Boško Lomović
PESNIK KOGA SE ZAVIČAJ NE SEĆA
Činjenica je da za pojedine pesnike između dva svetska rata danas malo ko zna ili površno saznaje tek kad ih pokoji tragač „izvadi iz naftalina“. Za njihov odlazak ad acta nije kriv mali stvaralački opus (devet dovršenih pripovedaka je sve što nam zavešta Laza K. Lazarević; Milan Rakić je ispevao tek pedesetak pesama). Ni pesnikova poetika i njen umetnički izraz kroz magiju reči nisu presudni. Čini nam se da je prah zaborava pao po njihovim imenima i njihovom delu zato što je reč o samoniklim stvaraocima koji nisu mogli, nisu umeli ili nisu hteli da se uklope u vladajuće „struje i stilove“, da se nađu na talasima moderne, simbolizma ili Bretonovog nadrealizma. Dodajmo tome da su takvoj sudbini doprineli i manje-više skromni dometi njihove poezije. Među takvima je i Veselin Filipović Breznanac. Nije mu išlo naruku još i to što se, tokom Drugog svetskog rata, zatekao na onoj strani koja nije imala priliku da, kad je „mač legao u korice“, piše istoriju.
Malo se šta može dokučiti iz Breznančeve biografije, malo šta više od onoga što je sam napisao na početku svoje jedine zbirke Ljubavživota1. Rođen je, prema podatku iz više izvora, 1908. godine (?), u Brezni „selu kraj Takova, pod krovom nekada gazdinskim, sada u propadanju“. Nikoga, danas živoga, nema u Brezni i njegovim Filipovićima ko je čuo za pesnika Veselina.
Prirodno, potražismo knjigu rođenih s početka XX veka u brez(n)anskoj Crkvi svetog Dimitrija; nije je bilo – crkvene knjige su odavno prenete u seosku mesnu kancelariju i tu ih još čuvaju. Nađosmo knjigu i u knjizi, crno po belom, da je VeselinFilipović rođen 10. decembra 1907. godine, da je rođen pre podne, kao prvo dete (verovatno i jedino) u oca Dobrosava i majke Radojke. Kršten je tačno mesec potom, 10. januara 1908, a krštenje i upis u knjigu, pod rednim brojem 7, obavio je sveštenik B. Jakovljević.
Kumovao je Veselin Vasiljević iz susednog sela Leušići, nadenuvši novorođenčetu svoje ime. Rubrika „primedbe“ ostala je prazna, a u nju se, naknadno, upisuje datum i mesto sklapanja braka i kad je i gde osoba umrla. I to je sve. Dovoljno tek da ispravimo godinu rođenja, budući da smo uvek nailazili na podatak da je rođen 1908.
Dan rođenja, 10. decembar, upisan je po julijanskom kalendaru, po gregorijanskom bi to bio 23. decembar. Moguće je da je datum krštenja kasnije uzet kao datum rođenja.
U najkraćem, životni put je V. F. Breznanca vodio iz Brezne u Čačak, pa u Beograd, pa ponovo u Čačak (selo Kulinovci) i Breznu, u kojoj „rodnog krova više nije bilo“, i, najzad, ponovo u Beograd. Još je u leto 1944. godine pisao poeziju i prigodne članke i objavljivao ih u periodici nedićevske orijentacije, a onda mu se gubi trag. Ima nagoveštaja da je poginuo (streljan) pri kraju rata, u vremenu kada se, i za manji greh od Breznančevog (saradnja u nedićevskim glasilima), gubila glava.
Pseudonim Breznanac je izveo iz imena rodnog sela i ponegde se njime koristio kao prezimenom (na primer, u jedinoj pesničkoj zbirci). Radomir Konstantinović navodi2 da se pesnik potpisivao kao Breznanac „od 1941“.
