Duško Domanović

DNEVNIK O CRNjANSKOM

MINUT DO SUTRA

Memljivi mrak nikad zagrejane sobe okružio mu je glavu i telo koje je bez glasa bolelo i u snu nemo vrištalo, čitavih pet sati, koliko je uspeo da oči drži zatvorenim. I tako pedeset dugih zima, pedeset dugih godina, što su prošle brže no pedeset dečačkih sekundi na ringišpilu nekog dalekog luna-parka, nestalog na drumovima, izgubljenog u svetovima koje njegove ruke nikada neće prigrliti. Budilnik nije koristio. U minut do pet, svakoga jutra, u njegovoj glavi zastrašujuće bi fijuknuo bič svakodnevice. Uvukavši se u prljavo radno odelo, stavivši plavi kačket na glavu, u mrklini je napipao put do kuhinje. Iz starog kredenca izvukao je flašu šljive, prekrstio se uz „bošpomozi“ i otpio kratak gutljaj.

– Moraš od jutra? – prekinuo je tišinu glas žene, uz napadni blesak sijaličnog svetla. – E, moj Dobrivoje, kud te u Moravu s prvim kerovima nisu bacili...

– Ajde, boga ti, nikog rakija nije ubila. A mora čovek oči nekako zorom otvoriti.

Preko vunenih čarapa navukao je krute vojničke čizme, ovlaš pertle vezao „na mašnju“, ogrnuo vojničku bluzu pa preko nje izlizan kožuh i, gazeći trideset tri minuta po zamrznutom snegu, našao se na autobuskom stajalištu.

Radnička godišnja karta za prevoz bila mu je jedina povlastica u životu. Sa glavne gradske stanice izvukao se kroz otvor u ogradi, što su ga jutarnji radnici pronašli da ne bi okolo obilazili, i nakon nekoliko raskrsnica, zavrnuvši masne rukave, latio se posla.

U tri i petnaest otresao je prašinu sa sebe, umio se vodom iz limenog bureta i krenuo ka kapiji.

– Dođi i sutra – nenajavljeno ga presretoše reči poslovođe.

– U nedelju?

– Ako je nedelja, nije Božić.

– Dobro, de, kad je dotle već došlo...

* * *

– Jesi se dovuko? – siktala je žena bacajući hleb i komad slanine na sto. – E, grom te ubio, da te ne ubije, ’mesto da nešto korisno radiš, tamo zijaš po ceo dan za džaba, a kod kuće poso čeka. Ko će stoku da nahrani?

– A ’de ti je sin?

– Još mu samo to fali! Dete je peške moralo jutros po hleb da ide, ni za gorivo nije imalo!

– Imalo je za hleb.

– Još te nije sramota, pijanduro?! Vuci mi se s očiju!

Odlomio je okrajak, pocepao ga na pola i ugurao u njega debeo komad bele slanine. Neopranih ruku, gutao je nevoljno suve zalogaje.

Iskoračivši iz improvizovane štale, ostavio je za sobom nahranjene i slamom utopljene dve krave, tri krmače, osamnaest prasića i dvadeset kokošaka. Sa police ispod nakrivljenog trema uzeo je kratak oštar nož, strpao ga u kožnu torbu, onakvu kakvu nose kondukteri po vozovima, i zaputio se put komšijske kuće.

– Zdravo, domaćine! – zagrme veselo, s osmehom na licu.

– Kakav domaćin crni, kuga te pojela! Ujutro mi gosti dolaze, a još ni prase nije zaklano! Pa, ’de si dosad, nesrećo?!

– Radio, pa se zadržo.

– To ženi pričaj. Da si radio ne bi na tu džibru zaudarao. Nego, požuri i ne pričaj mnogo.

Iz mladog, belog vrata šiknuo je mlaz vrele krvi, namah načinivši ogromnu crvenu fleku na snegom pokrivenoj travi.

– Nek ti je bog u pomoći, Dobrivoje, kad tako možeš sa životinjom!

– O’š ti, možda? – kroz smeh uzvrati Dobrivoje, dok mu se niz ruke slivala krv.

– Ne bi’ ti ja to mogo, pa makar ga nikad ne okusio!

– A s tanjira možeš?

