Mihajlo Pantić

NE MOGU O TOME DA GOVORIM

Što se dan bližio večeri, postajao sam sve nespokojniji. Pokušavao sam to da potisnem, ali nije mi išlo. Napolju je besneo kasni jul, vrela sparina legla je na ispražnjeni grad. Sav svet preko godine ogrezao u osrednjost odlučio je da sebi priušti nekoliko rajskih dana na moru ili na planini; to će, dabome, rešiti sve njihove životne probleme.

Mi nismo otišli nigde. Ivona nije mogla da dobije godišnji odmor, radi kod nekog tvora kome bi zlo ispred tog pojma bio kompliment, a ja sam težak na put, ne volim sam nigde da putujem, ma ni do samoposluge, a još manje da sa hiljadama telesa istog trenutka ulazim i izlazim iz vode.

Ceo dan zujim po stanu, tuširam se na svakih pola sata, čekam je da se vrati s posla. Ne javljam se na telefon, koji ionako ne zvoni. Jul je, pobogu, svi su negde zapalili. Jul je pakleni mesec, mislim, ukoliko u paklu postoje godišnja doba, tamo mora da je večni jul. Nije što je repertoar muka dostojan jednog Dantea, nego što se ne možete disati, odsvud bije vrelina, a upotreba klima uređaja tamo je,

pretpostavljam, najstrože zabranjena. Uzgred, ne podnosim klimu, odmah promuknem, i pri tom imam osećaj da me postepeno privikavaju na temperaturu mrtvačnice. Morbidno, je l’ da, ali je zaista tako. Imam neke svoje originalne metode prirodnog rashlađivanja, odškrinem prozor u sobi i stavim mokri čaršaf na promaju, i da vidite, malo se lakše diše...

Ali, te se muke daju izdržati, čovek je živina koja se na sve navikne, kao što sam se ja od jutros navikao na takozvanu muziku koju je neki idiot preglasno puštao nekoliko spratova iznad, misleći da je sam u gluvom svemiru.

Basovi su drmali betonsku konstrukciju naše novobeogradske petospratnice tako da bi neko lakših živaca od mene, a takvih, koliko znam, nema previše, mogao pomisliti da je reč o permanentnom zemljotresu jačine 3,5 stepeni Rihterove skale. I što je još gore, u jednom trenutku, uhvatio sam sebe kako i sam pevušim te bezvezne refrene, čist klinički slučaj eholalije, ono što ujutru prvo čujete posle nehotično ponavljate ceo dan...

Upravo sam izlazio iz kade – bilo je negde oko pet posle podne, milostivo sunce počelo je da popušta, ali je zato rasla sparina – kada se Ivona najzad vratila s  posla, i već sa vrata povikala:

– Ima li koga? Milice, gde si? – u trenucima najveće nežnosti ona me zove Milicom. Možete misliti, čovek od sto dvadeset kilograma po imenu Milica.

– U kupatilu – doviknuo sam kroz poluotvorena vrata.

Negde sam pročitao da je ležanje u mlakoj vodi dobro za opuštanje, ali se taj savet na meni nije primao. Bio sam poluskuvan i mokar, pun besmislenih refrena naše inventivne estrade.

– Evo i mene, sačekaj me – nastavila je – prvo što mi je danas potrebno na ovom svetu je tuš.

U hodniku je zbacila sandale, u kupatilu skinula laku haljinu, potom me onako znojava zagrlila i poljubila, a mene njen znoj privlači, i posle je sve išlo po svome, onako kako je red među ljudima koji se privlače i vole.

– Nećemo ništa ručati – rekla je posle, u trpezariji.

– Napraviću nam samo salatu, večeras izlazimo. Stevan je otpušten iz sanatorijuma i insistira da idemo na večeru. Ima novu devojku, kaže da su se smuvali na lečenju i da svakako želi da se što pre upoznamo.

I tako mi se otkrio ključni razlog mog celodnevnog nespokojstva. Ponekad samom sebi ličim na žabu koja u tegli ili u stanu, sasvim svejedno, predskazuje promenu vremena i, hm, manje prijatne situacije. Prema Stevanu, Ivoninom bratu, ne gajim nikakav odnos, niti ga volim, niti ga mrzim, samo mi smeta ta njegova  nepodnošljiva lakoća postojanja. Ničeg se u životu nije ozbiljno prihvatio, ženio se nekoliko puta, izrodio neku decu od koje pola priznaje, a pola ne priznaje i polako, gotovo neosetno, od duga vremena i neodgovornosti, utonuo je u alkohol. I mada je Ivoni i meni godinama pričao da je pijanstvo zapravo poetično, i da je to najbolje stanje koje čovek sebi može da priušti – ljubav je precenjena, govorio je, verujte mi, imam iskustva u tome, volim alkohol i odbijam da se lečim – na kraju je zaglavio na psihijatriji, ili gde već, i duže od pola godine pokušavao da se iščupa...