Lako se ustanovljava da je podatak pogrešan, jer, na naslovnoj strani zbirke Ljubav života, štampane u januaru 1938. godine (već 5. februara, u Pravdi se pojavio kritički osvrt na knjigu3), autor je Veselin Brezanac (bez jednog „ne“), a njegov uvodnik Koreni moje poezije, na trećoj i četvrtoj strani, napisan 23. decembra 1937. godine, potpisan je sa V. BR. Neobično je (krivica je, rekli bismo, do slovoslagara i korektora) da je iz prezimena izostalo jedno slovo „n“ koje, s obzirom na koren izvedenice (Brezna, selo u Srbiji), nikako nije smelo da izostane4. Da je ispadanje „n“ učinjeno mimo pesnikove volje, dokaz je i primerak zbirke, verovatno jedan od retkih sačuvanih, koji držimo u rukama5, koji je Veselin Filipović svojeručno, perom i mastilom, posvetio nama nepoznatom „Žiki Jovanoviću bratski, 1-I-39“, potpisavši se sa „V. Breznanac“. Uzgred, primećujemo da je imao rukopis (narod bi rekao – ispisan) obrazovanog, pedantnog i maštovitog intelektualca. Autor prvog osvrta na Ljubav života, Borivoje S. Stojković6, u spomenutoj Pravdi, očito nije bolje poznavao pesnika, jer je svaki put, ukupno 13 puta, napisao „Brezanac“. Nije mu pomoglo ni to, kako sam napisao, što smo „g(ospodina) Brezanca sretali i po izvesnim časopisima“, da tačno upamti pseudonim.
Predstavljajući prvu Breznančevu zbirku, zajedno sa zbirkama još dvojice pesnika, Ljubomira N. Sundića i Dušana Anđelkovića, B. S. Stojković, u podužem uvodniku, ističe da one privlače pažnju „kao neposredna verna svedočanstva o savremenoj mladosti“. Ona je pesimistička, ali njen pesimizam nije podsticajan, sputava mladost i čini da se pesnik „zamonašuje pre vremena“. Prikazivač izdiže Breznančev talenat iznad druge dvojice, ali mu je poeziju „osvojila potresna, sumorna i mučna ozbiljnost života“. Stojković nalazi da je Breznančeva poezija više plod artificijelnosti nego doživljenosti, češće nedopevana i neiskrena (šta u umetnosti uopšte znači iskrenost! – B. L.). „G. Brezanac je darovita pesnička mladost, koja je spregla, zauzdala svoje izražajne sile“, zaključiće Borivoje S. Stojković.
Unekoliko se sa Stojkovićem podudara R. Konstantinović u Biću i jeziku. Dok prvi konstatuje da u Breznančevoj poeziji nema mladosti, drugi je karakteriše ovako:
„To je dosada ređanja stihova, usporenog i opreznog (u „racionalnosti“ opreznosti), u turobnosti i pogruženosti koja je neumitna u ovom govoru ujednačeno-monotonom, unapred poznatim ritmovima konvencionalne (unapred poznate) reči, čak i onda kada bi to imao da bude govor divljenja...“. Naravno, Konstantinović nije propustio da „potcrta“ Filipovićevu saradnju u listovima Nedićeve „svetosavske“ Srbije, u kojima, usred ratnog krvoliptanja i razaranja, Breznanac peva (Pesma za Srbiju) o Srbiji „kao uzavreloj košnici orača i žetelaca čija pesma ne prestaje“7. A samo nekoliko godina ranije, pesnik je bio saradnik levih časopisa Nova literatura i Stožer. (Dodajmo da je objavljivao još i u sarajevskom Pregledu, zagrebačkoj Mladosti, Srpskom književnom glasniku, novosadskom Godišnjaku Matice srpske za 1938, Stvaranju, Južnom pregledu i još nekim časopisima i listovima; prvu pesmu je, sa 15 godina, objavio u beogradskom Vencu).
