nisu znale šta da rade sa tvojim bolom. Posmatrale su ga krišom. Analizirale ga. Žalile. Plašile ga se.

Sada si bila devojčica čija je sestra poginula u nesreći.

Svi su bili radoznali i još uvek se nisu usuđivali da te pitaju. Kada su se napokon usudili, oko tebe se momentalno napravio krug onih najdrugarica. Poznavala si njihove postupke i kuće. Želele su da znaju, jer si ti videla.

Svaki put izgovorena, reč videti nanosila je toliko bola. Jedna drugarica je ritmički klatila nogu i mrljala pesak po dvorištu. Pomislila si: „Ala je napeta“. Činilo ti se da vruć talas poplavljuje njihove umove i zahvata i tvoj, ali reči su se udaljile od tela ne ostavivši traga. Ti si videla, one nisu.

Približavanje nesreći ličilo je na primicanje ogromnom staklenom mehuru kroz koji si mogla da gledaš, ali ne i da prođeš. Kasnije, kod kuće, u sobi, kraj Terezinih stvari, taj mehur se činio sve providnijim. Iste Terezine stvari: olovke, sto, majice (majice!) samo su podsećale na zabranu da se misli na taj dan, stvarale su svojim sitnim materijalnim glasovima ogradu iza koje je onaj dan, onaj tren, ona sekunda u kojoj se dogodila nesreća, ostajala zatvorena i bila postavljena iznad svega što je bilo pre i posle. Više nisi čak ni bila sigurna da si je videla, da si bila tamo. Gledala si je (ali je nisi zaista videla), videla si 11:20h pre podne na dan 28. decembra kao crnu rupu, nešto neutralno i proždiruće, ukorenjeno u centru, đavolsku rupu koja se nije mogla ni zamisliti ni zapisati, već se od nje jedino moglo plašiti.

– Ne zatvaraj vrata.

Bilo je...

– Rekla sam ti da ne zatvaraš, ne mogu da spavam sa zatvorenim vratima.

...izvesno da si ti u centru te rupe, u samom centru, zadržana u vazduhu, samo čudom te nije progutala ta tmina, jer majka ti je rekla da joj daš ruku, a ti nisi htela.

1 Svi stihovi koji se pojavljuju u priči su iz pesme Sonatina, nikaragvanskog pesnika modernizma, Rubena Darija (prim. prev.)

ANDRES BARBA (ANDRES BARBA, 1975, Madrid) objavio je romane El hueso que mas duele (Kost koja najviše boli), La hermana de Katia (Katjina sestra, finalista nagrade „Eralde“), Versiones de Teresa (Terezine verzije, nagrada „Torente Baljester“) i Male ruke (Mono i Manjana, 2010); esej La ceremonia del porno (Proslava porna, napisan u saradnji sa Havijerom Montesom, nagrada izdavačke kuće Anagrama za esej 2007); knjigu priča La intencion recta (Ispravna namera) i druge.

Izbor, prevod sa španskog i beleška

Višnja Jovanović