– To ja zbog dece i zbog gostiju. Meni ne treba. Može rakija? Al’ da ne preteraš. A platiću ti sutra. Danas nešto nisam pri parama.

* * *

Teturajući po beloj noći, nekako se dovukao do kuće. U hodniku ga sačekaše žena i sin, obučeni i obuveni.

– Idete nekud?

– Ideš s nama?

– Kuda?

– Na slavu, đubre izlapelo – procedi sin. – Jesi zaboravio, a? I ne zaboravio kad ceo dan ločeš!

– Nisam se oprao.

– Da si se držao za nešto korisno, umesto za flašu, bio bi već spreman. Nemamo vremena da te čekamo, već kasnimo.

* * *

Svinjska krv, rđa sa gvožđa, smrad štale i miris slanine slivali su se sa vrelom vodom niz promrzle, natečene ruke. Mokro i modro lice ostalo je oivičeno crnim tragom prljavštine. Legao je na leđa, pokriven sa tri ćebeta, pokušavajući da u pomrčini uhvati koju svetlu tačku. „Gore visoko, a dole tvrdo. Al’ šta da se radi, nekako se mora“, šaputao je u crnilo noći, ili mu se bar činilo da šapuće.

Memljivi mrak nikad zagrejane sobe okružio mu je glavu i telo koje je bez glasa bolelo i u snu nemo vrištalo, čitavih pet sati, koliko je uspeo da oči drži zatvorenim. I tako pedeset dugih zima, pedeset dugih godina, što su prošle brže no pedeset dečačkih sekundi na ringišpilu nekog dalekog luna-parka, nestalog na drumovima, izgubljenog u svetovima koje njegove ruke nikada neće prigrliti. Budilnik nije koristio. U minut do pet, svakoga jutra, u njegovoj glavi zastrašujuće bi fijuknuo bič svakodnevice. Uvukavši se u prljavo radno odelo, stavivši plavi kačket na glavu, u mrklini je napipao put do kuhinje. Iz starog kredenca izvukao je flašu šljive, prekrstio se uz „bošpomozi“ i otpio kratak gutljaj.

– Moraš od jutra? – prekinuo je tišinu glas žene, uz napadni blesak sijaličnog svetla. – E, moj Dobrivoje, kud te u Moravu s prvim kerovima nisu bacili...

– Ajde, boga ti, nikog rakija nije ubila. A mora čovek oči nekako zorom otvoriti.

Preko vunenih čarapa navukao je krute vojničke čizme, ovlaš pertle vezao „na mašnju”, ogrnuo vojničku bluzu pa preko nje izlizan kožuh i, gazeći trideset tri minuta po zamrznutom snegu, našao se na autobuskom stajalištu.

Radnička godišnja karta za prevoz bila mu je jedina povlastica u životu. Sa glavne gradske stanice izvukao se kroz otvor u ogradi, što su ga jutarnji radnici pronašli da ne bi okolo obilazili. Zvuk sirene i klizanje auta po ledu primetio je prekasno. Razbacane po ulici, ležale su dve vojničke čizme, sa pertlama ovlaš vezanim „na mašnju”. Niz plavi kačket lila je krv.

– Ljudi, i sami znate da nisam mogao da ukočim. Led je svuda bio. Ako ikako možemo da se nagodimo, bio bih vam do neba zahvalan. Evo, ja mogu odma’ deset hiljada da vam dam, samo da tužbu ne podižete! – vapio je čovek u crnom odelu, za stolom na kome je ležao ustajao hleb i komad masne, bele slanine.

– Misliš da sam budala?! Da moj otac vredi samo deset hiljada?! Dva’es’, il’ tužba!

– Petnaest?

– Sedamnaest!

– Šesn’es’ je sve što imam.

– I ti plaćaš sahranu i spomenik! To možeš i na rate.

– Evo ruke!

– Evo ruke!

– Dobar čovek je bio – reče pop, stežući hladne šake oko čaše s vrelom rakijom, nad gomilom sveže nabacane, zamrznute zemlje. Na istom mestu, negde s proleća, osvanula je skromna kamena ploča.

Dobrivoje Crnčević

1948 – 1998

Ožalošćena porodica

Sledećeg jutra, na grobu je procvetao đurđevak.