Nije lako sa onim što raspolažemo da objasnimo kako se jedan levičar „preobrazio u nedićevskog stihotvorca“, a da je njegov govor – suvislo je Konstantinovićevo opažanje – ostao isti, uprkos emotivno-misaonom i ideološko-političkom salto mortale. Jer, pevao je Breznanac o borcima španskog građanskog rata i fašističkim žrtvama8 i poentirao slikom nedvosmislene osude: „Baš je bio dan lepe španske jeseni / kada je razorenim ulicama Leride / najkukavičkije i najsvirepije ubistvo / ugasilo vedre oči nevinog detinjstva“. Štaviše, V. Breznancu je zasmetala Davičova zbirka Pesme, pa je i zbirku i autora „opleo“9, jer „s gledišta demokratizma ili marksizma, ona je reakcionarna i svojstveno mračnjačka“. Breznanac svoj stav podupire i tekstom Greh O. Daviča iz beogradskih proleterskih Radničkih novina koje su „kao od šale“ dokazale da je Davičo „intelektualni dezerter sa fronta borbe i pisac verovatno najreakcionarnije pesme na Balkanu koja se zove Ljubav“.
Ne tvrdimo da je Breznanac ikakva izuzetna pojava u našem međuratnom krugu pesnika pokreta socijalne literature, ali teško je oteti se utisku da Konstatinović nije mogao da pobegne od stereotipa koji je, decenijama, važio za pisce „građanske provenijencije“ ili one koji su se našli na „pogrešnoj strani“ (slučaj Filipovićevih zemljaka Momčila Nastasijevića i Dragiše Vasića to potvrđuje). Konstatinović nalazi da je on (njegov govor) lažan (kurziv R. K.) jer, oglašavajući za laž svaku ljubavnu reč „iza fabričkih kapija, zadržava se na ravni demonstracije koja ostaje bez ikakvih posledica u njemu samome, u njegovoj rečenici, u njegovom ritmu. Eros je na smrt ranjen, ali reč ostaje neranjena“10. Radomir Konstantinović prebacuje V. Filipoviću smirenost koja napreduje zajedno sa smrću (kurziv R. K.), koja je sve veća kako, iz godine u godinu, rat odmiče. Šta znači tada idealizovana slika zemlje u kojoj „još talasava žitna mora stoje / i nad njima žarke zore plave“11.
Ipak, autor Bića i jezika je, složili se ili ne sa njegovim ocenama, posvetio V. F. Breznancu povelik tekst, čime je dao na znanje da ga je uzeo ozbiljno. O Breznančevoj poeziji i prozi pisali su, osim pomenutih B. S. Stojkovića i Konstantinovića, još i Radovan Zogović, Mirko Banjević i drugi, ali niko u obimu koji mu je posvetio Kostantinović. Najzad, ovaj ocenjivač Breznančevog dela nalazi, u skromnom opusu, jednu pesmu kojoj nema mane i koja nije lažna, nije u raskoraku između suštinskog i verbalnog sloja. To su Ribe, za divno čudo nastale i objavljene u ratu12. Jeste ona „i dalje konvencionalno bezbojna i hladna reč pričanja u stihu, ali (...) to je, možda, i najbolja pesma Veselina Filipovića“. Konstantinović u ovoj pesmi nalazi približavanje pesnika, posle oda oračima i žeteocima u ratu, sopstvenoj istini. Ribe u pesmi su simbol „duboko i bezizgledno skrivenog bića, simbol koji će ono da otkrije, ali već iščezavajući“13. Gotovo da se saglasismo sa R. Konstantinovićem da je pesma o ribama u pijačnom akvarijumu, ispevana u dvanaestercu, snažnog dramskog naboja, primerena vremenu nastanka, istina nešto izraubovanog slika. Ona nas je, već jednim od prvih stihova pesme („Besposlena deca ulicom kad hode“), podsetila na Bodlerovog Albatrosa („Dokoni mornari na palubi broda“), a srodnost poente je i u poslednjem („Zadnji trzaj daće u sopstvenoj krvi“, kod Breznanca; „Ogromna mu krila ne daju da kroči“, kod Š. Bodlera). Podseća i melodijom na Bodlerovu pesmu u srpskom prevodu i prepevu, pa neće biti baš da su Ribe „bezbojna i hladna reč pričanja u stihu“.
