Rade
Tanasijević
STVARI
OKO MENE UBRZANO STARE
ZNACI OPASNOSTI
Zar
nije moguće
Kao
Marsel Dišan reći
DOSTA
ovo
je moja
poslednja
slika
spakovati
štafelaj
oprati
četkice
složiti
tube
Zar
nije moguće reći
DOSTA
ovo
je moja
poslednja
pesma
zatim
razglobiti reči
svet
prepustiti varljivom vidu
na
stvari ukazivati prstom
Lakše
je vratiti boje u tube
(čuvati
ih za bezbojne dane)
nego
napisati poslednju pesmu
I
lakše je nagovoriti puža
da
pusti rogove
nego
napustiti poeziju
Niko
u tome nije uspeo
ne
pokušavaj opasno je
šta
ako u tome
jedini
uspeš ti
OVIDIJE, PUN PANSION
Nikada
neću napustiti svoje selo,
ovde
imam sve što mi nedostaje.
Ispravite
me ako grešim.
Da
li se to zove agorafobija
Ili vernost starim slikama?
Nevažno
je sad.
Zidovi
tamnice smenjivali su se
U
nejednakim razmacima.
Čista
plavet, pa kišna zavesa,
Magluština,
ili rešetke trepavica
Kroz
koje zurih u bleštavo podne.
Bilo
je moguće bukvalno
Stupiti
u metafizički prostor.
Ili se pretvoriti u Jova
Koji
se sladi sopstvenim jadom.
Ništa
od toga.
Prošlo
je kao tren.
Ali
ako me pravedne sudije
Osude
da jedan dan izdržim
U
tačno upisanim koordinatama udesa;
Eto
prilike da kao Ovidije
Proslavim
minule godine,
Prokunem
sadašnje dane.
Eto
prilike da kao Ovidije
Protraćim
budućnost;
Topla
mora koja ne upoznah,
Prelepe
žene koje me gube
Oduvek.
Draževac
1984 – 1995.
IZLAZAK
Kuća
je velika ušna školjka,
skrovište
znanih zvukova.
Svakoga
jutra iz nje izlazim
da
pogledam iscrtam
isti
raspored planina.
Mučan
je to posao,
težak
i dosadan.
Šta
će se desiti
ako
jednog jutra ne izađem?
Strah
me je da pomislim.
Strah
me je da ne pomislim.
SEVER
Strah
koji je godinama zatvarao
moje
puteve prema svetu
uklonio
se iznenada ostavljajući
čisto
i plavetno nebo.
Pogledao
sam gore.
Ždralovi
su stvorili kliktavi klin
na
nebu. Leteli su na sever.
Za
desetak sekundi izgubiću ih iz vida.
Zatvoriću
se opet u svoju staru kuću
u
čijim prozorima traju
godišnja
doba iz mog detinjstva.
Pronaći
ću novi bezizlaz.
STVARI OKO MENE UBRZANO STARE
Stvari
oko mene ubrzano stare.
Desilo
se to preko noći.
Najpre
se crep obojio zelenkastim lišajem.
Taraba
u ogradi (belela se nadaleko)
nakon
jedne majske kišice posivela je skroz.
Šta
reći o kući? Vrata, i stolariju
na
prozorima, nameštaj u sobama
prekrio
je žižkov tačkasti trag.
Prava
je sreća što ova kuća
nije
zamišljeni brod, potonula bi
u
zamišljeno more. Jedino ogledalo
prošarano
staračkim pegama
gleda,
mimo mene, mladim pogledom.
Čudne
stvari se dešavaju.
Kuda
to vodi? U brigu? U strah?
„Ne
brini, sine!” kaže mi majka.
„Planinu
Maljen ne vidim više
sa
svog prozora. A znam da je tamo.
Otud
nam dolaze mladi dani.”
JEZERO
Zaslužio
sam taj mir
Zaslužio
sam to uvek isto
Nikad
isto nebo
Koje
se ogleda na mom licu
Zaslužio
sam u dubinama
Taj
odmor
Umesto
misli
Sada
me prostreljuju
Male
srebrne ribe
Osvetljavajući
u trenu
Sav
mrak
Zaslužio
sam to jezero
Svojim
zaljubljenim pogledom
Kojim
crtah obale
Čime
sam zaslužio taj kamen
Hitnut
pre sijaset godina
Ostaje
mi da širim krugove
U
nedogled
