Savo Stijepović
KAMENI BRODOVI

 Kada su se, najzad, nasamo, sreli, Esad-paša i Jusuf Kader, onaj poznati odmetnik sa planine Orjen, kada su, dakle, stajali oni jedan naspram drugog, ispred čuvenih torina Hercega Stjepana, stari Esad-paša je, ne potežući nikakvo oružje ili psovku, već jedino svoju staru kožnu duvankesu, pitao:

– Da li, ti, Jusufe, misliš odista, kako si stariji od ovog vilajeta ili da je, nekim čudom, on nastao s tvojim rođenjem?

– Ne – rekao je glasno Kader, gotovo kao da se miri s nečim što mu nije pravo nikada bilo.

Treba reći kako im je ovaj susret, na pašin zahtev, uredio jedan telal, glasnik emina Rizvanbegovića, stalnog finansijskog poverenika u Mostaru. Nekima bi ovakav sastanak ličio na klopku, prevaru, lažni dogovor, ali ne i u njih dvojice, mada je Esad-paša, ne jednom, rekao: „Više bih voleo da vidim Kaderovu glavu na kolju, nego li, ma stotine glava odmetnutih kaurina, u brdima.“ Glava je glava, a reč je reč. Ako bi ko pomislio kako je ovo tek napomena o posebnoj ondašnjoj časti u suparnika, varao bi se. Mnogo je više od toga.

– Ukoliko je tako, da i sam znaš da ništa nije počelo s tobom, da je ovako kotar bio uređen kako mu dolikuje i pre tebe, ako je tako, to onda znači da nisi sasvim van pameti.

– reče Esad-paša. – Ali, ti život ne poštuješ, niti cara poštuješ, niti veru očevu, onu od koje si se, van svake mere i razuma, odmetnuo, onu veru koju si, nedelima svojim raznim, pa zločinima, a sve šurujući s pogani, onim vlaškim sohama, kaurima, pogazio. Ti si morija svog plemena! Grdoba! Ime će ti, dok je carstva, a ono nestati nikada neće ili uteći iz Evrope, ma šta govorio nesretni kapudan-paša iz Zahumlja, a govori da nam se sve mutno zlo sprema, ime će ti, velim, proklinjati i na njegov pomen svako će prvo pomisliti da je to kakav domuz sa kaukom, a nikakav ajan, uglednik. Jusuf Kader! Jer to čega si se ti odrekao, to znači, pre svega, da si se, odrekao i samog sebe i naroda, svoje ordije, familije i brata, Mustafe, te slavne stambolske istorije, svojih roditelja i Burse, gde si rođen, pa i čuvenog imena koje se, do skoro, do koju godinu ranije, s ponosom, pronosilo celom Paganijom, kao barjak nosilo i kroz mnoge bitke i kroz mnoga slavlja. Najzad, odrekao si se života samog!

O bensilahu, kožnom pojasu, gde je bio nekakav pribor i oružje, u Jusufa je bilo deset grama tvrdog, smeđeg hašiša. Izmrvi ga sa tri prsta, a onda hitro rastrese takav prah sa žutim, svetlim mostarskim duvanom – a takav je duvan ličio na tanko pamučno pletivo – pa sve hitro ubaci u tamno grotlo bečke lule, format austrijske gospode. Sve posmatrajući neprijatelja, Jusuf naglo povuče dva dobra, teška dima, pa reče, kao da se nečega i nekoga upravo prisetio:

– Život. O čemu to govoriš, pašo? Da sam, eto, odustao od života, samo radi toga jer sam begovima otimao zlato, jer sam im palio imanja ili trovao stoku… Jer sam izvrtao sure, jer sam fon Heteru, mladom slavonskom poručniku, odsekao glavu, jer sam tamo gde je neki maloumni reisov konjušar dva dana silovao tri devojčice od nepunih deset godina ili će biti kako je, ipak, jedna imala dvanaest, jer sam takvom od tela lako odstranio svaki ud.

Lepo ga položio na poljanu, vezao ga za noge, za šake i oko pojasa, pa zamahivao sabljom dobra tri minuta. Eto, ostao mu je trup, ali, ostala mu i glava. Jer sam trojicu francuskih rufijana, podvodača, obesio o grede u Rudinama. A zašto? Jer su Aškrabinu sestru, preteći joj kako će joj svu decu pobiti, nagnali na blud sa Prkutima, a sve to dobro naplatili. Eto ti, pašo, razlog. Jer je vrila krv, onda kada sam i ja svetio našega Jusu Mučinu, pa lično deset glava crnogorskih odsekao. Bliži sam ja starome carstvu, no ti. Jer, tebi je stalo jedino do vlasti i da te kao fina uglednika vide svi gde kročiš, i u Sarajevu, pa Mostaru, Bileći. I mnoge druge stvari sam rado učinio u, rekao bih, ove, ima li tome toliko, poslednje četiri godine. I za mnoge sam spreman. A ti… O životu, Stambolu, veri i naciji, o tome mi veliš, Esad-pašo. Pa, kada si tako mudar, reci mi, o svetli gospodine, šta je to život?