Pokušaćemo da ukratko ocenimo poeziju V. F. Breznanca u zbirci Ljubav života i nekoliko pesama nastalih i obelodanjenih u ratu14. Nećemo se u počemu saglasiti sa ranijim ocenjivačima, ostavljajući, dakako, i mogućnost da se neko ko posle nas bude Breznančevu poeziju stvaljao na terazije, takođe, sa nama ne saglasi.
Veselin Breznanac je, u pomenutom uvodniku Koren moje poezije, naveo nekoliko biografskih odrednica koje su morale, ako prihvatimo gledište po kojoj pisac i njegovo delo ne mogu pripadati dvema različitim, pogotovu ne suprotnim prirodama, uticati na njegovu poeziju. Veza između života i stvaralaštva nije puka floskula, pa u pokušaju boljeg shvatanja poezije V. F. Breznanca, uključujemo biografsko-psihologističku uzajamnost, štaviše kao presudnu. Piše: „pamtim prve godine svoga detinjstva koje su bile u znaku roditeljskih razmirica, bolne“; tek je ušao u sedmu godinu „kada su, jedne lepe letnje noći, s leve strane mirne Save, topovi smrtonosnom vatrom zasuli Beograd“; potom bežanija, noći osvetljene požarima, bolnica, najzad ponovo u zavičaju „koji sam tek sada osetio, ali neveselog, pod grmljavinom suvoborskog bojišta“ (1914. godina – prim. B. L.); „beskrajne, gladne, umrtvljene godine okupacije u Brezni...“. Osetljiv kakvim ga je Bog dao, Breznanac reaguje nezadrživim, bolesnim sentimentalizmom (njegova opaska) i, u 16. godini, objavljuje prvu pesmu u beogradskom Vencu. To stanje ga drži do 1929, kada u pesniku nastaje „borba teška, grozničava, borba često tužna i oslobodilačka“ koja je, kaže, „rodila i ove pesme“ (Ljubavživota – prim. B. L.).
Međutim, ni te „oslobodilačke“ pesme za „uspravni, vedri život čoveka“, nisu bez sentimentalne niti povređenoga. Ona se provlači uprkos svemu, a otkrivamo je u umetnom, samonametnutom naporu da pobegne od atmosfere detinjstva, rekosmo već kakve. Breznanac slika detinjstvo kakvo je trebalo biti, a nije bilo (Dani detinjstva); slavi posleratne brazde: „Posle dugih, svirepih mrazeva (...) / ustaje ponovo izmučeni čovek“ (Miris zemlje), ali neubedljivo, pa sve, makar i ne hteo, liči na Čovek peva posle rata Dušana Vasiljeva. Životne prilike su u pesniku zasejale nepremostivu dvojnost: stalna opsednutost zavičajem („Sa zažarenog asfalta beogradskog (...) / pozdravlja te vedro čovek“) i, istovremeno, stalno bekstvo, može se reći i strah od zavičaja („Kuda je otišla želja za povratkom?“); pesnik se pita, više godina posle rata, da li je zavičaj „još pun očaja kao devetstopetnaeste“ (svi stihovi iz pesme Na domaku zavičaja). Baš čudno, ali i shvatljivo. Pesnik ne odustaje – u pesmi Takovo kliče „Srbiji večitoj“ i kiti apoteozu selu („Zdravo mrka, brezanska brda!“).
Većina pesama u zbirci je sa socijalnim primesama, a karakteristične su Dva čoveka i Pesma pečalbara. Prva je uspeli kontrapunkt na temu odnosa selo–grad; seljak zavidi radniku, a radnik seljaku, nesvesni obojica da su žrtve eksploatacije – pesmu smo shvatili kao implicite poziv da ih zajednička beda ujedini. Snažniju osudu nepravednog društvenog status quo pesnik je izrekao u pesmi Umiranje u predgrađu15, ali ona nije uvršćena u zbirku.