DNEVNIK O CRNjANSKOM

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio.

Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili.

Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A proleće je.

Jutro sam dočekao budan. Zakrvavljenih očiju i požutelih prstiju. Gomila uredno spakovanih stvari stajala je nasred sobe. Nešto garderobe, jastuk, ćebe i tri velike kutije sa knjigama koje nikada neću stići da pročitam.

Sve u u svemu, otprilike, jedan kubni metar. Toliko sam dosad nakupio i nakućio. Uskoro ću napuniti dvadeset devet godina. Danas ću se preseliti po dvadeset drugi put.

Ponekad mi se čini, da sam samo ključeve sačuvao, sada bih od sveg tog gvožđa barem kućicu za kera mogao da izlijem.

– Stižem za pola sata – rekao mi je prijatelj, iz slušalice mog, sada već bivšeg, telefona.

Nisam znao šta bih sa vremenom, ni sa sobom samim u njemu. Uključio sam TV, nije išlo. Pokušao da gledam kroz prozor. Napolju nije bilo ničega što već nisam video. Uvek sam se grozio od pomisli na dan kada će mi sve postati poznato. Evo me, iako ne znam ništa i ništa nisam naučio. Nisam brao masline, nisam krstario morima.

Nisam svirao gajde, nisam leteo avionom. Nisam štrajkovao glađu. Nisam popa oterao u pizdu materinu. Nisam se tukao u kafani, nisam bio u zatvoru. Nisam pravio vino. Nisam jahao slona. Nisam napisao pesmu koja ume da vrišti. Roditeljima nikada nisam rekao da ih volim. Nisam zasadio drvo. Nisam video Pariz. Čak ni Crnjanskog do kraja nisam pročitao. Nisam živeo, nisam se ubio. Ponekad se bojim da neću ni umreti.

Naslonjen na narandžasti jastuk, sanjao sam da trčim po travi. Da se smejem i saplićem o visoke stabljike zelja.

Čuo sam majku kako me zove na večeru. Čuo sam dečje glasove koji me ubeđuju da ne treba da idem. Sanjao sam kako sam naučio da plivam i kako sam zbog toga najvažniji na svetu. Onda sam padao sa neke ogromne zgrade. U snu sam mislio kako već godinama nisam sanjao da letim. Probudilo me je zvono na vratima.

– Silazim za minut – rekao sam.

Pritisnuo sam metalno dugme i poslagao stvari po podu lifta. Jedna knjiga mi je ispala iz kutije. Još jednom sam ovlaš pogledao po stanu. Iako sam pokupio sve što sam imao, prostor nije izgledao ništa praznije. Na malom belom stolu, pored dvoseda, stajalo je parče hartije i olovka. Hteo sam nešto da napišem. Nisam znao šta.

Pogledao sam knjigu koju sam pokupio s poda. Dnevnik o Čarnojeviću. Zgužvao sam papir i umesto njega stavio knjigu na sto. Zaključao sam vrata i spustio se do prizemlja. Ključ sam ostavio u poštanskom sandučetu. Pred zgradom je čekao auto.

Nakon sat vremena sedeo sam na starom kauču u malenoj sobi. Spram mene je stajala gomila uredno složenih stvari, zauzimajući gotovo ceo pod. Presekao sam plastičnu flašu, napravio pepeljaru i zapalio cigaretu. Ćutao. A hteo sam da govorim. Mislio o nečemu, valjda. Pokušavao da se setim stvari u koje još uvek verujem.Mladost? U nju već odavno ne verujem. Ne možeš verovati nečemu što se tek tako istopi i ispari. Verujem u senke. One me nikad nisu napustile. Verujem da reke ne teku uzalud. Verujem da je Hemingvej umeo da plače, da je Roki Balboa dobio svoj poslednji meč.

Ugasio sam cigaretu i prišao prozoru, smaknuvši debelu zelenu zavesu. Izgledalo je kao da se razvedrava. A ja sam znao da prave kiše tek dolaze. Zaključao sam vrata sveže izrađenim ključem i izašao na ulicu da gazim po barama. To me je uvek smirivalo. Osetio sam kako mi ledena voda natapa stopala. A bilo je proleće.