Otišli smo na večeru,šta bismo drugo, red je da podržimo čoveka. Osim toga, nijedna ljubav nije za potcenjivanje, možda će se konačno smiriti sa tom svojom novom devojkom.

Ona je ćutala sve vreme, i smešila se. – Ja sam Lidija – rekla je samo pri upoznavanju, dok smo sedali za sto na splavu. Sa reke je dopirao miris trulog bilja, u julu ni Dunav nije u najboljoj formi. Jeli smo neke odmrznute, bezukusne morske ribe i pili mineralnu vodu, u znak solidarnosti. I onda je Stevan ispričao kako je i kada je shvatio da je s tim njegovim pićem đavo odneo šalu:

– Jednog jutra probudio sam se ispod kreveta. Da, upravo tako, nisam mogao da se setim gde se nalazim, niti kako sam tu dospeo. U stvari, nisam mogao da se setim šta sam radio danima unazad. Poslednje što sam zapamtio bilo je da sam se vratio s nekog puta, da mi se javila jedna od mojih bivših žena i rekla mi da ima rak, i da ne zna kome će ostaviti sina kada umre, lekari su joj predviđali najviše još dva-tri meseca. Na stranu to što dete zaista nije bilo moje, rodila ga je nekoliko godina pošto smo se rastali, i ja sam, odlučivši da uzmem malog kod sebe, od očajanja odlučio da se napijem. I ko zna koliko sam dana sastavio, uglavnom, probudio sam se ispod kreveta, imao sam osećaj da sam zakovan u sanduk. Nekako sam se iskobeljao otuda, obazreo se po stanu. Znači, neko me je doveo ili mi je samom to pošlo za rukom, vrag će ga znati, i tada sam rešio da je dosta. Otišao sam u Drajzerovu. Kad uđešunutra, za tobom se zatvori kapija, i nema izlaska. Tu sam upoznao Lidiju. S vremena na vreme zvao sam tu moju bivšu da pitam kako je, bivalo joj je sve gore i gore, i dogovorili smo se da zaista usvojim dete. Ona je sredila papire, problem je samo u tome što istorija staratelja nije baš besprekorna, ali, valjda ćemo i to nekako rešiti.

Jul donosi teške priče. Lidija se samo blago osmehivala.

– Da – rekla je u jednom trenutku. – Tako smo odlučili.

I to je bilo sve od nje, te večeri.

Rastali smo se nekako rasterećeni, negde iza ponoći.

Ivona je poljubila brata, ja sam zagrlio Lidiju.

– Biće sve u redu – rekao sam Stevanu. – Svakako nam javite kako se stvari razvijaju.

– Hoćemo, ne brini.

U stanu nas je dočekao pakao; beton na Novom Beogradu počinje da otpušta vrelinu tek oko dva-tri sata posle ponoći.

Uključio sam TV i isključio ton, vrteći kanale tek onako, da malo isperem mozak. Pevači nisu prestajali da pevaju, porno umetnici nisu prestajali da kopuliraju, glumci nisu prestajali da glume, vojnici nisu prestajali da pucaju, demonstranti nisu prestajali da demonstriraju...

– Kakva priča, a – rekao sam Ivoni. – Šta sve čoveka u životu mora da sačeka i presretne.

– Ne mogu o tome da govorim – rekla je. – Umorna sam, idem da legnem. Onaj kreten je rešio da zaradi sve pare ovoga sveta, samo stalno ponavlja da nema s kime to da učini, obračunava svako zakašnjenje.

– Ja ću kasnije, meni se razbio san.

– U redu, laku noć, Milice – sagnula se, poljubila me i otišla u drugu sobu. Ostavila je poluotvorena vrata, radi promaje.

Neki trenutak zatim čuo sam je kako hrče. Bilo je to otmeno, vrlo diskretno žensko hrkanje, jedine žene koju sam zaista voleo i koja me, ko zna zašto, nikada nije pitala da li bih želeo da postanem otac.Žaba u meni javljala mi je da bi sutra moglo biti malo svežine. Otvorio sam prozor, negde iz daljine zaista je mirisalo na kišu.