Na kontrapunktu je, no manje sretno, zasnovana i pesma Na koncertu. Dok sluša Baha, Kuprena,Mocarta, pesnik razmišlja o svojim rođacima u selu koji pevaju „kao da urlaju“. Neuspela, rugalačka pesma, i valja pretpostaviti da Breznanac, posramivši se pred „odabranom publikom“, nije znao za vrednosti narodne pesme i napeva.
Da se, kratko, osvrnemo i na Breznančevu ljubavnu poeziju u zbirci, na koju se R. Konstantinović posebno obrušio, jer se umesto „jedinstva stvarnosti i ljubavi (...)
javlja dualizam u kome je stvarnost ne-ljubav, a ljubav nestvarnost“16. Da li je baš tako? To što je pesnikova draga, katkad, nestvarna, eterična, nedokučiva, nije ni novost niti poetski diletantizam. Zar takve ne srećemo u poeziji T. Ujevića! Ako se Breznanac pita „da li mogu ljubiti kada je cvet / moga detinjstva bila 915, ili 916?“ i, u istoj pesmi (Ljubavna pesma) priznaje da je voleo „samo ruke, samo oči moje majke“, to može da se pripiše individualnoj kobi pesnika; i opet, zar Ujević nije pevao „Zdravstvuj, o smrti, moja vjerenice!“. Zar umetnost uvek mora počivati na stvarnosti, zar isključiti imaginaciju, bitno svojstvo umetnosti uopšte! Pesmi Više te ne čekam se ne može zameriti što izgleda baš izmaštana, ali joj se može prigovoriti neobjašnjiv obrt koji podriva sugerisanu dubinu osećanja. Posle pesnikovog prekorevanja voljene da ne zna „kako u sobi pustoj časovnik bije / strašnom ravnodušnošću“, dolazi poenta: „Ali, čim jutro svane, / ustajem prkosno nasmešen, / pun zaborava“. Ako je Konstantinović tu pronašao nešto nespojivo i nazvao ga lažju – u pravu je. Pesničku nadarenost Breznanac je pokazao u pesmama Uspomena na tebei Devojka koju volim. U prvoj je više poezije, u drugoj socijalne atmosfere radničkog predgrađa. Šetnja namesečini je slaba pesma, sa banalnom rimom. Bolja od nje je Svojoj majci, topla, sinovljevska, kao da je nastala posle čitanja Jesenjinovog Pisma majci.
Molimo za pažnju na još tri Breznančeve pesme u zbirci. Kanarinka u vinarskom podrumu je odziv na teskobnost egzistencije, na svojevrsnu klaustrofobiju. Zločin u Leridi je antiratni manifest, ispunjen slikama rušenja i smrti u danu jednog „blagog katalonskog novembra“.
Pesma Trideseta, poslednja u zbirci, podvlači crtu pod jedan period života ispunjen „iluzijama i maglama“ i najavljuje drugi: „Preda mnom su sada putevi jasni“. Nije to umotvorina kojom se pesnik može hvaliti, a sam će se, ubrzo, zateći na stranputici.
U Breznančevom ratnom stihotvorstvu gotovo da ne nalazimo pesmu koja bi „mirisala“ na tragičnosti pogibelji i rušilaštva. Pesnik, poput Geteovog junaka Vertera i izvesne gospođice B, fantazira „o seoskim scenama nepomućene sreće“ – njih dvoje kako bi izišli iz meteža i graje, a naš pesnik kako bi potisnuo sveprisutnu krvavu javu. Naslovi pesama do kojih smo došli:
„Orači, Sejač
hleba, Onaj koji radi, Šumski izvor,
Žetva, Na poljima zemlje svoje, Rastanak sa selom,
Brodari i njima slične17 su pohvale rabotnicima na žitnim poljima, himne radu i trudu, jer „Onaj koji radi blizak je božanstvu / i dostojnu poštu odati mu treba“ (Onaj koji radi), i u saglasju su sa pesnikovim člankom Sveti Sava kao pobornik rada18. Opevavao je kolektivni rad: „Sa koliko ljubavi se svijaju stasovi žetelaca / i sa koliko složnosti odjekuje pesma velike mobe“19. Ili: „Na poljima zemlje svoje / koje natapaju Morave, Save, Mlave, / Timoci, Drine, Kolubare, / još talasava žitna mora stoje / i nad njima žarke zore plave, / orlovi šestare“ – stihovi iz pesme Na poljima zemlje svoje, objavljene 12. februara 1944, u vreme kad se uveliko pevala „labudova pesma“ jednog doba na izmaku. I tako dalje, i tome slično.
