Dragoljub Stanković
DVE KNjIGE

Ako i niste znali da je postojao beogradski književni časopis Delo – koji je izlazio od 1955. do 1992. godine, a čiji je sekretar redakcije od 1963. godine do gašenja bila gospođa Marica Stojšin (1930-2008) – i ako vas ne interesuje nekadašnji sukob tradicionalista i modernista i ko je bio na kojoj strani, ko na obe, i ko je pobedio, ako i ne bacite pogled na poneki preostali broj ovog veoma značajnog časopisa oko koga su se okupljala vodeća imena naše literature dvadesetog veka – posle čitanja knjige sećanja Marice Stojšin, Provetravanje života, imaćete bar jedan redak insajderski uvid u praksu izdavanja i pravljenja književnog časopisa u vreme naše socijalističke prošlosti, totalitarizma mekšeg tipa koji je, sam po sebi, nosio specifična iskušenja, opasnosti, tipove situacija i ličnosti. Tome posebno doprinosi relaksiran ton autorke koja ispoveda i tajne svoja dva braka, iskustvo života samohrane majke koja svoje dete na ručak redovno vodi u kafanu Madera, što je u ono vreme, pa i danas, neshvatljivo za našu palanačku svest. Autorka ocrtava tamne i svetle strane poznatih književnika i pesnika sa kojima se aktivno družila, neprikosnovenih veličina i danas, kao i zaumnika i nesrećnika jednog vremena koje je primala u redakciju,ljudski saosećajući nadnjihovim slučajevima i ne okrećući glavu od ružnog i nastranog, a sve u pokušaju da im pomogne, uprkos njima samima.

Humani ton kojim su pisana ova sećanja u kojima autorka praktično sumira svoj život, rasterećen bilo kakvog lažnog autoriteta i više instance, one koja nije savest i iskrena želja da se bude slobodna ličnost – najveća je vrednost ove knjige. Inače, biti duhovno i materijalno nezavistan teško je u svakom vremenu. U prvom delu knjige koji se zove Kratka istorija DELA, kako i sam naslov kaže, čitamo kratku ali sa puno ljudskih, toplih detalja, izloženu istoriju časopisa Delo, od njegovog osnivanja preko dve sudske i jedne autozabrane do definitivnog gašenja. Kako autorka kaže, očevi i idejni pokretači Dela bili su Oskar Davičo, Vasko Popa, Zoran Mišić, Aleksandar Vučo, Marko Ristić... U to vreme bila je neophodna politička i materijalna podrška visokih vlasti za pokretanje časopisa i tu ulogu su u ovom slučaju odigrali Antonije Isaković i Oskar Davičo, urednici i posrednici između Uredništva i moćnika. Petar Džadžić i Sveta Lukić bili su udarna igla Dela, kao najmlađi i, po autorki, oštro se borili za modernizaciju naše literature u na početku pomenutom sukobu. Marica Stojšin daje kratke ali živopisne portrete nekih od pomenutih književnika, prilaže njihova pisma kao dokumente jednog vremena, analizira njihove ličnosti, kao i sebe, i to sa potrebnom distancom i razumevanjem. I neki drugi pisci obuhvaćeni su pogledom ove žene koja ih kritički sagledava i jasno piše o tome, uspevajući da u par poteza oslika karakter. Na primer, govori o mistifikatorstvu Dobrice Ćosića, o prirodnoj tolerantnosti Antonija Isakovića, uprkos moći koju je posedovao. Odnosi između pisaca, puni sujete i želje za samodokazivanjem, isprepleteni njihovim ljubavnim vezama i porodičnim odnosima, nešto je što spisateljica perfektnim stilom slika kao jedan od učesnika u svemu tome. Iznenađujući i prijatan susret sa Milošem Crnjanskim i njegove srdačne reči, spoznaja kako funkcioniše književni život iza kulisa pristojnosti, isleđivanje autorke u policiji povodom spornog teksta Mihajla Mihajlova o logorima u Staljinovoj Rusiji, odnosi u redakciji i sa urednicima Muharemom Pervićem, Jovicom Aćinom i drugima, povodom zabrana i drugih poteškoća i dogodovština – samo su neki od događanja pitko opisanih u knjizi.

U drugom poglavlju, naslovljenom Petar i ja, Marica Stojšin pripoveda o svojoj ljubavnoj vezi i kratkotrajnom braku sa Petrom Džadžićem. Autoritarni i tamni karakter ovog našeg kritičara Miljkovića i Andrića ostaje kao najjači utisak. Smenjuju se u knjizi samosvojne ličnosti koje je autorka sretala i sa kojima je prijateljevala pa se i rastajala na kraju, sa ili bez obrazloženja. Tu spada, između ostalog, druženje sa Brankom Miljkovićem, njegova potresna sudbina, izuzetan karakter i profesionalizam Mire Trailović, prijateljevanje sa Leposavom Isaković, suprugom Antonija Isakovića, susreti sa Vaskom Popom i mnogima drugima koje sagledavamo i sa njihove neprijatne strane. Posebno su dirljive strane kojeMarica Stojšin posvećuje služavkama, koje je imala kao samohrana i zaposlena majka. Bilo bi tu građe i za poneki roman.

Ispripovedala je i istoriju beogradske kafane Madera koja je bila sastajalište glumaca, pisaca, sportista, funkcionera, poznatih ličnosti. Kao stalni gost ove kafane prenosi nam anegdote sa glumcem Ljubom Tadićem, atmosferu i neponovljivi duh jednog vremena.

I svi pomenuti na neki način su ravnopravni u knjizi, i poznati i nepoznati, i mali i veliki – kao što to i biva u životu, jer nikada se tačno ne zna ko gde spada.