Jusuf Kader se gotovo smejao, dok je ovo pričao, ne vadeći lulu iz usta. Esad-paša mu, trudeći se da izgleda pribran, jer je, tako kažu, od malena naučio sagu o  dostojanstvenosti, reče, više zagledan u polje no u sagovornika:

– Život je duh.

– Ne! – žustro uzvrati Jusuf Kader. –Život, ovaj tvoj, kao što je to i moj, pa i životi drugih, nije duh. Duh je negde pored života, izvan nas, ali u blizini, pored naših tela. Duh je drugost. A život je…Recimo da je neka vrsta kapitulacije… Život je spora, lagana kapitulacija duše.

Ovde Esad-paša Hotoni zaćuta. Ali, to nije dugo trajalo. Moralo je da se kaže, upravo tada, mnogo više, jer je politika skupa potreba.

– Rešio sam se ja i ostalih, pa i onog skadarskog paše Bušatlije. I niko mi nikada još nije utekao, pa, a budi uveren u to, nećeš ni ti! – povisio je ton Esad-paša, a glas mu je bio grub, hrapav i tvrd.

– Ne razumemo se, ti i ja, ne razumemo, Esad-pašo – odgovori mu jednako grubo Kader. A potom reče nešto što je paši bilo neznano iz poezije i mnogih umnih, časnih knjiga, koje je godinama unatrag pažljivo čitao: nešto i duboko i visoko, a opet tako jasno. Reče mu:

– Što mi i dobro u zlo računaju? Ne, ja sam što sam!

A ti što ciljaju na moje grehe, svoje otkrivaju. Ja ti pravo stojim, a oni krivaju. Svi ljudi zli su, a po svom zlu kraljuju.

– Veliki je sultan, a Porta široka. Moja će biti poslednja – rekao je Esad-paša, nakon minuta ili dva.

– Ti reče tako, efendija – uzvrati Jusuf, povuče dim iz lule, ali onda učini nešto nenadano. Ispod kamena izvuče ukrašenu bocu vina iz Mostara. Otvori je i ponudi suparnika. Ovaj se zamisli. Gledao je u tu bocu kao da gleda u šejtansku ujdurmu, s oprezom, ali i sa nekim, njemu stranim, osećajem. Kao da nije razumeo taj čin. A onda pomisli kako je veliki vir među njima, da tu nikakvog razumevanja i ne može i ne sme biti. Dohvati bocu, zagleda je s pažnjom, sa strane, pa od dna ka vrhu. Potom je baci u suvu, retku i požutelu travu. Još su se dugo, nakon ovoga, gledali, ne progovarajući više niti jednu reč.

Razmeniće oni ponovo koju, hvale vrednu istinu, laž ili ono što, obično, nemo i dokono sedi u kakvoj sredini, pa posmatra obe obale; reći će i o ovom ili i o onom, ali posle trećeg susretanja, posle tog završnog obračuna, pomenuti svakako neće zemaljski nakot, ni ovo strašno leglo zmija ili sve vrtače umrlih. Inšalah, ako Bog da, ako Alah tako bude hteo!

Na istoku, gde su oni stajali u senci bele, stenovite kupole, na istoku su bili pašnjaci, skoro pitomi proplanci, dok je iza njih, prostor prema uvojitim gredama, činio pojas hrastove šume, šikare, jasena i cera. Njih dvojica su bili pod leskama, a senka kamenitog pobrđa se naglo povlačila u samu sebe. Sunce je plamtelo kao u dalekim tropima ili na nepreglednim morima. Sve oko njih, ceo predeo, šuma, pašnjak i krš, sve je bilo u nekoj crvenoj, nespokojnoj boji i kao da je sve raslo prema ravnodušnom nebu, krovu od kalcedona iznad.

Na posletku, pre nego što je svako dohvatio uzde svoga konja ili sedlo, Esad-paša ga, tišim glasom nego što mu je to bio običaj, upita:

–Šta reče, Kaderu, ono od ranije? A ti što ciljaju na moje grehe, svoje otkrivaju…Neće biti da si to sam smislio.

– Bolje biti loš, nego lošim smatran – reče Jusuf. – Šekspir, pašo, onaj pesnik iz one ostrvske zemlje čijeg si se konzula tako poželeo.

– Kada je Gospod te rudne žile stvarao, dobro je znao da će one jednom, izvori postati čelika za sablje, da sa oštrica im britkih krv kaplje – kazao je Esad-paša i zajahao konja.

– Abul‘ Ala‘ al Ma‘arri – kao da mu je uzvratio Jusuf, a u stvari, rekao mu samo ime starinskog arapskog pesnika, koji je upravo ove navedene stihove i stvorio. Zatim, on se saže, pa podignu onu bačenu bocu vina i mirno otpi iz nje nekoliko podužih gutljaja.

Jusuf Kader i Esad-paša će se ponovo naći: trećeg puta, jedan će od njih nositi usoljenu, od tela odsečenu, glavu onog drugog, nosiće je u gruboj i zelenoj, platnenoj vreći, u bisagama, na svom kulašu, konju riđe pruge preko leđa i bele dlake, preko Bilećkih Rudina, u Čepelice.