Dakle, V. Filipović je u ratu pevao o žetvi i lepoti zavičaja. Danas bi to bili naivni hvalospevi, sa malo veštine i poviše pristrasnosti napisani; više kao činjenica koja svedoči čime se autor bavio, manje kao književnoumetnička vrednost. Bili bi to, ako bismo posve odvojili pesmu od pesnika, a oboje od ambijenta u kojem je Breznanac delovao i u koju svrhu. Nismo u tome, priznajemo, uspeli u potpunosti. Nema sumnje, njegove ratne pesme trpe propagandni atribut, pisane su s tendencijom pa su, samim tim, previše uzmakle pred svim onim što napisano čini poezijom.
Zaključujemo da je Breznančeva poezija, stvorena posle zbirke Ljubav života, vredna samo kao podatak, ali da pesme iz zbirke, iako nisu u boljoj polovini srpskog pesništva, svedoče da Veselin Filipović, alijas Breznanac, nije zaslužio potpun zaborav. U njima je ispoljio i dara i pesničkog zanata, baš kao što u potonjim – sad već znamo zašto – ta svojstva nisu mogla da dođu do izražaja.
Nadamo se da smo Breznančevom ponovnom povratku u zavičaj, posle 65 godina nevoljnog odsustva, ovim tekstom dali skroman doprinos. I da će ovaj tekst biti drugima podstrek da otkriju više o životu V. F. Breznanca, da dođu do još dokumenata o njemu, dakako i do fotografije, ako igde postoji, a do koje mi došli nismo.
1 Knjižica formata 11,7 h 16,7 sm, sa 20 pesama,
bez priloženog sadržaja, verovatno samizdat,
1938; Štamparija „Smiljevo“, Beograd, Gvozdićeva 11.
2 Biće i jezik, III tom, str. 33–42 („Prosveta“, „Rad“, Beograd,
i Matica srpska, Novi Sad,
1983). Na 35. strani R. K. Piše: „...da bi se, posle 1941. (i ne potpisujući se više pseudonimom Breznanac),
oglasio u nacističkoj štampi“,
pa zaključujemo da je podatak u prvom redu teksta o V. F. B. pogrešno odštampan – umesto „do
1941“, napisano je „od 1941“.
3 Naslov osvrta: Kriza mladosti u poeziji mladih
4 Uprkos tome, danas svaki žitelj Brezne ili poreklom
iz toga sela kaže za sebe (i drugi za
njega) da je – Brezanac.
5 Primerak pripada biblioteci Muzeja rudničko-takovskog
kraja, sa
oznakom signature 886.1-1 i inv.
br. 4331.
6 Pozorišni istoričar, najpoznatije delo : Istorija
srpskog pozorišta od srednjeg
veka do modernog doba.
7 List Srpski narod, 19. jun 1943. Pesma
nagrađena prvom nagradom predsednika
vlade Milana Nedića sa 7.000 dinara
8 Zbirka Ljubav života, pesme Zločin u
Leridi, str. 22.
9 Prikaz u Južnom pregledu, 1938, br.
10.
10 Biće i jezik III, str. 35.
11Pesmu „Na poljima zemlje svoje“, Srpski narod,
12. febr. 1944, R. K. vidi „kao produženjem žalbe
za idealnim selom“ iz pesme Sreća u gradu („Stožer“, 8. II 1938) koja, primećujemo, neodoljivo podseća na Racinovu Lenku.