Zato, na kraju, autorka jednako posvećeno daje portrete nekih svojih đaka kojima je davala časove srpskohrvatskog jezika i književnosti, beleži poučne poteškoće koje je imala sa njima, a čime se bavila celog svog života, ne bi li bila samostalna i materijalno nezavisna.

Prava je šteta što je Marica Stojšin, koja je decenijama radila korekturu i lekturu tuđih tekstova i očigledno lepo pisala, ostavila samo ovu knjigu iza sebe kao dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu i svojoj ličnosti u njemu koju možemo sagledati sa više strana. Ipak, i ovo je sasvim dovoljno i prava je čitalačka poslastica svakome koga bar malo interesuje književni i društveni život. Nekima je i jedna knjiga dovoljna da ostave traga, i ti su od onih najboljih.

Mirjana Stefanović: O jabuci: miscellaneae
Dnevnik, Novi Sad, 2009.

No, vratimo se knjizi. Šta se sve može naći u njoj?

Tekstovi koji su pisani u rasponu od skoro četiri decenije, do naših godina. Mirjana Stefanović piše o svom detinjstvu u vojvođanskom selu, značaju koje je ono sa svim svojim doživljajima, mirisima i bojama imalo na nju. Sva kasnija putovanja po svetu, koja inače nisu bila mala, nisu prevazišla širinu dedinog dvorišta, ispoveda autorka, prepričavajući svoje dogodovštine jednim živopisnim i preciznim jezikom. Svet je već bio tu u celini, simbolično i stvarno. Svom dedi autorka posvećuje posebnu pažnju, prenoseći delove njegovog ratnog dnevnika.

On je u Prvom svetskom ratu u austrougarskoj vojsci, poslat na brod i piše svoj dnevnik u kome tek kroz navodnike i ironiju može da iskaže radost zbog pobeda suprotne strane, srpske vojske koja oslobađa Beograd. Dedin značaj u autorkinom životu je krucijalan, jer ju je on uveo u kosmopolitsko osećanje sveta, nasuprot palanačkom, i u ljubav prema drugim jezicima. Kasnije je završila englesku književnost. Ona dalje piše o svojim srednjoškolskim danima na beogradskoj Čukarici, omiljenim profesorima i humanističkom idealizmu koji je prožimao tadašnje generacije željne saznanja.

Putovanja su – pored sazrevanja, otkrivanja života – druga velika tema knjige. U jednom od dužih tekstova iz 1988. godine, Anglija je avlija, autorka polemički piše o koristi putovanja. Ona navodi da je jedan od najstrašnijih naslova koje je ikada pročitala onaj kojim je bio naslovljen tekst Živorada Živanovića: „Srbina ne zanima Anglija, već sopstvena avlija. Kaže da je osećala da svi moramo, pa i Srbi, biti i građani sveta... Odnosno, mi to, hteli ili ne hteli, jesmo, ali moramo biti svesni da jesmo pošto nam u protivnom nema ni pristojnog opstanka, a kamoli svetle budućnosti, sem da se iselimo na Mars ili Mesec, zasad nekomforne...“ Opisuje, zatim, svoj višednevni boravak u Nemačkoj sa kulturno umetničkim društvom „Branko Radičević“ i svuda nalazi potvrdu svoje teze izraženu i u naslovu teksta. Ljubaznost domaćina, umetnička dela i lepote koje vidi i prijateljstva i srdačnost na koja nailazi – samo su potvrda svega toga. O svom pesničkom proputovanju kroz Makedoniju, u svojevrsnom poetskom karavanu u kome su je pratili i Nenad Veličković, Predrag Lucić, Radmila Lazić i drugi eminentni autori bivše Jugoslavije, nadahnuto piše u tekstu Od sepije i od cinobera iz 2005. godine. Tu je i tekst o jednom mladalačkom zimovanju, skijanju, sa Ferijalnim savezom na Kopaoniku 1959. godine. Ono što povezuje tekstove ove vrste i druge u ovoj knjizi jedno je elementarno osećanje životne radosti, koje je obrazovanjem i umetnošću samo sublimirano, ne i pervertirano ili izvitopereno. To je nešto što krasi Mirjanu Stefanović i kao pesnikinju: jedan otvoren, direktan, afirmativan i kreativan stav prema životu. Ima ovde i malih eseja o antologijama i izdavaštvu danas, sofisticiranim međunarodnim prevarama na akademskom nivou, o automobilu kao prevoznom sredstvu, o kiši, kao i posveta Desanki Maksimović i Aleksandru Ristoviću sa kojim je godinama radila u NOLIT-u, i mnogo čega drugog. To su, na primer, autopoetski zapisi, koji nikako ne opterećuju čitaoca, beleške o druženju sa našim eminentnim pesnicima kao što su Predrag Čudić, Ibrahim Hadžić, Milan Milišić, a sve to kao da ujedinjuje ljubav autorke prema životu koja je iskazana pomenutom metaforom jabuke. Poslednji tekst, pod nazivom Kad ispustiš jabuku, govori o starosti u vidu kratkih, često duhovitih, beležaka iz svakodnevice. Jabuka može biti čitava zemlja ili kosmos čije sokove i duhove imamo čast i zadovoljstvo da osetimo dok smo ovde, u postojanju, i tu ne treba da bude nikakvog ograničenja, ponajmanje nacionalističkog. Svojom zbirkom pesama Pomračenje (1996) i istupima u javnosti Mirjana Stefanović je to i na delu pokazala. Svojom novom knjigom ona samo dopunjava tu sliku zrele umetničke i životne avanture koja je spoj velikog jezičkog talenta, otvorenosti uma, obrazovanja i sasvim ljudske topline i srdačnosti. U svakom slučaju, jedna je od nekoliko sasvim nepotrebno zapostavljenih autora najvišeg ranga koje imamo kao kulturna sredina.