12 Srpski narod, 5. febr. 1943.
13 Biće i jezik III, str. 42-43.
14 Uglavnom objavljene u listu „Srpski narod“.
15 Biće i jezik III, str. 34.
16 Nova literatura, br. 7-8, 1929.
17 Pesme objavljene u nedićevskom listu Srpski
narod tokom 1942, 1943. i 1944. godine.
18 Srpski narod, 5. febr. 1944.
19 Iz pesme „Žetva“, objavljene u Srpskom narodu,
22.jula 1944, zajedno sa Breznančevom reportažom
Dobrovoljci na žetvenim radovima, napisanom u istom duhu.
Veselin
Filipović BREZNANAC
ČETIRI PESME
SVOJOJ MAJCI
Dok noć mili preko niska krova,
Kraj mog stola, na krevetu dišeš.
Najedanput, trgnuta od snova
tiho veliš: „Sine, zar još pišeš?“
Da l’ ćeš ikad, dobra majko, znati
pesme moje šta su u životu,
ti što pesme nećeš ni čitati
ni shvatiti gorku im lepotu?
Znaš li barem zašto su postale
pesme gorde i boračke ove?
– Da podižu slomljene i pale
što htedoše doživeti snove.
DVA ČOVEKA
Ulicom gradskom prolazi seljak
s parčetom proje u torbi o vratu.
Ulicom tvrdom korača seljak,
usplahireno šara pogledom oko sebe
i misli: „Eno onog kaputlije s mašnom
kako me iza prozora meri gospodski.
Sigurno se podsmeva mome odrpanom gunju
i pokidanim opancima kaljavim.
– Lako je tebi, brajko. Gospodska posla!
Ne znaš ti šta je muka seljačka“.
A kaputlija, „što iza prozora meri gospodski“,
gleda opet seljaka i razmišlja setno:
„Blago čoveku ovom. Ima bar kućicu,
svoje parče zemljice. Gospodar svoj je.
Ja, međutim, mesecima besposlen, a zdrav.
Pasja me beda u stopu prati.
U ovom suterenu skapaću bespomoćno“.
Gledaju se dva čoveka i ne razumeju se.
Gledaju se dva čoveka jednog istog sveta.
Gledaju se dva života u raskoraku
dok im nevolja biva sve veća, zbog toga.
VIŠE TE NE ČEKAM
Časovnik kuca tako ravnodušno.
U mutne prozore poleže mrak
i samoća.
Postelja, mirna od čekanja,
zaboravlja tvoje toplo telo.
Na stolu ne vene cveće
(Čak ni jedno malo pismo).
A ja, koji te više ne čekam,
prevrćem listove neke knjige
i pokušavam da čitam.
Ali, uzalud!
Moje oči zaklapa umor
i misli lutaju ko zna kuda...
možda za tobom...
Ti ne znaš
kako u sobi pustoj časovnik bije
strašnom ravnodušnošću!
Ali, čim jutro svane,
ustajem prkosno nasmešen,
pun zaborava.
RIBE
One neumorno, dan-noć žudno rone
klobučastom vodom koja jasno struji,
slomljenih peraja, kao da plen gone
il’ stanište traže negde u oluji.
Besposlena deca ulicom kad hode
priljube uz stakla radoznale oči;
satima ih prate kako vešto brode
kroz mlaz neprestano što se na njih toči.
One, za sve vreme, izgubljene glave
lepršaju telom od zida do zida:
čeznu da urone u talase plave
koje izgubiše nenadno iz vida.
Oljuštena tela od oštrih udica,
nesklopljena usta smeraju plen slasni
koga više nema. Dotle sva ulica
ravnodušna kraj njih život nosi glasni.
A izjutra kada trg oživi ceo
i svetina stane oko njih da vrvi,
ruka će ih seći sve deo po deo,
zadnji trzaj daće u sopstvenoj krvi.
